|
|
Sreten Ugričić
|
 |
|
Branko Pavić, Teme za velike gradove / Themes for Big Cities I, 1994.
|
Namera mi je da ukažem na jednu posebnost aktuelnog stanja u umetnosti: na izvesnu ekvivalenciju među kategorijama umetnosti, prošlosti i postmoderne. Ovu troekvivalentnu uzajamnost označio sam terminom "konstelacija". Izlaganje će pokazati kako je odnos postmoderne umetnosti i umetnosti prošlosti neuporedivo neposredniji od onog koji opisuje Fredrik Džejmson insistirajući, danas već klasično, na postupcima kao što su citat i pastiš. Osnovno razlikovanje o kome će ovde biti reči jeste razlikovanje između umetnosti istorije i umetnosti prošlosti. Ne pozivam se, dakle, na ustaljeno razlikovanje između kategorijalnog para istorija umetnosti - prošlost umetnosti, nego na razlikovanje između komplementarnog para umetnost istorije - umetnost prošlosti. Kao što je istorija umetnosti odgovarajući reprezent umetnosti istorije, tako je prošlost umetnosti odgovarajući reprezent umetnosti prošlosti. Kao sredstvo i meru distinkcije iskoristiću prvo naznaku generalne razlike između istorije i prošlosti, a potom, u drugom delu rada, i naznaku specifične razlike između istorije umetnosti i prošlosti umetnosti.
Za početak, pretpostaviću da svi znamo šta je istorija, da bismo nekako stigli do onoga što - po pretpostavci - ne znamo, tj. do odgovora na pitanje šta je prošlost, i to prošlost u odnosu na umetnost. U trećem delu, na kraju teksta, odgovor na ovako zadato pitanje će glasiti: prošlost umetnosti je postmoderna umetnost. Ali, do toga tek treba doći.
1. U odnosu na istoriju, moguće je prepoznati i ustanoviti dva opšta, paradigmatska tipa umetnosti: umetnost istorije i umetnost prošlosti. Umetnost istorije je ona umetnost koja ne prevazilazi istoriju i karakteristična je za stvaralaštvo u istoriji - za dela koja nastaju iz istorije, te u svom krajnjem ishodu za istoriju, doprinoseći joj.
Umetnost prošlosti je, pak, ona umetnost koja prevazilazi istoriju i karakteristična je za stvaralaštvo izvan istorije - za dela koja nastaju pre, posle i sa one strane istorije, a koja, kao takva, svoj krajnji ishod imaju u sebi, a ne izvan sebe.
Odnos o kome je reč odnos je subordinacije. U prvom slučaju umetnost je podređena istoriji, koja je instrumentalizuje za vlastite potrebe i zbog vlastitih potreba. U drugom slučaju istorija je podređena umetnosti, koja zadatu istoriju instrumentalizuje za vlastite potrebe i zbog vlastitih potreba. U aksiološkoj ravni naznačena subordinarnost uspostavlja se između teleoloških i estetskih vrednosti: prosto rečeno, u umetnosti istorije lepo "služi" smislu, dok za umetnost prošlosti važi obrnuto - smisao je podređen lepom. Umetnost istorije je umetnost fakata i smisla koji svojim implikacijama nikada ne prevazilazi opšti smisao istorije, dok je umetnost prošlosti umetnost artefakata i lepote koja svojim implikacijama bitno prevazilazi istoriju. Ako priznamo sebi koliko je istorija ružna, postaje očigledno da nije tako teško estetski je nadmašiti.
Umetničko delo istorije upućuje na nešto što je stvar istorije (ne, naravno, u vidu završenosti, nego u vidu istoričnosti tj. određenosti istorijom) - upućuje na opštevažeći istorijski interes izvan kojeg, za samu istoriju, nema ničega, pa dakle ni tog dela. Reč je o nečemu što može da postoji i bez imanentne estetske dimenzije, jer delo nije zadato umetnošću, nego istorijom. Nasuprot tome, umetničko delo prošlosti upućuje na nešto drugo - na ono što ne može autentično da postoji izvan samog dela i njegove urođene estetske dimenzije. Toga u istoriji nema, to je moguće samo u prošlosti, jer nije zadato istorijom niti je njoj podređeno, nego je zadato umetnošću i samo je umetnosti podređeno. Jer istorija povezuje događaje, ličnosti i dela ideološki - pretpostavljenim telosom, dok prošlost to čini neposredno - vremenom.
