|
|
Редакција
Главни
уредник: За
издавача: Сарадник: Дизајн:
Вебмастеринг:
Коректура:
Дигитализација: ПОКРОВИТЕЉСТВО
|
|
РАСТКОВ ГЛАСНИКБрој 4, јун-јул 2001.Из садржаја:
|
 |
|
Управник
"Пројекта Растко - Бока": |
ПРОЈЕКАТ РАСТКО - БОКА има пет тематских целина (подбиблиотека): "Људи", "Земља", "Повијест", "Духовност" и "Умјетност". Већ први дан је објављено осам интегралних књига и то у латиничној и ћириличној верзији (што чини 16 издања), као и десетак краћих целина. Спонзор сајта је у овој фази била кућа ТИА Јанус (www.janus.rs), највећи Интернет-издавач у СРЈ.
Електронску библиотеку је радио ауторски и технички тим од 30-ак стручњака. Изванредно надахнуто ликовно обликовање ПРОЈЕКТА РАСТКО - БОКА је урадио г. Маринко Лугоња, арт-директор куће ТИА Јанус.
У оквиру ове акције постављен је и редизајнирани Интернет сајт Завичајног музеја у Херцег-Новом и Галерије "Јосип Бепо Бенковић", у три верзије: српски латиницом и ћирилицом, и енглески.
"Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету" има за сада пет покрајинских средишта (Београд, Темишвар, Грачаница-Пећ, Цетиње и Бока) а 26. јула 2001. отвара се и шесто: ПРОЈЕКАТ РАСТКО - БУДИМПЕШТА, Библиотека културе и традиције Срба у Мађарској.
На
основу правила
"Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету"
и потребе развоја кроз самостална покрајинска средишта доносимо
одлуку
Подручје Боке, у својим традиционалним границама које укључују и Паштровиће и град Будву, представља не само светски изузетну природну целину већ и јединствен и самостални културни простор у српској култури, али и важан пример спајања медитеранске са старобалканским и словенским цивилизацијама.
Због горе наведеног, приоритет ПРОЈЕКТА РАСТКО је оснивање посебног покрајинског средишта које би путем информатичких технологија светској и регионалној јавности директно представило Боку и њен народ, традицију и културу, духовни и уметнички израз.
За оснивачки одбор "ПРОЈЕКТА РАСТКО - БОКА" именујемо: г. Ђорђа Ћапина, г. Александра Раковића, о. Никодима Богосављевића, г. Горана Комара, г. Дејана Ђуровића, г-ђу Радмилу Ћапин и доле потписаног.
За управника "Пројекта Растко - Бока" именујемо г. Ђорђа Ћапина.
У име подухвата, супервизор за ново покрајинско средиште је Зоран Стефановић, председник "Пројекта Растко". У току прве фазе постојања новог покрајинског средишта, дефинисаће се и коначни састав органа средишта.
Матични ПРОЈЕКАТ РАСТКО, као и сва тренутно постојећа покрајинска средишта, пружиће "ПРОЈЕКТУ РАСТКО - БОКА" сву логистичку, стручну и техничку помоћ која је на располагању, са циљем да ново покрајинско средиште што пре успостави сопствени и самостални систем функционисања.
Молимо Митрополију црногорску-приморску, медије, установе и све појединце добре воље да дају своје разумевање и допринос овом прегнућу које ће директно укључити традицију и културу Боке и Бокеља у информатичку цивилизацију и глобалну културу.
У
ИМЕ ПРОЈЕКТА РАСТКО
Зоран Стефановић, председник
У Београду, 3. маја 2001.
на празник Преподобног Јована Трихине
и преподобног Јоасафа Српског
Конгрес
српског јединства - Serbian Unity Congress
Featured Interview, specially for news.SUC.org:
Зоран Стефановић, издавач и продуцент
|
Резултат
гласања читалаца Конгреса српског јединства: Одличан!
