Миодраг Сибиновић

Руска поезија ХХ века у српској преводној књижевности

У српској преводној књижевности је до Првог светског рата превођено веома мало руских песника ХХ века: по 11 библиографских јединица лирских песама Баљмонта и Мерешковског, 7 Максима Горког, и по 1 Блока и Еренбурга. Пажња је још увек окренута руској класичној књижевности 19. века. Додуше, ни у самој Русији се, осим симболиста, до 1914. године није шире афирмисало баш много песника који су означавали окретање филозофским и поетичким преокупацијама ХХ века (акмеисти и футуристи са својим манифестима наступају тек током друге деценије)... Међутим, осим тога, овакву ситуацију су условиле још и следеће две чињенице: 1. српско друштво је окупирано драматичним балканским ратовима и злослутним најавама Првог светског рата; 2. млада српска интелигенција, па дакле и српски књижевни посленици онога доба, уредници периодике и издавачи, још увек плове водама класичне уметности и нису много заинтересовани за нову књижевност... То се нарочито односи на претежно словенофилски оријентисане популаризаторе и преводиоце руске књижевности. Ово се да лако потврдити освртом на стваралачке карактеристике, односно биографије водећих ондашњих преводилаца поезије и аутора написа о руској књижевности (Риста Одавић, Јован Максимовић, Окица Глушчевић, Св. Николајевић, млади Јован Дучић, Војислав Илић-Млађи и др. ...).

За рецепцију руске модерне поезије изузетно значајно је премошћење које је од православне концепције света и уметности ка савременим филозофским и уметничким преокупацијама, карактеристичним за нову књижевност ХХ века – у својим радовима, објављеним 1911. и 1912. године, образлагао тада млади српски богословски мислилац Николај Велимировић. У својој књизи Религија Његошева (1911): "Велимировић је открио Његоша као уметника симболисту, оног ко свет доживљава као говор бескрајног сплета симбола. Али и као експресионисту, оног ко свет осећа као процес непрестаног стварања нових форми, нових значења и симбола, који у сваком часу и у сваком виду говоре језиком откровења." [1] У тој веома запаженој књизи о Његошу Велимировић, поред осталог, каже: "Васиона је пунија гласова него слика, боја и облика. Јер нема ништа безгласно за онога ко чује. Све је испуњено гласовима, све је испуњено речју. Сва васиона је једна трештећа музика, и непрестани говор, и непрестани разговор." [2] Радуловић сматра да је Велимировић, вероватно, "духовност модерне, симболистичке уметности открио и усвојио" из следећа три извора: "Први извор могао је бити у црквеној иконичкој уметности и у религиозној византијској и средњовековној филозофији, у којима је појавни свет протумачен као говор симбола – а симболи доживљени као реалне, живе духовне појаве. Други извор преко којег се Николај Велимировић приближио симболистичкој уметности представља модерни руски мистицизам с краја прошлог и почетка овог века, можда највише философска мисао Владимира Соловјова, која је, како је утврђено, била значајан подстицај за артикулисање симболистичке поетике у руској књижевности. Трећи, и најнепосреднији извор Велимировићевој уметничкој (симболистичкој) теологији и његовој теолошкој философији уметности без сумње је била европска уметност, која је почетком века добила стваралачки одзив и у српској култури." [3] Било је логично да и српски преводиоци који су своју активност доживљавали као допринос јачању и ширењу руско-српских веза, а које су у време балканских ратова и пред Први светски рат имале и веома конкретно политичко значење везивања за моћну словенску православну царевину – размишљају и воде и сами рачуна, пре свега, о могућем осмишљавању модерних појава савремене књижевности у контексту православне концепције света, живота и уметности. Због тога није ништа изненађујуће што је српска преводна књижевност у руски симболизам почела да улази, пре свега, преко Димитрија Мерешковског и Константина Баљмонта. Исто тако, с обзиром на традицију веза поколења и истомишљеника Светозара Марковића са руском револуционарно-демократском мисли, разумљиво је што се у овом периоду преводе и у нашој периодици објављују песме у прози Максима Горког.

Међутим, мора се признати да 23 библиографске јединице српских превода лирских песама из руског симболизма, и 7 јединица превода песама у прози Горког уопште не импресионирају као евентуална сведочанства пажње српске књижевне јавности према руској поезији најновијег времена...

2.

Карактеристично је да се ситуација мења одмах после завршетка Првог светског рата, [4] са првим значајнијим изданцима Модерне у српској оригиналној уметности. Српске варијанте експресионизма, као што је познато, уобличавају се у релативно јасну програмску оријентацију управо почетком треће деценије ХХ века: Милош Црњански свој суматризам прокламује 1920, а Љубомир Мицић зенитизам у часопису Зенит на самом почетку 1921, као што је и Станислав Винавер Манифест експресионистичке школе обнародовао у књизи Громобран свемира 1921. године. Битне новине се тада примећују и у односу наше књижевне јавности према руској поезији ХХ века. Наиме, Мицић, у оквиру свог авангардистичког програма отварања према европској модерној култури, већ 1922. године, у сарадњи са Иљом Еренбургом и Ф. И. Лисицким, у двоброју Зенита објављује преводе низа значајних поетских и програмских есејистичких текстова водећих стваралаца руске модерне уметности Хлебњикова, Мајаковског, Пастернака, Асејева, сликара Маљевича, композитора Прокофјева и других. [5]

