Žuti taksi iznenada
Posle konspirativnog upoznavanja grada trebalo je početi akciju; približavao se čas sastanka zakazanog u blizini cilja. Išli su Prvom avenijom na čijoj raskrsnici sa 42. ulicom stoji kompleks Organizacije ujedinjenih nacija sa komandantskom kasarnom vrhovnog vrhovnika.
Prema planu Istoka, Mr. Tvista je trebalo oboriti s nogu, zaraziti ga feniletilaminom, slomiti mu srce, zatim ga napustiti i time unesrećiti.
U tom momentu sile međunarodnih snaga izvršile bi vazdušni napad na Mr. Tvista kao opasno nesrećnu tačku na kugli zemaljskoj; a budući da bi se unesrećeni Mr. Tvist nalazio na Zapadu, Zapad bi bombardujući nesrećnog Mr. Tvista izbombardovao sebe, i to do temelja, jer bi nesreća vrhovnog vrhovnika bila beskrajna.
Vidovi nesreće kao što su ljubavni jadi, glad, politička ugnjetenost ili skršena ljudska i ženska prava, predstavljali su pretnju zapadnom svetskom poretku pošto su se nalazili van Zapada koji je u celini bio srećan.
U vanzapadnim čvorištima nesreće još uvek je vladalo mišljenje da se ima pravo na nesrećnost. Ali u tome se izvolilo varati, jer u globalnoj zajednici čovečanstva, koja je posle pada komunizma jedinstveno srljala u sreću, niko nije imao prava na nesrećnost čak ni privatno, a kamoli u višem, političkom smislu.
Čim bi se dakle negde pokazala kličica nesrećnosti, sile međunarodnih snaga odmah bi počele da bombarduju ugroženu tačku, i vazdušni napadi ne bi prestajali sve dok u kraterima bivše nesrećnosti ne iznikne sreća.
Ičvič je od tenorista saznao da je bitka za Sulejmanovac čista provokacija. Izbila je na osnovu dogovora između banatskog šveika i bačvanskog emila samo zato da budu bombardovani, jer u tom slučaju Mr. Tvist mora da ode u Njujork gde će se, daleko od svoje žene, lakše unesrećiti. Prvi period bitke za Sulejmanovac imao je funkciju da Mr. Tvist seksualno izgladni, pa da se što katastrofalnije zaludi u podmetnutu trbušnu plesačicu.
A ta plesačica bila je Pro Forma.
O neverovatnom planu Ičvič je obavešten na strategijskom dogovoru preko puta palate Ujedinjenih nacija, u sedištu Fordove zadužbine između 42. i 43. ulice.
“С Мр. Твистом бићемо двоструки шогори”, mislio je sa oporom ironijom.
Hvala bogu što će Istok Mr. Tvista unesrećiti u Njujorku; jer ne bi bilo zgodno da Zapad sopstveno bombardovanje počne s Londonom. Mada kad–tad i London mora doći na red...
Šta će biti onda s gospođom Tvist?
“Склонићемо се у Венецију; тај град више личи на Византију, него на Запад”, našao je Ičvič preliminarni izlaz iz eventulne buduće situacije.
U Fordovoj zadužbini tenoristi su održali svoj prvi antizapadni koncert, na kojem su otpojali ceo uskršnji repertoar od bdenija preko vaskrsenja do liturgije; za to maratonsko vreme pozicije Zapada znatno su oslabile, multimilijarderi su uživali pojku i dremali, a njihov kapital je radio sam i stihijski, izazivajući pometnje u svetskom finansijskom poretku.
Dok su pevači razarali zapadnu civilizaciju pojkom, Ičvič se u pratnji trbušnih plesačica popeo na egzotično i poput divovske bukve ogromno i čvorugavo brazilsko drvo zvano žakaranda, posađeno u Fordovoj zadužbini usred čuvene unutrašnje bašte, pune biljnih kurioziteta oko bazena u koji turisti bacaju novčiće, čime truju ljiljane, ali hrane kasu.
