Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Razgovor sa Maćejom Parovskim (Maciej Parowski), piscem naučne fantastike, glavnim urednikom»Nove fantastike« (»Nowa Fantastyka«) za dnevnik »Žečpospolita« (»Republika«, »Rzeczpospolita«) obavio Kšištof Maslonj (Krzysztof Maslon);
s poljskog preveo Dušan-Vladislav Pažđerski

Maćej Parovski
(Maciej Parowski)

Reči nisu ogledalca

Prilozi o novoj poljskoj fantastici objavljeni su u časopisu "Znak sagite", br. 9, Beograd, 2002. Ovde ih objavljujemo po dozvoli izdavača.

Kakvo je subjektivno raspoloženje šefa književnog časopisa koji izlazi u tiražu koji prevazilazi zajednički tiraž svih ostalih časopisa posvećenih književnosti u Poljskoj?

Maćej Parovski: Ponos prošaran nespokojstvom — tako bih nazvao svoje duševno stanje. Naravno, svestan sam uspeha, ali mi je i potpuno jasno da glas pisaca i čitalaca naučne fantastike nije dovoljno moćan, a slika nas samih koja se stvara za potrebe javnog mnjenja povremeno je lažna.

Najnoviji broj »Nove fantastike« pojavio se u tiražu od 64.700 primeraka. Kakav je bio vaš najveći tiraž u petnaestogodišnjoj istoriji »Fantastike« i »Nove fantastike«?

200 hiljada primeraka. Taj rekord je postignut uoči Božića 1984. godine. Startovali smo dve godine ranije sa tiražom od 100 hiljada i izdavač se tresao od straha. To je bilo, ipak, drugačije tržište: prazno, bez autoritetâ, a čitaoci su čekali svaki broj »Fantastike«.

Bio je to časopis koji je izdavala »Štampa-knjiga-promet (»Prasa-Ksiazka-Ruch«, u to vreme jedini distributer štampe u Poljskoj. — prim. prev.)

Naravno, tačnije Državno preduzeće za izdavanje časopisa. Ko je tada drugi mogao biti izdavač?

Danas mesečnik izdaje Prušinjski i kompanija (Prószynski i S-ka, najveći poljski izdavač, u vlasništvu jednog od najbogatijih ljudi u Poljskoj — g. Prušinjskog. — prim. prev.)

Tako stoje stvari od 1990. godine, kada smo promenili naziv »Fantastika« u »Novu fantastiku«, bojeći se da će tom veoma komercijalnom časopisu na licitaciji biti veštački spuštana cena. Primenili smo manevar koji nam je omogućavao da zadržimo redakciju i profil časopisa. Novi izdavač, kome pripada polovina akcija — drugu polovinu drži udruženje koje smo osnovali u »Fantastici« — prema nama ima korektan odnos. Prušinjski nam je pomogao da časopis otkupimo od Likvidacione komisije »Štampe-knjige-prometa«, a pravo vlasništva nad starim naslovom je takođe naše.

Imamo, dakle, zajednički jubilej »Fantastike« i »Nove fantastike«. Sve zajedno 200 brojeva. Još uvek, ipak, mnogima nije jasno da se radi o književnom časopisu, iako, na primer, neki smatraju da autori naučne fantastike čine najautentičniju sredinu, sa stabilnom berzom autoriteta koja se stalno iznova stvara.

Jedino što bismo u Varšavskom katalogu pisaca na ogromnoj listi književnih časopisa uzalud tražili »Novu fantastiku«.

Da li su brojni poljski NF klubovi nastajali u okviru vaše redakcije?

Ne, pojavili su se pre nas. To je bio pokret iz »baze«, nastajali su pored nas, ponekad i protiv nas. Godine 1982. radili su već klubovi u Šleziji, u Gdanjsku, u Zelenoj Gori (Zielona Góra). Pa čak i Svepoljski klub ljubitelja fantastike je šest godina stariji od našeg časopisa. On je, s druge strane, nastao po uzoru na ono što se dešavalo u Sjedinjenim Državama. Ceo taj pokret je dospeo do Poljske i vremenom kreirao takve pojave u književnosti kao što su Sapkovski (Sapkowski), Dukaj, Žemkevič (Ziemkiewicz)...