76.00 % |
***
"Пројекат Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" је наш давни сан. Још 1994. је један стручни тим са мојом маленкошћу као главним аутором, дефинисао нацрт мера које би потпомогле српску културу путем Интернета, у облику електронског издаваштва, архивирања и повезивања, јер је било јасно да ће брзо World Wide Web постати доминантан. Следеће године је WWW постао светски феномен а ми смо на иницијалној конференцији Балканске културне мреже у Солуну - која је окупила културне раднике из Албаније, Бугарске, Грчке, Македоније, Румуније, Словеније, Србије и Турске - поднели мој реферат којим се инфраструктура будуће Балканске културне мреже предлаже и дефинише у потпуности као дигитална путем Интернета (тзв. "BalkansNet"), што је прихваћено од стране представника свих националних култура. Средишњи национални чворови, попут данашњег "Пројекта Растко" замишљени су као основни, самостални и равноправни делови BalkansNet-а.
То смо понудили и нашој држави још 1994. И шта се дешава - после свих иницијатива, од 1994. до 2001. нико и никад из државних органа није хтео да помогне, чак могу да кажем да је понекад постојала свесна и системска опструкција. Мени је чак кључна особа из србијанског министарства културе пре неколико година у очи рекла: "Ја не верујем у Интернет"!
Онда сам ја у себи рекао: "У реду, сами сте себе дисквалификовали". Кренули смо и све сами урадили, ослањајући се на мрежу партнера и сарадника из читавог света, финансирајући пројекте својим средствима и својим слободним временом. У септембру 1997. започет је "Пројекат Растко - Библиотека српске културе" Од октобра 1998. смештен је на сопствени, међународно регистрован домен-адресу www.rastko.rs. После Београда, су основана и покрајинска средишта: Темишвар, Грачаница-Пећ, Цетиње. Сада управо радимо на оснивању пунктова у Републици Српској, а надам се да ће до краја 2001. бити барем још четири покрајинска средишта другим земљама.
Јесте. За разлику од државе и политичара, морам да кажем да су уметници и научници реаговали изванредно. Одличну сарадњу имамо од почетка са Српском академијом наука и уметности, Матицом српском, Српском православном Црквом, институтима, удружењима, многим катедрама на Филолошком и Филозофском факултету, а највернији сарадник је било Научно друштво за словенске уметности и културе из Београда. Њихов председник, наш угледни културни радник Дејан Ајдачић, постао је други по реду управник матичног Растка, на велико задовољство свих нас.
Ускоро славимо пуне три године званичног рада Растка, и презадовољни смо, јер велики узлет тек очекујемо после свих вештачких ометања - ратова, револуција, недостатка средстава, техничких услова итд. Сада можемо рећи да смо већ направили један читав културни покрет. Он се шири по систему независних покрајинских средишта која непрофитно и волонтерски објављују кључна дела друштвених наука и уметности српског народа и етничких мањина са овог нашег заједничког културног простора. Људима нудимо потпуно бесплатно врхунске духовне производе овога тла, на ћирилици и латиници.
Кад све саберем, мислим да би мапа српског и јужнословенског Интернета била прилично празна без Растка, а то мисле и стручњаци и публика, јер Растко спада међу 100 најпосећенијих српских сајтова уопште. А ово је тек почетак. јер ће 2001. година вероватно бити много успешнија чак и од 2000, којом сам презадовољан. Више од стотинак књига се паралелно обрађује са намером да се објаве до краја 2001.
Постоји само један истински начин изласка у свет: дигиталне технологије морају да усвоје стандарде који постоје у класичном издаваштву, архивирању, новинарству, науци. Не видим други начин. Да ли знате да кључне одлуке на већини српских сајтова не доносе уредници (јер се не разумеју у технологију) него вебмастери, који уопште нису оспособљени за одлуке које се тичу културних и садржинских стандарда? Поражавајуће је видети да већина најважнијих српских државних и културних институција има сајтове испод сваког нивоа писмености, а највећим делом и без ћирилице. То што само један промил српских сајтова на Мрежи има ћирилицу је вероватно најдубље дно и понижење које смо могли да достигнемо као нација. Заборавили смо да ко се понаша као стока - биће и третиран као стока.