Зато није никакво чудо што су се управо тих година као преводиоци нових руских песника појавили баш Мицић и Винавер. Мицић, као радознали књижевни трагалац који нема великих преводилачких амбиција, али се труди да свом читаоцу кад год му се пружи прилика да ону неопходну прву информацију, а Винавер и као бриљантни преводилац. Заправо, захваљујући Винаверу Александар Блок је међу првим сјајним руским песницима ХХ века представљен једним својим великим делом у уметнички изузетно упечатљивом преводу: Блокову поему Дванаесторица Станислав Винавер је превео 1920, и тај превод објавио, са предговором и коментарима, 1921. у загребачком часопису Критика, а потом, 1923. и у београдској Медузи, са посветом Светиславу Стефановићу. [6]

Током двадесетих година стасава и нова генерација српских преводилаца руске поезије. Као њени најеминентнији представници појављују се са својим запаженим преводима Кирил Тарановски, Миодраг Пешић, Евгеније (Лав) Захаров и Божидар Ковачевић. Објективно најзначајније остварење у овом периоду дао је Кирил Тарановски својим антологијским избором и преводима руских песника XІX и ХХ века, објављеним 1927. године под насловом Из руске лирике.

То је заправо била друга српска антологија руске поезије: прву је саставио и објавио, сачињену такође од састављачевих превода, 1914. Риста Одавић, под насловом Звуци руске лире. [7] Ако је Одавићева, по природи ствари, била претежно окренута веку који је завршен тек пре једне и по деценије, антологија Тарановског је донела и поетско-преводилачке информације о низу одиста значајних руских песника књижевности новог века. Према четири песника који припадају литератури новог времна код Одавића (Мерешковски, Баљмонт, Блок и Горки), у антологији Тарановског их је, уз оне из XІX века, петнаест (Сологуб, Мерешковски, Баљмонт, Брјусов, Буњин, Блок, Бели, Будишчев, Гумиљов, Хофман, Ахматова, Вјач. Иванов, Јесењин, Рубакин и Агнивцев). У избору, па и у начину превођења код Тарановског се јасно осећа сензибилитет човека новог, ХХ века. Додуше, човека коме су несумњиво много ближи песници симболистичке провенијенције, него ствараоци других, модернијих поетичких опредељења. Тако ће, на пример, Гумиљов, Ахматова и Јесењин код Тарановског бити представљени само са по једном песмом, а биће изостављени Мајаковски, Хлебњиков, Мандељштам и Цветајева.

Мора се, међутим, рећи да је у време кад је објавио своју обимом невелику антологију Тарановски био веома млад: тек је напунио шеснаест година! Свој допринос упознавању српске културне јавности са руском поезијом ХХ века он ће након четири године већ употпунити новом књижицом песама, под насловом Из Јесењинове лирике, објављеном 1931. у Београду.

Занимљиво је приметити да се те исте године у српској преводној књижевности појавила још једна књига Јесењинове поезије, обимнија од избора Тарановског, књига коју је приредио, превео и снабдео предговором Миодраг М. Пешић. Та књига је издата у име Одбора за обележавање петогодишњице смрти Сергеја Јесењина, формираног при београдском Народном универзитету (Коларчевом народном универзитету).

3.

Није тешко уочити да је животна судбина и Александра Блока, и Николаја Гумиљова, и Сергеја Јесењина – пружала могућност и за у оно време веома актуелну политичку борбу против Октобарске револуције и совјетског друштвеног поретка. То нам потврђује и основна интонација низа написа у српској периодици током двадесетих и почетком тридесетих година. [8] Карактеристично је да се међу ауторима тих написа налази веома много и руских избеглица, који су после Револуције 1917. и потоњег грађанског рата емигрирали у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (мора се констатовати да је њиховим укључивањем у српски и југословенски културни живот знатно проширен и подигнут ниво наших сазнања о руској култури, односно о књижевности уопште, па дакле и о руској поезији ХХ века). Дневно-политички импулси су без икакве сумње погодовали својеврсном појачавању интересовања за руску поезију ХХ века.

Од почетка двадесетих година у превођењу се може запазити блага преоријентација интересовања ка писцима који су актери живих књижевних процеса у другој и трећој деценији ХХ века: Мерешковски као песник постепено уступа место представницима другог таласа руског симболизма, а до српске културне јавности почињу да допиру већ и тековине авангрдних тенденција акмеизма, футуризма и имажинизма. До 1931. године на листи још увек оскудног броја превода убедљиво воде Александар Блок (са преко двадесет превода у нашим часописима и дневним листовима, при чему је међу њима и обимна, изузетно значајна поема Дванаесторица) [9] и Сергеј Јесењин (са близу двадесет библиографских јединица превода његових лирских песама у српској периодици). Затим долазе: Баљмонт и Мерешковски са по четири, Брјусов са три, Бели са две, Ахматова, Буњин, Горки, Гумиљов, Вјач. Иванов, Северјањин и Сологуб са по једном библиографском јединицом...

Међутим, Блокова поезија ће до првог српског преводног посебног издања имати да сачека тек почетак педесетих година, а Јесењинова ће већ до Првог светског рата добити три књиге: Из Јесењинове лирике. Избор песама. У преводу и са студијом "Сергеј Јесењин" од Кирила Тарановског. Изд. књижарница "Скерлић", Београд, 1931, 47 стр.; Сергије Јесењин. О Јесењину. Јесењин о себи. Преводи из Јесењина. Превео и предговор написао Миодраг М. Пешић. Изд. Одбор за обележавање петогодишњице Јесењинове смрти на Народном универзитету и Геца Кон, Београд, 1931; Нови Јесењин. Јесењин у животу и у руској критици. Исидора Дункан у животу и исповестима. Сусрет и трагика уморних путника. Нови преводи из Јесењина. Превео [и] "Сергије Јесењин и Исидора Дункан" [написао] М. М. Пешић. Издавачка књижарница Геце Кона, Београд. 1933, 222 стр.