Zašto je poljska naučna fantastika desničarska?

Ne bih to tako jednostrano definisao, ali slažem se sa tim da desničarski sistem vrednosti štiti privatnost, okružuje je čaurom nepremostivih pravila, a levičarstvo predstavlja samo zbirku maštarija i lepih želja da se promeni čovek, pri čemu se prvo iskorene oni koji se tome protive.

Dakle, pisci poput Rafala (Rafal) Žemkeviča su plemeniti konzervativci? A takođe i, pod pseudonimom sakriveni, Aleksander Olin, autor »Komusutre«?

Nema među nama pisaca zaraženih besnilom. Autori »Nove fantastike« se trude, jednostavno, da odaju počast starim vrednostima, nepromenljivosti sveta. Kako su pisali Svift, Stivenson, Orvel, Bulgakov...

Tu ste pomalo preterali. S kojim pravom naučnofantastična književnost prisvaja za sebe autora »Majstora i Margarite«?

Zar je po vama to realistička proza? Pa taj roman je fantastika, a, osim toga — naravno — i teologija, sociologija i politika. Bulgakov je u Moskvu, koja je tada predstavljala uzor za grad naprednog komunizma, ubacio đavola. To je dovoljno!

Vremenom se od naučne fantastike odvojila fantazija (fantastika). Da li su to danas dve različite vrste književnosti?

Po onima ortodoksnima — da, jer je nekada teško reći da li je dati roman logički ili onirički, a šta raditi kada imamo posla sa pretvaranjem žabe u princezu... U naučnoj fantastici odlično ide onima koji određuju granice i onima koji ih ruše.

»Novoj fantastici« je, kako se čini, strano postavljanje graničnih kamenova.

U toku 15 godina rada dokazali smo da naučnu fantastiku sa pravom nazivaju književnom vrstom promena. Kako bismo inače mogli da preživimo ratno stanje? Osamdesete za fantastiku nisu predstavljale crnu rupu, 1989. godina nije nas iznenadila, jer su joj prethodila duga, mučna traženja.

Za vreme kojih je zablistala zvezda Januša Zajdela (Janusz), sjajnog političkog pisca, koji je, nažalost, ubrzo preminuo.

Zajdel je postao legenda našeg pokreta, o čemu svedoči nagrada sa njegovim imenom (nagrada za najveća dostignuća iz oblasti naučne fantastike u Poljskoj. — prim. prev.). Ali već je ranije signalizovao Stanislav Lem, npr. u »Kongresu futurologa« da živimo u svetu koji nam se ne sviđa, u kome vladaju idiotski zakoni. Metafizičke izlete, danas tako rado ponavljane, počeo je još Višnjevski-Snerg (Wišniewski-Snerg) u »Robotu«.

Godine 1989, nasuprot mnogima iz ostatka poljske književnosti, nikome od nas nisu spale niti maske, niti pantalone i naše fioke nisu bile prazne.

Bilo vam je lakše nego drugima da varate cenzuru.

Mnogo lakše! Uostalom, naš jezik...

Ezopovski.

Pomalo ezopovski, pomalo alegoričan, ali nije bilo smušenosti. Trebalo je sebi reći: između mene i stvarnosti stoji cenzor, koji će sigurno reagovati na Katinj (Katyn, logor i mesto pogibije, u današnjoj Ukrajini, velikog broja poljskih oficira, ubijenih od strane sovjetske vojske, posle podele Poljske po paktu Ribentrop-Molotov. — prim. prev.) ili 17. septembar (1939, dan ulaska sovjetskih trupa u istočni deo Poljske posle podele po paktu Ribentrop-Molotov), ali možemo ga uspavati, zaobići, dezorijentisati. Osnovni problem pisca je bila cenzura, ali i to što naše reči nisu u stanju da uvek prikažu našu stvarnost. Uprkos onome što je rekao Stendal, da književnost predstavlja ogledalo koje se šetka po drumu, reči nisu ogledalca. Kami je mogao posle rata da piše o Francuzima i Nemcima — u uniformama ili bez, posle policijskog časa itd, a pisao je o kugi u Oranu, više govoreći o fašizmu od drugih. Januš Zajdel je izmislio svoju Alisu, koja ne stoji nasuprot cenzora ili pored njega, već se nosi sa sudbinom, koja joj se čini kao neizbežna.