2. Umetnost prošlosti otelotvoruje ono što je bezinteresno (Kant) budući da nema ni uzroka ni svrhe izvan sebe - dakle, estetsku vrednost, a ta vrednost je autonomna i autoreferentna u odnosu na heteronomiju istorije, koja sve vrednosti koje nisu istorijske beskrupulozno poništava. Ovde pod vrednošću podrazumevam specifični smisao, koji je različit od opštevažećeg smisla istorije, od kog se, kao od pozadine, izdvaja autonomijom i autoreferentnošću. Ovakvo određenje umetnosti prošlosti dozvoljava mogućnost da njena dela nastaju i u vremenu koje ne nazivamo "prošlim" nego "sadašnjim". Dovoljan uslov da i savremena umetnost bude ravnopravni element celine umetnosti prošlosti jeste njen autonomni aksiološki status naspram bilo kakve istorije. Neka savremena dela ispunjavaju ovaj uslov, a neka ne. Ispunivši ovaj uslov, savremena dela po automatizmu od "sadašnjih" postaju "prošla", isto onako kao što su mnoga dela prošlosti po istom principu iz prošlosti legitimno prešla u našu savremenost.
Aksiološka ekvivalencija umetnosti prošlosti i umetnosti naše sadašnjice opravdava prividnu paradoksalnost opisane estetičke situacije. Svesna toga, umetnost našeg, postmodernog doba, legitimno se pojavljuje kao aktuelna umetnost prošlosti. Osobenost postupka takve umetničke prakse odlikuje se najrazličitijim načinima stvaralačkog preuzimanja već postojećih dela koja su estetičnošću i artificijelnošću stekla imunitet na fatalni uticaj istorije. Tim postupkom, specifično umetničkim transferom, razvijaju se dalje - koliko god je to moguće ili koliko god umetnik oseća da je potrebno - oni aspekti koji su najviše doprineli epohalnom distanciranju već postojećih umetničkih dela od istorije.
Umetnost prošlosti, shvaćena kao aktuelna umetnička praksa, ume da koristi ono što je bilo vredno u istoriji za stvaranje svojih "estetskih viškova" smisla koji prevazilaze ono od čega su nastali, a što je zadato istorijom. Jednom nadmašivši istoriju, takva dela izlaze iz istorije, ali ostaju u prošlosti, zajedno i ravnopravno sa svim drugim delima prošlosti, bila ona pre, posle, ili za vreme istorije, svejedno.
3. Već se može naslutiti da je prošlost - nasuprot istoriji kao kategoriji tendencioznosti i diskriminacije - kategorija ontološke i aksiološke tolerancije. Umetnost istorije od fakata stvara isključivo istorijske vrednosti, dok umetnost prošlosti od artefakata kao vrednosti stvara istorijski neutralne činjenice prošlosti. Tu, u prošlosti, vrednosti se uzimaju kao po sebi relevantne činjenice, u čijoj se višeznačnoj i višeslojnoj estetskoj trans-skripciji i trans-formaciji događa supstitucija istorijskog prošlim.
Kako neko delo može biti prisutno u prošlosti, ili pak u sadašnjosti koja je u bitnom smislu ekvivalentna sa svojom prošlošću - a ne biti prisutno u istoriji? Tako što je priroda njegovog prisustva aistorijska. Ono postoji u vremenu, a izvan istorije, iako to na prvi pogled izgleda nemoguće. Ipak, na drugi pogled, svi ćemo se složiti da je mnogo lakše opstati u prošlosti nego u istoriji. Ovo naročito važi za kvalitete koji nisu istorijski, a koje istorija ili neopravdano prisvaja, ili ih, kad to nije u stanju, bez milosti uništava.