Србија је направљена да буде краљевина кича на потпуно намерним и системским основама. Одговорност за то не треба да сноси само врх бившег режима, већ и сви његови извршиоци укључујући и поља културе, медија, науке, информисања итд. И та одговорност мора бити на законским и масовним основама. Не мислим на "денацификацију" Србије, као што нас неки погрешно убеђују, јер овде није ни било нацизма. Али је неопходна систематска "декомунизација" (и "дејугославизација") Србије и мислим да би било праведно да неке групе људи изгубе привремено (или трајно) одређена професионална и политичка права, чак и у мекшим областима попут културе или медија. Немачка или Чешка би имале много тога да нас науче у овом смислу. За злочин ових размера праведно је да сви одговарају. Неко кривично, а неко политички-професионално. Ми који смо остали у српским земљама се осећамо као српски кметови који су пола века били под југословенским феудалцима. Дакле, псеудокултура коју су нам наметали уопште није српска, већ је била намерно разарујућа. А сви имамо право да им испоставимо рачун за то лудило и масовну патологију.
Реч "интелектуалац" у Србији и Црној Гори могу да тумачим само пежоративно. И уопште, све те групе људи, како год да се политички декларишу, не могу да одвојим од њихових матичних политичких лобија, и ред је да то тако и третирамо. Значи питање је политичко, а тзв. "интелектуалци" су међу најодговорнијима у целој причи. Видимо да расте хистерија око исхода југословенске политичке кризе, који очекујемо ове године, и да је та психоза захватила све политичке факторе, али и целу нацију. Али, немојте ми рећи да од тога зависе наши животи или судбина нације. Не зависе. Споран је само опстанак тренутног државног оквира, за који сматрам да мора бити очуван по сваку цену, као и потреба да се одблокирају потенцијали свих слојева друштва јер су тренутно феудално замрзнути. Међутим, сви наши кључни проблеми ће и даље остати и они се своде на неке једноставне истине. Прва истина је да Срби не могу да спрече хоризонталну и вертикалну интеграцију Балкана јер то није хир неког блазираног тима у Вашингтону већ неминовност која била очигледна још пре 15 година. Друга очигледна истина је да одређени кругови на Западу не могу да елиминишу српски фактор на Балкану колико год да су намерног труда и ирационалне пристрасности уложили у то да нас расцепкају, јер је у Београду геополитичко тежиште Југоисточне Европе, а не у Загребу или у Софији. Пошто је та ствар јасна, очигледно је да ће и српска елита и страни фактори морати да тргују и преговарају на тим основама. Нисмо у позицији да уцењујемо, али не морамо ни пристати на оно што нас убија.
Међутим, оно што не може да ме одушеви јесте инертност српских политичких и друштвених (културних) елита. Једно несхватање и националног и балканског и глобалног контекста. Већина "платформи" наших политичких и страначких фактора се исцрпљује у директној демагогији: фолклорни шовинизам уместо здравог национализма или карикатуру "отвореног друштва" уместо правно заштићене демократије. А народ није веверица, осећа демагогију и недостатак визије и нормално је да имамо кризу јер нико није понудио једну свеобухватну државотворну, економску и националну платформу да би тиме добио народни консензус. Осећа се страховита персонална криза у нашим политичким елитама, и ту ће тек доћи до болне смене генерација. Овде искључујем један специфичан политички фактор - Српску православну цркву, измрцварену и сатрвену и од стране самих Срба и од других - која није у скорије време ниједном омашила у процени, а њени духовни, етички и државотворни ставови увек су били мудрији и прихватљивији и за нацију и за свет него што су то нудили други политички фактори.
