Ko će zaustaviti rat?
Ičvič nije mogao da zamisli šta radi gospođa Tvist s koka-kolom u laboratorijumu.
Odgovor je naslutio jednog slobodnog popodneva kada su ga na grani žakarande zamenjivali tenoristi a devojke su držale probu ispod drveta.
Šetao je Njujorkom i kao što se u birtije svraća na polić, zalazio je u džez-barove Brodveja i kafiće Male Italije, i na svakom mestu drmnuo čašu koka-kole.
Čudan efekat se javio već posle druge-treće: iznenađeno je primetio da počinje da hoda poput čigre, pošto se okreće za svačim što liči na žensko. Ali njegovo ponašanje nije bilo upadljivo jer je ceo Njujork bio takav: nasmejan i ošamućen od ljubavi.
Na jednom uglu video je dugačak red. “Masaža viličnih mišića”, pisalo je na ulazu. Ljudi koji su čekali, bili su iskeženi u formatu osmeha, ali su užasno stenjali. Pitao je jednog šta mu fali, ali čovek nije bio u stanju da mu odgovori; umesto njega objašnjenje je dala gospođa koja je upravo izlazila. Ona je već dobila masažu vilice pa je ponovo umela da govori.
Ispostavilo se da ljudi od neprestanog osmeha s vremena na vreme (zavisno od kondicije) dobijaju strašnu upalu viličnih mišića, a neki i grčeve, pa više ne mogu da podnose sopstveni osmeh koji, međutim, nisu kadri da prekinu ni u snu. Ustaju i ležu, idu na posao i spavaju iskeženi kao da imitiraju svoju buduću lobanju.
Izmasirana dama bila je takođe užasno nasmejana, a u očima joj je plamsala ljubavna požuda koju je Ičvič, na svoje zaprepašćenje, i sam osećao prema njoj; a bio je zaprepašćen zato što je dama imala najmanje sedamdeset godina i sto dvadeset kila i protezu koja joj je zveckala kao kastanjete.
Nekako je uspeo da pobegne (od nje i od sebe u vezi sa njom); brzo je popio koka-kolu da se povrati od šoka, ali je tada sledio sledeći, još čudniji potres: zagledan u Empajer Stejt Bilding, osetio je istu draž, uz istu žalost što je zgrada ipak stara. A kad je ugledao moderne i postmoderne solitere, te mladalački blistave lepotice u raskošju oblika i boja, nije više mogao da se obuzda.
Zaljubljivao se u impozantne njujorške zgrade i osećao grižu savesti prema svakoj kad bi mu se dopala i neka druga, još lepša. Išao je od jedne do druge pipajući i mazeći zidove, pripijajući obraz, vreo od uzbuđenja, uz hladan mramor i blistavo staklo!
Izvor Ičvičevih emocija nije bilo samo Pro Formino poređenje solitera s modnom revijom; znao je da pobuda potiče iz dubljih slojeva. Iz ljubavne hemije.
Znači, gospođa Tvist koka-koli dodaje feniletilamin.
Da se ne bi obrukao erotskim napadima na nebodere, morao je da isprazni iz sebe feniletilamin kojeg se napunio ločući koka-kolu.
Svratio je u prvu prodavnicu ljubavi i rekao šta želi. Dobio je katalog da bira; ne samo devojku na osnovu fotografija, nego i način po kategorijama.
Kada je rekao da bi se uplatio na “uživo i klasiku”, recepcionar je vrteo glavom: tu kombinaciju imaju samo petkom, pošto je potražnja jako mala. Zbog zaraznih bolesti čiji virus prolazi i kroz gumu, među nonstop-uslugama nalaze se samo varijante virtuelnog seksa.
Ičvič nije hteo da veruje.
– Hoćeš da kažeš da se u kupleraju ne može tucati?
– Kako da ne – odgovorio je recepcionar uslužno. – Izvolite birati! Koju davam naduvam? – pokazao je katalog gumenih devojaka.
Ičvič je bežao. “Шта ако ми пукне?”
Jurio je 42. ulicom kao pivopija u pisoar; kod Krajzlerove palate je mislio da neće više izdržati (zgrada spada među najlepše među klasičnima), ali je ipak stigao do Fordove zadužbine.
Popeo se na žakarandu kao šimpanzo i navalio na Pro Formu, ali je ona, umorna od probe, slatko spavala, pa je Ičvič snuždeno ustanovio da je razlika između gumene i usnule devojke možda samo u tome što ova druga ne može da pukne.
Morao je da sačeka dok se Pro Forma probudi, a dotle se i njegova čežnja vratila na normalan stepen, mada nije bilo lako. Ičvič se osećao kao retorta u kojoj se vodi žestoka hemijska borba, slična mamurluku ili, još gore, prinudnom apstiniranju.
Pitanje je samo otkud gospođa Tvist uzima tako velike količine feniletilamina i zašto truje s njim koka-kolu. I da li po nalogu ili iz sopstvenih interesa? I kojih?
U vezi s poreklom feniletilamina slutio je odgovor.
Još je u Pomazu čuo priče o tajnom paktu između zaraćenih strana; čak se i na nivou baba Koviljke i Glavate Nate šuškalo da banatski šeik i bačvanski emir podmićuju sile međunarodnih snaga da ih što žešće bombarduju, jer šveiku i emilu odgovara istaknuto mesto u fokusu međunarodne pažnje i veliki diplomatski i devizni promet u haremima; u bačvanskom emiratu i banatskom haremijatu ratno stanje je dovelo do neviđenog ekonomskog procvata i političke i medijske slave.
A banatski šeik i bačvanski emir međunarodnu zajednicu podmićuju, shvatio je Ičvič u Njujorku, sulejmanovačkom seksnaftom koja dospeva u njujorške magacine i prerađivačke kombinate sila međunarodnih snaga.
Gospođa Tvist koka-kolu truje, dakle, feniletilaminom poreklom iz Pomaza!
“Из Помаза...”
Ičviču je najzad postalo jasno da ona to čini – zbog njega! Unošenjem feniletilamina u koka-kolu pokušava da zaustavi rat za naftu koja potiče iz njegovog sela, Pomaza, koji je ona sanjala sedamnaest godina!
Ičvič se uplašio.
Ako otkriju šta ona radi, gospođa Tvist će dopasti u dvostruku opasnost.
Sile međunarodnih snaga osudiće je za antiratni zločin pošto se usled njenog dodavanja feniletilamina u koka-kolu bombardovanje Panonske pustinje pretvara u komediju bacanja ljubičica i visibaba na ratne ciljeve.
Zaraćene strane će hteti pak da je likvidiraju zato što im ugrožava materijalni i medijski profit koji izvlače iz toga što ih međunarodne snage bombarduju.
Gospođu Tvist treba dakle da spase.
A Ičvič nije video drugu mogućnost za to nego da je preduhitri. Da umesto nje, bitku za Sulejmanovac zaustavi on sam.