Umetnička dela su najbolji reprezenti na ovaj način shvaćene prošlosti kao istovremeno i aksiološke i aistorijske kategorije. Zato što, čak i kad su pripisani istoriji, nadilaze je ne podležući nikad u potpunosti njenim promenama i hijerarhijama. Umetničke vrednosti - ako su to, a ne tek bolja ili gora simulacija - održavaju svoj status bez obzira na revolucije ili evolucije skala vrednovanja. U delima umetnosti ima nečeg što nije instrumentalizovano ni izmanipulisano nijednim od proklamovanih istorijskih telosa. Ona stoje u nekoj vrsti svete uzajamnosti - ravnopravno, jedno uz drugo, ma u kojoj epohi, klasi, kulturi, društvenom uređenju, konfesiji ili običaju da su nastala. Tako umetnička dela od trenutka nastanka mogu "ući" u određenu istoriju, ali i ne moraju - mogu "ostati" u istoriji, kao što mogu iz nje i "ispasti", ili se "uzdići iznad" nje - što zavisi od zadate istorije i njenih interesa, a da se uopšte ne tiče same umetnosti. Iz prošlosti, međutim, jednom kad su već nastala, umetnička dela nikako ne mogu nestati. Jer tu, u vremenu, ostaje se zauvek, zajedno sa svim drugim ljudskim vrednostima, zajedno sa svim što je ljudsko.
Istorija je očigledno neljudska (sudeći po njenim jezivim konsekvencama), antiljudska instanca (iako teži da nam se prikaže baš u suprotnom svetlu), dok je prošlost ljudska instanca par excellence. Ali o tome (da nema ničeg ljudskog izvan prošlosti) biće više reči tek u trećem delu ovog ogleda.
1. Umetnost prošlosti razlučuje se od umetnosti istorije još neposrednije i dalekosežnije ako je prikazana na razlici između tradicionalne istorije umetnosti i ovde predloženog shvatanja prošlosti umetnosti.
Iz te perspektive posmatrano, ocena od koje ću poći (prilikom pokušaja definitivnog utvrđivanja šta je umetnost prošlosti) smeštena je u domen naučne discipline istorije umetnosti, ali svojim sadržajem direktno dovodi u pitanje tu nauku. Ta ocena, tako porazna po istoriju umetnosti, glasi: istorija umetnosti do sada - drugim rečima, do pojave postmoderne umetnosti - nije poznavala niti priznavala situaciju u kojoj više nema nikakve razlike, odnosa ili razgraničenja između onoga što se u umetnosti upravo događa, na jednoj strani, i onoga što je tome legitimno prethodilo, na drugoj strani. A sada, sa postmodernom umetnošću, stvari stoje upravo tako: legitimne su sve estetike istovremeno. Gledano iz perspektive aktuelne prakse (naznačena neposrednost transfera između savremenih i već postojećih umetničkih dela), kao i iz perspektive teorijski osveštene recepcije te prakse: potrte su sve distinktivne veze, projekcije, nesvodivosti, aspekti, analogije, odrednice, zakonomernosti itd., a uspostavljen je kontekst prava na izbor bilo koje umetničke poetike poznate u istoriji (ili čak nepoznate, ako je takva uopšte moguća). Sve je istovremeno. Vatimo u Kraju moderne navodi iskaz iz Ničeovog pisma Burkhartu: "U meni su zapravo sva imena istorije" - stav kojim poslednji evropski mudrac efektno nagoveštava onu osobenost postmoderniteta o kojoj je ovde reč (ludilo u Ničeovom slučaju ima značenje postistorijskog gesta, podviga kojim se čovek jači od istorije, pojedinac "izvan-reda", definitivno otrže od nje).