Морамо констатовати да је до почетка деведесетих година Блок у српској преводној књижевности добио свега шест посебних књига: Песме о Дивној дами, о Отаxбини и Револуцији. Прев. М. М. Пешић. "Ново поколење", Београд, 1953, 207 стр. (Мала књига, 14); Ни снови ни јава. Есеји. Избор приредили Нана Богдановић и Драган Недељковић. Прев. Драгиња Распор, Љубица Штефан, Вера Николић, Стојанка Бабовић, Милица Николић. Преводи у редакцији Милана Ђоковића. СКЗ, Београд, 1959, 301. стр. (СКЗ, Коло 52, 354); Песме. Избор и превод Божо Булатовић. "Рад", Београд, 1964, 132 стр.; Стихови о дивној дами и отаxбини. Прев. М. М. Пешић. Нолит, Београд, 1965, 226 стр. (Мала књига поезије, 82); Прстен живота. Лирске песме и поеме. Избор, прев., предговор и напомене Миодраг Сибиновић. БИГЗ, Београд, 1975, 356 стр. (Библиотека Врхови) [10]; Песме. Избор, прев. и предговор Миодраг Сибиновић. "Рад", Београд, 1982, стр. 127; Изабране песме. Избор, препев, предговор и напомене Владимир Јагличић, СКЗ –БИГЗ, Београд, 1994, 426 стр. Николај Гумиљов је прву књигу превода поезије код нас добио тек почетком последње деценије ХХ века: Ломача. Изабране песме. Избор, препев, предговор и напомене Владимир Јагличић. Штампано о стогодишњици Српске књижевне задруге, Београд, 1992, 269 стр. (Мала библиотека СКЗ).

За то време различити избори Јесењинових песама су имали, укључујући три већ поменута из времена пре Другог светског рата, преко двадесет издања у посебним књигама. Јесењин је, најзад, у другој половини ХХ века у Београду добио и три вишетомна издања своје поезије и прозе. Кад су 1966. године у издању београдске издавачке куће "Народна књига" објављена Јесењинова Сабрана дела у пет књига, тираж од двадесет хиљада је распродат за непуну годину дана. После три године, штампана су Јесењинова Целокупна дела у шест књига, па онда, у изузетно кратком року до 1973, једно за другим – још четири издања. [11] То је облик издавања, то је број издања и то су тиражи какве су у оно време имали само српски најчитанији писци, као рецимо, Иво Андрић и Бранко Ћопић. Јесењин је, дакле, тих година одиста спадао у ред најчитанијих песника на српском и југословенском културном простору. [12] И најзад, пошто је никшићки издавач Унирекс 1995. издао обимно двојезично издање лирских песама и поема, београдски Верзал-прес 2000. године, на самом крају века, објављује ново, измењено и допуњено издање Јесењинових Сабраних дела у пет књига.

У књижевноисторијској литератури је већ констатовано да је између Првог и Другог светског рата, нарочито у првој половини тридесетих година, Јесењин за српску књижевну јавност, судећи по броју издања превода његових дела и по одјеку тих превода у књижевној критици – био изузетно атрактивна књижевна појава. А педесетих година, онда када се српска књижевност почиње враћати својим ранијим, природним токовима, закратко пригушеним покушајима да се после Другог светског рата уклопи у догматску поетику социјалистичког реализма, опет се међу првим весницима преокрета, већ 1952. налази и књига Јесењинове поезије ... [13] Пре него многи српски одиста вредни песници са почетка ХХ века и из раздобља између два светска рата, Јесењин је 1957. добио монографију о животу и делу – из пера једног од својих најзначајнијих старијих српских преводилаца, Миодрага Пешића. [14]

Крајем седамдесетих и током осамдесетих година века изгледало је да је, у условима велике разуђености модерних поетичких опција и тематских преокупација, поделивши читалачку пажњу са великим бројем других наших и страних песника, поезија Јесењина међу новим генерацијама љубитеља поезије изгубила чар некадашње привлачности. Могао се стећи утисак да се уочи стогодишњице песниковог рођења потврђује оцена Марине Цветајеве о невеликој вредности Јесењинове поезије, оцена обелодањена у незавршеном писму Марине Цветајеве Пастернаку, писаном из емиграције у Чехословачкој 1925. године: "Поређење са Јесењином – па то је смешно. Ја у њега не верујем, он ме не узбуђује, осећам увек: како је лако бити Јесењин! Ја тебе ни с ким не поредим." [15] Ова оцена би, додуше, могла бити само израз дивљења и оданости Пастернаку, или, можда, последица љутње емигранткиње на Јесењина који је управо тих година мета напада многих због декларативног приклањања револуцији. Међутим, ако се узме у обзир оно што Цветајева пише о Мајаковском, [16] на кога је из политичких разлога могла такође бити љута, онда се ипак њена изјава мора узимати и као књижевнокритичка оцена вредности Јесењиновог дела која се не сме занемаривати.

Карактеристично је, међутим, да скоро у исто време један други руски емигрант, познати књижевни критичар Марк Слоњим тврди да је Јесењин "умео [...] да у својим песмама сложи сва стилска тражења епохе са здравим традицијама народног стварања", због чега је: "Утицај Јесењина још и данас врло јак. Читав низ младих песника тежи за том збијеном простом лириком којом се одликовао Јесењин. А у исто време они подражавају и његов имажинизам, очишћен од претеривања из 1919. године. Створила се читава Јесењинова школа, коју је лако распознати, како по мотивима, тако и по стилским одликама." [17]