Када прође ова криза, а уз мало среће ово би могао бити њен крај, видећемо коју стратегију имају наше странке и интелектуалци према питањима које вероватно сада и не сањају. Рецимо, шта за српску пољопривреду, област од које буквално животом зависимо, значе жестоки сукоби Американаца и Европљана око наметања генетски модификоване хране? Или, какве везе има недавно тражење дозволе за клонирање људских фетуса, у медицинске сврхе, са стотинама хиљада абортуса у Србији? У светлу таквих дилема смешно делује кад те питају јеси ли за "голуба", "орла" или "песницу"...
Све у свему, култура (а не економија) јесте најполитичкије и најважније од свих питања и из ње произилазе све државотворне и економске одлуке. А вајна српска елита нека се запита ко је шта урадио током својих каријера. И где то треба да окају...
Прво, не видим суштинску разлику између тзв. "Запада" и "Истока". Запитајмо се, у односу на шта је нешто западно или источно... Постоји балканско-словенски ареал (овде га зову Византијом или Првом Европом) и постоји културни ареал римско-немачког царства . И један и други ареал су Европа и без њих европска култура просто не постоји. Срби, можда више него било који други народ у Европи јесу део и "Запада" и "Истока" и уопште не би требало да имамо дилему шта нам претеже. Ми смо хибрид. То је Свети Сава и директно рекао ("Запад на Истоку, Исток на Западу"), а владика Николај Велимировић допунио са једном терапеутском синтагмом - "Изнад Истока и Запада". Хибридни, интегрални карактер српске нације јесте просто чињеница, са свим добрим и лошим странама.
Око денационализације се не треба бринути, а на крају крајева то би значило да је феудализам у којем смо живели имао национални карактер. Није имао, већ нас је газио и десрбизовао, уводио нам на масовном нивоу мрвљење и свести и подсвести. Промене ипак има. Утицај православне цркве, повратак ћирилице, национална и државотворна свест, потреба за сопственим битком све се то вратило на велика врата, и било који будући политички фактор мораће на томе да заснива своје деловање, ако жели било какво место у садашњем српству. Имам утисак да су највеће странке у ДОС-у ту лекцију савршено схватиле. Наравно остаје и она прича о "чојству", односно да заштитимо и друге нације од нашег лудила и фрустрација, што је претходни режим одлично искористио. Може се рећи да су злочини Југословенства приписани глупим Србима, а да смо ипак понекад били и извршиоци и саучесници.
"Увлачење политике" у културу је само еуфемизам за отимање ресурса и грабеж разних Курти и Мурти. Е, сад, свако од њих за себе отприлике процени коју му је етикета најисплативија. Ако ћемо поштено, не бих сад ни могао да се сетим ко је у целој причи заиста "нов".
Не мора се ту много размишљати, довољно је вратити се три или четири генерације раније, на крај 19. и почетак 20. века. Да ли ви мислите да је нама иједан проблем у односу на ондашње време решен? Ја мислим да није. Укључујући ту и геополитичко окружење које нам је по стоти пут потврдило да нисмо параноични. Пошто су то биле паметније и способније генерације, узмимо рецепте од њих. Они су имали одличан слух за однос са целом Европом, а опет су савршено прецизно знали ко су и шта морају да ураде.
Наравно, велика је промена што смо у међувремену ушли у информатичку цивилизацију. Али, Срби не треба да се плаше будућности јер је сад већ касно. Будућност је већ почела и ми тачно знамо и датум: у лето 1995. са појавом World Wide Web сервиса на Интернету и формално смо прешли из индустријске у информатичку (глобалну) цивилизацију. Међутим, око Србије је у овој деценији постављен западни санитарни кордон, тако да смо остали једно од ретких острва на планети које није у пуној мери свесно промене. Просечан Србин не може да схвати да виртуелна реалност већ постоји, да ће манипулација људским геномом бити оперативна већ у најближој будућности и да ће кренути дизајнирање људи, да је постојање вештачке (не-људске) интелигенције већ прилично блиско, као и да је цела планета постала интегралан организам и у социјално-психолошком смислу, јер је добила свој нервни систем: комуникацију у реалном времену. Међутим, та нова реалност није подређена само империјализму мултинационалних компанија, већ је и много више плуралистичка него што је то планета икад била. И што је најлепше, у свему томе нема препреке да сви Срби активно учествују, а не само пола милиона нас. У овој епохи сви ми тргујемо битовима а не атомима.