2. U istoriji umetnosti, kao uostalom u svakoj drugoj istoriji (onako kako je zamišljan istorijski narativni model počevši od sv. Avgustina pa sve do Fukujame, uključujući tu sve "leve" i "desne" varijante), dejstvo jednog izabranog telosa uniformno je uređivalo sled događaja (u ovom slučaju: umetničkih dela) u prividno zakoniti, smisleni niz koji ima prepoznatljivu genealoško-projektivnu strukturu. Smisao kretanja od arhea do telosa uspostavljenog istorijskog niza postepeno se realizuje kroz logičnu smenu faza procesa, gde su sama dela prosto dokumenti tih izdvojenih etapa. Stoga je istorijski telos kriterijum trostrukog razlikovanja: onoga što je prethodilo, što se upravo događa i što bi tek trebalo da se desi. Ovako kompletirana - pod dominacijom fundamentalnih prosvetiteljskih ideja progresa i novog kao najviše vrednosti - uvrežena slika tradicionalnog formalno-lingvističkog "darvinizma" istorije umetnosti samu sebe je osporila skončavši u vakuumu samoprotivrečnog ishoda. Jer, taj progresivni sled stilova, formi, uvek novih, još neistraženih mogućnosti izraza, našao se relativno brzo u ćorsokaku do krajnosti doslednih a istovremeno apsurdnih rezultata: muzike bez tonova, književnosti bez reči i značenja, baleta bez pokreta, pozorišta bez drame i glume, filma bez montaže i akcije, arhitekture bez kuće, ulice i trga, te, naravno, slikarstva bez ičega vizuelnog... Tako je dosegnuta krajnja tačka istorijske pretpostavke - u svim umetnostima ona je očigledna i identifikovana je kao paradoksalni simptom vrhunca moderne, jer, ujedno, to je dijagnoza njenog neminovnog okončanja kao epohe.
Sam kraj moderniteta, epohalna svest o takvom stanju stvari, transformiše jedan pretpostmoderni svet umetnosti u drugi - u svet postmoderne umetnosti. Unutrašnja neodrživost krajnjeg moderniteta zakonito se, sama od sebe izvrnula, poput istrošene rukavice, u ono što više nije imanentno neodrživo - a to Drugo znači da je sama suština poretka mutirala. Genealoško-projektivno ustrojstvo istorije umetnosti više nije moglo ostati takvo po sebi, pa se iz sebe preobratilo u nešto više, što nije ustrojstvo - u "odsutnu" strukturu drugačijeg, nefatalnog tipa. Za označavanje te neustrojstvenosti predlažem reč "konstelacija" (lat. constellatio; doslovno: zvezdano jato; figurativno: sticaj prilika). Kao što je istorija ustrojstvo neizbežne logičke povezanosti svih događanja, tako sticaj prilika predstavlja odsustvo tih nužnih veza, odsustvo predestinirane uslovljenosti samom strukturom. Osim toga, etimologija upućuje na zahvalnu metaforu - još ne sasvim istrošenu, bar meni - o umetničkim delima kao zvezdama, astralnim telima, i njihovom eventualnom uticaju na čovečju sudbinu (o čemu će još biti reči). Za sada, pokušao bih da što plastičnije predstavim opštu razliku između konsternacije istorije umetnosti i konstelacije postmoderne umetnosti.
3. Pre postmoderne jedan oblik umetnosti nužno je potirao onaj koji mu prethodi, da bi potom nestao kao istorijski relikt pred naletom sledećeg oblika, strukturno srodnog, ali snažnijeg i destruktivnijeg (a svaki sledeći bio je i moćniji i destruktivniji jer je bio, po logici niza, bliže krajnjoj tački i samom vrhuncu istorije). Posle moderne, a to znači sa postmodernom, više nema te progresivne poetičke kompeticije. Umesto toga, umesto autoritarnosti režima pravolinijskog poretka usmerenog samo ka jednom istorijskom cilju, uspostavlja se aistorijski kontekst - horizontalna konstelacija svih mogućih umetničkih formi (koje više ne važe dijahrono, već sinhrono).
Slikovito rečeno: ako istoriju umetnosti do kraja moderne adekvatno opisuje gastronomija (znanost o svojevrsnom "proždiranju"), onda konstelaciju postmoderne umetnosti adekvatno opisuje astronomija (znanost o svojevrsnom "rasporedu zvezda").
Ako je moderna bila koncept (ideja, projekt), postmoderna je kontekst (konstelacija, ravnomerni raspored). Ako je moderna bila vreme Duha (onako kako je to radikalno izložio Hegel), onda je postmoderna duh Vremena. Ako je moderna bila verovanje ili neverovanje u Boga koji postoji (teizam ili ateizam zadate narativne strukture), onda je postmoderna verovanje ili neverovanje u Boga koji ne postoji. Ako je moderna estetičko siromaštvo Izvesnog i Istog (uvek nešto novo, ali ništa drugo osim Novog), onda je postmoderna estetičko bogatstvo Neizvesnog i Raznovrsnog.
