Njujork liči na sentandrejsko groblje
Sleteli su na Menheten, u magacin jednog kineskog restorana usred graje slatko-kiselih pataka.
Da ne budu sumnjivi, nisu odmah navalili na palatu Ujedinjenih nacija, nego su se razišli po gradu. Ičviča je pre svega zanimao crveni kec (da li ga primaju bankovski automati), pa se uputio u poslovni centar oko dve blizanačke kule Svetskog trgovinskog centra. Pro Forma je išla pred njim i vodila ga za ruku, pošto je Ičvič teglio kameru i snimao grad.
Devojka se oduševljavala.
– Ови небодери, јеботе, делују као величанствена модна ревија!
Ičviča je ovakav ugao gledanja iznenadio. Njegov prvi utisak bio je globalniji i suprotan: Njujork mu je ličio na sentandrejsko groblje. Među oronulim kvartovima sa ofucanim zgradama u smeću, poput starih krstova u šipražju, izdižu se impozantni soliteri u grupama ili usamljeni, kao luksuzni nadgrobni spomenici od mramorau gornjem delu groblja u Sentandreji.
Mada ovo sa modnom revijom... Morao je da prizna da je Pro Forma u pravu: i sam je znao da su dve lepe žene, zajedno, lepše nego jedna; “katalizacija”, sećao se nečeg iz hemije. Tako su zračile nekom “uzajamnom lepotom” i zgrade na primer u Finansijskom kvartu u vrhu Menhetena.
– Само – rekao je skeptično Ičvič – није ми јасно зашто ови овде граде све од застарелих материјала; свуда само мрамор и гранит, никл и хром, челик и стакло, бакар и злато! Нигде савременог алуминија и пластике. Кретени не мисле на развој и напредак; ова срања стајаће овде и кроз хиљаду година, па ником ништа! Као пирамиде. Које се такође не развијају!