Само делимично. У социолошком смислу, генерација садашњих тридесетогодишњака је последња која има директно искуство живота у Титовој империји са свим њеним добрим и лошим странама, али смо и прва генерације која је понела ратове и која можда може да буде мост континуитета и објасни изолованим и пониженим клинцима које су перспективе и решења. А ја у тој клиначкој турбо-генерацији препознајем један диван потенцијал, интелигенцију и вучју жељу за животом, и неће бити чудно ако садашњи тинејџери или двадесетогодишњаци буду антрополошки витални и значајни попут последње заиста велике српске генерације - оне наших баба и ђедова рођених почетком века.
Овај круг људи, који је далеко шири и од "Пројекта Растко" и од фирме, често је био прилици да одговори на питање "шта сте ви?" мислећи на политичко опредељење. Рекао сам "ми смо техноглагољаши" и тај први одговор је био цинични штос. Значио је да не видимо себе у ужестраначким причама јер је то посебан занат за који нисмо заинтересовани, а такође и да нас занимају неке спорије приче које немају везе са текућим кризама. А онда смо схватили да је израз "техноглагољаштво" једна дубља истина: цео овај круг и јесте као они оглашени или тек покрштени словенски ученици Ћирила и Методија, који су интелектуално и емотивно потпуно укорењени своје тло, језик, веру и цивилизацију, а са друге стране апсолутно опуштено и без фрустрације учествујемо у свим причама око глобализације, масовних медија, високих технологија и свих стресова будућности.
Чини ми се да све то може бити важно и за целу нацију која сад опет мора да се стратешки сабере у надолазећој будућности. Пола милиона млађих Срба који су потпуно уроњени у технологију и дилеме које она намеће, биће управо она група која ће решавати те дилеме у име читавог народа. На другој страни читава та млађа генерација јесте много више цивилизацијски и интелектуално уроњена у ово тло него "Титове генерације", и ми неким одрођеним старијима можда можемо предочити важност и употребљивост наслеђа неолитске винчанске културе, античких цивилизација, светоотачког предања раног хришћанства, рада Ћирила и Методија, или потребе очувања балканско-словенске цивилизације коју многи погрешно препознају само у византизму.
У идеалном смислу, техноглагољаш је особа са кључним општим образовањем и свешћу о својим цивилизацијским и националним коренима, али који познаје пар заната који укључују и коришћење и истраживање високих технологија. Дошло је време другачијег елитизма, интегралног, онаквог какав је био у српском друштву крајем 19. и почетком 20. века. Међутим "техноглагољашка" прича није само национална. Решење српске духовне и државне кризе не постоји без интеграције у глобалне инфраструктуре, а пут преко њих је само и искључиво у балканској интеграцији. Зато нам је питање прављења Балканске културне мреже било важно свих ових година и сад се види колико је наш предлог о дигиталном повезивању Балкана био визионарски када је изложен балканским комшијама на иницијалној конференцији за БКМ 1995. у Солуну. Нико, од Словеније до Турске, тада није имао други став осим да је то једини пожељан концепт и изводљив метод.
