Popili su čaj u pet
– Upadaj – otvorila mu je vrata gospođa Tvist, a Ičvič je maltene stvarno pao u njen zagrljaj.
Bio je grogi od bicikla.
Dok se dokotrljao do Londona, sav se ukočio i dobio užasnu upalu mišića, a u gradu se nervirao zbog naopake vožnje; kružio je oko Pikadilija u pogrešnoj traci u susret crvenim autobusima i glomaznim taksijima, crnima i sporima kao gondole i mrtvački sanduci na sprovodu. Jedva se iskobeljao i stigao u Flud strit.
Dan im se presavio u veče i noć, i produžio se, dalje, kao u beskraj, u sledeći. Iz zajedničkog sna i zagrljaja izašli su tek sutradan kada su ustali i popili čaj u pet.
Biciklistički zamor je nestao, izbrisali su ga talasi feniletilamina koji je zapahnuo ceo stan. Taj miris je dominirao nad ostalima, dok su pili čaj ili jeli hemendeks. Ičvič je rekao da gospođa Tvist kroz svoje drhtave nozdrve izdiše isti onaj opojni miris kao nekad, gore u Tatrama, u snegu, kada su se upoznali.
Gospođa Tvist izdiše feniletilamin, prerađen u duši, rekao je Ičvič stručno.
– Duša mi je dakle u nosu – smejala se ona.
Šala je bila kao prisoj i osoj na g. Molerovim slikama na kojima je senka prelazila s jedne strane stakla na drugu, zavisno od ugla posmatranja.
U dnu uzajamnog sjaja njihovih pogleda, poput opake svetlosti, žmirkao je i jedan upitnik.
Kuda?
Kuda vodi put iz ovog zanosa?
Kao i ranije u pismima, opet je ona bila hrabrija ili više zabrinuta za budućnost, pa je postavila pitanje kojeg je i on bio svestan.
Ičvič je gunđao nešto o izlazu u beskraj. Ležali su zagrljeni, njena glava na njegovom ramenu.
O izlazu u beskraj, rekao je Ičvič, govorio je g. Moler kada su otkrili Sulejmanovac na kraju sentandrejskog podzemnog lavirinta. Slikar se iznenadio; tvrdio je da bi pravi lavirint morao da bude beskrajan. Odnosno, ustanovio je prema Ičvičevim rečima g. Moler, postoje, izgleda, dva oblika beskraja: zatvoren i otvoren beskraj.
To je g. Moler povezao i pomešao s lavirintom: zatvoren je beskraj u lavirintu u kojem se vijuge vraćaju na početnu tačku u centar, a otvoren je beskraj u lavirintu koji ima izlaz, ali pravi. U beskraj.
Gospođa Tvist je pitala da li to znači da taj njihov Sulejmanovac predstavlja vrata u beskraj, a Ičvič je odgovorio da samo delimično, što ona nije razumela; po njenom mišljenju delimičan beskraj ne postoji.
Ičvič joj je objasnio da sulejmanovački beskraj i nije delimičan, nego jednosmeran. U njemu nema budućnosti. Hteo je da doda, patetično, da oni tamo svi žive bez dimenzije budućnosti, ali je to ipak oćutao.
Vratio se na priču o g. Moleru koji nije mogao da veruje da sentandrejski lavirint ima izlaz samo u jednosmerni beskraj.
Tragao je za drugim izlazom i pronašao ga je u mrtvodunavskim pećinama.
Otkopavao je neki ćup, kada mu se pod krampom pećinski zid provalio kao bedra čokoladnog Deda mraza. Začuo se šum vode koja je pljusnula kroz rupu u pećinu, jer se ona nalazila, ispostavilo se, neposredno uz rečno korito, pod zemljom, zid do vode.
Za g. Molera, rekao je Ičvič gospođi Tvist, voda je bila izlaz u beskraj i slikar od tada nije propustio priliku da naglašava sličnost Sentandreje sa Venecijom. I jedna i druga propada i tone, ova u vremenu, ona u vodi, koja ih, ipak, ljulja na pučini večnosti.
– Možda – rekla je gospođa Tvist. – Možda je izlaz u Veneciji.
– Pa onda hajdemo u Veneciju – skočio je Ičvič iz kreveta, obukao farmerke i spakovao kameru.
Gospođa Tvist se osmehnula. Ustala je, namestila posteljinu i pošla na sprat.
– Ej! Rekli smo u Veneciju – iznenadio se Ičvič.
– Treba da uzmem kompjuter. Lep-top. Sutra imam konferenciju, moraću da učestvujem bar preko interneta. Idi, pali kola – bacila mu je ključeve.
Za razliku od Pomaza, u Londonu je bilo goriva; ovde nisu zavisili samo od Sulejmanovačke slavine. Ičvič dakle nije morao da tera bicikl od Londona do Venecije s gospođom Tvist na paktregeru.