Максим Злоковић

БИЈЕЛА

естетско-историјски приказ

1937

Завичајни музеј Херцег-Нови

Посебна издања

Редакција: Невенка Митровић, Вишња Косовић, Радојка Миајловић, Ђорђе Ћапин, Горан Комар

Zavicajni muzej – The Regional Museum
Mirka Komnenovica 9
85340 Herceg-Novi, YU
tel. +381 (0) 88 22 485
e-mail: muzej@cg.yu
www.rastko.rs/rastko-bo/muzej/

БИЈЕЛА

У низу дивних бокељских градића, варошица и села што су се поредали поред мора као мирне бисерне шкољке – Бијела заузимље без сумње најљепше мјесто. Њено кривудаво жало, које се на мјестима дубоко увукло у море, чини дивне ртове и тихе увалице, даје јој најљепше плаже у унутрашњем заливу, које из године у годину имају све више и више посјетилаца. Мале увалице са једноликим кућама од клесаног камена, испод којих море немирно трепери од сунца по читав дан, пуне су, за вријеме сезоне, масом људи, жена и дјеце, препланутих и опаљених јужним сунцем. Са овог кривудавог жала, који се блијешти од сунца и мора, креће се за вријеме сезоне читава флота једрилица, чамаца и сандолина, накрцаних веселим купачима, по заливу који се разлијеже од њихове безбрижне пјесме и вике.

Свакога дана, када маестрал заплаветни морем, по заливу почну махнито крстарити једрилице. Велика бијела једра испуњена свежим маестралом, сјају се и пркосно трепере на вјетру. Једрилице, у ово доба дана, као да добију крила, почну да лете пучином. Њихова једра, косо нагнута над валовима, гоне их невјероватном брзином, те сијеку плаве разигране таласе, настале од маестрала.

На ове се плаже наставља плави и сликовити рт Пијавица, који се дубоко пружио у море, те са својим странама даје јединствено лијепе плаже, које нас позивају и маме плаветнилом и бистрином мора, које их њежно милује. Необично нас мами себи чисти рељеф морскога дна, који нам се раскошно указује кроз бистру и плаву као небо површину.

Поред плажа блијештеће жуте боје, које се бјеласају на топлом јужном сунцу – по коме је Бијела и добила име – протеже се змијолики пут, дуж кога су нанизане старинске куће опкољене вртовима палма, ружа и јужног цвијећа. Овај змијолики пут, уз плаже и обалу, пружа дивну шетњу. Шета се дуго и дуго, поред обале засађене маслинама, олеандрима, цвијећем и палмама, испод којих море ромори жалу своју дивну пјесму, у којој има нечега пријатног, топлог и благог. Овдје је море најшире у заливу и својим пространством даје једну нарочиту боју свим предметима. Оно у себи има нечега пространог, великог и добродушног, те нам овдје не изгледа тамно и оковано, већ блијештеће плаво, као и небо над њим. Овдје је као игдје на Приморју питомо жало и море. Човјек осјећа на њему далеки вијек прошлости сретно везан са данашњицом.

Они које свакога вечера видите у својим баркама, на чијим се кљуновима налазе велики рибарски фењери, знаду вам причати оне страшне и фантастичне легенде о мору и морским чудима које опијају и заносе.

Иза овако дивно пореданих кућа, које дају слику нанизаног ђердана, пружили су се виногради, који својим рујним златом чине да овај ђердан буде још блиставији и љепши. Они чине да овај пејзаж има слику злата, које се раскошно прелива на љетњем сунцу. Опкољена брдима, која се модре и миришу ловором, миртом и расцвјеталом маслином, чији мирис опија, чине један ланац који је штити од сјеверних вјетрова и даје јој особиту драж. Ова брда овако амфитеатрално поредана чине једну незаборављиву слику декора, који је сваке сезоне љепши, замамљивији и раскошнији. Подиј тога горостасног амфитеатра су пространи виногради, маслињаци и жало које блијештећи трепери од сунца и мора. Овај вијенац брда даје јој јединствену природну цјелину, која је по разноликости и љепоти пејсажа одваја од осталих мјеста у Боки. На обронцима брда, који се благо и раскошно спуштају у пространо бијељско поље, нанизале су се куће и засеоци са старинским црквама, чији нас црвени кровови и мали звоници потсјећају на велики акварел једног најгласовитијег мајстора. Они симпатични старци, који свакога вечера до дуго у ноћ причају на раскршћу, причаће вам о градњи ових старих црквица најфантастичније легенде. Ове су се легенде увијек преносиле са кољена на кољено и народ их прича са нарочитом побожношћу.

Пијер Лоти, велики француски књижевник, занешењак и путописац на овим је жалима написао најљепше и најтоплије странице својих путописа по Истоку.

Овог пустолова пјесника, чије је срце занијела млада пастирица Пасквала, овај народ нерадо спомиње. Многи старци нерадо су нам говорили о оном добу, када је Пијер Лоти са својим земљацима шетао нашим обалама.

Јован Сундечић, пјесник “Миља и омиља”, ватрени борац и апостол братске слоге Срба и Хрвата у Боки, у поменутим пјесмама овако опјева бијељске градине и воћњаке:

“Гиздава је Бока сваколика
Ал' је Бијела цијелој Боки дика...
Рад подгорја и дивна приморја
Пуна биља – јужнога омиља,
Китна цвијећа и плодна дрвећа
Винограда – бож'јих рукосада
..............................................
Сред мириса дуње и наранче,
И румене руже и јабуке,
Русмарина и бијелог чемина.”
.............................................

Ето, са колико је заноса и љубави пјевао Сундечић о Бијелој и њеним љепотама. У коментару својих пјесама, пјесник нам између осталог каже:

“Село међу најбољим бокешким селима; изгледа као какав варошић, и има доста капетанских домова. Бијељски предјел китан је и управо диван”. – Прича се да је Краљ Никола I Петровић-Његош, инспирисан љепотама Бијеле, у коју је више пута навраћао и љетовао, написао ону дивну пјесму посвећену Боки. Наш гласовити “Његош у прози”, омиљели пјесник “Скочидјевојке” и “Кањоша Мацедоновића”, Стјепан Митров Љубиша у своме опису Боке вели за Бијелу: “С овога Рта до Св. Неђеље дугачко жало крајем воде зову Бијела; кућа до куће у поређе, као лабудови смоче море, а врх сваке лоза и воћка са оградом, док су људи находили земље да копају; пак опет на више голи кам до планине, која је сваку посестриму надвисила, а та је бијељска Гора”.

О постанку Бијеле причао нам је један стари поморац ову плаву легенду: “Давно, прије много вјекова, на овом мјесту постојао је град са много цркава и звоника, старих дворова пуних злата и сребра. Град је био опасан јаким бедемима и имађаше троја врата. Сељаци, који су живјели на оближњем Орловом Брду, имали су велика крда оваца, те су са брда кроз нарочити жлијеб (гурлу) у град спуштали млијеко. У том старом граду, који се звао “Град Св. Петра”, постојао је суд, школе и разне друге установе. Град је потонуо у море приликом неког великог потреса, који је немилосрдно срушио цркве, звонике и богате дворове, те се и данас у мору виде остаци бедема тога града. Данас ви то мјесто, гдје је потонуо овај стари град, зовете Раке. Овако нам је завршио своју легенду стари поморац. Историја, међутим, каже да је негдје у IX или X вијеку постојао, на том мјесту, бенедиктински манастир, који је био ограђен многим великим кулама и јаким зидовима. Ово нам јасно потврђује у својој рукописној књизи “Bove d'oro” опат бенедиктинског реда Которанин Тимитеј Ћизила (Cisilla) који у своме спису назива овај манастир “San Pietro in Alba”. Овај знаменити манастир, чије доба постанка не можемо тачно утврдити, по своме архитектонском склопу, који се види из разних камених фигура, узиданих на данашњој римокатоличкој црквици Св. Петра, припадао је тзв. лонгобардско-византинском стилу, који у раздобљу од VIII до X вијека владаше нашим Приморјем. По овом манастиру читава Бијела се звала, у ово доба, “село Св. Петра” или “Св Петар in alba” или “de campo”. Папа Климент VI, у својој посланици српском цару Душану Силноме, од 6 јануара 1346 године, препоруча му цркве и манастире у његовој држави, те спомиње и манастир “sancti Pietri de Campo”, за који папа тражи да се поврати которском бискупу. Манастир Св. Петра, према мишљењу историчара, постојао је све до провале Монгола, који су приликом своје страховите најезде срушили овај стари манастир и са њим скоро збрисали сваки траг ове блиставе прошлости села Св. Петра. И ако га опљачкаше Монголи, рушевине су се манастира спомињале, по неким историчарима, све док га Турци у XV вијеку потпуно не сравнише са земљом, као и све околне зграде. Прича се да су монаси овога манастира учествовали, 1166 године, приликом освећења обновљене катедрале Св. Трипуна у Котору.