Јесењинова судбина и његова поезија очигледно су садржале нешто што је српском менталитету, српском читаоцу било ближе од Блоковог дела. Пре свега, с обзиром на релативну младост српског друштва које своју интелигенцију (нарочито после масовне погибије током балканских и током Првог светског рата) регрутује пре свега из сеоске средине, симболистички интелектуализам урбаног песника Александра Блока, није имао много изгледа у надметању за читаоце – у конкуренцији са трагичним "последњим песником села" Сергејем Јесењином. Широј српској читалачкој публици ближи је и Јесењинов имажинизам, као инсистирање на опредмећеној песничкој слици окренутој свакодневици пре свега сеоског, али и приземљеног градског живота обичног човека – поетизован традиционалном фолклорно-хришћанском симболиком или пак боемском разузданошћу, утемељеном такође на неким фолклорним стереотипима. При свему томе, окренут темама новог живота, које ће убрзо и још више постати актуелне у српској средини, Јесењин је у модернизованој имажинистичкој поетици из фолклорног наслеђа извлачио неке нове слојеве, који су кореспондирали са уметничким трагањима авангардистичких струјања књижевности ХХ века. Везан за руску хришћанску фолклорну симболику, он је могао бити доживљаван и као оваплоћење модерне уметности на основама православне концепције човека и уметности, какво је Николај Велимировић наговестио у својим текстовима уочи Првог светског рата, од којих су неки публиковани и управо током оне деценије кад Јесењин почиње да улази у српску преводну књижевност.

Било какав покушај да се Јесењин проглашава за авангардног песника по свему свео би се на пуко натезање. У његовој поезији нема деструкције песничке слике, нити авангардистичког разграђивања човекове личности. Али, оставши на метафори као основном изражајном средству (које су песници авангардисти заменили претежно метонимијом), сазданој на поетици хармоничног орнамента и тајне загонетке, он је у своју поезију уградио многе битне елементе карактеристичне и за поезију авангардизма: наглашено комбиновање сензација из различитих сфера чулног доживљавања, уплетање у песми два или више планова из различитих појавних области, уношење у поезију колоквијалних речи и израза, проширење речи-слика активирањем архаичних слојева симболике из сопствене националне културне историје, пробијање у лирику неких облика нарације (чиме се у лирској песми уместо унапред припремљене "замисли" у центар доводи "догађај", који јој даје својеврсну непосредност исказа), различити облици "цитатности" и др. [18] Ако се, међутим, на модерну уметност погледа са данашње дистанце, испоставља се да је управо Јесењинов пут обележио једну одиста значајну линију развоја аутентичне поезије ХХ века: присетићемо се да је Марк Слоњим још пре шест и по деценија уочио да је Јесењин у својим песмама сложио "сва стилска тражења епохе са здравим традицијама народног стварања". Историја је и код нас показала да је таква оријентација била изузетно продуктивна. На крају ХХ века, ево, традиција, пропуштена кроз сензибилитет модерног човека, нагло скаче на скали вредности. Српска средина, која је у другој половини века, као и руска, била изложена наглој урбанизацији – о чијим ломовима је певао Јесењин – са обнављањем традиције (чији су неки аспекти у претходном периоду из идеолошких разлога били потискивани) данас је изложена пробојима руралног у још увек танушне слојеве новостворене градске цивилизације. У том осмишљавању модерног довођењем до прага свести националне духовне традиције, управо у први план избијају оне идеје и сазнања на које је током далеке друге деценије ХХ века указивао и српски теолошки мислилац Николај Велимировић... [19]

4. [20]

Време од педесетих година у српској поезији означава враћање оним токовима и процесима који су зачети између два рата, а заустављени су или пригушени након Другог светског рата као туђи концепцији уметности и књижевности социјалистичког реализма. [21] Дотицаје српске с руском поезијом таква оријентација генерално упућује пре свега на оне појаве, концепције, програме, дела и писце који су у светској званичној јавности критиковани, омаловажавани и потискивани у заборав.

Већ је уобичајена тврдња да је, пошто је од 1945. године, у оквиру нове, бољшевичке идеолошке оријентације, била под снажним утицајем уметнички стерилне руске соцреалистичке књижевности, српска књижевност од педесетих година, након Резолуције Инфомбироа, почела да се брани окрећући се узорима из српске међуратне надреалистичке и авангардне западноевропске књижевности. Та тврдња није ни сасвим нетачна, али је као оцена удела у новим токовима српске књижевности руске међу водећим страним литературама непотпуна и једнострана. Таква је нарочито онда када се још и политизује, па се укупна ситуација сведе само на бољшевички диктат и идеолошке отпоре томе диктату.