4. Zamišljam za trenutak sliku pauka u njegovoj transparentnoj mreži i pitam se, ne tek retorički: kako je postmoderna premrežila - kao pauk iz sebe, a to znači iz naše sadašnjice - čitavu istoriju umetnosti, redefinišući njene granice time što ih je učinila irelevantnim? Multipoetička koegzistencija i tolerancija kao aktuelna posebnost umetničke scene (uporediti, recimo, Diltajev termin Wirkungszusammenhange: ravnopravno suodnošenje mnoštva različitih elemenata) svojom imanentnom multivalentnom mrežom kontekstualnosti spontano su, braneći se razumljivim nepoverenjem - ispod tendencioznih, projektivnih maski i pirotehnike istorije - otkrile čisto, prirodno, neistorijsko stanje umetnosti. To je stanje u kojem sve traje istovremeno i ravnopravno, bez selekcije i diskriminacije bilo kakvog spolja zadatog telosa.
Pozajmljujući terminologiju gramatike, mogao bih reći da je postmoderna poetička pluralia tantum - jedno kao mnoštvo (takve su, na primer, reči: "sanke", "vrata", i naročito reč "ljudi"), uzajamni odnos, konstelacija neposredno vremenom povezanih umetničkih oblika (artefakata ili arteefekata). Pluralia tantum, dakle, koja je demaskirala poetičku singularia tantum jednodimenzionalne, unilateralne istorije umetnosti iznoseći na videlo, umesto toga, ništa drugo do - prošlost umetnosti. Jer prošlost je isto to: pluralia tantum, jedinstvenost mnoštva neposredno vremenom povezanih događaja (fakata i efekata tih fakata).
 |
|
Branko Pavić, Teme za velike gradove / Themes for Big Cities II, 1994.
|
5. Postmoderna i prošlost dele istu aistorijsku prirodu. I jedna i druga postoje samo pod uslovom vremena (izvan interesne sfere istorije), dakle de facto bezuslovno i bezinteresno. Zato ima smisla uspostaviti ekvivalenciju po kojoj je postmoderna prošlost, jer je prošlost postmoderna, i obrnuto. Analogiju koja podupire ovakvu dijagnozu nalazim i u pretpostmodernoj epohi: kao što je pre važila temeljna ekvivalencija između moderne i istorije, gde je istoričnost moderne bila ekvivalentna modernosti istorije (Habermas), sada taj isti odnos vidim preslikan između postmodernosti prošlosti i prošlosti postmodernog. U postmoderni, aistorijska sadašnjost prošlog (ranijih umetničkih oblika) prepoznala se u prošlosti aistorijski sadašnjeg (nama savremenih umetničkih oblika), i obrnuto.
Dekonstruisane su sve jednodimenzionalne istorijske vizije, semantike i sintakse ranijih umetnosti - istorija je razoružana (Sloterdajk) i ideološki neutralisana. Iza konceptom deformisane vizije koja nasilno unitarizuje sve što bi "neposlušno" štrčalo izvan okvira tvrdo zadatog poretka, pojavilo se neiskrivljeno, večno (uvek samom sebi identično) lice prošlosti umetnosti. Postmodernost sadašnjice (nediktirane telosom) time je sebe pronašla u postmodernosti prošlosti (isto tako nediktirane telosom). Došlo je do automatskog i autentičnog stapanja nepreglednog konteksta prošlosti umetnosti sa aktuelnim kontekstom koji ravnopravno čine sve zamislive forme umetničke prakse, delatne u vremenu u kojem upravo živimo. Da ponovim: sve je istovremeno. Čim je sadašnjost umetnosti vlastiti identitet otkrila - umesto u istoriji - u prošlosti, sama prošlost umetnosti pokazala se, nedvosmisleno, kao jedino moguća sadašnjost, čime se proširila i teorijski i praktično do svoje apsolutne granice - do trenutka u kojem govorimo o njoj.
Ovim bi izlaganje ocene od koje smo pošli bilo zaokruženo, jer steklo se dovoljno uslova za zaključak da - pošto više nema razlike niti bilo kakvog relevantnog odnosa između aktuelnog i prošlog, tradicionalni koncept bilo kakve istorije umetnosti postaje izlišan.
Muzej, iluminisan aurama samih umetničkih dela, pred očima umornog istoričara pretvorio se u planetarijum.