Овај стари манастир, на чијим је рушевинама саграђена мала римокатоличка црква Св. Петра и од чијег је камена сазидана велебна палача Злоковића са импозантном авлијом, мисли се да је био велик те ограђен разним кулама и помоћним кућама. Зато што је био јако утврђен, као многи тадањи манастири на Приморју, биће се у више случајева називао и град, а отуда се у народном предању Бијеле и сачувала она легенда о овоме граду. У зиду црквице Св. Петра узидани су многи одломци старог камена са нарочитим украсним фигурама и писменима. По свему се види да је ова црквица ограђена остацима једне старе зграде. Старо камење није сретно поређано, да чини једну цјелину, него га је градитељ, одиста не познавајући вриједност истог, узидао на разним мјестима читавих грађевина. Приликом ископавања темеља околних кућа нађени су многи глинени предмети и камени обелисци, те разни ситни новци византиског и римског поријекла. Још су нађене, приликом садње околних винограда, људске лубање и кости, што нам свједочи да је на овом мјесту, у то вријеме, постојало велико гробље, по чему се и читав овај предио зове “РАКЕ”. Причао нам је један стари Бијељанин да су се у његовом дјетињству видјели на морском дну, испод тога земљишта, разни камени стубови и комади великих озидина. Све нам ово свједочи да је некада култура, напредак и богатство манастира, као и села Св. Петра, била на оној висини, на којој се налажаху манастири и мјеста по свим напреднијим центрима дуж наше обале.

Мало даље, на мјесту званом “ГРАБЕ”, гдје се палме и цвијеће тако благо њишу на љетњем маестралу, кога поносно надвисује Орлово Брдо, нашли смо ископине из римскога доба. Орлово Брдо, које се свакога вечера модри и чије се тамне сјенке далеко одражавају у мирном мору, ко у огромном зрцалу, крије у својој питомој падници остатке неког можда римског храма. Уз само море, у једној романтичној падници, приликом копања у врту, наишли смо на велику озидину неколико метара дугу. Приликом даљег ископавања наишли смо на неколико мозаика као и на много одломака старих земљаних и камених ваза. Мозаик, према мишљењу историчара, потиче још из римског доба. Овај дио мозаика је по своме склопу једноставан и необојен, те нас потсјећа на онај из доба првих радова са мозаиком. Неки историчари мисле да је простији дио мозаика, који се обично налази пред улазима у старе римске дворове или храмове. Нама је успјело пронаћи и један велики камени жлијеб, који је по свој прилици служио за украс вањском дијелу палате или храма. Према самом архитектонском склопу ископина, мишљења смо да је на том мјесту постојао неки римски храм. О овоме смо у своје доба писали у дневној штампи и заинтересовали мјеродавне, али све је то остало “глас вапијућег у пустињи”.

На противној страни китњастих Граба диже се мало и пошумљено брдашце звано Веље Брдо. Веље Брдо са малим засеоком Задворином, које се налази на његовој питомој падници, чини једну изванредну природну цјелину. Овај крај, који се по разноликости и бујности флоре много разликује од осталих, чинио је једну парохију, која није била у склопу тадашње бијељске парохије, већ је била самостална. Ова стара парохија, којој је било сједиште Веље Брдо, протезала се од потока Пијавице до Рта Св. Недјеље (данас у Јошици) те по свој прилици је у своме склопу имала и Крушевице. У овој су парохији од давнина служили свештеници из братства Злоковића, које је дало овом мјесту велики број свештеника, поморских капетана и осталих школованих људи. Братство Злоковића дало је у прошлом вијеку деветнаест поморских капетана од којих су четворица била и бродовласници.

На Вељем Брду, које поносно бдије над пространим бијељским пољем и над питомим жалима, налази се мала историјска црквица. Ова стара црква посвећена је рођењу Св. Богородице, а у народу се обично назива “Св. Госпођа”. Сама црква посматрана споља не претставља никакву нарочиту архитектонску ријеткост. Она нам је драгоцјена као историјски објект, јер нам видно указује једно доба или боље рећи једну епоху, славне владавине српских жупана и краљева у Боки. Црква је опкољена великим и горостасним стољетним храстовима, који нам нијемо и нечујно причају једну занимљиву причу о овој црквици и њеној далекој, али нама тако драгој прошлости. Причају нам једном магијском моћи о неком давном покољењу, које су гледали на својим поносним лађама, гдје одлазе на широко и пространо море. Они памте и оне велике дане, када су стари Немањићи подигли овај мали храм и када су око њега окупљали људе да их уче новој вјери и да их истргну из руку страшних паганских богова.

Народно предање је са овом црквицом везало најљепше своје приче. Прича се да су ову црквицу саградили стари Грци, који су оставили тобоже о томе и неке писане знакове, који се и данас на црквици налазе. Од тих писаних знакова и данас се види неколико урезака стрјелица и крстова чији су краци опет у знаку крста. Ови нас писани знакови по свему потсјећају на знакове који се виде по храмовима из првог доба хришћанства. На једној старој и потамјелој плочи нашли смо урезан и Соломонов крст. Народ овим знаковима придаје нарочиту важност, те тиме и тумачи старост саме цркве. Ови нас знакови потичу да мислимо да је ова црква грађена негдје око V или VI вијека, дакле прије подјеле цркава, те је била према томе и заједничка. У оближњој дубрави, која је посијана старим гробовима, преко којих су се испреплетале жиле великих храстова, налазе се многи гробови, на чијим се тешким каменим плочама налазе овакови и слични знакови. Многе смо од ових гробова отварали те смо у њима нашли кости лобање и удова, које су много виших размјера од кости данашњих људи. Народно предање каже да су се мртваци морали носити по неколико дана, да би се сахранили код ове цркве, која им је била најближа. Ето, и то нам свједочи да је ова црквица старог поријекла и да је у неколико тачна ова народна легенда.

Унутрашњост цркве је засвођена, чији се свод свршава са једном повеликом корнижом, која полови зид од свода. На црквеном поду пред самим олтаром налазе се двије велике плоче, које су поклопнице над гробовима у којима се не зна ко је и када укопан. Народ прича да су у овим гробовима укопана два свештеника, који су били и ктитори ове цркве. Ове гробове није нико никада отварао, јер је остављено проклетство на онога, ко би се усудио дирнути у њих. Ова се легенда стално са неком чудном побожношћу и страхопоштовањем предавала са кољена на кољено. Олтар је доста низак и мали, а одијељен је од црквене лађе једном одигнутом препреком. Иконостас који је, како каже Ђорђе Стратимировић, насликао првих година осамнаестог вијека Алексије Лазовић, син чувеног попа Сима Лазовића, иконографа из Бијелог Поља, замијењен је скоро новим. Многе се старе иконе, насликане на дрвету, још и данас чувају у цркви, те без сумње претстављају ријеткост своје врсте. У овој црквици нађено је и неколико србуља, чије су странице са таквим маром и таквом вјештином писане да управо задивљују. Над овим је србуљама, можда, провео читав свој вијек, брижљиво пишући и у свакој ријечи остављајући по комад срца, какав смирени монах. Свако слово чудно ишарано можда значи неку дубоку бол или скривену тугу за нечим лијепим, пролазним или искрену наду за оно велико узвишено што ће доћи. На пожутјелим страницама, гдје су и мољци започели свој посао, налази се безброј дивних минијатура, које управо очаравају. Све ове добро смишљене минијатурне композиције производ су марног рада са изванредним колористичким разумијевањем, те нарочитим својим сликовитим слогом дају једну дивну хармоничну цјелину. Ове мајсторски ишаране србуље, које нас својом декоративношћу привлаче, нико и никада не чита. Данас се ове старе србуље налазе спремљене у парохијској цркви Св. Богородице, те им се многи посјетиоци диве и не помишљајући на оне смирене људе, који су на свакој страници оставили по дио себе.

Одмах повише саме цркве налази се једна доста велика пољана звана “Груда” са које се ужива величанствен поглед на читаву околину, те на залив, а преко кртољских брежуљака и на отворену пучину. Груда је са својим гумнима у старом времену – како каже народно предање – служила као мјесто гдје су се главари купили на договор. Овдје су рјешавали о свим мјесним приликама те судили веће кривице како самих мјештана, тако и оних из околних села. И данас ће вам старци са заносом причати о тзв. “Крвном колу” које је засиједало на овом мјесту. Причаће вам о оној дивној кити наших старих људи који суђаху све кривице, без писаних закона и параграфа. Ти наши народни судови заснивали су се на оном нашем старом традиционалном чојству и поштењу. Онај који је био осуђен и проглашен за кривца остао је “никоговић” читавог вијека и његова је обитељ вјечито била под маном. Такав је обично морао селити, јер није имао приступа међу људе, код цркве, на збор ни на сијело. Тако су наши стари радили у оно доба, а ми њихови потомци – данас ?...

На овом мјесту пао је год. 1718 предлог, да се и кнез Никола Злоковић придружи депутацији из (3) херцегновске крајине, која је ишла у Млетке да уз остало моли од дужда Јована Корнелија да им допусти установити на Топли (код Херцегновога) комунитад (општину) по примјеру на друге већ основане општине у Боки. На какав је одзив и расположење наишла ова депутација у Млецима, најбоље се види из рукописне књиге, која се још и данас чува у архиву херцегновске општине, под насловом: “Raccolta di Decreti, Terminazioni et Attestati emanati a favore della Fedelissima Comunitа di Topla. Composta dei Territoriali di Castel Nuovo et erretta merce la Publica Grazia nel luogo medesimo di Topla sopra le Supplicazioni degl’Infrascritti suoi Ambasciatori Co. Illia Cvitovich, Co. Nicolo Zlocovich, Co. Dragutin Magazinovich, Co. Michiel Comlenovich, detto Maglaevich”. Дужд млетачки Јован Корнелије даде том приликом изасланицима слиједећи дукал, који доносимо у цијелости:

“Јован Корнелије, по милости Божијој дужд млетачки.

Благородноме и мудроме мужу – viro – Алвизу Моћенигу III, привременом нашем главном провидуру у Далмацији и Арбанији љубазни поздрав итд.