Књижевноисторијски материјал, међутим, показује да је руска књижевност, која је превођена и актуелизована у нашем књижевном животу тога времена, и квантитативно и квалитетом била веома значајан чинилац у преображају српске књижевности, усмереном ка враћању на магистралне правце развоја европске и светске литературе. Обично се помиње да после отварања десетогодишње полемике између "модернизма" и "реализма" 1950. године, заокрет српске књижевности од догматског соцреалистичког концепта означава, поред осталог, експлозија интересовања за Јесењинову "интимну" лирику, уткану у друштвене догађаје кроз које је у новијој историји пролазило и српско друштво. Али је у књижевноисторијским освртима на српску послератну књижевност недовољно наглашено откривање футуристичке авангардне поезије у Облаку у панталонама, које је по сведочанству самог преводиоца Боре Ћосића у јавности одјекнуло управо као разбијање заблуде о униформисаном Мајаковском (књига је изашла 1952. године) [22]. Није се досад обратила довољна пажња ни на чињеницу да је један од челника српске међуратне авангарде који је стварао и после Другог светског рата, Станислав Винавер управо 1953. објавио нову верзију превода Блокове Дванаесторице, дело које је такође садржало низ значајних особина модерне симболистичке, а у Винаверовој интерпретацији на известан начин и експресионистичке поетике. Исте године је изашла књига Пешићевих превода Блокове поезије Песме о Дивној дами, о Отаxбини и Револуцији. Београдска издавачка кућа "Култура" је 1959. објавила веома значајне за разумевање савремене поезије чланке и есеје руских песника Брјусова, Блока и Мајаковског Поезија и револуција. Али за поимање модерне књижевности и авангардне поезије још важнија је појава 1958. Нолитовог издања Пастернакове Заштитне повеље. Па ипак, за непосредне стваралачке дотицаје наше са руском поезијом ХХ века била је најзначајнија антологија Модерна руска поезија, која је припремана током друге половине педесетих, а објављена је 1961. године. Под уредништвом Зорана Мишића, Ивана Богдановић је написала изузетно информативан предговор, конципиран на модерним схватањима уметности (И. Богдановић је, иначе, и аутор запажене монографије Мајаковски и Маринети), а у претакање руске поезије на наш језик укључили су се водећи старији и млађи српски писци Станислав Винавер, Оскар Давично, Бора Ћосић, Слободан Марковић, Бранко Миљковић, Данило Киш, као и ауторитативни преводиоци попут Миодрага Пешића, Лава/Евгенија Захарова, Вере Николић, Петра Вујичић и Олге Влатковић. Многи од њих су своје преводе објавили у књижевној периодици и пре појаве књиге, још током педесетих и 1960. године (Миљковић, рецимо, Брјусова 1959. и 1960, Белог 1960, Блока 1959, Пастернака 1959. и 1960, Мандељштама 1960).

Друга половина педесетих година је време кад је Нолит објавио значајну књигу Бодлерових есеја, чланака и записа Одабрана проза у избору и са предговором Миодрага Павловића (1957). У то време је објављена Антологија савремене енглеске поезије (Нолит, 1957) са предговором Светозара Бркића и избором Бркића и Миодрага Павловића. Тада се, такође у издању Нолита, појавила и Антологија новије немачке поезије (1956), с предговором Ото Бихаљи Мерина, у избору и преводу Ивана Ивањија и Бранимира Живојиновића. Изузетно је значајно било што су у преношењу енглеске и немачке модерне поезије, осим поузданих и општепризнатих преводилаца, учествовали водећи песници српске послератне поезије као што су Миодраг Павловић и Јован Христић. То је гарантовало не само врхунску поетску вредност, него и шири одјек, ширу рецепцију те поезије, која има несумњив удео у формирању укуса укупне књижевне јавности, али и у трагањима српских песника, нарочито оних млађих, за новим сопственим песничким остварењима. Кад се то има у виду, онда постаје јасно колико је за нашу поезију било значајно што су педесетих година модерну руску поезију преводили управо писци као што су Станислав Винавер, Оскар Давичо, Слободан Марковић и Данило Киш.

Врло брзо ће се осетити то и у појави током шездесетих година низа посебних књига поезије многих најистакнутијих руских модерних песника ХХ века – Мандељштама (Шум времена, "Просвета", Београд, 1962 – стихове превео Бранислав Миљковић), Ахматове (Растанак, "Багдала", Крушевац, 1962 – прев. Лав/Евгеније Захаров), Мајаковског (Нови облак у панталонама, Нолит, Београд, 1963 – прев. Бора Ћосић), Хлебњикова (Краљ времена Велимир > "Просвета", Београд, 1964 – прев. стихова Вера Николић и Бора Ћосић), Пастернака (Разговори незнаних уста, Нолит, Београд, 1966 – прев. Миодраг Пешић), Брјусова Ме еит esse, "Багдала", Крушевац, 1968 – прев. Лав/Евгеније Захаров), поново Пастернака (Ја сам на списку, Независно издање, Београд, 1969 – прев. Миодраг Станисављевић) и Заболоцког (Бездани огледала, "Култура", Београд, 1968 – прев. Миодраг Сибиновић).

Веома значајно место у историји српске преводилачке рецепције руске поезије ХХ века има и антологијски избор Петнаест совјетских песникиња, који је у београдском Нолиту 1963. године, као састављач и преводилац, објавила Десанка Максимовић. Данас се већ зна да је у одабирању песника и песама, у писању бележака, као и у превођењу књиге Петнаест совјетских песникиња равноправно учествовао и Радован Зоговић, али је у то време, из политичких разлога, његов удео у овом значајном подухвату морао да се прећути. [23] Овим избором читаоцима су понуђени преводи из лирике: Ане Ахматове, Вере Инбер, Марине Цветајеве, Агније Барто, Олге Бергхолц, Мирварид Диљбази, Маргарите Алигер, Маро Маркарјан, Људмиле Татјаничеве, Веронике Тушнове, Силве Капутикјан, Јулије Друњине, Лине Костенко, Беле Ахмадулине и Светлане Јевсејеве. Као што се види, основ књиге изабраних песама којим су обухваћене и песникиње које су стварале на другим језицима Совјетског Савеза чинили су одиста солидни преводи дела руских поетеса ХХ века.

Овакво интересовање за руску модерну поезију првих деценија ХХ века, угушену у СССР тридесетих година, отворило је простор и за доста интензивно превођење песника новијих генерација, а посебно послератне генерације руских савремених песника Ахмадулине, Јевтушенка, Вознесенског и др. [24] Квалитет овог процеса је довео дотле да својевремено песник Милован Данојлић, уз помоћ Милице Николић, открије и преведе књигу поезије Јосифа Бродског Станица у пустињи, чијим ће награђивањем као најбоље преведене књиге поезије за 1971. годину српска књижевност веома рано открити и високо оценити вредност овог будућег нобеловца.