Уз све то, неки у Србији сад вриште на 30.000 Кинеза, а шта ће рећи сутра на десетине милиона Румуна, Грка, Албанаца, Словенаца и Турака са којима ће морати да буду у најтешњем контакту? И онда - схватите да људи уопште не размишљају о томе...
http://www.ac.wwu.edu/~kritika/
Електронски часопис за књижевност, уметност, језик и културу КРИТИКА etc. објављује текстове углавном на српском и енглеском језику. Часопис излази од августа 1998. године, али нема утврђену периодичност, већ се текстови објављују по датуму објављивања. Како редакција пише, часопис KRITIKA etc. je "текући" часопис у сталном настајању (тј. не излази сезонски или по бројевима). Уредници су Владимир Миличић (Washington, milicic@cc.wwu.edu ) и Душан Пувачић (Лондон, dusanpuvacic@madasafish.com), а чланови уредништва су из Монеша (Аустралија), Скопја, Београда, Оклахоме... Такав састав редакције упућује на сарадњу стручњка у англојезичким академским срединама, али је релативно мало текстова који би представљали дешавања у америчкој, енглеској и аутралијској славистици и србистици. Такви текстови вероватно би били интересантни Интернет посетиоцима са Балкана. Е-часопис КРИТИКА etc. је смештена на серверу Western Washington University - Bellingham на коме лингвистичке курсеве држи професор Владимир Миличић. Амблем часописа је стари грчки бог смеха и куђења.
Највећи број текстова посвећен је књижевности и тумачењима књижевности. У електронском часопису заступљени су аутори из различитих средина, а са више прилога јављају се књижевни историчар и академик САНУ Предраг Палавестра, социолог Триво Инђић о интелектуалцима, науци и култури, о исељеништву, Душан Пајин о књижевности, и др. Књижевни део електронског часописа заступљен је песмама низа аутора на српском језику, укључујући и стихове поводом осам векова Хиландара Васе Михајловића, Матеје Матејића и Ђорђа Вида Томашевића. Прозно стваралаштво представљено је приповеткама Јелене Марковић, Јасне Левингер, Bikе Reed, Божидара Тимотијевића Игора Бањца, те одломцима романа Емила Живадиновића и Даше Дрндић, те мањим бројем превода прозе.
У оквиру сајта се налази и електронска библиотеку са низом књига
песама, књигама у част Десимира Тошића, као и књиге на енглеском:
Oliver Elton, Anthology of Yugoslav Lyrics (Serbian and Croatian),
преводима књига Гојка Ђога, Ovid in Tomis, као и комедија
Бранислава Нушића "The Bereaved Family" и "The Ph.
D." у преводу Geoffrey N.W. Locke. На сајту је објављен и приручник
Душана Пувачића Marginal approaches to Serbian and Croatian Literature,
Гојев превод Његоша (Edward Dennis Goy, The Sabre and the Song -
Njegos: The Mountain Wreath), те текст "Healing Power of Paganism
- The Rite of Spring as Ecstatic Ritual of Renewal for the Twentieth
Century". На француском је објављен роман Владана Радомана
Le magicien d'Az.
Пажња уредништва у рубрици Из књижевног наслеђа посвећена је критичару и естетичару прве половине 20. века Бранку Лазаревићу, и Димитрију Митриновићу и траговима његовог живота у Енглеској. Стварању и делу наших савременика поклоњена је пажња у прилозима о Бориславу Пекићу и Миодрагу Булатовићу, те самим ауторима КРИТИКЕ - Тихомиру Левајцу, Ђорђу Вид Томашевићу. У приказима налазе се и класични прикази књига (нпр. студија Славка Леовца или Десимира Тошића, поезије Злате Коцић, Књиге за Марка Светлане Велмар Јанковић, романа на француском језику Le magicien d'Az Владана Радомана.
