Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Разговор са Маћејом Паровским (Maciej Parowski), писцем научне фантастике, главним уредником»Нове фантастике« (»Nowa Fantastyka«) за дневник »Жечпосполита« (»Република«, »Rzeczpospolita«) обавио Кшиштоф Маслоњ (Krzysztof Maslon);
с пољског превео Душан-Владислав Пажђерски

Маћеј Паровски
(Maciej Parowski)

Речи нису огледалца

Прилози о новој пољској фантастици објављени су у часопису "Знак сагите", бр. 9, Београд, 2002. Овде их објављујемо по дозволи издавача.

Какво је субјективно расположење шефа књижевног часописа који излази у тиражу који превазилази заједнички тираж свих осталих часописа посвећених књижевности у Пољској?

Маћеј Паровски: Понос прошаран неспокојством — тако бих назвао своје душевно стање. Наравно, свестан сам успеха, али ми је и потпуно јасно да глас писаца и читалаца научне фантастике није довољно моћан, а слика нас самих која се ствара за потребе јавног мњења повремено је лажна.

Најновији број »Нове фантастике« појавио се у тиражу од 64.700 примерака. Какав је био ваш највећи тираж у петнаестогодишњој историји »Фантастике« и »Нове фантастике«?

200 хиљада примерака. Тај рекорд је постигнут уочи Божића 1984. године. Стартовали смо две године раније са тиражом од 100 хиљада и издавач се тресао од страха. То је било, ипак, другачије тржиште: празно, без ауторитетâ, а читаоци су чекали сваки број »Фантастике«.

Био је то часопис који је издавала »Штампа-књига-промет (»Prasa-Ksiazka-Ruch«, у то време једини дистрибутер штампе у Пољској. — прим. прев.)

Наравно, тачније Државно предузеће за издавање часописа. Ко је тада други могао бити издавач?

Данас месечник издаје Прушињски и компанија (Prószynski i S-ka, највећи пољски издавач, у власништву једног од најбогатијих људи у Пољској — г. Прушињског. — прим. прев.)

Тако стоје ствари од 1990. године, када смо променили назив »Фантастика« у »Нову фантастику«, бојећи се да ће том веома комерцијалном часопису на лицитацији бити вештачки спуштана цена. Применили смо маневар који нам је омогућавао да задржимо редакцију и профил часописа. Нови издавач, коме припада половина акција — другу половину држи удружење које смо основали у »Фантастици« — према нама има коректан однос. Прушињски нам је помогао да часопис откупимо од Ликвидационе комисије »Штампе-књиге-промета«, а право власништва над старим насловом је такође наше.

Имамо, дакле, заједнички јубилеј »Фантастике« и »Нове фантастике«. Све заједно 200 бројева. Још увек, ипак, многима није јасно да се ради о књижевном часопису, иако, на пример, неки сматрају да аутори научне фантастике чине најаутентичнију средину, са стабилном берзом ауторитета која се стално изнова ствара.

Једино што бисмо у Варшавском каталогу писаца на огромној листи књижевних часописа узалуд тражили »Нову фантастику«.

Да ли су бројни пољски НФ клубови настајали у оквиру ваше редакције?

Не, појавили су се пре нас. То је био покрет из »базе«, настајали су поред нас, понекад и против нас. Године 1982. радили су већ клубови у Шлезији, у Гдањску, у Зеленој Гори (Zielona Góra). Па чак и Свепољски клуб љубитеља фантастике је шест година старији од нашег часописа. Он је, с друге стране, настао по узору на оно што се дешавало у Сједињеним Државама. Цео тај покрет је доспео до Пољске и временом креирао такве појаве у књижевности као што су Сапковски (Sapkowski), Дукај, Жемкевич (Ziemkiewicz)...

Зашто је пољска научна фантастика десничарска?

Не бих то тако једнострано дефинисао, али слажем се са тим да десничарски систем вредности штити приватност, окружује је чауром непремостивих правила, а левичарство представља само збирку маштарија и лепих жеља да се промени човек, при чему се прво искорене они који се томе противе.

Дакле, писци попут Рафала (Rafal) Жемкевича су племенити конзервативци? А такође и, под псеудонимом сакривени, Александер Олин, аутор »Комусутре«?

Нема међу нама писаца заражених беснилом. Аутори »Нове фантастике« се труде, једноставно, да одају почаст старим вредностима, непроменљивости света. Како су писали Свифт, Стивенсон, Орвел, Булгаков...

Ту сте помало претерали. С којим правом научнофантастична књижевност присваја за себе аутора »Мајстора и Маргарите«?

Зар је по вама то реалистичка проза? Па тај роман је фантастика, а, осим тога — наравно — и теологија, социологија и политика. Булгаков је у Москву, која је тада представљала узор за град напредног комунизма, убацио ђавола. То је довољно!

Временом се од научне фантастике одвојила фантазија (фантастика). Да ли су то данас две различите врсте књижевности?

По онима ортодокснима — да, јер је некада тешко рећи да ли је дати роман логички или онирички, а шта радити када имамо посла са претварањем жабе у принцезу... У научној фантастици одлично иде онима који одређују границе и онима који их руше.

»Новој фантастици« је, како се чини, страно постављање граничних каменова.