О замаху рецепције руских песника ХХ века у српској култури можда најречитије сведочи објављивање током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година низа вишетомних издања изабраних, па чак и целокупних њихових дела на нашем језику: Јесењина (у пет и у шест књига), Мајаковског (у пет књига) [25], Пастернака (у пет књига) [26] и Цветајеве (у три књиге).

5.

Начин представљања руске поезије који је заправо лични избор и превод српског песника, какав су у нашу књижевну праксу унели Д. Максимовић и Р. Зоговић, наставио је да негује Стеван Раичковић. Он је, почев од 1970. године, објавио двојезична издања својих превода Шест руских песника (1970), Словенске риме (1976) и Седам руских песника (нешто проширена варијанта књиге Шест руских песника). Међу словенским песницима које је Раичковић преводио нашла су се имена А. Блока, А. Ахматове, Б. Пастернака, О. Мандељштама, М. Цветајеве и Н. Заболоцког. Свој избор у Словенским римама Раичковић образлаже овако: "У избору песника састављач књиге се пре свега одлучио да то буду песници који су стварали и који стварају у нашем двадесетом веку. Они су по много чему били најближи поетским преокупацијама састављача, а он се нада да би могли бити најближи и читаоцу, данас, коме је ова књига намењена." [27]

Тражење дела песника који ће бити сродан са "преокупацијама састављача", песника-преводиоца – био је пресудан и у осталим Раичковићевим преводилачким подухватима. Кад говори о руским песницима, он као маркантне ствараоце "који су обележили двадесети век руске поезије" помиње и Мајаковског, Јесењина и Хлебњикова, [28] али у избору Шест руских песника и Седам руских песника, ипак, између свих њих преводи само Блока, Ахматову, Пастернака, Цветајеву, Заболоцког и Бродског. [29] Јер он превођење осећа као неодвојиви део свога укупног стваралачког живота: као прилог заједничкој ствари и поклон песничкој сабраћи, али и као ослобађање сопствене енергије (одавно таложених личних нагона), као накнадно препознавање властитих давних доживљаја, као излажење из сопствених стваралачких и људских криза. [30] Због тога ће будућа истраживања конкретних Раичковићевих дотицаја са књижевницима које је преводио, посебно са Борисом Пастернаком, бити сигурно плодоносна.

На линији представљања руске поезије које је заправо лични избор и превод српског песника налази се и позната двотомна двојезична Антологија руске поезије коју је за београдску "Просвету" припремио српски књижевни критичар и песник Александар Петров. Заједно са Антологијом руске модерне поезије из 1961, Петровљева Антологија, објављена 1977. године, представља изузетно значајан догађај у историји српске преводилачке рецепције руске поезије ХХ века. Преводима двадесет и двоје старијих и младих преводилаца (Никола Бертолино, Олга Влатковић, Петар Вујичић, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Лав/Евгеније Захаров, Миливоје Јовановић, Радослав Кавеxић, Данило Киш, Злата Коцић, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Вера Николић – Бора Ћосић, Александар Петров, Миодраг Пешић, Стеван Раичковић, Миодраг Сибиновић, Љубомир Симовић, Милосава Стојнић, Ибрахим Хаxић – Петар Чудић) А. Петров је српској књижевној јавности дао свој избор из поезије следећих руских писаца чија су дела уграђена у руску поезију ХХ века: Николај Мински, Инокентиј Ањенски, Фјодор Сологуб, Дмитриј Мерешковски, Вјачеслав Иванов, Константин Баљмонт, Зинаида Хипиус, Иван Буњин, Валериј Брјусов, Михаил Кузмин, Александар Доброљубов, Јелена Гуро, Максимилијан Волошин, Андреј Бели, Александар Блок, Василиј Каменски, Велимир Хлебњиков, Тихон Чурилин, Николај Гумиљов, Владислав Ходасевич, Бенедикт Лившиц, Николај Кљујев, Ана Ахматова, Николај Асејев, Борис Пастернак, Михаил Зенкевич, Осип Мандељштам, Иља Еренбург, Марина Цветајева, Владимир Мајаковски, Вадим Шершењевич, Георгиј Иванов, Сергеј Јесењин, Едуард Багрицки, Николај Тихонов, Анатолиј Мариенхоф, Николај Ољејников, Константин Вагинов, Иља Сељвински, Николај Заболоцки, Михаил Светлов, Александар Введенски, Леонид Мартинов, Семјон Кирсанов, Даниил Хармс, Арсениј Тарковски, Јан Сатуновски, Муза Павлова, Николај Глазков, Борис Слуцки, Игор Хољин, Александар Межиров, Владимир Солоухин, Булат Окуxава, Евгениј Винокуров, Хенрих Сабгир, Владимир Бурич, Евгениј Јевтушенко, Андреј Вознесенски, Генадиј Ајги, Новела Матвејева, Всеволод Њекрасов, Олжас Сулејменов, Наталија Горбањевска, Александар Кушнер, Виктор Соснора, Бела Ахмадулина, Вјачесла Купријанов и Јосиф Бродски.

Овом начину представљања руске поезије могао би се придодати и избор превода који Десанка Максимовић 1988. године објављује у издању београдског "Новог дела" који, под насловом По праву љубави: тај избор обухвата и двадесетак песама Јуне Мориц.

6.

Од краја претпоследње деценије ХХ века почиње једна нова, слојевита фаза српске преводилачке рецепције руске модерне поезије. Та фаза се карактерише попуњавањем празнина које су условљене ранијом другачијом друштвеном оријентацијом, или до којих је дошло због тога што стицајем других околности неки значајни песници дотле нису добили своје преводиоце.