Sa debele poprečne grane žakarande Ičvičeva kamera je kao dalekogled bila uperena u prozore komandantske kasarne u palati Organizacije ujedinjenih nacija; trebalo je izvideti kretanja i dnevne običaje vrhovnog vrhovnika i na osnovu njih tempirati Pro Formino pojavljivanje na najboljem mestu i u idealnom trenutku, kada je vrhovni vrhovnik duševno najviše ranjiv.
Mr. Tvist je bio priključen na sekretaricu kojoj je dosađivao Kovač Kalambo sa Tutnja pričama o opasnosti od tenorista koji su u Budimpešti kidnapovali avion. Sekretarica je zabrinutog islednika ubeđivala da tenorizam ne predstavlja nikakvu opasnost, pošto vrhovni vrhovnik voli muziku; i sada sluša Judinu ariju iz Isusa Hrista Superstara, što je Ičvič video i svojim očima: Mr. Tvist je stajao pred prozorom razmahan kao dirigent.
Ođednom se njegovo dirigentsko mahanje pretvorilo u pozdravno, i vrhovni vrhovnik se panično otkačio sa sekretarice.
Kada je Ičvič okrenuo kameru u pravcu pozdravnog mahanja Mr. Tvista, od onoga što je video, skoro je pao sa drveta.
Ispred ulaza palate Ujedinjenih nacija zaustavio se žuti taksi iz kojeg je izašla...
Gospođa Tvist!
“То је масло сињоре Иконе!”, šaputao je Ičvič. “Зато ми је поручила да свратим у Њујорк!”
– Најебале сте – rekao je zlurado plesačicama. – Врховни врховник није сам. Овде му је супруга.
– То боље – reagovala je Pro Forma munjevito. – Љубоморна жена ће га тотално сјебати.
– Не, нећемо се јебати на дрвету!
Ičvičev odgovorbio je besmislen зато што nije slušao Pro Formu; “која срећа што нисам отишао у Лондон”, borio se s talasom ljubomore koja mu je nadirala u grlo.
Inače nije mario za Mr. Tvista jer mu je osnovna situacija bila poznata od susreta u Veneciji; ali dolazak gospođe Tvist u Njujork “iza njegovih leđa” ličio mu je na malu izdaju. Ne zbog samog dolaska, nego zato što gospođa Tvist, izgleda, nije naslutila da će on, čim čuje u vestima da je Mr. Tvist zbog rata otišao u Njujork, odmah trčati u London, kod nje.
Tek se kasnije setio da gospođa Tvist nema pojma o tome da on zna ko je njen muž; nije mu rekla da je vrhovni vrhovnik. Dakle nije ga izdala, nego je on bio budala što joj nije javio da se sprema kod nje. Odnosno i bolje što nije, jer bi je doveo u delikatnu situaciju da mu objašnjava kako nije zgodno da dolazi, pošto ona ide u Njujork. Ili u tom slučaju možda i ne bi pošla? Haos.
“Уосталом, шта ради она овде?”
Gospođa Tvist je bila u belom mantilu kao neko ko je skoknuo sa posla da kupi nešto za ručak; nosila je dve kese, u jednoj su se pušili hamburgeri a iz druge je virila koka-kola i još neko staklo; tipično laboratorijsko sredstvo. (“Пипета? Тако велика?”)
U dvorištu palate Ujedinjenih nacija gospođa Tvist je prošetala pored metalnog kipa sv. DJorđa koji ubija aždaju sklepanu od železničkih vagona; hamburgere je ostavila na portirnici komandantske kasarne, zatim je sa koka-kolom i dugačkim staklom u ruci ušla u sporednu zgradu s laboratorijskim prozorima za ventilaciju.
Kada je otvorila vrata, iz laboratorijuma je nešto zaćarlijalo i dežurni vojnici su počeli da se ljube, među prolaznicima Prve avenije izbile su ljubavne scene a Ičvič je pomoću kamere video da u laboratorijumu i gospođa Tvist dobija emotivni napad.
Ona je, međutim, stavila sebi til preko nosa i usta, pa se brzo smirila i okačila ono dugačko staklo na rotacionu spravu u koju je usula koka-kolu.