6. Ali ova prošlost - da ne bi bilo zabune - ni na koji način ne znači smrt umetnosti, naprotiv: jedino moguće živo stanje, kao precizni izričaj i estetski korelativ autentičnog postmodernog iskustva. A za to iskustvo karakteristično je saznanje da jedino što je važno (jedino što ne vodi katastrofalnom civilizacijskom porazu koji je posledica samoprotivrečnosti moderne) jeste egzistencijalna uzdržanost unutar polariteta između instinktivne potrebe za nekim (bilo kakvim) smislom i jednako snažne, samosvesne potrebe da se ovoj prvoj potrebi nikada ne udovolji. Kulturni i uopšte civilizacijski identitet čoveka iz dve poslednje decenije dvadesetog veka (reprezentovan umetničkom praksom u tom istom vremenu) čuva se unutar ovog koliko jednostavnog toliko i opterećujućeg polariteta.
Egzistencijalna težina opisane neopredeljenosti pokazuje se kroz dobro odmereno balansiranje između jake, neiskorenjive duhovne potrebe za istorijom, tj. što obuhvatnijim smislom, na jednoj strani, i jednako snažne potrebe za istrajavanjem u nepoverenju (Liotar) prema istoriji, na drugoj strani. Ne možemo se u potpunosti predati - ni instinktu ni samosvesti, jer bismo u oba slučaja bili izgubljeni. Mora se ostati između, sad i zauvek. A baš prošlost - koja se, videli smo, više ne može razdvajati od sadašnjosti, jeste ta večna instanca, nepovratna u svojoj postojanosti. Moglo bi se reći da je reč o svojevrsnoj ravnoteži straha, koja iz globalne društveno-političke sfere sada "beži" u privatno, u lično, u pojedinačni identitet svakog od nas - u umetnika koji intenzivno i kristalizovano reprezentuje temeljnu istinu vremena u kojem živi.
7. Dilema je sadržana već u osnovnom logičkom aksiomu ljudskog uma: A ili ne-A. Postmoderna ne predlaže niti A niti ne-A, već istrajavanje na ovom "ili" - na neprelaznoj egzistencijalnoj disjunkciji, na neprestanom odlaganju opredeljenja, određenja (Derida). I to, na prvi pogled paradoksalno, baš radi tog istog ljudskog uma. Naizgled, dakle, uprkos umu, ali, već na drugi pogled, u ime uma (ako hoćemo da ne mutira maligno, u neljudski).
Srećom, baš iz ovog stanja najintimnije raspolućenosti, imanentne razlike - iz iskustva paradoksalne blagotvornosti i spasonosnosti postmodernog identiteta koji nije odredben nego istrajava u neodredivosti - isijava neobavezujuća i pouzdana energija kulture samog kraja veka (i već drugog milenijuma od Hrista). Energija koja nikud ne usmerava, ne vodi, nego ekvilibrira kao parče metala okruženo magnetima iste privlačne snage: ono ostaje u tom slučaju na svom mestu, ne gubeći svoj identitet (topos, genius loci). Jer metal pridružen magnetu prestaje da bude to što jeste i sam postaje magnet. Ta nenametljiva neutralna energija postmoderniteta rasprostire se ravnomerno u svim pravcima, ne iskazujući nikakvu želju za bilo kakvom rezultantom sila, koja bi trenutno stanje stvari pokrenula u jednom određenom smeru.
8. To više nije energija istorije koja samu sebe opovrgava, jer iz principijelno pozitivne teleologije obavezno skončava u principijelno negativnoj, destruktivnoj totalitarnosti. Recimo, iz narativne perspektive, povest tj. priča istorije je žanrovski oksimoron: ujedno i utopija i apokalipsa (Sioran). Dok iz neke druge hermeneutike, koja bi manje bila fiction, a mnogo više faction, ovaj oksimoron nužno vodi u samouništenje. Što je moguće samo u jeziku, izvan njega ne opstaje. Šta je, uostalom, istorija, ako ne krvožedna iluzija koja se priviđa onima koji su na smrt zaraženi virusom smisla. Ali nema potrebe za definicijama - dovoljno je pokazati prstom: svuda oko nas, a i u nama, očigledna je stravičnost konsekvenci istorije. Zato još jedno pozivanje na razliku između istorije i prošlosti nije pozivanje na opšte mesto, već životno korisno podsećanje da istorija ne mora biti ni sva, ni jedina naša prošlost, a ne mora biti ni naša sudbina. Nikad nije na odmet podsetiti se da prošlost ne boli.