Тако, на пример, Десанка Максимовић тада објављује надахнути избор и превод књиге поезије Марије Петрових, под насловом Закажи ми састанак на овом свету (Експортпрес Звездара, Београд, 1989, 182 стр.). Весна Васић-Вујчић 1991. преводи изабране стихове Данијела Хармса Чудесна представа, а Душан Патић се појављује са књигом Хармсове поезије Архимедова када (стихови, молитве, песме, чаролије), објављеном 1994. у Сремским Карловцима. Годину дана касније, Владимир Јагличић објављује књигу поезије Арсенија Тарковског Бити то што јеси, за коју је сам припремио обиман избор, превод и предговор.

Године 1999. српски читалац је у двојезичном издању београдске "Просвете" добио нов, обухватнији од некадашњег Миљковићевог, избор поезије и есеја Осипа Мандељштама Песме и есеји (избор, превод, предговор и напомене М. Сибиновића [31]). Најзад је и Ана Ахматова "нашла" своје преводиоце у српској преводној књижевности: А. Ахматова, Љубавна Русија. Избор и прев. Томислав Шиповац, "Универзитетска ријеч", Никшић, 1990 (пон. изд. 1995); А. Ахматова, Н. Гумиљов, С љубављу. Преписка, записи и песничке посвете. Избор и превод Радослав Пајковић, "Просвета", Ниш, 1997; А. Ахматова, Песме, поеме и есеји. Изб., превод, предговор и напомене М. Сибиновић, "Паидеиа", Београд, 1999. [32] Достојног преводиоца је добио и бард руске певане поезије друге половине ХХ века Владимир Висоцки у књизи:Разговор с xелатом. Превео Миливоје Баћовић, "Тачка", 1999.

И најзад, на самом крају последње деценије ХХ века, српски читаоци су добили још два нова, занимљива тематска антологијска избора из руске поезије овога раздобља – Задушнице. Антологија песника руске искони двадесетог века. Прев. Милан Вуковић, Владимир Јагличић, Јовица Јанковић и Лазар Радуловић, Крагујевац, 1998, 187 стр. (избором су обухваћени: Николај Кљујев, Сергеј Јесењин, Сергеј Кличков, Павел Васиљев и Николај Рубцов); Песници распете Русије. Цветник руске боготражитељске поезије ХХ века. Приредио Владимир Димитријевић. Препевали Владимир Јагличић и Владимир Димитријевић, Народна и универзитетска библиотека у Приштини, 1997, 226 стр. (избором су обухваћени: Иван Савин, Александар Солодовников, Борис Селеверстов, Николај Браун, Олег Алексијев, Иван Лисцов, Борис Примеров, Александар Полежајев, Наталија Карпова и Јеромонах Роман/Матушин).

