Niko ne zna tajne Sunca i Meseca
Kada je Pro Forma nestala među zvezdama, Ičvič je oborio pogled sa neba na zemlju; vreme je da najzad zaista krene za London.
Spustio se sa Potkamena u Pomaz na sulejmanovačkoj strani, šalabrcnuo malo od baba Koviljkinog krompir-paprikaša, bacio na rame kameru, zatim seo na bicikl i krenuo.
Bome! Ičvič je ovoga puta morao da ide u London biciklom!
Za vreme rata između banatskog šeika i bačvanskog emila i bombardovanja Panonske pustinje sa Tutnja, usled Vis majorovih grešaka u određivanju ciljeva, vazdušne snage međunarodnih sila nanele su sebi tako ogromne štete da je nebo postalo neprohodno.
Srušeni su vazdušni mostovi kao da je namera bombardovanja bila izolovanje... Ali čega – u vazduhu?
Ičvič je gazio pedale: avioni nisu leteli, za autobuse ili kola nije bilo goriva otkad je Sulejmanovac izlapeo, a nisu išli ni vozovi jer je pruge izjedala rđa brzinom kao u trikfilmovima.
Sve je bilo kao nikad.
Bombardovanje Panonske pustinje imalo je tragične i trajne klimatske posledice. Zemlju su ugrožavale nove prirodne nedaće: brda su se i ostrva pokrenula sa mesta, trava je rasla visoko iznad drveća i sama se zapaljivala pržeći tlo do golog kamena, koren biljaka se izvrtao iz zemlje, a iz oblaka su pljuštale ognjene kiše.
Niko više nije znao tajne Sunca i Meseca.
Meteorološki razvijene zemlje proizvodile su klima-uređaje raznih veličina: za stanove, gradove, županije, autonomne pokrajine i za cele države. Opšta situacija se tako brzo i nepovratno pogoršavala da su se opstanku mogle nadati samo one zemlje koje su na vreme obezbedile sebi veštačku klimu; ostale su morale da računaju s tim da će biti brisane sa mape budućnosti.
Kotlina u kojoj je nekada bilo Panonsko more a posle nizija i pustinja, sada je postala đubrište iznad kojeg su lebdeli otrovni oblaci.
Zabranjeni su zloglasni simboli kao crvena petokraka, srp i čekić, kolhoz i radnička klasa koja je preobražena u ratničku klasu ili puku sirotinju. Negde je sinula vatra, drugde je pao mrak, ali svuda su duvali užasni vetrovi koji su raznosili krovove i njihali crkvene zvonike kao jablane.
Poslednji Sentandrejci su za vreme oluja silazili u mrtvodunavske pećine. Samo bi hrabriji muškarci lumpovali apokaliptički kod Hužvika, a starci, kojima pećinska klima nije odgovarala, sklanjali bi se u prazne crkve, među molovane svece.
Glavata Nata je dreždala u Muzeju gde je u trenucima grmljavine Svedržitelj zujao čudotvornije nego inače, a zbog pojačanog sjaja sijalice koja je zamenjivala rubin, ikona je blistala kao luster.
Kuplung je objasnio tašti da je elektrisana slika za vreme oluje jako opasna. Pogotovo otkad su glumci napunili podrum eksplozivom koji će se koristiti za vatromet na kraju predstave na Glavnom trgu na dan Preobraženja. Kuplung je predlagao da se Svedržitelj za vreme grmljavine isključi, ali je Glavata Nata smatrala da je to besmislica. Kada bi im bila potrebnija Svedržiteljeva čudotvorna moć ako ne onda kada grmi i seva?
Pristala je samo na to da Kuplung dovede glumce da prebace eksplozivni materijal u dubinu podruma, dalje od električnih kabela.
Glumci su pretovarali eksploziv, Kuplung je obmotavao kabele lepljivom trakom, a Glavata Nata im je držala lampu i dosađivala opomenama da paze kud gaze i kako mlataraju da ne polupaju g. Molerove staklene ikone.
Patrijarh Čarnojević, Venclović, Ignjatović i Crnjanski vukli su sanduke i vreće s barutom, raketama, šarenim bombama, ukrasnim granatama i divot-petardama, i psovali Ičviča koji je celu caku izmislio, a sada, kad treba tegliti, zbrisao u London.