Позваћете к себи изасланике херцегновске крајине, па нека им се прочита и нека им се преда у препису ово, што слиједи:

Пошто су становници крајине херцегновске одавна већ и сваком пригодом дали Господству Нашему непобитнијех доказа своје непоколебљиве вјерности и оданости, и то не само тиме, што су од своје воље прибјегли под крило лава млетачкога, као Наши поданици, него још већма с разлога, што су се јунаштвом својијем свуђ истицали међу првијема и у прошлом и у садашњем рату нежалећи крв своју пролијевати и живот свој жртвовати за световску славу и дику републике, чиме су задобили сву љубав и наклоност Нашу, а то хоћемо да им посвједочимо и тиме, што ево долазимо на сусрет њиховијем молбама, дозвољавајући им што од нас моле преко својијех изасланика у подастртом нам меморандуму, желећи овијем задовољити ове прељубезне Наше поданике.

Наређујемо дакле и дозвољавамо им:

Да могу слободно, као и досада, живјети у својој православној вјери – nel loro Rito Greco-Serviano – а да их нико за то не смије узнемиривати, и да могу направљати своје цркве и манастире, када то нађу за потребно.

Да им се удијели још земља, као што траже, и то колико старијим нашим поданицима, тако и онијема, који отскора пређоше у Нашу државу, препуштајући увиђавности нашем главном провидуру у Далмацији, да им то, како за боље нађе, пораздијели; и да један дио од тијех земаља допадне и саборну цркву у Топли.

Да се опраштају од царине, али само за домаће ствари и производе, што се извозе из крајине херцег-новске у друге крајеве наше државе онако како је то већ раније утврђено с Пераштанима, с Грбљанима и са Паштровићима.

Да у предграђу Херцег-Новога, а наиме на Топли, као што моле, могу основати општину – comunitа – којом ће управљати капетан, четири суђе и писар, које ће народ бирати између себе, а мијењат ће их сваке године. Уз остало, они ће судити све грађанске спорове, те, ако ко неби био задовољан њиховом пресудом, слободно му је тражити суда код јавних млетачкијех претставника. Сам капетан примаће из државне касе по десет дуката мјесечне плате.

Да се смјести у оружницу у Херцегновоме пет стотина (500) пушака, које ће мјесни провидур, по напутцима главног провидура у Далмацији и сопра-провидура у Котору, у случају потребе, пораздијелити народу, да потече на границу, да је брани од непријатеља, када би је овај напао. По минулој опасности народ ће ове пушке повратити ономе, ко му их је предао. Уз пушке даће се народу и шест барјака и један крсташ барјак.

Узевши у обзир изасланици предречене крајине са колико смо љубави прожети према ономе народу, одазивајући се велесрдно молбама, које су нам биле подастрте преко њих, не сумњамо ни најмање, да ће се исти изасланици пожурити својим кућама, да што прије саопће онијем врло љубазнијем Нашијем поданицима колико смо им наклоњени и како ћемо их и даље издржавати у нашој милости, потпуно освједочени, да ће и они вазда и у свакој пригоди дјелом и унапријед као и досада посвједочити, како су увијек спремни на све за световише добро и срећу млетачке државе.

Дано у дуждевом двору 14 јула 1718

Доменико Франћески, тајник”

Комунитад је одма успостављена на Топли, која је трајала све до потпуне пропасти Млетачке републике 1797 године. Од ове године тј. до доласка аустријских власти у ове крајеве, топаљска је општина замјењена херцегновском. Часништво новоосноване комунитади (општине) састојало се од капетана, који је био на челу општине и који је за свој труд био награђен од млетачких власти мјесечном платом. Уз капетана управљаху још и четири суђе (судије), а покаткад и четири прокуратора. О јавној безбједности у општини старали су се поручник и заставник (alfiere). Изгледа да су часнике топаљске комунитади, као и неких других у Боки постављале саме млетачке власти. Млетачка Република још год. 1714 у нарочитом дукалу називље кнеза Николу Злоковића l’Alfiere, и дарива му у посјед земљу звану Ковачину – ради огромних заслуга које је учинио републици у јавној служби. Год. 1731 провидур Себастијан Вендрамин у своме дукалу назива га капетаном и даје му у посјед читаво земљиште звано “Груда” да може издржавати себе и своју многобројну породицу. И данданас оба ова земљишта и Ковачина и Груда налазе се у посједу обитељи Злоковића. Ето из ових нам је дукала јасно да је кнез Никола Злоковић био један од првих капетана новоосноване комунитади. Послије њега, његови потомци бијаху капетани – међу којима се са својом марљивошћу истиче Божо Злоковић године 1780 – суђе, прокуратори и заставници. Кнез Никола Злоковић је прво као заставник, па потом као капетан предводио војску овога краја у свакој прилици када је требало бранити рођену груду, а и част републике од заједничког непријатеља. За овакве услуге млетачка га је република увијек заслужно награђивала. Потомци кнеза Николе Злоковића бијаху већином чувени поморци, који су пловили под заставом Св. Марка или под руском заставом. Братство Злоковића, као и остала у херцегновској крајини, посједовало је неколико својих бродова, који су крстарили и трговали по свим морима и ондашњим трговачким путевима. И до данас су сачувани у свјежој успомени капетани-бродовласници Богдан и Јово Злоковићи.

Током седамнаестог вијека, а и у првој половини осамнаестог вијека све до пропасти млетачке републике, Бијела бијаше на врхунцу свога економског напредовања. Из овог доба потјечу све велике грађевине, као и многи скупоцјени накити, те златни и сребрни предмети поклоњени бијељским црквама. Куће, намјештај и остало бијаху код капетанских и трговачких породица, уређене по угледу на куће културних и напредних народа. Из разних преосталих слика видимо да су стари Бијељани без разлике носили наше дивно бокељско одијело и то онакво, по прилици како носи данас “Бокељска морнарица”. Ово одијело у много случајева, налазимо да га називаху “добротско”. На глави су имали прво бокељску (добротску), а касније бокељску новијега кроја (т. зв. црногорску) капу. Даље су имали кружот на коме су се налазила златна или сребрна пуца, а поврх овога корет, који је био нарочито лијепо златом или свилом извезен. Кружот и корет су били направљени из црног штофа. Пасали су се свиленим пасом (обично шареним), за којим су увијек стајали ножи и мале пушке сребрне или позлаћене. Гаће су биле широке, код богатијих од свиле, а код сиромашнијих од сатена. На ногама су биле папуче, које су се звале “мухице” и докољенице извезене свилом или златом. Читаво ово одијело било је црно или тамно (кафе) те је са поменутим украсима давало једну изванредно лијепу слику. Одијела су обично куповали код терзија, којих у оном добу бијаше доста у Котору. Неке поједине ствари су набављали из Венеције и Цариграда, а оружје из Скадра и Рисна. Жене су се носиле такође богато. Њихова ношња није се ни у чему разликовала од осталих женских народних ношња у Боки. Врло су се рано изгубиле женске народне ношње. Из онога нам је доба остало и доста ручних радова, што нам свједочи да су се жене наших помораца бавиле и ручним радом. Жена је била од вазда чувар домаћег огњишта, док су мушкарци крстарили и пловили морима и доносили дома своју зараду. Ова наша жена старога кова, сачувала нам је све оне лијепе народне обичаје, које данас имамо. Сачувала нам је оне дивне народне пјесме, које се пјевају о Божићу, Крсној слави и свадбама и које без сумње претстављају један знатан дио нашег неискоришћеног народног блага.

Од мора, које се прелива по дугом жалу, води кривудави пут опкољен виноградима и маслињацима до стародревне цркве св. Богородице. У једној романтичној долини, која је опкољена брдима, која се нагло спуштају чинећи на неким мјестима урвине налази се храм који је посвећен “Ризи Богородице”. Ова брда која су обрасла густом шумом, свакога вечера изгледају као хрпа златних вијенаца који горе. По падинама и обронцима ових брда, степенасто су се поредали виногради, који се свакога вечера раскошно румене, пењући се терасасто високо у брдо. Зеленкасто-златна брда трепере над увалом и преносе свакога вечера неком чаробном брзином ехо звона, који сто пут одјекне о кружно поредана брда. По овим брдима, која чине један масивни обруч око ове дивне увале, нанизале су се у неком чудном реду сеоске кућице, те са својим оградама и стајама дају још вишу драж овоме оригиналном пејсажу. Поред сваке вас куће опија мирис расцвјетале наранче и босиока. У дну ове романтичне увале жубори поток “Пијавица” који са својом јесењом пјесмом допуњује овај чудни и разнолики декор. На једној равници у дну увале, поред винограда који изгледа као висећи врт налази се црква. Стољетни храстови, који вам раскошно машу својим крунама, витки чемпреси, који дрхте на и најмањем повјетарцу, расцвјетали олеандри окружују цркву, чије плаво као небо кубе пркосно надвисива све. У овом крају, гдје су природни контрасти тако хармонично везани и чудни, човјек се осјећа сасвим мален и ситан према величини природе, те му се и нехотице чудесном моћи намеће нека мистична побожност. Од ове велике побожности, која опија, људи дрхте у срцу и читавом свом бићу. Овдје човјеку пред очима титра у свим огромним величинама слика вјечитог огња и спасења. Гледали смо за празничних дана читаве поворке жена гдје поредане, као у каквој побожној литији иду босоноге са свијећом, жутом као њихово лице у руци, да испуне завјет чудотворној слици Богородице. Ова лијепа црква, која је зидана од домаћег, као мермер глачаног камена, који је мјестимично златан, обновљена је почетком прошлога стољећа. Црква је дуга са олтаром 20 м, а широка 8 м. Њен велики и по свом архитектонском склопу складни звоник, висок је 28 м, а градио га чувени мајстор свога доба Петар Дабиновић или како га у неким списима, богзна зашто, називају Пиетро “фурбо” из Доброте. Звоник је грађен 1836 год. па му је ове године [1936, прим. ред] на свечан начин прослављена и стогодишњица. Изнутра је црква под кубетом који се наставља у сводове, који свршавају интересантним уздигнутим стубовима или лезенима. Градила је једна генерација да би збрисала клетву, која је тобоже пала на њихове далеке претке. Неки далеки њихов предак потрошио је баснословне “гроше и дукате” и мјесто велељепног храма подигао је малу капелу у славу и част Богоматере. Они су сви сложно прегли да дигну ову клетву, која их је тиштила, па су не жалећи муке и труда почели градити овај храм.