Објављени су и полемички написи који се баве појавама и проблемима савремене српске културе. Полемичношћу се одликују текстови Владимира Миличића о придеву (дијалог са текстом Никше Стипчевића) или о односу српства и Српске православне цркве. Публиковано је и последње предавање Мирјане Детелић о стиду, страху, кривици и бесу и разлозима бављења књижевношћу у тешка времена (19. маја 2000. на Филозофском факултету у Нишу). Низ текстова Милете Продановића у рубрици Цртице о култури и менталитету објављиван је најпре на популарном београдском радију Б 92, а потом и на Интернет страницама. У њима аутор открива симболику ситних ствари које нас окружују, а на чије значење обраћамо мало или нимало пажње. У прилогу Матица као маћеха или О исељеништву Триво Инђић испитује однос Србије према исељеницима. Историјским и политичким проблемима бави се Љубомир Кљакић укрштајући историјска разматрања са размишљањима о најновијим политичким дешавањима о интересним сферама, односу локалног и општег у низу текстова под насловом Српска револуција 2000. Директор Радија Б 92, Веран Матић, објавио је на Интернет страницама КРИТИКЕ etc. текст Бомбардовање Југославије - рат протиав демократских снага, којим се исказује критички однос према бомбардовању у пролеће 1999. године.
На насловној страници налазе се и три In memoriam-а песнику Божидару Тимотијевићу, професору историје књижевности Славку Леовцу, музичару и драматургу београдске опере Константину Винаверу.
Македонски део КРИТИКЕ etc.се развија од пролећа 2001. године и садржи теоретске и критичке радове Софије Грандаковске, Владимира Мартиновског, те прозне текстове Петра Волнаровског, Гоца Смилевског и песме Иванке Апостолове и Сузане Спасовске.
Електронски часопис КРИТИКА etc. занимљив је и разнородан, окренут и традицији и савремености, као и питањима развоја српског друштва и културе. Његова критичка заоштреност највећа је у текстовима који се баве савременим политичким збивањима. У часопису прилоге објављује круг угледних аутора неколико генерација, а проширивањем тог круга КРИТИКА etc. ће заузети још важније место на Интернет страницама на српском језику. Желимо им у томе успеха.
НАПОМЕНА: У овај преглед нису укључене руске и украјинске референце на рад екипе "Пројекта Растко" на пројектима ван "Растка".
Пише: Зоран Стефановић
Један од најважнијих светских Интернет простора, барем по бројним (а бесплатним) садржајима из културе, науке и уметности, али често и по естетски супериорном дизајну јесте Интернет у Заједници независних држава, прецизније - у Русији и Украјини. Самим тим је веома занимљиво видети у којој мери се на том простору осећа делатност "Пројекта Растко", као највеће српске електронске библиотеке и једне од ретких на Балкану која се може поредити са огромним руским подухватима.
Простим покушајима претраге на једном од најважнијих руских претраживача Yandex.ru, добија се стотинак сајтова који су релевантни. Ипак, највећи део линковања "Растка" на руском и украјинском Интернету припада директоријумима, односно огледалима подухвата Open Directory, међународног пројекта који систематизује квалитетне адресаре, а претраживач Google га такође користи као свој директоријум. Занимљиво је да су по препорукама у истој мери заступљени београдски "Пројекат Растко" (највише у категоријама "књижевност" и "српска култура") али "Пројекат Растко - Темишвар", посвећен култури Срба у Румунији.
У адресарима електронских библиотека, руски стручњаци често увршћују Растка међу 20-ак најважнијих у свету.
Друга велика група руских и украјинских референци на Растка су бројна огледала чувене гигантске Интернет-библиотеке господина Максима Евгењевича Мошкова, који је објавио руске преводе романа Милорада Павића у електронском облику, што је касније заједнички објављено и на "Пројекту Растко", у библиотеци посвећеној овом аутору. Да је Растко у Русији значајно везан за Павићев опус показује и Мавика.ру - "Многоязычный Поисковый Каталог", где смо у категорији светских линкова посвећених Милораду Павићу стављени као најважнији светски мрежни извор о Павићу. Такође, из наше библиотеке посвећене овом аутору преведен је, и на руском Интернету објављен, текст Јасмине Михајловић, "Роман као приручник за гатање" (Ясмина Михайлович: Роман как справочник по гаданию, перевод с сербского В. Бацунова). На једној личној страни постоји фото-галерија снимака из Кијева, где је аутор уз мотив пужа цитирао на украјинском и италијанском део из Павићеве књиге "Звездани плашт" објављеног на Растку.
