|
|
Svetlana Mladenov
|
 |
|
Rastislav Škulec, Trijenale skulpture / Triennial of Sculpture, Panievo, 1996.
|
Početkom devedesetih na vojvođanskoj likovnoj sceni susreću se dve generacije vajara. Jedna, nešto starija, započela je svoja traganja polovinom sedamdesetih, a punu aktivnost imala u osamdesetim, kojima je dala određen pečat i ton utičući na sveopštu likovnu klimu ovog perioda. U devedesete ona ulazi sa već usvojenim ličnim poetikama, umetničkom zrelošću, velikim iskustvom i opravdanim autoritetom. Druga, mlađa generacija, na samom kraju osamdesetih, stupa na likovnu scenu donoseći sobom jedan novi duh, novi plastički koncept.
Protekla decenija obeležena je, pre svih, radovima i projektima Mladena Marinkova, Slobodana Kojića, Mire Kojić i Save Halugina. Zbivanja u umetnosti osamdesetih (nova slika, novi ekspresionizam, novi prizor, slobodna figuracija, transavangarda, novi eklektizam...) nisu se mogla direktno prepoznati u radovima ovih vajara, ali oni nisu ostali ni sasvim imuni niti ograđeni od nove umetničke prakse i atmosfere koju je ona donela. I pored toga što nisu karakteristični predstavnici vojvođanske umetnosti osamdesetih, već su prodor novog izvršili neki drugi umetnici, pre svega slikari koji izlaskom slike u prostor čine odlučujući korak u kojem se gube stroge granice između slikarstva i skulpture, ova grupa vajara usvaja neobuzdani neoekspresionistički polet kojim odiše umetnost osamdesetih. Strogi u izboru materijala, koriste više klasične (bronza, terakota, kamen), dok interes za eksperimentisanjem različitim "nevajarskim" materijalima, tako karakterističnim za skulpturu osamdesetih, njih mnogo ne privlači. Možda samo nekoliko projekata Mladena Marinkova sa slamom, cevima i najlon-kesama čine kratki izlet u eksperiment. Međutim, sam proces rada, odnos prema formi, spontane intervencije na površini i u samoj masi skulpture u sebi nose elemente i nove podsticaje koji čine pomak u odnosu na vojvođansku skulpturu ranijeg perioda. I mada se jasno prepoznaju pojedinačni opusi koji nose lični pečat umetnika, zajednički im je ekspresionistički duh kojim oni odišu. Emocionalno ima prednost nad racionalnim.
Ne sme se zanemariti ukupan doprinos ove generacije vajara na popularizaciji skulptorske umetnosti, koja u Vojvodini nema bogatu tradiciju. Svojim angažovanjem učinili su da život skulpture u osamdesetim bude aktivniji i bogatiji. Slobodan Kojić čak postaje inicijator osnivanja Internacionalnog simpozijuma skulpture Terra u Kikindi, koji otpočinje rad 1982. godine. Specifičnost ove vajarske kolonije jeste rad u glini i mogućnost izvođenja prostornih oblika velikog formata. Stvaranju pogodne umetničke klime za skulpturu u osamdesetim zaslužna je, svakako, i Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture ustanovljena 1981. godine. Bijenalnog karaktera, omogućila je, i danas omogućava, sagledavanje najaktuelnijih zbivanja u skulpturi Jugoslavije, kao i utvrđivanje dometa pojedinačnih vajarskih opusa. Mogućnost izlaganja skulptura velikog formata obezbedila je vajarima trajno mesto eksperimentisanja i razlog prepuštanja velikim prostornim oblicima. Sva ova dešavanja u Vojvodini tokom osamdesetih doprinela su boljem razumevanju i tretmanu skulpture, kao i njenoj većoj popularnosti i ugledu.
Pojava sasvim mlade generacije vajara, početkom devedesetih, otvara novo poglavlje u vojvođanskoj skulpturi. Uvek u senci slikarstva, skulptura sa ovom generacijom postaje nosilac novih umetničkih znakova. Umetnost osamdesetih i dešavanja u protekloj deceniji uticala su na formiranje najmlađe generacije vojvođanskih vajara, među kojima su: Dragan Jelenković, Rastislav Škulec, Zoran Pantelić i Dragan Rakić.
Ne oslanjajući se mnogo na prethodnu generaciju vojvođanskih vajara, oni oslonac traže u drugačijim idejama. Iskorak slike u prostor u osamdesetim, koji su u vojvođanskoj umetnosti najuspešnije izveli Verbumprogram (Ratomir Kulić i Vladimir Mationi) sa usvojenim geometrizmom i Laslo Kerekeš, sintetišući u svojim slikama-instalacijama pikturalne i skulptoralne elemente, više je inspirisao mladu generaciju umetnika sa početka devedesetih i uticao na nju.