Напомене

  1. Милан Радуловић, Модернизам и српска идеалистичка философија. Београд, 1989, стр. 141.
  2. Николај Велимировић, Свет као реч, Нове беседе над гором. Београд, 1922, стр. 21.
  3. М. Радуловић, Модернизам..., 139.
  4. Иако је од 1918. до 1990. целокупно српскохрватско подручје функционисало као мање-више заједнички културни простор, да нам се не би замерило да присвајамо тековине хрватске културе, чију посебност, уосталом, и не оспоравамо, покушаћемо да проблем разграничавања српског о несрпског решимо на основу припадности српској култури издавача, публикација и аутора-преводиоца, односно приређивача...
    Питање припадности поезији ХХ века решаваћемо припадношћу или неприпадношћу писаца водећим токовима руске поезије ХХ века, тако да ћемо почети са писцима који припадају неоромантизму и симболизму, који, иначе, почиње још од последње деценије ХХ века...
  5. Зенит, 1922, бр. 17/18.
  6. Детаљније о Винаверовом преводу Дванаесторице вид.: М. Сибиновић, Словенски импулси у српској књижевности и култури. Београд, 1995, стр. 167-222.
  7. Песнички зборник Јована Максимовића из 1901. године не узимамо у обзир из више разлога: 1. то је избор у оквиру својеврсне антологије светске, а не руске поезије; 2. то је књига са преводима у прози, из којих се не може добити било какава озбиљнија информација о аутентичним вредностима оригинала лирске поезије уопште, поготову поезије везаног стиха овог периода; 3. та књига је издата и буквално на самом почетку ХХ века, тако да за нашу тему не може бити нарочито занимљива.
  8. Ево извода из библиографије тадашњих написа: Исидора Секулић, Александар Блок (1880-1921). // Нова Европа, 1921, бр. 8, стр. 235-238; Евгеније Захарив, Смрт Александра Блока. // Мисао, 1921, 79; Евгеније Захаров О Александру Блоку. // Мисао, 1921, стр. 236; Е. Захаров, Александар Блок. Књиж. црта. // Новости, 1921, бр. 141, 142, 143; Е. Захаров, Смрт Николаја Гумиљова. // Мисао, 1921, 236; Александар Погодин, Александар Блок. // Српски књижевни гласник, НС, 1922, 6, стр. 274–279; Евгеније Ањичков, Најновије појаве у руској поезији. // Мисао, 1922, 5, 65, стр. 1238-1247; 66, стр. 1322-1331; 67, стр. 1399-1409; Е. Захаров, Руска најновија лирика. // Будућност, 1922, бр. 11, стр. 1096-1100; Веселин Вукићевић, Симболика Александра Блока. // Нова Европа, 1923, бр. 2, стр. 38-42; Е. Захаров, Визионарство Александра Блока. // Нова Европа, 1923, бр. 2, стр. 43-44; Голенишчев-Кутузов, Николај Гумиљов и акмеизам. // Мисао, 1924, 561; Валентин Горјански, Трагедија пјесника. Сергеј Јесењин. // Југословенска њива, 1926, 7, стр. 209-215; Густав Крклец, Фрагменти о Сергеју Јесењину боему руске револуције. // Правда, 1927, 23, 110; Г. Крклец, Пјесник Сергеј Јесењин. Предавање одржано у Салону "Цвијете Зузорић" у Београду. // Хрватска ревија, 1929, 4, стр. 235-240, 242-245; Марк Слоним, Руска књижевност за време револуције. // Српски књижевни гласник, НС, 1927, бр. 7, стр. 498-509; Ели Финци, С касне јесени увек нам се јавља патнички лик Сергија Јесењина. // Југословенска пошта, 1930, 484, стр. 11; Г. Крклец, Зашто се убио Сергије Јесењин? // Политика, 1930, 8133.
  9. У хрватској преводној књижевности Блок је 1927. године добио и своју прву преведену књигу поезије: Пјесме Александра А. Блока. Преводилац др Јосип Бадалић. Хрватски штампарски завод, Загреб, 1927, 29 стр. 8. С обзиром на то да је у то време Београд и Загреб припадао јединственом југословенском српскохрватском културном подручју, ова књига је свакако доживљена и у српској читалачкој публици као пуновредна преводилачко-поетска информација, о чему сведоче и рецензије у српској периодици: Воља, 1927. бр. 6, стр. 463 (М. Пешић); Летопис Матице српске, 1928, бр. 3, стр. 460-462 (П. Митропан).
  10. Ово издање доноси и прилог: Јован Јанићијевић, Александар Блок на српскохрватском. Библиографија, стр. 329-352.
  11. Ова издања су у прилогу донела потпуну библиографију превода Јесењинових дела на српскохрватски језик и наших написа о Јесењиновом животу и делу. Библиографију је сачинио Јован Јанићијевић, а приређивачи издања били су: Милорад Живанчевић, Миодраг Сибиновић и Никола Бертолино (студију о Јесењину за издање написао је Миодраг Сибиновић).
  12. Детаљан хронолошки преглед превођења и тумачења Јесењина код нас, са погледом на стваралачке дотицаје српских песника са Јесењиновом поезијом видети у књизи: Вукашин Костић, Сергеј Јесењин у српској књижевности. "Просвета" Ниш, 1993.
  13. Библиографија написа, књига о Јесењину, као и библиографија превода Јесењинових дела до краја шездесетих година у: Сергеј Јесењин, Целокупна дела. Књига 6, Београд, 1970 (Јован Јанићијевић).
  14. М. Пешић, Сергеј Јесењин. Живот, љубав, дело. СКЗ, Београд, 1957, 207 стр.
  15. Изабрана дела Марине Цветајеве. "Народна књига" - СКЗ. Трећа књига, Београд, 1990, стр. 316.
  16. Мислимо на више њених текстова, али посебно на есеј Еп и лирика савремене Русије (Владимир Мајаковски и Борис Пастернак). Вид.: Изабрана дела Марине Цветајеве. Друга књига..., стр. 127-155.
  17. "Руски архив", 1918, 1, стр. 70.
  18. О томе опширније у: М. Сибинович, Поэтика Есенина между модернизмом и авангардизмом. // ИМЛИ РАН, Столетие Сергея Есенина. Международный симпозиум, Есенинский сборник, в. 3, "Наследие", Москва, 1997, стр. 185-190; М. Сибиновић, Сергеј Јесењин на крају ХХ века. //У књизи: М. Сибиновић, Руски књижевни источници. "Просвета", Ниш, 2000, стр. 89-105.
  19. Имамо у виду радове настале пре његове последње фазе развоја у којој је, као што је познато, овај православни црквени мислилац почео генерално да пориче модерну европску историју и културу као "сатански пројекат".
  20. 4. и 5. .одељак овог чланка објављен је раније у књизи: М. Сибиновић, Словенски импулси у српској књижевности и култури. Филолошки факултет - Књижевна заједница "Звездара", Београд, 1995, стр. 154-163. Тај текст је овде, међутим, у појединим деловима проширен и допуњен.
  21. С. Лукић, Савремена југословенска литература (1945-1965). Београд, 1968; П. Палавестра, Послератна књижевност. 1945-1970. Београд, 1972.
  22. Иначе, пре тога је била објављена књига: В. В. Мајаковски, Двадесет пјесама. Прев. Радован Зоговић. Накладни завод Хрватске, Загреб, 1949, 123 стр.Р. Зоговић је издао још две књиге својих превода Мајаковског: Врло добро! Октобарска поема. "Просвета", Београд, 1958, 167 стр.; Боље тање а боље. Нолит, Београд, 1967, 247 стр. У српској преводној књижевности појавиле су се још следеће посебне књиге превода поезије Мајаковског: /Избор/. Изб. и прев. Бора Ћосић. "Младо поколење", Београд, 1967, 62 стр. (Библиотека Љубав и поезија. Коло I, књ. 2); Песме. Избор, превод и поговор Божо Булатовић, "Рад", Београд, 1978, 3. изд., 191 стр.; Ја лично. Избор и превод Радослав Пајковић, "Ново дело", Београд, 1985, 197 стр.; Песме и поеме. Избор и предговор М. Сибиновић. Прев. Радован Зоговић, Бора Ћосић и Миодраг Сибиновић. "Рад", Београд, 1983, 162 стр.
  23. О овоме детаљније вид.: М. Сибиновић, Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић. Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије, "Просветни преглед", Београд, 1999, стр. 84-92.
  24. М. Алигер, Можда у сну. Прев. Д. Максимовић, "Рад", Београд, 1977; Б. Ахмадулина, Мој родослов. Прев. С. Пенчић, "Багдала", Крушевац, 1966; Б. Ахмадулина, Грозница. П
На Растку објављено: 2007-12-12
Датум последње измене: 2007-12-12 18:18:07
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Русија