На мјесту, гдје је подигнута данашња црква, налазила се стара, врло интересантна црква од које се до данас само сачувао олтар, који је урешен многобројним фрескама. Стара је црква била саграђена за владе српскога краља Милутина, оца Стевана Дечанског, а дједа славног Душана Силног, који у оном добу владаше овим крајевима. Главни потстрекач, а уједно и ктитор ове цркве по свој прилици бијаше епископ Данило, који у оном добу бијаше један од епископа епископије коју је Св. Сава био основао у Стону. Бијела, као и читава херцегновска и рисанска опћина, које се тада зваху травунска страна Боке Которске, припадаху под јурисдикцију епископије захумске све до карловачког мира 1699 године.

У старом, потамњелом од времена и од дима тамјана и свијећа, олтару налази се добро очувана фреска епископа Данила. Овај славни епископ, доцнији архиепископ српски, чувени и даровити писац неколико биографија наших славних краљева и архиепископа, налази се насликан од неког вјештог али непознатог сликара у бијељском храму. Ова је фреска нажалост оштећена, те нам не може показати сасвим у правој слици овог аскету великог и мудрог државника свога доба. Фреска на којој је претстављен један од најзаслужнијих архиепископа од нарочите је важности, јер је ово можда једина сачувана фреска, овог нашег великог раденика у читавом нашем народу. Чудно је житије овога архиепископа, који је доцније ради својих великих и богоугодних дјела проглашен за свеца Српске православне цркве. Његова фреска, чије су боје – у колико су очуване – изванредно живе претставља нам човјека дубоко религиозног, увученог у себе са мистичко-аскетским цртама лица са сиједом косом. Светитељ је одјевен у фелону на коме се налазе велики златни крстови. Са десне стране главе светитељеве пише на доста неразумљивом грчком језику – епископ Данило.

Осим епископа Данила налази се још у олтарској апсиди претстављена “свечана процесија архиепископа”. Ту су на један мајсторски и врло занимљив начин насликани готово сви заслужни свети оци из IV и V вијека, који су дали богословској науци безброј монументалних дјела на чијим списима можемо рећи и почива читава хришћанска богословска наука. На овим фрескама јасно видимо сав онај дивни раскош средњега вијека, који се видио на нашим црквеним одјећама. Сви свети оци су обучени у фелонима и стихарима, који су украшени великим крстовима и другим накитима. Руке, које су дигнуте обично на благослов украшене су интересантним наруквицама, на којима се види драго камење (бисер). Ове нам фреске, на један видан начин показују, до какве се величине и моћи био попео углед цркве у овом добу. Многи од ових великих црквених отаца, чији вам аскетски изглед улијева неком магичном моћи у душу побожност, држе у рукама велике развијене свитке на којима су исписане оне велике ријечи, које су опијале и заносиле силне масе људи, који су их слијепо слиједили. Ове су сетенције срж онога што су они проповједали или су то пак они велики постулати који су били њихов животни императив. Ове су ријечи написане великим словима, која су добро уочљива и даду се доста лако читати. Неки су од ових светих отаца претстављени на сасма оригиналан начин и у позама које се обично не гледају на фрескама наших средњевјековних цркава. Прва фреска претставља Св. Василија Великог, чија дуга црна брада са нарочито савијеним свитком и богатом одјећом уз. Св. Глигорија Богослова, који је претстављен као благ старац – даје једну умјетничку цјелину, која по својој обради претставља, по нашем мишљењу, ремек-дјело средњевјековног сликарства ове врсте.

До ове композиције налази се и фреска Св. Кирила Александријског, те фреске Св. Јована Златоуста, Св. Глигорија Ниског и Св. Атанасија Александријског.

Осим ових интересантних фресака, на зиду овог олтара налазе се три нише, које су испуњене фрескама, које претстављају Христа-Младенца. Христос је овдје приказан како је и “обично приказиван идеално, као врло лијеп младић без браде у вјечитој младости и љепоти”. У овим нишама сликар је на један врло фантастичан начин претставио Христа-Младенца у свим радњама у којима се он персонификује за вријеме службе Божије. Овдје видимо сву раскош кичице средњега вијека. Ове фреске које су претстављене у бијељском храму, потсјећају нас на фреске наших чувених манастира. Старе српске средњевјековне фреске се и по начину обраде појединих светаца и по обради бојом детаља у многоме не разликују од наших. Фреске је сликао, по свој прилици, неки сликар Грк. Ови су грчки сликари живјели у овом добу и у Котору и у Дубровнику.

У документима которског архива спомиње се око 1330 год. породица неког грчког сликара “quondam Nikole pictoris Greci” која је имала у Котору кућу и винограде. Нешто касније и у Дубровнику се спомиње “Hemanuel Grecus pictor” и “Georgius Grecus pictor”. Да је овај велики грчки мајстор сликао ове врло занимљиве фреске доказ нам је и то што на многим мјестима око имена светаца налазимо читава имена или ријечи писане грчким језиком. Сам ктитор ове цркве Данило, који је био епископ у Стону између 1318-1325 год. много је волио грчки језик па је више пута позивао и грчке калуђере да му служе службу божију на грчком језику. Према овоме није искључено, да овај врли поклоник ондашње моћне византијске културе, није позвао и грчке сликаре, којих је било и у његовој епархији, да му украсе храм. Поред тога на самим фрескама видимо, једну невјероватну добро хармонизовану цјелину са сретно израђеним и сложеним детаљима. Све нам ово јасно казује да их је родила бујна источњачка машта, поред које нам се и несвијесно намеће нека јака и дубока веза са византинским мотивима. Овај живопис, који је по самој декоративности слика и по колористичком слогу и по добро изведеној композицији цртежа, можда једини ове врсте у нашем народу, није могао остати непоштеђен од погане турске руке, која је и на њему оставила печат своје барбарске културе. Поред овог старог олтара који је сав у фрескама налазе се на новом иконостасу двије старе иконе, које потичу из оног доба када је стара црква грађена. На првој се икони налази слика Мајке Божије, гдје на лијевој руци држи Младенца – Исуса Христа – а изнад њих се налази Св. Тројица. Друга је икона слика Исуса Христа, који је престављен до појаса гдје у руци држи земаљску куглу. Обадвије иконе, а особито она Мајке Божије, рађене су са доста затвореним бојама на дрву. Саме слике по одлично израђеном цртежу и по обради детаља, те по својем колористичком слогу претстављају ремек-дјело наше средњевјековне црквено-сликарске умјетности, са којима би се могао поносити и један Веронезе или Басано.

Икона је Богородичина чудотворна, те јој побожни народ од вајкада прилаже завјетне дарове. Окована је 1864 год. у Млецима са сребром. На глави Мајке Божије и Исуса Христа постављене су златне круне, које су украшене разним перлама и драгуљима. Народ је из великог поштовања и побожности метнуо на главу златну круну својој заштитници. Ове слике, које по свему претстављају једно значајно умјетничко дјело, по нашему мишљењу имале би много већу вриједност да нијесу оковане. Слике је понио у Млетке да се окују, гласовити поморски капетан и бродовласник Јероним Вуковић-Бијељанин, који је са својим бродовима имао сталну пругу Млетци-Бока Которска. На овој прузи саобраћала су два једрењака и то један из Боке ка Венецији, а други из Венеције ка Боки. Један од ових једрењака звао се “Madona della Bianca” те му је слика и до данас сачувана. Пошто је Јероним Вуковић (Јеко) био одличан поморац и надасве поштен човјек, то му је повјерен превоз поште, путника и тамничара на овој прузи.

Врло је занимљива, ради своје композиције, и икона Богородичина по свој прилици из XVIII вијека, која је по размјерама потпуно једнака поменутим престолним иконама. На овој икони претстављена је Богородица са Христом Младенцем, те разна чуда Св. Спиридона. Ово је вјерна копија чувене иконе Мајке Божије, која се чува у светогорском манастиру Ватопеду. На овој икони видимо још и престављену поморску битку између хришћанског бродовља – свакако млетачког – које је једним налетом уништио турско бродовље, које се топи. На дну ове слике у јасним оријенталним бојама насликан је Крф. На овој занимљивој и по својој композицији и по колористичком слогу икони, налази се много грчких натписа. Ова интересантна икона рађена је на дрву са врло јасним бојама, које се мјестимице разлијевају, те представљају једну ријеткост своје врсте. По неким нађеним документима, као и по начину обраде, мишљења смо да је ову икону вјерно пресликао напред споменути Алексије Лазовић, иконограф.