Već VI pančevačka izložba jugoslovenske skulpture, na kojoj su izlagali Dragan Jelenković, Rastislav Škulec i Zoran Pantelić, pokazala je da se nova skulptura služi jednim više racionalističkim postupkom, svedenim formama, geometrizmom, neokonstruktivizmom kao i prisećanjima na minimalističku tradiciju. Nova skulptura je potvrdila mogućnost eklektičnog bavljenja idejama uz obilato korišćenje znanja iz istorije umetnosti. Atmosfera postmoderne iz osamdesetih nastavlja da traje u devedesetim kroz izraženi individualizam i naglašeni subjektivistički stav u kojem umetnik-pojedinac ima ključno mesto. Nema jedinstvenog pravca ni istovetnog stila, već legitimitet dobijaju estetski pluralizmi kroz egzistiranje određenih ličnih koncepata koji zajedno čine duh vremena početka devedesetih.
 |
|
Dragan Jelenković, Bijenale skulpture / Biennial of Sculpture, Panievo, 1993.
|
Naglašeni intelektualizam i isticanje ideja i mišljenja kao osnovnog pokretača stvaralačkog napora od kojeg zavisi konačna realizacija dela, ali i sam izbor materijala, još jedna je značajka umetnosti ovog perioda. Ideja se čini važnijom od dobijenog krajnjeg rezultata, a intelektualni napori postaju imperativi ove umetnosti. Čulnost i osećajnost su u drugom planu. U skulpturi mladih sa početka devedesetih zapaža se zajednička tendencija svesnog usmeravanja emocija, njihovog kontrolisanog artikulisanja i potčinjavanja određenoj ideji. Emocionalno je u službi racionalnog.
U odnosu na skulpturu prethodnog desetleća, koja vrlo retko odstupa od klasične definicije "volumena u prostoru" i za koju su još uvek primereni termini "vajanje" i "modelovanje", nova skulptura više nije samo oblik u prostoru već u sebi sadrži prostor kao integralni deo. Prostor postaje polje najintenzivnijih razmišljanja umetnika. On aktivno učestvuje u gradnji određenog plastičnog koncepta i ravnopravno dejstvuje sa materijalnim predmetima čineći određenu celinu. Umetničkoj praksi devedesetih više odgovaraju termini već ranije usvojeni za modernu skulpturu, kao što su umetnički predmet, objekt, instalacija, fragment, ambijent, a sam način rada primerenije je označiti kao građenje, konstruisanje, slaganje... Skulpture se više ne postavljaju na postamente. One su na podu galerije, na zidu ili prislonjene na njega, ili pak slobodno vise na nekom luku ili tavanici.
Odnos prema materijalu je izmenjen. Pored klasičnih, uvodi se obilje "ne-skulptorskih" materijala (filc, koža, najlon, mreža, staklo, poliester, vinaz, guma...). Sve može poslužiti, a mogućnost različitih kombinacija sasvim raznorodnih materijala izazov je za mlade umetnike, koji slobodno i veoma autoritativno eksperimentišu. Utisak privremenosti i nedovršenosti njihovih skulptura govori o značaju i važnosti koje pridaju samom procesu rada. Često je on za njih važniji od gotovog umetničkog oblika.
Na početku devedesetih mladi vajari sprovode određenu ideju sve češće, a poneki i isključivo pomoću više zasebnih umetničkih predmeta (objekata) čiji odabrani raspored u određenom prostoru ima posebno značenje. Sam pojedinačni objekt u tom slučaju ne čini umetničko delo u tradicionalnom shvatanju i ne može se izdvojiti iz konteksta, jer tek u njemu ima određeno značenje. On je često deo sveobuhvatnijeg procesa stvaranja, deo jednog totaliteta. Nova skulptura pokazuje interes za rad u serijama u kojima svaki elemenat ili deo celine ima zasebno mesto i značenje, te ga je moguće posmatrati odvojeno, kao samostalni umetnički predmet. Neretko se prostorni oblici kombinuju sa crtežom na zidu i tako čine određenu instalaciju, ambijent ili tačnije, određenu "scenografiju". Crtež za mladu generaciju vajara ima izuzetnu važnost. On prestaje da bude poštapalica skulpturi, a postaje samostalno likovno delo koje ravnopravno sa prostornim oblicima izražava istu ideju, nosi isti senzibilitet. Za ove umetnike crtež ne služi kao objašnjenje za oblike izvedene u prostoru, već je to pokušaj da se ista zamisao, ista unutrašnja potreba ili intelektualna sadržina prenesu na podlogu, te crtež i skulptura dobijaju paralelnu dimenziju.