Сам "Звездани плашт" је недавно објављен у штампаном руском издању, уз уобичајено велики публицитет за писца који је међу најомиљенијим страним писцима у Русији, а у рецензијама руског издања наглашава се да постоји и интерактивни аспект књиге, који се огледа у одељку објављеном на Растку.
Још једна књижевна референца, али не о Павићу: преводилац В. Бацунова је у преводу одломка из Селимовићеве "За и против Вука" у библиографији навела и "Растково" издање "Историје кратке српске књижевности" Јована Деретића.
Православие.ру, један од најугледнијих светских православних сајтова, има одличан сервис међународних вести, где уз прилоге о српским темама често препоручује Растка и његове покрајинске пројекте, нарочито Косово и Цетиње, као релевантан извор даљих информација.
"Православни навигатор" је сајт посвећен политичком активизму словенских и православних народа, а препоручује и Растка за ближе упознавање српске културе (Сборник ссылок, посвященный агрессии НАТО против Сербии).
Попут сарадње са Мошкиновом библиотеком, "Пројекат Растко" сарађује (преко званичног огледала на српском језику) са још једним капиталним пунктом - међународним Пројектом Јелисавета који дигитализује интегралну Црквенословенску Библију, под координацијом г-дина Алексеја Гришина.
Од личних Мрежних страна, препоручују нас научници попут филолога Ивана Павловича Сусова, ("доктор филологических наук, профессор, заслуженный деятель науки Российской Федерации") који даје студентима препоруку за Растка на својој страни "Сербскохорватский язык" или астронома Максима Вартоломејева који препоручује београдског и цетињског Растка.
На изузетно занимљивом међународном славистичком пројекту "Словенска капија", који уређује Дејан Ајдачић, управник нашег матичног средишта, "Пројекат Растко" је увршћен у избор словенских Интернет-библиотека, али су дате везе и на ауторове радове који су објављени на Растку. Управник београдског Растка је објавио на "Руском журналу" и преглед стања српског Интернета (Деян Айдачич: Интернет в Сербии и Черногории), у рубрици посвећеној светском Интернету, коју уређује ауторитет руске Мреже, Роман Лејбов.
У ужестручним областима, изгледа да су руским научницима најзанимљивији наши археолошки материјали. Сајт Археологиа.ру препоручује нашу Библиотеку српске археологије међу најбитнијим светским библиотекама посвећеним археологији. Кијевски сервер у свом добром директоријуму означава нашу археолошку библиотеку као сајт број 1 за археологију Југославије, а поређење у том адресару са сличним сајтовим у региону, показује да археолошка библиотека "Пројекта Растко" полако постаје значајан извор за археологију Југоисточне Европе.
У овом брзом и површном прегледу одјека "Пројекта Растко" на руском и украјинском Интернету, можемо закључити да тих одјека ипак има и да је "Растко" међу најпрепорученијим српским сајтовима у области културе. Ипак, та констатација има заводљиву непрецизност: она је тачна само зато што постоји огроман број линковања преко мирора Open Directory-а. Сав остали одјек није системски, већ више има задесни значај танких нити између две културе које ретки руски и украјински стручњаци стварају својом личном иницијативом. Мада постоји још референци на "Растка" на руској и украјинској Мрежи, али њихово уврштавање у овај избор не би променило ову основну слику.
Овим се показало и да националне Мреже у ЗНД и Србији постоје паралелно и изоловано једна од друге, те да нема говора о неком већем међусобном утицају. Српски Интернет је мањи, примитивнији и садржински инфериорнији, а уз све то и неписменији, скоро без ћирилице.
Зато је велика штета што равнодушност српске Мрежне заједнице онемогућава да се штошта научи од једне велике и стабилније културе са којом делимо барем две трећине идентитета.
| јун-јул 2001. |
Одлука
"Пројекта Растко о оснивању "Растка - Бока"