У црквеној ризници са нарочитом бригом чувају се многе старе рукописне и штампане књиге, које су по самоме добу постанка врло значајне и драгоцјене. На листовима и корицама налазе се многе резбарије које су од нарочитог интереса. У овим резбаријама претстављени су разни светитељи у доста живим бојама. Међу овим књигама најглавније су: Октоих, који је штампан у првој нашој штампарији на словенском југу, а коју је подигао Ђурађ Црнојевић. Књигу је штампао јеромонах Макарије год. 1494 али на књизи није назначено у којем мјесту, те смо мишљења да је штампана на Цетињу, гдје је штампан – како кажу историчари Руварац и Јагић – и први Псалтир.

Књига је украшена дивним дрвеним корицама, које су обложене кожом. Поговор ове књиге нијесмо могли прочитати, јер недостају задњи листови на којима је свршетак поговора. Друга је такође интересантна књига Псалтир која је рукопис-србуља, укоричена је дрвеним корицама обложеним кожом. На овим корицама је на један занимљив начин претстављено распеће. Још се налази у ризници и Октоих, који је штампан у Млецима у штампарији Божидара Вуковића, чувеног штампара наших књига у овом добу. Штампање ове књиге су извели спремни монаси Теодосије и Ђенадије. Ови вриједни монаси свршили су свој рад – како се види из предговора – “на 27 јулија 1537”. Књига је опремљена као и напред споменуте, само на првим странама има неколико слика које претстављају Св. Јосифа, Св. Кузму и Св. Јована Дамаскина.

Од нарочитог је значаја књига Литургијар (службеник) укоричен дрвеним корицама обложеним кожом. Ово је једина штампана србуља овога доба, која је по мишљењу историчара штампана од Божидара Горажданина негдје у првом дијелу XVI вијека. На једном листу ове књиге налази се написано : “Сија књига Стефана Поповића ђакона доброга”. Интересантно је чути што каже народно предање о ђакону – касније проту Георгију Поповићу, пароху бијељскоме.

Прича се да су негдје крајем XVII, а почетком XVIII вијека убили хајдуци – по свој прилици гусари – из Пераста прота Георгија Поповића. Док се служила служба божија хајдуци су ушли у цркву и убили свештеника док је обављао службу божију. Тада су многе присутне ранили, а црквене ствари опљачкали. Док се ово догађало у цркви, дотле пролеће глас селом о страшној погибији, те се диже велико и мало на оружје. Сељаци оружани на челу са добрим јунаком онога доба Вуком Шеровићем, дочекаше хајдуке, те се са њима сударише. Заметне се љути бој у којему Вук посјече четовођу. Када хајдуци опазише да им је пао поглавица и они се разбјегоше сломљени и израњавани куд који, оставивши свој плијен. Бијељани тада уз слављење звона и пјевање побожних пјесама повратише црквено благо и свете утвари у цркву, захваливши својој Заштитници што им је била у помоћи. Прота Георгија Поповића сахранише и ожалише, као и погинулог хајдука. И данас стари људи показују мјесто до црквене ограде, гдје се налазио гроб овог перашког хајдука.

Осим ових књига налази се и “Празнични Минеј или Сборник”, који је штампан 1580 год. у Сабеши у Ердељу, а штампао га је – како на њему пише – ђакон Коресије по наредби Ердељског Митрополита Ђенадија.

У цркви се налази поред ових србуља и часослов штампан у XVII вијеку на рускословенском језику. На овој књизи налази се следећи натпис: “Сиу књигу Орлогион Сириеч Часослов полуставни, Подаровали от свистоуспенскија абители Савинскиа; Пречестнијеши Господин Данил Архимандрит с братиец Честиому презвитеру Василиу Илиину Сину Злоковићу от Биеле Дата Јулиа – 16 на Савиние 1777 – .”

Поп Василије Злоковић био је парох једног дијела Бијеле, чија је парохија заузимала земљиште од Вељега Брда до мора и од рта Пијавице до Јошице. Поп Василије Злоковић је живио у оном добу када је у другој бијељској парохији служио гласовити прото Симеон Злоковић, који је 1814 године постављен за прото-презвитера. Његов протопрезвитерат се протезао од Суторине па до Доброте, а било му је сједиште у Бијелој. Државне и црквене власти називљу га у својим многобројним списима “vicario foruco”. Свети Петар I Петровић Његош, када је 1813 год. владао Боком Которском, посјетио је тада и Бијелу, те је прота Симеона Злоковића том приликом одликовао златним крстом за многобројне заслуге које је учинио цркви и народу. Овај интересантни крст чува се и данас у кући Злоковића. Проту Симеона рукоположио је за свештеника год. 1771 црногорски владика и господар Василије Петровић-Његош, који је био први историограф и уједно и први историчар Црне Горе. Прото Симеон је стекао особитих заслуга приликом градње нове цркве и очувања старих познатих фресака. О великом знању и способности овога врлога свештеника свједочи нам много писама које му је писао Венедикт Краљевић, епископ далматинско-истарски и бококоторски. Из поменутих писама јасно се виде намјере епископа Краљевића, који је тада служио унијатској пропаганди у Далмацији. Из свих одговора, као и из читавог рада види се јасно, да је прото Симеон осујећивао намјере Краљевића, па је између њих често долазило до сукоба. Већина писама носи датуме из године 1827 и 1828. Потомци прота Симеона били су свештеници и то прота Илија и његов син прото Игњатије. Прото Илија бијаше чувени говорник у оном добу, те су се и до данас сачувале некоје његове бесједе. Смрћу прота Илије год. 1860 бијељски протопрезвитерат бијаше пренешен из Бијеле на Топлу. Оба ова свештеника и прото Илија и Игњатије ишли су стопама свога узорног претка, те су свим силама радили на економском и културном подизању овога мјеста. Велика је заслуга ових врлих свештеника, да су они са нарочитом љубављу очували бијељске старине, те су успјели да и код народа овога мјеста улију љубав и поштовање према њима.

Када је год. 1539 Хајредин Барбароса отео са великом војском Херцегнови од савезне хришћанске војске, тада су се уз опјеванога војводу Лазара борили и “поданици читаве херцегновске крајине” међу којима је било свакако и Бијељана. Велика турска сила надвладала је много мању савезничку војску и ови бијаху присиљени предати град Турцима. Чим су ови азијски завојевачи завладали нашим крајевима, све је добило страшнији и суморнији изглед. Настао је један страшни период рушења и упропаштавања онога што се вјековима муком и напорима стекло. У Бијелој опљачкаше стару Немањићску задужбину и својом поганом руком изгрдише и покварише њене драгоцјене фреске. Старе озидине и куле бенедиктинског манастира Светога Петра потпуно сравнише са земљом и утријеше траг многим преосталим каменим ступовима и обелисцима. Многе бродове заплијенише и опљачкаше, као и многа имања и куће насилно преотеше.

Од развалина манастира светога Петра подиже силни Осман-капетан себи кулу, која је имала много утврда. На дивној падници Вељега Брда подиже исти Осман-капетан себи двор и поред њега џамију, чије се развалине и данас виде. Силни Ајдар-бег Бојовић посједоваше земљиште од потока Пијавице па до засеока Маловића, које уз главни сеоски пут силазаше до мора. По причању старих људи, Ајдар-бег имађаше на овом земљишту и кулу. Земљиште које бијаше у посјед Ајдар-бега и до наших је дана задржало назив “Ајдаровина”. Треће мјесто које нас потсјећа на турско доба је мали заселак “Бабовина” који се и данас тако називље. Народно предање каже да је на овом мјесту имао своју кулу и своје посједе чувени бег Бабовић, те је по њему читав крај и добио име.

Злогласног Осман-капетана погубио је перашки јунак конте Вицко Бујовић. Не могавши гледати, како народ тешко подноси зулуме Осман-капетана, овај храбри перашки племић позове на двобој силнога Турчина на “Крмицу” (мјесто данас у Јошици). На овом мјесту, гдје бијаше скоро половина пута од куће конта Вицка и Осман-капетана, сретоше се јунаци те исукавши своје оштре мачеве започеше мегдан. Мегдан је – како каже народно предање – гледало једно чобанче са оближњег брежуљка, које је видјевши конта Бујовића у невољи повикало: “Од понте га Вицко Бујовићу”. Конте Вицко чувши то удари врхом (понтом) свога ханџара по незаштићеној страни свога противника, те га сретно погуби. Од колике је важности била погибија Осман капетана најбоље се види по томе, што је он и до данас остао свјеж у нашем народном предању. Народ је смрћу овог силника починуо од његових зулума. Конте Бујовић постаде послије ове славне побједе још славнији и омиљенији у читавом овом крају. Читава имања Осман капетана наслиједи, послије побједе над Турцима, породица Бујовић. На развалинама куле Османове подиже породица Бујовић себи двор, којега су касније наслиједили перашки конти Змајевићи.

Стари су Бијељани, као вјешти поморци, били врло радо примани било као морнари, било као часници на перашким бродовима. Они су заједно са Пераштанима на њиховим бродовима учествовали у кандијском рату 1645-1669 год. те у гласовитом перашком боју 15 маја 1654 год., када Пераштани и на копну и на мору јуначки надвладаше много јачу турску силу. У гласовитом поморском окршају код Атине у Грчкој 19 априла 1756 год., кога је дивно опјевао фра Андрија Качић-Миошић, учествоваше и Бијељани међу којима се јунаштвом истиче кнез Марко Злоковић. И данас се у кући Злоковића чува велика златна медаља, која виси о златном ланцу, што је добио овај храбри Бијељанин у поменутом рату. Ово велико ратно одликовање било му је додијељено од Млетачких власти. На једној страни ове медаље рељефно је у минијатури приказана нека поморска битка, а на другој страни налази се грб млетачке републике и год. 1756.