U osamdesetim godinama »Fantastika« je imala najveći tiraž među takvim časopisima u svetu. Danas je stvar nešto gora, ali su ispred nas samo Amerikanci.

I Japanci.

A kako stoje stvari sa prevođenjem poljskih pisaca naučne fantastike?

U poslednje vreme su se pojavili prevodi na češki knjiga Andžeja Sapkovskog (Andrzej) i Kšištofa Kohanjskog (Krzysztof Kochanski). U engleskoj antologiji su se pojavile priče Jaceka Dukaja i Mareka Huberata (Huberath). U nemačkoj antologiji naučne fantastike je i moja pripovetka, a izdavači iz Nemačke interesuju se za Mareka Oramusa.

Činite, ipak, svojevrsni literarni geto?

Organizovao sam susret autora i fanova naučne fantastike sa kritičarima, takozvane glavne struje. Dobio sam po prstima od obe strane. Od svojih sam čuo: »Kome hoćeš da nas prodaš?«, a oni, s druge strane — i pored lepih reči — ostali su nepoverljivi i uvereni u sopstvenu vrednost. A u sali su bili ljudi iz naše sredine, koji su savršeno znali tiraže pojedinih naslova, savršeno su znali ko koga dotira. I šta? Morali su da slušaju bezobrazluke od ljudi koji predstavljaju nešto mnogo manje autentično od naučne fantastike. Za to je potrebno neviđeno strpljenje, a ljudi iz krugova naučne fantastike nemaju konjske živce...

Ali zar nije tačno da vam je najbolje u getu. Imate svoje omiljene autore, kritičare... Ljudi izvan neminovno manje poznaju naučnu fantastiku, fantazi od vas itd.

Istina je, krivi smo svi, ali molim vas da imate na umu jednu stvar: mi zaista ne čitamo samo sebe. Do fantastike sam došao posle Konrada, Kamija, da ne govorim o Šekspiru. Nismo monomanijaci.

Iz mladosti se sećam da su neki moji prijatelji, kada bi u knjizi naišli na rakete i komandne pultove, prekidali čitanje, dok su neke druge interesovali isključivo roboti. Naučnu fantastiku čini i greh i vrlina.

Neko je jednom napisao da dolazi takvo vreme, kada će visoka književnost postati bespomoćna pred pitanjima koje na savršen način razrešavaju stripovi, naučnofantastična književnost ili krimić.

Koga, u stvari, nasleđuje naučna fantastika?

Didaktičku književnost, triler, bajku; postoji u njoj i egzotike i entuzijazma. Ta književna vrsta uspešno je prošla u susretu sa vremenom, u kome je došlo do istorijske eksplozije, i, u dodiru sa ljudima, koji su prihvatili tu književnost kao svoju.

Kakav je statistički čitalac »Nove fantastike«?

Kada mu prvi put dođe u ruke naš časopis, ima 13-15 godina. Prati nas — ako nam ga ne preotmu kompjuterske igre, kablovska televizija i druge vrste zabave — negde do 30-40. godine života. To je, naravno, dečak, muškarac, koji se vremenom okrene porodici, poslu, zarađivanju novca. Ali, ponekad nam se vraća, izjavljujući da ga štampa i savremena književnost ne shvataju ozbiljno. Ne radi se tu o bajkovitosti ili o plašenju, jer — vidi se — i to nam je potrebno, već o činjenici da naučna fantastika ne laže.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt