Projekat Rastko : Poljska

Radmilo Marojević (Beograd)

Slovenska istorijska antroponimija
(iz poljskog ugla)^*

Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavitičko društvo Srbije, Beograd, 1996.

Radmilo Marojević
SŁOWIAŃSKA ANTROPONIMIA HISTORYCZNA (Z POLSKIEGO PUNKTU WIDZENIA)
Streszczenie

W artykule rozpatruje się - z punktu widzenia polskiej wspólnoty językowej i etnicznej - wybrane zagadnienia słowiańskich kategorii antroponimicznych (imion własnych osobowych, patronimików: imion mężczyzn oraz imion kobiet, nazw osobowych utworzonych od imienia męża, nazwisk).

W ramach kategorii antroponimicznej imion własnych osobowych szczególnie interesująca jest kwestia pochodzenia spirantu (š, ž) w nazwach osobowych typu Tomasz, Owidiusz, w appel. papież, oraz toponimie Paryż. Pierwsze trzy nazwy autor interpretuje jako formacje hipokorystyczne, utworzone sufiksem - -j' w funkcji hipokorystycznej (przez analogię do słowiańskich spieszczeń typu Domaš' od Doma slav''), zaś czwarta jako formację posesywną powstałą przez dodanie sufiksu -j' w funkcji posesywnej do niesłowiańskiej nazwy miasta, przez co nazwa ta w słowiańskim środowisku językowym zaczęła być odczuwana jako substantywizowane possessivum od nazwy osobowej, choć źródłowo jej etymologia jest inna.

W ramach antroponimicznej kategorii patronimików męskich ciekawe są z jednej strony, zachodnioslowiańskie formacje na -ic na germańskim obszarze językowym, wschodniosłowiańskie formacje na -icz w obrębie nazewnictwa polskiego oraz polskie właściwości prozodyczne we wschodniosłowiańskich nazwiskach na -óvič, -évič pochodzenia patronimicznego, z drugiej zaś - toponimy na -owice, stanowiące w ujęciu autora substantywizowane possessiva rodzaju nijakiego singularis (typu strus. Tvorimirič' 'który należy do Tvorimiriča'), które z czasem zaczęły być odczuwane jako formy pluralne.

Prasłowiańska kategoria antroponimiczna nazw osobowych utworzonych od imienia męża zachowała się w żywym języku polskim w postaci antroponimów typu Wojciechowa oraz appel. królowa. Również appel. pani - w interpretacji autora zapożyczenie ze staroczeskiego, gdzie nazwa ta uległa odpowiednim zmianom fonetycznym - z pochodzenia stanowi, zdaniem autora, nazwę utworzoną od imienia męża *g''pańaja 'żona pana'.

Jeśli nawet nie można twierdzić z pewnością, iż w języku prasłowiańskim istniała odrębna, formalnie nacechowana kategoria patronimików żeńskich, to jednak derywaty typu pan'na 'córka pana', sestrič'na 'córka siostrzycki' świadczą o tym, iż substantywizacja form rodzaju żeńskiego possesivów na -'n'' służyła w prasłowiańszczyźnie do wyrażania znaczeń patronimicznych.

Kategoria antroponimiczna nazwiska nie jest zjawiskiem prasłowiańskim, lecz należy do okresu późniejszego - wyodrębnienia się poszczególnych języków i kultur słowiańskich. Znaczenie polskiej strefy kulturowo-kontaktowej należy upatrywać w szerzenu się nazwisk na –ski, poprzez ukraiński i białoruski obszar językowy, aż do strefy nazewniczej rosyjskiej.

* Recenzirajući članak P. Marojevića, B. Boriš podseća na tradicionalna tumačenja imena tipa Tomasz, Owidiusz, toponima Paryż i apelativa papież u poljskoj istorijskoj lingvistici, kao i na ustaljenu etimološku rekonstrukciju apelativa pani < g''pan'ji. Autor članka, međutim, ostaje pri prvobitnim rešenjima, navodeći za to svoju argumentaciju. - Napomena Redakcije.*

U radu se razmatraju pitanja iz istorije slovenskih antroponimskih kategorija iz aspekta poljskoga jezika i poljskoga etnosa: lična imena, i posebno adaptacija stranih vlastitih imena pomoću hipokorističkog sufiksa -j'; muški patronimi, i posebno njihov primarni posesivni oblik; imena po mužu, i posebno pitanje etimologije kulturnog termina pani, ženski patronimi, i posebno pitanje njihovog mogućeg praslovenskog statusa; prezimena, i posebno pitanje međukulturnih uticaja.

1. Pristup

1.1. Ako bi se danas upoređivala onomastička istraživanja u pojedinim slovenskim zemljama u oblasti opšteslovenske istorijske antroponimije, uključujući i njen odraz u toponimiji, onda bi poljska onomastika nesumnjivo imala u slavistici počasno mesto. Čitava plejada najistaknutijih poljskih onomastičara bavila se, veoma studiozno, ne samo poljskom (i zapadnoslovenskom) situacijom nego i istočnoslovenskom istorijskom antroponimijom, s jedne strane, i tragovima slovenske antroponimije u južnoslovenskoj onomastičkoj građi, s druge strane.

1.2. U toj uporedbi, srpska odnosno jugoslovenska onomastika zauzela bi značajno mesto u oblasti tvorbene semantike sufiksnih izvedenica i u oblasti tvorbene adaptacije neslovenskih onomastičkih likova – po preciznosti tvorbenosemantičke analize, po razgraničenju homonimičnih sufiksa, po gramatičkom diferenciranju imeničko-pridevskih obrazovanja (Bošković i Boškovićeva škola).

1.3. Mada bi izvesna mogućnost dvosmislenog čitanja podnaslova ovoga rada upućivala na to, ovde se neće razmatrati slovenska istorijska antroponimija iz ugla poljske nauke, tj. lingvistike, drugim rečima: doprinos poljske onomastike slavističkim istraživanjima u oblasti istorijske antroponimije (ličnih imena, muških patronima, imena po mužu, ženskih patronima i prezimena). Mada, da odmah kažemo, takvo istraživanje bilo bi od velike koristi za dalji rad u pomenutoj oblasti, i ne samo u srpskoj sredini.

U ovom radu se, dakle, uz pomoć metodologije izgrađene u Boškovićevoj školi istorijske tvorbe reči slovenska istorijska antroponimija razmatra iz doslovno poljskoga ugla, tj. iz ugla poljskoga jezika i poljskoga etnosa. A razmatra se ona, slovenska istorijska antroponimija, u okviru karakterističnih antroponimskih kategorija slovenskih: lična imena, imena po ocu – posebno muška a posebno ženska, imena po mužu, prezimena.

2. LIČNA IMENA

2.1. Ima jedna pojava u poljskom onomastikonu, koja nije samo poljska nego i šire slovenska, mada je u poljskom najviše raširena – a to je tvorbena adaptacija neslovenskih ličnih imena tipa Tomas na taj način što se s zamenjuje sa š: Tomasz. Ova pojava je veoma raširena i u poljskom i u češkom kad je reč o adaptaciji biblijskih imena, koja su u slovenske književne jezike ulazila preko grčkog i latinskog, a iz ovih u pojedinim slučajevima i u živi onomastikon. U poljskom na taj način se adaptiraju i imena iz rimske istorije (tip Owidiusz).

Ova pojava se objašnjavala fonetski: kao primena s > š, z > ž u susednim romanskim i germanskim jezicima (Soboljevski), u lokalnim srpskim govorima Bosne i Dalmacije sa kasnijim proširenjem knjiške tradicije (Istrin), u perifernim praslovenskim govorima – moravskim, gde je našla izraz u knjiškoj tradiciji ali se u govoru izgubila, i pskovskim, gde nije stekla književnu tradiciju ali je i danas dijalekatski prisutna (Karpenko).^[1] Mi smo ovu pojavu objasnili kao rezultat tvorbene adaptacije sa hipokorističkim sufiksom -j', po analogiji sa slovenskim hipokoristicima tipa Domaš' (izvedenica na j' od skraćene osnove Domas – ličnog imena Domaslav''). Imena Domaš' i Domaslav'' potvrđena su u staroruskom jeziku.^[2]

2.2. Sličnu pojavu imamo u poljskom liku toponima Pariz (Paryż). Ni ova pojava nije ograničena samo na poljski: karakteriše i zapadne i istočne slovenske jezike, i stare srpske spomenike i novi bugarski književni jezik. Paralelizam u pogledu suglasničke alternacije predstavlja staroslovensko papež' sa odgovarajućim zapadnoslovenskim likovima (poljsko papież). Razlika je u tome što je apelativ tvorbeno adaptiran pomoću hipokorističkog -j' (označimo ga: -j'¹), dok je toponim Paryż tvorbeno adaptiran pomoću posesivnog sufiksa -j' (označimo ga: sufiks -j'²). Poljski lik toponima Pariz uključujemo u raspravu o slovenskoj istorijskoj antroponimiji iz poljskog ugla ne zato što bi u osnovi tog neslovenskog imena bilo lično ime (obično se uzima da mu je u osnovi apelativ u značenju 'brodari'), nego zato što je ono, kao ojkonim u značenju grada, na slovenskom terenu osmišljeno kao posesivna izvedenica od ličnog imena.^[3]

3. MUŠKI PATRONIMI

3.1. Patronimi kao antroponimska kategorija tiču se, naravno, ne samo jezika nego i kulture, pa su zato predmet i istorijskolingvističkih i istorijskokulturoloških istraživanja. Poljski jezičko-kulturni prostor zanimljiv je po etničkim pomeranjima se zapada na istok i po kulturnim kontaktima. Oblici na -ic patronimskog porekla, u kojima je odražen zapadnoslovenski refleks jotovanja t, često se sreću u germanskom arealu, dok se u poljskoj onomastici sreću prezimena patronimskog porekla sa istočnoslovenskim sufiksalnim likom na -icz tipa Sienkiewicz. Poljski jezički uticaj, vezan za migracije sa zapada na istok, ogleda se u prozodijskom liku istočnoslovenskih prezimena na -ič (akcenat u nominativu na pretposlednjem slogu), dok istočnoslovenski patronimi na -ič čuvaju akcenat posesivnog prideva odnosno genitiva-dativa imenice kao svoje primarne tvorbene baze.

3.2. Najstariji oblik posesiva od patronima na *itio bio je homonimičan u muškom rodu samom patronimu (posesivi tipa starorusko Tvorimirič'' koji pripada Tvorimiriću').^[4] Naše tumačenje najstarijeg posesivnog oblika patronima danas se uglavnom prihvata (Zaliznjak),^[5] mada ima još pokušaja da se posvedočeni primeri tumače kao padeški oblici genitiva jednine i genitiva množine (Krisko).^[6] Ono se inače naslanja na staroslavenske prideve tipa tomitel', koje je opisala Marija Brodovska-Honovska a sufiksalno protumačio Radosav Bošković.^[7] Poljski, i šire zapadnoslovenski areal interesantan je po ostacima ovog tipa posesivnih prideva (ili posesiva) u toponimiji, naročito u toponimima na -owiec (prvobitno oblici srednjeg roda jednine, kongruentni imenici sielo, od koje danas u poljskom imamo samo pridev sielski). Kasnije su ti oblici preosmišljeni kao imenice u množini kad je nestao iz žive upotrebe odgovarajući tip posesivnih prideva. Uostalom, takva pluralizacija odvija se i u savremenom srpskom jeziku: Baošiće (sr. r., jedn.) Baošići (m. r., mn.).

4. IMENA PO MUŽU

4.1. Praslovenska antroponimska kategorija imena po mužu čuva se u živom poljskom jeziku u antroponimima tipa Antoniowa, Wojciechowa te u apelativima królowa, bratowa, synowa. Zanimljivo je pri tom da cu se u nominativu oblici saželi posle ispadanja j: *-ovaja > -owå, ali se u promeni čuvaju nastavci pridevske deklinacije. U staroruskom jeziku, u njegovoj velikoruskoj grani, takođe je došlo do ispadanja j i kontrakcije dvaju a, ali su antroponimski likovi nestali, a apelativi su dobili u potpunosti imeničku promenu (tip koroleva). Stari, nesažeti oblici dugo su se održavali u zapadnoj grani istočnoslovenskih jezika, u ukrajinskom i beloruskom, bez obzira na uticaje sa zapada i sa istoka kojima su se prenosili kontrahovani likovi imena po mužu.

4.2. Kulturni termin poljsko rani (češko rann) obično se tumači kao izvedenica na -'ji (*g''pan'ji). Mi smo izneli tumačenje po kojem je taj lik fonetski nastao na češkom tlu, gde je pretrpeo odgovarajuće fonetske promene, odakle je, sa češkim kulturnim uticajem, bio proširen na čitav zapadnoslovenski prostor, dopirući i u zapadne staroruske spomenike, pri čemu je to bilo takođe ime po mužu, koje se rekonstruiše kao *g''pańaja 'panova žena'. Našu tvorbenosemantičku rekonstrukciju potvrđuje upotreba posesivnog genitiva u staropoljskim spomenicima: do paney do Micolayewey domu.^[8]

5. ŽENSKI PATRONIMI

5. Poljska izvedenica panna < pan'na (prvobitno u značenju 'panova kći') i odgovarajući likovi u drugim zapadnoslovenskim jezicima, kao i šire rasprostranjeni oblici tipa srpsko sestrična < sestrič'na u starim i novim slovenskim jezicima, svedoče da je u praslovenskom poimeničenje oblika ženskog roda posesivnog prideva na -'n'' služilo za izražavanje patronimskog značenja. Međutim, da li je u praslovenskom već bila formirana antroponimska kategorija ženskih patronima, koja bi uključivala i vlastita imena – pitanje ostaje otvoreno. Poljski onomastički materijal možda potvrđuje da su ženski patronimi bili makar dijalekatska praslovenska kategorija, i da se ne radi samo o istočnoslovenskom uticaju. Ako se pretpostavlja da je u praslovenskom jeziku bilo u začetku formiranje ove antroponimske kategorije, onda se već sa sigurnošću može reći da je u staroruskom jeziku ova kategorija formirana, sa tri genetski i hronološki različita tipa: Jaroslav'na, Petrov'na, Lukinič'na.

6. PREZIMENA

6. Međusobne kulturne uticaje u okviru ove antroponimske kategorije, koja nije bila praslovenska, pa čak ni staroruska, nego pozna pojava u istoriji zasebnih slovenskih jezika i kultura, već smo pokazali na primeru istočnoslovenskog sufiksa -icz, u poljskim prezimenima i akcenta na –óvič/-jvič u istočnoslovenskim prezimenima. Značaj poljskog jezika i njegove kulturno-kontaktne zone ogleda se i u širenju prezimena na -ski iz poljskog preko ukrajinskog i beloruskog jezičkog prostora sve do ruskog onomastikona, u kojem prezimena na -skij ipak nisu autohtono nastajala, nego su plod zapadnog kulturnog impulsa (zapadnije u ovom slučaju, naravno, ne samo poljski nego i ukrajinsko-beloruski prostor).

7. ODSTUP

7. Neka mi bude dopušteno, završavajući ovaj pregledni članak, na jubilarnom skupu srpske (beogradske) polonistike, da se setim i jednog tužnog datuma: godina koja je prethodila ovoj bila je i godina smrti jednog od najtalentovanijih i najplodnijih Košutićevih učenika, koji je izuzetno zadužio i našu polonistiku i našu slavistiku uopšte – profesora Đorđa Živanovića. "Slavistički zbornik", časopis koji uređujem, za profesorova života predviđao je zbornik radova Đorđu Živanoviću u čast. Prilike su uslovile da taj zbornik sačeka da bude memorijalni: ovo shvatite, poštovane kolege, i kao poziv da svoje priloge pošaljete za tematsku knjigu časopisa: Slavistička istraživanja Đorđa Živanovića.

Napomene

[1] Ju. A. Karpenko. C - Š, Z - VI. - Akademik Vasilij Mihajlovič Istrin. Tezisi dokladov oblastnih naučnih čtenij, posvjaščennih 125-letiju so dnja roždenija učenogo-filologa. 11-12 aprelja 1990 g. Odessa, 1990, 30-32.

[2] P. Maroevič. Zametki po istoričeskomu slovoobrazovaniju. 5. Slavjanskie antroponimi tipa Tomaš'. - Etimologija: 1994-1996. Moskva, 1996 (u štampi). Vidi takođe: Onomatološki prilozi XII, 17-19.

[3] P. Maroevič. Zametki po istoričeskomu slovoobrazovaniju. 5. Staroslavjanskie papež'. 7. Slavjanskaja forma toponima Pariž'. - Etimologija: 1994-1996. Moskva, 1996 (u štampi). Vidi takođe: Onomatološki prilozi XII, 20-22.

[4] P. Marojević. Praslovenska adiectiva possessiva tipa Tvorimirič'' (od patronima tipa Tvorimirič'), njihova sudbina i tragovi u slovenskim jezicima. - Južnoslovenski filolog XXXVIII, Beograd, 1982, 89-109.

[5] Pozivajući se na našu raspravu (vidi nap. 4), A. Zaliznjak u poslednjoj publikaciji zapisa na brezovoj kori operiše sa posesivima navedenog tipa [A. A. Zaliznjak. K izučeniju jazika berestjanih tramot. - V. L. Janin, A. A. Zaliznjak. Novgorodskie gramoti na bereste (iz raskopok 1984-1989 gg.). Moskva, 1993, 274]. U monografiji o staronovgorodskom dijalektu ruski naučnik već nema potrebe da se na našu raspravu poziva, ali prihvata postojanje posesivnih prideva navedenog tipa: "Tvorimirič' 'prinadležaščij Tvorimiriču' ot Tvorimirič' 'Tvorimirič'" [A. A. Zaliznjak. Drevenenovgorodskij dialekt. Moskva, 1995, 184].

[6] B. B. Kpisko. Kategorija oduševlennosti e drevnenovgorodskom dialekte. -Slavjanovedenie, Moskva, 1993, N^o 3, 72; B. B. Kpisko. Razvitie kategorii oduševlennosti v istorii russkogo jazika. Moskva, 1994, 82.

[7] M. Brodowska-Honowska. Słowotwórstwo przymiotnika w języku staro-cerkiewno-słowiańskim. – Kraków-Wroclaw-Warszawa, 1960, 32-33, 48; P. Bošković. Odabrani članci i rasprave. Titograd, 1978, 383.

[8] R. Maroevič. K rekonstrukcii praslavjanskoj sistemi posessivnih kategorij i posessivnih proizvodnih. - Etimologija: 1986-1987. Moskva, 1989, 134. Vidi takođe: Južnoslovenski filolog XLIII, Beograd, 1987.