Кад су год. 1539 Турци заузели стародревни Твртков град и са њиме читаву херцегновску крајину до Верига, које и до наших дана задржаше назив “турске Вериге”, одма се поче читава Бока спремати на отсудну битку. Млетачка влада хтјела је пошто-пото да дигне са прага овог немилог азијског госта. На позив которског провидура Антонија Зена год. 1684 Пераштани ударише на Турке, те им отму читаву херцегновску крајину од Кумбора до Верига. Овај ослобођени и потпуно очишћени од Турака дивни крај наше ривијере дароваше – “у знак поданичке вјерности” – Млетачкој републици. Ово ослобођење наше ривијере од Турака и потпадање под Млетачко господство десило се три године прије заузећа Херцегновога. Чим Пераштани ослободише херцегновску крајину, почеше се спремати да скупа са Млетачком војском заузму Херцегнови.

Године 1687 сабра се под Твртков град хришћанско бродовље под заповједништвом генерала Јеронима Корнаро, којој се прикључи и перашка флота од шеснаест бродова. Уз перашку флоту у овом важном рату учествоваше храбри Прчањани и Доброћани. Овако формирана и добро уређена војска нападе на град, који послије дужег отпора немогаше издржати, него се предаде. У овом рату највише заслуга од свих Бокеља стекоше храбри Пераштани. Млетачка република, да би им дала видно признање за велике услуге учињене у овом боју, даде им многе повластице као и 2000 (двије хиљаде) конопа земље у околини Херцегновога, те уздуж обале бијељске до Верига. Тако један велики дио бијељских посједа из турских рука пређе у руке перашке господе. Ова имања перашке господе у Бијелој сачувала су се до наших дана.

Да су Бијељани били омиљени морнари и часници на перашким бродовима, јасно видимо из написа ученог г. П. Буторца “Грилова афера”. Уз Пераштане, који су се борили са Турцима и Арбанасима, налазио се и Јован Злоковић (Zuane Zlokov) који је са осталом дружином допринио да се Гриловица спаси из рука Абдије паше 1745. год. Саучесници Гриловичина бијега конте Стијепо Бујовић, Томо Видовић, Лука Пероевић, Зуане Злоков (Јован Злоковић) и Трипо Матковић, бијаху по тадашњим млетачким законима прогнани из Пераста.

Бијељани су, као и остали Бокељи, написали најљепше странице своје историје на мору. Море је било поприште, гдје су они стицали своју славу, богатство, културу и благостање. Један од најинтересантнијих и најсмјелијих подвига не само у бијељском, већ и читавом бокељском поморству је храбри подвиг Петра Јовова Желалића Бијељанина. Петар је, као ријетко ко у нашим крајевима, на један храбар али интересантан начин стекао славу, која га је подигла међу највише наше поморске јунаке.

Још из младих дана Петар се одао поморству, те је пловио бијељским бродовима, гдје се показао као добар и искусан поморац. Пошто је био бистар и окретан, то доспије и до капетанске части. Својим трудом и радом купи и своју лађу (шамбек) на којој постаде командант. Трговао је и крстарио свим ондашњим поморско-трговачким путевима. Пловећи обалом Грчке, мораде извући свој шамбек на крај да га очисти и уреди. Док је био забављен послом око чишћења лађе, изненада га опколише Турци, те му отеше шамбек и њега и дружину му заробише. Дружина му бијаху један Грк, један Малтежанин и један Далматинац.

Турци бијаху морнари царске лађе “Султаније”, која је купила харач по приморским крајевима. Турци ухватише Петра и дружину му те их утамничише на броду и са њима одједрише пут острва Родоса. На Родосу приспјеше заробљеници у петак када Турци иду у џамију. Један дио бродске посаде изиђе на копно, да оде у џамију, а други дио оде у унутрашње просторије да се ту моли Богу. Петар, кад опази да је сам на палуби брода, удари на стражаре те их погуби, а остале Турке који су се налазили на молитви, затвори у унутрашње просторије брода. Све је ово учинио са много напора и пожртвовања. У овој борби погину му друг Малтежанин. Кад се Петар нашао слободан, одријеши брод и одједри пут Малте. Једра, која су била много велика и тешка, није могао подигнути са друговима, већ привеза за конопе који подижу једра топове које спусти у море. Једра се на овај начин подигоше, конопе прекину и топове утопе и одједре даље. Кад ово опазише Турци алармираше све околне тврђаве, те осуше на лађу ватру из топова па јој нанијеше само незнатну штету. Након вишедневног путовања по повољном вјетру, а у страху да не наиђу на какав турски брод, стигоше пред Малту. Посада тврђаве са Малте чим је видјела да се примиче турска лађа, отворила је на њу ватру. Капетану Петру пође за руком да по рибарским баркама јави становницима ко су и зашто иду у њихову луку. Малтежани, који су били такође врсни поморци, чувши ово дочекаше Петра са највећим почастима. Говорило се тада са дивљењем да овом подвигу нема равна у историји поморства. Да би на видан начин одали Петру признање, велики мештар Малтешког реда подијели му малтешко витештво. Одкад постоји ред Малтешког витеза ово је први пут да га добива човјек православне вјере. Још му дозволише да на Малти сагради православну цркву, коју посвети својој крсној слави св. Николи. Осталу Петрову дружину богато дароваше. Послије овога капетан Петар ожени се женом свог погинулог друга Малтежанина. Умро је на Малти у дубокој старости год. 1801. Његов гроб се и данас налази крај његове црквице на Малти и слуша како му валови доносе поздраве слободних обала његове родне груде.

Раздобље од XII па до конца XVIII вијека, је доба када су Бокељи стицали највећу славу и благостање на мору, када су њихове лађе пловиле свим морима и свим тадашњим трговачким путевима. У овом раздобљу Бокељи су се истакли у многим великим поморским биткама, те су име “невјесте Јадрана” са поносом и чашћу пронијели широм читавог свијета. У овом добу су грађене све величанствене палате и храмови, који су се нанизали покрај мора као галебови. У овом добу општег напретка и цвијетања Боке и Бијела је, попут осталих мјеста, имала своје бродове. Њени су бродови пловили и трговали са осталим бокељским бродовима. Особито бијаху на гласу капетани и бродовласници: Вуковићи, Маловићи, Желалићи и Злоковићи. Капетани из поменутих породица пловљаху на својим бродовима или на бокељским, а ако није било мјеста на овијем, онда иђаху на грчким и млетачким. Поморске знаности учили су од старијих капетана, а касније похађаху поморске школе у Перасту, Прчању и Котору.

Доласком француске војске у Боку 1808-1813 год. почиње, мало по мало да пада сјај и величина бокељског поморства. Генерал Мармонт, увидјевши да су Бокељи вјешти поморци, узима њих (600) шест стотина у француску ратну морнарицу. Већина бокељских бродова била је или у рату заплијењена или од гусара опљачкана. Богати бокељски бродовласници осиромашише, а морнари скапаваху од оскудице и биједе.

У овом тешком добу Бијела бијаше тешко погођена, имађаше два брода дуге пловидбе и три мања брода. Многи су бродови остали у лукама истока заплијењени, а многи се потопише, што бијаше случај и са бродом капетана Мића Злоковића, који се утопи са читавом породицом. Овај брод на коме је Мићо био капетан а његов синовац официр, бијаше кренуо из Грчке крцат мрамора за Енглеску. У лионском га залијеву ухвати силни вјетар, те се утопи са седам чланова његове породице.

Француска влада да би лакше управљала овим крајевима бијаше раздијелила херцегновску општину у два дијела. И данас се спомињу у разним списима општине: херцегновска и бијељска. О овоме нам свиједочи један спис из год. 1814 у коме се аустријске власти обраћају херцегновској општини за неке податке, а ова им одговара да им тражене податке не може дати, јер је за то доба (француско) била подијељена на двије опћине: херцегновску и бијељску. Како видимо из овога документа Бијела је у овом добу, и поред свих општих недаћа, била врло важан економски и привредни центар, те је имала и своју општину. Народно предање нам о овој општини врло мало говори, као и читавој француској владавини у овим крајевима.

Доласком аустријских власти у ове крајеве, прилике су се у поморству знатно побољшале. Почели су се набављати нови бродови, који су опет водили живу трговину. Бијељски капетани из братства Вуковића, Желалића, Маловића и Злоковића набавише нове бродове којима даше народна имена као: “Зора”, “Миливој”, “Св. Богородица” итд. Многи су поморски капетани били запослени код новооснованог паробродарског друштва “Лојд”, које их је радо примало. Тијеком XIX вијека бокељски капетани и трговци руководили су скоро са читавом трговином у Јужној Русији. Маловићи и Желалићи имађаху своје бродове, који пловљаху под руском заставом, а Злоковићи бијаху на гласу банкари и трговци. Треба нам нарочито споменути Шпира Симова Злоковића, који је ради његове нарочите спреме, поштења и честитости био изабран за претсједника савеза руских банака.

У овом добу општег напредовања, Бијела је пошла напред у сваком погледу. Почеле су се градити нове куће, цркве и отворила се и прва школа. У овом добу купују браћа Јово и Богдан Злоковићи стари историјски палац обитељи Бујовић-Змајевић. Овај стари “палац” – како се обично у народу назива – био је ограђен у познатом бокељско-приморском стилу, чим је прешао у руке браће Злоковића био је поново реконструисан. Овако обновљен палац са својом познатом архитектонском љепотом нарочито се истицао у читавој херцегновској ривијери. Палац је посјетио у првој половини прошлога вијека и саски краљ Фридрих Август, који је тада био величанствено дочекан. Још тада овај страни владар се најласкавије изразио о Бијелој и њеним природним љепотама. Послије смрти Богдана и Јова Злоковића, палац је наслиједио Богданов син Миливој, који је послије свршене гимназије у Котору и поморских наука у Трсту, отпутовао у Јужну Америку.

Дошавши у Аргентину упозна се са браћом Михановићима, који су се касније назвали “краљеви бродовља” и постаде главни помоћник у организацији њихове трговачке флоте. Године 1895 оженио се са Аном, сестром браће Михановића, те је са својом супругом учинио много добра нашим исељеницима. Био је добротвор многих наших просветних и хуманих друштава, те је у многима био биран и за претсједника. Покојни Миливој, по другом повратку из домовине, а за вријеме Свијетскога рата, био се ставио на челу српске и југословенске акције, те је морално и материјално много помогао нашу националну ствар. Много се бавио литературом, те је писао пјесме, књижевне и историјске приказе. Своје радове објављивао је у тамошњим нашим листовима и часописима под псеудонимом “Славивој”. Умро је 1919 год. ненадно у Буенос Аиресу, гдје је био ожаљен од свих људи, што најбоље свједоче многобројни некролози по свим нашим часописима.

Палац са својим колонадама, на којима је био сваки капител различит, и са авлијом украшеном свим врстама биљака и цвијећа, претстављао је хармонично оличење нашега приморскога стила. Овај скоро јединствени примјер хармоније и љепоте јасно нам је указивао богатство и раскош наших помораца. У овако уређеном палацу, окупљали су се угледни људи из највиших кругова ондашњег друштва. У њему је два пута љетовао књаз и господар Црне Горе благопокојни Никола I. год. 1867 када је харала колера по Црној Гори и Приморју од које је подлегао и отац књаза Николе, војвода Мирко Петровић Његош, сиђе књаз Никола у Бијелу и настани се у “палацу”. Љетовање црногорског књаза дубоко је остало урезано у сјећању Бијељана. Још живе људи који се сјећају старога Књаза, Књегиње и њихове дјеце. Књаз се врло љубазно опходио са мјештанима, те је многе призивао код себе на разговор. Много је шетао по бијељској околини, која га са својим љепотама заносила. Као што је Књаз радо залазио у народ, тако се и књегиња радо дружила са одличним бијељским госпођама онога доба.

Чувена госпођа капетаница Анђе Лучина Желалић била је нераздвојна пријатељица Књегиње Милене. Капетаница Анђе била је супруга чувенога капетана Луке Желалића, који је био један од угледнијих помораца овога мјеста. Капетаница Анђе бијаше врло културна и интелигентна жена, те је својим радом, добрим и корисним савјетом у многоме задужила наше мјесто. Колико је кнежевски пар волио Бијелу и Бијељане, као и поменуту госпођу Анђу Желалић, видјећемо из сљедећег писма, које ћемо ради његове важности изнијети. Ово је писмо заједно са златном наруквицом, на којој се налазила миниатурна слика књегињице Зорке, било упућено капетаници Анђи Желалић. Писмо гласи:

“Љубезна Госпођо Анђе!

Иза велике жалости, која ме постигла по повратку из наше лијепе Бијеле, – тек сад почињем спомињати се свију лица, која су моме Књазу и мени тако лијепо гостопримство указала приликом нашега бављења у то лијепо мјесто; нарочито Вас, добра Госпођо, која сте при болести мога Књаза и при хрђавом моме тадашњем расположењу, мојој Зорки управо рећи друга мајка била. Тога ради долазим Вас молити, да примите овај мали поклон – којега ће Вам наш агент у Котору предати – као залог моје захвалности и у спомен мале Зорке и свију других. Примите, честита Госпођо, увјерење мога потпуног благовољења.

Цетиње, 21 марта 1868

Књегиња Црногорска
Милена Николина с. р.

И данас живе мјештани, који се добро сјећају једне живахне и веселе књажевске дјевојчице, која се безбрижно и весело играла нашим жалима и која је својом веселошћу и љупкошћу привлачила њихову пажњу. Они се добро сјећају свих њених несташних дјечијих игара по пространој авлији и жалу. Та мала весела дјевојчица била је Књегињица Зорка, мајка Витешког Краља Александра I Ујединитеља.

Одма на почетку рата, а по одласку пок. Миливоја у Венецију, обијесна аустријска војска барбарски је разрушила ову дивну палату, немилосрдно опустошила њен перивој, те опљачкала све што је нашла од вриједности. Да би ово мјесто, гдје су се одмарали наши народни краљеви још више понизили, претворили су га ови “културни” барбари у стаје за стоку.

Пок. Миливој, као прекаљени патриота, да би дао одушка својим националним осјећањима, завјештао је ово имање “привредном унапређењу Бијеле”, које носи име “Задужбина Мила и Аните Злоковић”. Данас је овдје смјештен дом пензионисаних официра и војних чиновника из Београда, који ту сваке године проводе љето.

У овом добу, када је живот једним новим замахом пошао напред, спада и прво отварање школе. Бијељски су капетани и имућнији људи шиљали своју дјецу на школовање на страни или су им набављали учитеље код куће. Прва школа помиње се год. 1838 а отворио је учени монах Деспотовић који је био родом из Војводине. Ову су школу похађала дјеца имућнијих мјештана. Издржавање школе било је препуштено родитељима, који су између себе бирали одбор, који се морао старати о свим потребама школе. Послије одласка Деспотовића, школа је престала радити за кратко вријеме. Доласком капетана Филипа Злоковића, који је усљед једне несреће на броду био онеспособљен за даље пловљење, школа почиње опет радити. Филип Злоковић иако по занимању поморац био се сасвим предао раду у школи, те је постизао завидне резултате. Иза Филипа Злоковића долази за учитеља млади богослов, касније прото бијељски Илија Злоковић, који се школовао у манастиру Савини. Год. 1844 долази за учитеља Лазар Ерцеговић, каснији прота которски. Доласком Ерцеговића бијељска школа је окупила много ученика из околних села. Сви стари капетани са Крушевица учили су основну школу у Бијелој. Међу овима су се особито истицали Миајловићи, Ђучићи и Илићи. Бијељска школа је особито дошла на глас за вријеме службовања вриједног учитеља, каснијег свештеника Стефана Перазића. Овај вриједни учитељ се разликоваше и по својој школској спреми од осталих, свршио је осам разреда гимназије и богословске науке. Својом спремом и наобразбом био је изашао на глас, те му и дјецу из околних мјеста шиљаху на школовање, као из Баошића, Крушевица и Лепетана. У овој се школи, за вријеме овог вриједног учитеља школовао и капетан Марко Томановић из Лепетана. Перазић је по одласку из Бијеле рукоположен за свештеника, гдје је доспио до протопрезвитерског чина. Његов просвјетни рад у Бијелој толиких је оставио трагова, да га се старци и данас са великом захвалношћу и поштовањем сјећају.

По одласку Перазића долази за учитеља мјесни парох Игњатије Злоковић, који бива одма замјењен Јованом Шарићем. Шарић је био родом из Сјеверне Далмације, свршио је богословију у Задру, радио је савјесно и предано. Особито се истицао у богословској науци, те је написао неколико добрих радња, које су објављене у тадашњим богословским часописима. Послије Шарића настаје мали прекид, па онда долази Миљенко Поповић-Бијељанин. Поповић је мало службовао, те иза њега долази Никола Михаиловић – родом Војвођанин. Овај вриједни учитељ преноси и усађива у Бијелој искру националног одушевљења, који је у овом добу био завладао нашом Војводином. Иза овог одушевљеног Војвођанина долази Сава Кристо родом из Задра, који је мало службовао и уступио је мјесто Станиславу Маргетићу из Имотског, а за овим Драгомир и Дарослава Раповац, који су часно испунили свој задатак. Бијела има своју школску зграду, која је подигнута прилозима самих мјештана. Особитих заслуга је стекао приликом градње нове школе Јово А. Вуковић, који се био заложио да ово дјело што боље испане. Највиши просвјетни добротвор нашега мјеста бијаше Саво Шеровић, који је оставио читаву своју уштеђевину бијељској школи и цркви. Он је био створио фонд за градњу нове школе, који је износио педесет хиљада рубаља у злату. Новац је послао школским властима, а ове покрајинском школском вијећу у Задру, гдје их је изјела помрчина.