У току 15 година рада доказали смо да научну фантастику са правом називају књижевном врстом промена. Како бисмо иначе могли да преживимо ратно стање? Осамдесете за фантастику нису представљале црну рупу, 1989. година није нас изненадила, јер су јој претходила дуга, мучна тражења.

За време којих је заблистала звезда Јануша Зајдела (Janusz), сјајног политичког писца, који је, нажалост, убрзо преминуо.

Зајдел је постао легенда нашег покрета, о чему сведочи награда са његовим именом (награда за највећа достигнућа из области научне фантастике у Пољској. — прим. прев.). Али већ је раније сигнализовао Станислав Лем, нпр. у »Конгресу футуролога« да живимо у свету који нам се не свиђа, у коме владају идиотски закони. Метафизичке излете, данас тако радо понављане, почео је још Вишњевски-Снерг (Wišniewski-Snerg) у »Роботу«.

Године 1989, насупрот многима из остатка пољске књижевности, никоме од нас нису спале нити маске, нити панталоне и наше фиоке нису биле празне.

Било вам је лакше него другима да варате цензуру.

Много лакше! Уосталом, наш језик...

Езоповски.

Помало езоповски, помало алегоричан, али није било смушености. Требало је себи рећи: између мене и стварности стоји цензор, који ће сигурно реаговати на Катињ (Katyn, логор и место погибије, у данашњој Украјини, великог броја пољских официра, убијених од стране совјетске војске, после поделе Пољске по пакту Рибентроп-Молотов. — прим. прев.) или 17. септембар (1939, дан уласка совјетских трупа у источни део Пољске после поделе по пакту Рибентроп-Молотов), али можемо га успавати, заобићи, дезоријентисати. Основни проблем писца је била цензура, али и то што наше речи нису у стању да увек прикажу нашу стварност. Упркос ономе што је рекао Стендал, да књижевност представља огледало које се шетка по друму, речи нису огледалца. Ками је могао после рата да пише о Французима и Немцима — у униформама или без, после полицијског часа итд, а писао је о куги у Орану, више говорећи о фашизму од других. Јануш Зајдел је измислио своју Алису, која не стоји насупрот цензора или поред њега, већ се носи са судбином, која јој се чини као неизбежна.

У осамдесетим годинама »Фантастика« је имала највећи тираж међу таквим часописима у свету. Данас је ствар нешто гора, али су испред нас само Американци.

И Јапанци.

А како стоје ствари са превођењем пољских писаца научне фантастике?

У последње време су се појавили преводи на чешки књига Анџеја Сапковског (Andrzej) и Кшиштофа Кохањског (Krzysztof Kochanski). У енглеској антологији су се појавиле приче Јацека Дукаја и Марека Хуберата (Huberath). У немачкој антологији научне фантастике је и моја приповетка, а издавачи из Немачке интересују се за Марека Орамуса.

Чините, ипак, својеврсни литерарни гето?

Организовао сам сусрет аутора и фанова научне фантастике са критичарима, такозване главне струје. Добио сам по прстима од обе стране. Од својих сам чуо: »Коме хоћеш да нас продаш?«, а они, с друге стране — и поред лепих речи — остали су неповерљиви и уверени у сопствену вредност. А у сали су били људи из наше средине, који су савршено знали тираже појединих наслова, савршено су знали ко кога дотира. И шта? Морали су да слушају безобразлуке од људи који представљају нешто много мање аутентично од научне фантастике. За то је потребно невиђено стрпљење, а људи из кругова научне фантастике немају коњске живце...

Али зар није тачно да вам је најбоље у гету. Имате своје омиљене ауторе, критичаре... Људи изван неминовно мање познају научну фантастику, фантази од вас итд.

Истина је, криви смо сви, али молим вас да имате на уму једну ствар: ми заиста не читамо само себе. До фантастике сам дошао после Конрада, Камија, да не говорим о Шекспиру. Нисмо мономанијаци.

Из младости се сећам да су неки моји пријатељи, када би у књизи наишли на ракете и командне пултове, прекидали читање, док су неке друге интересовали искључиво роботи. Научну фантастику чини и грех и врлина.

Неко је једном написао да долази такво време, када ће висока књижевност постати беспомоћна пред питањима које на савршен начин разрешавају стрипови, научнофантастична књижевност или кримић.

Кога, у ствари, наслеђује научна фантастика?

Дидактичку књижевност, трилер, бајку; постоји у њој и егзотике и ентузијазма. Та књижевна врста успешно је прошла у сусрету са временом, у коме је дошло до историјске експлозије, и, у додиру са људима, који су прихватили ту књижевност као своју.

Какав је статистички читалац »Нове фантастике«?

Када му први пут дође у руке наш часопис, има 13-15 година. Прати нас — ако нам га не преотму компјутерске игре, кабловска телевизија и друге врсте забаве — негде до 30-40. године живота. То је, наравно, дечак, мушкарац, који се временом окрене породици, послу, зарађивању новца. Али, понекад нам се враћа, изјављујући да га штампа и савремена књижевност не схватају озбиљно. Не ради се ту о бајковитости или о плашењу, јер — види се — и то нам је потребно, већ о чињеници да научна фантастика не лаже.

Маћеј Паровски (Maciej Parowski)