Najnaklonjeniji ambijentalizaciji prostora je možda Zoran Pantelić, što potvrđuju njegove dve do sada izvedene intervencije (u zajednici sa nekoliko mladih umetnika) u prostoru Petrovaradinske tvrđave: Lice znaka (1991) i Viribus unitis (1992). Na bijenalu skulpture u Pančevu uradio je intervenciju u zasebnoj, odvojenoj prostoriji koju je pokušao da organizuje dosledno sprovodeći određenu ideju. Njegova skulptura, možda više nego skulpture ostalih, nosi u sebi odjeke minnimal-arta iz sedamdesetih, ali se od njega umnogome i razlikuje. Određena čulnost, subjektivizam i isticanje ličnog autorskog stava pripadaju senzibilitetu umetničke prakse sa početka devedesetih.
 |
|
Dragan Jelenković, Bijenale skulpture / Biennial of Sculpture, Panievo, 1993.
|
Plastički koncept Dragana Jelenkovića podrazumeva odmerenu harmoniju racionalnog i emocionalnog, često tako artikulisanu da se emocije teško mogu naslutiti. Isticanje ličnog stava i naglašena subjektivna crta još jednom potvrđuju ovovremenski senzibilitet njegovih umetničkih predmeta, kao i njihovu originalnost u spoju geometrijskog i ekspresivnog. Pojedinačnim objektima, tj. istim ili sličnim umetničkim predmetima različitih dimenzija i u različitim materijalima (drvo i staklo, bronza), kao i crtežom gradi određeni vizuelni prizor, "scenografiju". "Scenografija" je načinjena od serijala čiji svaki elemenat može stajati samostalno i izdvojeno, a da pri tom ne izgubi osnovnu zamisao umetnika. On njihovim rasporedom ne zatvara prostor niti želi da stvori određeni ambijent, već ih razmešta proizvoljno, dozvoljavajući slobodnu međusobnu komunikaciju delova bez straha da će se narušiti prvobitna i osnovna ideja. On ih naziva fragmentima u kojima, ponavljajući isti problem, gradi čitavu seriju sličnih predmeta dok ne iscrpi određenu ideju, zadovolji određeno mišljenje, istroši određenu osećajnost. Govoreći o svom radu, između ostalog, umetnik kaže: "Kada je reč o većem broju realizovanih radova sa jednom osnovnom temom, zapažam i unutrašnje opiranje. Gotovo mazohističkim naporom ipak nastavljam sa ponavljanjem. Možda je iza svega nezadovoljstvo, nepotpunost izraza? Isto kao što ne znam zašto postoji Indijana Džons I, II, III... u svakom slučaju bez obzira na serije, ne postoje dva ista rada." (Intervju sa Lidijom Merenik, katalog magistarske izložbe, jun 1992)
Vrlo rano Jelenković je pokazao interesovanje za arhitekturu, za vojvođansku prizemnu kuću, posebno za onu izgrađenu na uglu gde se spajaju dve ulice: za njene zidove, za odnos njene unutrašnjosti i spoljašnjosti, za uglove. Ovaj usvojeni inventar, u početku jasno vidljiv, kasnije biva sve svedeniji, zaoštrenih ivica, sa naglaskom na geometrizmu i arhitekturalnosti. U najnovijim umetničkim predmetima prizemna vojvođanska kuća se pretvara u višespratnu urbanu građevinu, u kojoj se prvobitni problemi umnožavaju a geometrizam i neokonstruktivizam naglašavaju.
Rastislav Škulec u svoje instalacije često unosi prirodne materijale, kao što su zemlja, pesak, granje, lišće... Konstatacija da sve može da posluži kao materijal za skulpturu ili postane predmet podložan umetničkoj obradi, najbolje se potvrđuje u delu ovog mladog umetnika koji se neretko koristio i ready-made objektima. U svoje projekte uključuje: kanap, ciglu, staklo, stari kofer, zaboravljenu tkaninu, odbačeni tapet, uz put nađen kamen, staru najlon-kesu, upotrebljavanu stolicu...
Život njegovih skulptura je često vrlo kratak - koliko i trajanje same izložbe. Lični pečat i osobeni senzibilitet uočavaju se u spoju konstruktivističkih formi i osećajnosti, što njegovim skulpturama daje lirsku notu i dozu poetičnosti.
Dragan Rakić se na sedmom vajarskom bijenalu opredelio za skulpturu bez oslonca koja, okačena na tavanicu galerije, slobodno komunicira sa okolnim prostorom u kojem se pomera, vibrira, okreće. Bez čvrste podloge, lebdeći, ona je maksimalno oslobođena statičnosti.
Potrebnu dinamiku unosi i sam oblik skulpture, sastavljen iz niza lopti (Nula) slepljenih jedna uz drugu. Centralna lopta nosi znake njegovog već ranije usvojenog sistema numeričkih vrednosti, tajnovitog značenja. Dragan Rakić svoj plastički koncept gradi na osetljivosti za mitsko, metafizičko, metaforičko, što potvrđuje i ova skulptura postavljena u Pančevu.