У оном тешком добу, када је значило бити националиста, бити прогањан, мучен и шиканиран, Бијељани оснивају Српску земљорадничку задругу. Задруга, која је основана 1912 иницијативом пок. Петра Новаковића, пок. Сава Злоковића и осталих Бијељана напредовала је добро у сваком погледу, те је око себе окупљала све трезвене и напредне Бијељане. Душа ове Задруге и њен главни вођа бијаше агилни Косто Ј. Ђиновић, учитељ, који је својим националним радом предњачио свима. Одмах иза оснивања Задруге оснива се “Српски Соко”, који је основан иницијативом г. Јова Секуловића из Херцегновога, који у овом добу бијаше један од најагилнијих и највреднијих соколских радника. Управа Сокола на челу са г. Андријом П. Балабушићем, који уједно бијаше и члан управе “Срп. Сок. жупе на Приморју” те пок. Шпиром Т. Илићем и г. Томом И. Злоковићем развила је своје дјеловање у свим правцима. Отпочело се одма са вјежбањем, приређивањем забава, сијела и излета. Ступили су у контакт и са другим соколским друштвима, тако им 1914 год. долазе скупа и српски и хрватски соколи у посјет. Бијељски соколи учествују и на соколском слету на далматинском Косову. Одма, послије сарајевског атентата и Соко и Задруга бијаху распуштени, а њихова имовина заплијењена. Соколски радници бијаху одведени у војску или у таоце, те су као такови били извргнути нападима обијесних аустро-мађара. Одма послије ослобођења ове установе са малим прекидима настављају свој рад, те данас уз Народни дом који је основан год. 1927 врше корисно дјело просвећивања нашега мјеста. Да би се рибарство, које је послије пропасти бродарства, једна од важнијих привредних грана нашега мјеста, што боље унапредило основана је 1934 год. “Рибарска задруга”. Ова млада установа показала је и досад видне резултате, а надамо се да ће у будуће рибарство нашега мјеста повести бољим и савременијим путем.

У посљедње доба изградњом “Дома пензионисаних официра” и “Јадранске страже”, наше је мјесто и у туристичком погледу пошло напријед. Гости из Београда и из унутрашњости наше земље радо посјећују и љети и зими наше мјесто. За туристичко изграђивање Бијеле надамо се да ће новоосновано друштво “Пијавица” за промет туризма и пољепшање мјеста, играти важну улогу.

Сва културно-просвјетна и привредна друштва биће смјештена у заједничком дому који се подиже на успомену Витешког Краља Александра I Ујединитеља. Дом је пројектовао арх. Милан Ђ. Злоковић-Бијељанин, доцент београдског универзитета. Овај дом који Бијељани подижу у спомен и славу Краља-Витеза, претстављаће највишу просветну тековину не само нашега мјеста, већ и читаве херцегновске ривијере.

Невенка Митровић

МАКСИМ ЗЛОКОВИЋ
(1910 – 1996)

Значајно мјесто у прошлости Боке Которске заузима угледна породица Злоковић из Бијеле. Само у XX вијеку ова породица је дала знамените личности, које су дјелујући на црквеном, научном и културном пољу, оставиле у наслеђе неколико стотина објављених радова. То су: епископ горњокарловачки господин Симеон, историчар Игњатије Злоковић, архитекта Милан Злоковић, доктор педолошких наука Ђорђе Злоковић и публициста Максим Злоковић.

Бока је била инспиративна за сваког од њих. Ипак, као изразити завичајац, издваја се Максим Злоковић, чија библиографија садржи 330 библиографских јединица, а готово сви радови се односе на Боку Которску. С правом га називамо завичајцем, јер се управо за његово име везује иницијатива за оснивање Завичајне библиотечке збирке, која је формирана у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови. Знао је уважени Максим Злоковић да се свијест о завичајности у великој мјери темељи на библиотечкој завичајној збирци, и тек онда када сав духовни производ завичаја буде сабран, систематизован и библиографски описан имаћемо јасну визију нивоа културне развијености Боке Которске, и када мноштво информација из историје, културне историје, друштвено-политичких прилика, стваралаштва у најширем смислу, народних обичаја, умјетности, демографије, поморства, дјеловања разних удружења, друштвено-политичких организација..., али и сачуваних свједочанстава буде у функцији, односно на располагању научној и стручној јавности. Његове сугестије за рад на Завичајној збирци увијек су са уважавањем прихватане.

Максим Злоковић је рођен 25. јула 1910. године у Бијелој. Основну школу је завршио у Бијелој, нижу класичну гимназију у Херцег-Новом, а учитељску школу у Дубровнику и Херцег-Новом, гдје је и дипломирао. На Вишој педагошкој школи на Цетињу студирао је српскохрватски језик и историју. До 1941. године службовао је као наставник у бококоторском и дубровачком срезу. Патриотизам, идеја југословенства и антифашистичко убјеђење били су узрок његовог робовања у злогласном которском затвору, а затим у концентрационом логору Прези у Албанији. Праву голготу доживио је послије рата, када је осуђен на шест година робије са присилним радом. О неправди која му је нанесена детаљније говори његов биограф Васко Костић. Од 1952. радио је као наставник у Тивту до пензионисања 1978. године. Остао је вјеран својим идеалима, увијек радећи на корист свог народа, што потврђује заиста обиман стваралачки опус. Чињеница да је слична судбина задесила не мали број слободоумних интелектуалаца дала је Максиму Злоковићу стваралачку снагу те је до позних година неуморно радио и објављивао. Био је члан Друштва историчара Југославије, Друштва за проучавање и унапређивање поморства Југославије, Которске секције Друштва историчара Црне Горе, сарадник Југославенског лексикографског завода у Загребу и Лексикона југословенских писаца Матице српске у Новом Саду. Како сам Злоковић наводи у својој биобиблиографији поезију је писао од ђачких дана, а научним радом бави се од 1936. године, када му је у листу “Глас Боке” објављен први рад.

Његови радови нашли су мјеста на страницама реномираних часописа и листова. То су: Годишњак Поморског музеја (Котор), Бока, зборник радова из науке, културе и умјетности (Херцег-Нови), Зборник Которске секције Друштва историчара Црне Горе (Котор), Поморски зборник (Ријека), Годишњак Цетињске гимназије (Цетиње), Гласник Етнографског института САНУ (Београд), Зборник Више поморске школе у Котору (Котор), Стварање (Цетиње), Сусрети (Цетиње), Багдала (Крушевац), Историјски записи (Цетиње-Титоград), Поморство (Ријека), Наше море (Дубровник), Седми јули (Београд), Омладински покрет (Цетиње), Просвјетни рад (Титоград), Глас Боке (Котор), Побједа (Цетиње-Титоград), Зетски гласник (Цетиње), Бока (Херцег-Нови - Котор), Наше новине (Котор), Глас бродоградилишта (Бијела), Првоборац (Херцег-Нови) и Наш лист (Херцег-Нови). Такође је био коаутор за неколико монографских публикација.

Као што смо већ нагласили, у стваралачком опусу Максима Злоковића Бока Которска је сагледана у бројним аспектима. Понекад се стваралачки доживљај могао исказати само стихом. “Стидим се о теби у прози писати, јер се бојим помрачити ону идеалну слику твоју, коју сам у души задржао...само си поезије достојна” – написао је о Боки владика Николај Велимировић. Међутим, понирање у њену запретану прошлост захтијевало је мукотрпно истраживање, првенствено архивске грађе, како би се пронашла она, тако значајна коцкица за мозаик, која ће тек онда кад заузме своје право мјесто у мозаику засјати чудесном свјетлошћу научног сазнања.

Ево шта је Максим Злоковић написао о Боки Которској као културној ризници и у том смислу изазову за научно-истраживачки рад:

“Бока Которска, као ријетко који крај јадранског приморја, чува на читавој својој територији остатке људске цивилизације и културе из разних епоха историјског битисања. Овим крајевима, одзвањала је пјесма јасне и елегантне ријечи са византијских споменика, озаривао нас сјај умилног лица српске фреске, одушевљавао нас производ млетачке кичице и ехо њихових оргуља и звона...

Развој културе и цивилизације, који је од најстаријих времена текао обалама Средоземља, оставио је видног трага, готово у свим крајевима овог региона “од Дебелог бријега до Паштровског куфина”. Сијасет историјских споменика, слика, ископина, грађевина, натписа, пергамена, архивалија, књига на нашем и страним језицима, говоре о Боки. Све то силно благо, које се налази код нас, као и у иностранству, чека на марљиве руке наших научника да га пронађу, проуче и прикажу нама и културном свијету”.

Усуђујемо се рећи да је ова мисао заправо стваралачки мото који га је водио и учинио да се и сам придружи истраживачима Боке Которске. Успио је да дв свој допринос расвјетљавању многих тема, да сачува од заборава и нашег немара многе знамените личности, али и да афирмише савременике. Његову пажњу заокупљају теме из историје, културне историје, поморства, бродоградње, рибарства и туризма. Значајан дио његове библиографије чине прикази нових књига и часописа и библиографије. Нажалост, према казивању Максима Злоковића, неколико обимнијих дјела је остало у рукопису. То су: Малтешки витез (роман из бокељског живота с почетка XVIII вијека), Приморски акорди (збирка пјесама из периода 1927-1935.), Збирка народних лирских пјесама, Бокељске легенде, Збирка народних пословица, као и прилози за библиографије: Јелисавете Суботић, Марка Николића, Симеона Злоковића, Шпира Рачете, Васа Ивошевића, Милана Вукелића и Предрага Ковачевића.

Преданим радом Максим Злоковић је обезбиједио своје мјесто у историографији и публицистици Боке Которске, а његови радови, можемо са сигурношћу рећи, незаобилазна су литература за будуће истраживаче Боке Которске.

1. Максим Злоковић, Максим Злоковић: (Био-библиографија поводом 75-годишњице рођења и 50-годишњице научног рада), Бока: зборник из науке, културе и умјетности, бр. 17/1985. – стр. 5-20

2. Васко Костић, Максим Злоковић: (1910-1996), Бока: зборник из науке, културе и умјетности, бр. 21/1999. – стр. 418-420

3. Јелена Караџић, Максим Злоковић: (1910-1996), Годишњак Поморског музеја у Котору, бр. 43-46/1995-1998. – стр. 357-358

4. Максим Злоковић, Предговор, у: Библиографија чланака бокељске периодике, Књ. 2. – Херцег-Нови, 2000. – стр. 3-5

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.