9. Moderni čovek je verovao da njegovo vreme teče iz istorije. Ali to ontički prosto nije tačno, jer temporalno ima primat nad istorijskim. Čovek zaista živi istorično, svestan vlastite konačnosti, ali pre toga (u ontološkom smislu reči "pre") on postoji vremenito. Noumenalno, mi jesmo - ako već jesmo - samo iz vremena. Tek potom, fenomenalno, iz istorije. Istorija je nužan, ali vreme je dovoljan uslov i razlog egzistencije. Tek kad je ispunjen ovaj noumenalni, presudni uslov, moguće je i fenomenalno obistinjenje kao istorijska realizacija. "Postoji vreme koje prolazi i vreme koje ne prolazi" - rekao je Jonesko u svom poslednjem intervjuu. Istorija je to vreme koje prolazi: ona nastaje, traje i nestaje da bi bila smenjena nekom drugom istorijom. Prošlost je vreme koje nikad ne prolazi - vreme kao vreme.
Pokazalo se da istorija nije sposobna za samopreobražaj i umski proces. Istorija je forma kojom moderna pita o smislu vremena. Samo vreme, pak, smisao je postmodernog razotkrivanja teške zablude na kojoj se zasnivala istorija. A jedino vreme koje je realna ljudska kategorija nije ni sadašnjost, ni budućnost. Pošto istorija samu sebe delegitimiše (Liotar), ostaje nam prošlost kao doba bez istorije - vreme koje je, uostalom, oduvek i bilo tu. I pre istorije, i paralelno sa njom, i posle nje - uvek sa one strane, uvek na istom odstojanju, dovoljnom da za istoriju ostane nedohvatljivo: "čisto" aistorijsko vreme.
10. U uspostavljenoj postmodernosti moderna je ta koja se, uz ostale kulturne alternative, bitno identifikuje postmodernim kontekstom. Nije prošlost kategorija istorije, nego je istorija kategorija prošlosti, odnosno vremena - punovažna kao i brojna druga određenja prošlosti. Sve što je moderno, dakle, postmoderni je fenomen, a nikako obrnuto... Koncept zavisi od konteksta, a ne kontekst od koncepta. Jer koncept jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov za određeni kontekst, dok je kontekst ne samo nužan već i dovoljan uslov bilo kakvog koncepta. Ako pojednostavimo, analogno se može predstaviti i utvrditi: ja sam, na primer, ista ličnost i kad se smejem i kad sam ljut, i kad pišem i kad ćutim, i kad sam u nesvesti i kad mesečarim itd. Međutim, kad sam samo i neprestano u nesvesti, ili se samo smejem, ili samo mesečarim itd., ja nisam ličnost.
Onaj ko je izabrao da ne želi da izabere lako će razumeti i poštovati drugog - onog koji je odlučio da izabere. I to drugo, naime, iako je drugo - ipak je srodno. Jer i uzdržanost od izbora je ipak izbor jedne od alternativa, kao što je i direktan izbor - biranje jedne od alternativa. Direktan izbor, međutim, jednom kad je obavljen, više nije u stanju da vidi drugo kao sebi srodno, jer iz perspektive direktne opredeljenosti svako drugo kao takvo može biti samo različito, nesrodno. A nesrodno je teško razumeti i poštovati, naročito za nekog ko ima potrebu da se nedvosmisleno opredeljuje. Ovo znači da je koncept moguć unutar konteksta, dok kontekst nije moguć unutar koncepta, iz čega sledi zaključak o primatu postmoderne nad modernom. Moderna, dakle, pripada postmoderni, a nikako obrnuto, kako je inače moderna navikla da vidi ovaj odnos, jer uopšte nije u stanju da ga vidi drugačije.
11. Da rezimiram: istorija je moderna, a prošlost je postmoderna. Smisao sadašnjosti nije ništa drugo do sadašnjost žestoke potrebe za smislom. Umesto budućnosti istorijskog "sad" koje je oktroisala moderna, postmoderna istorijski programirani hardware pretapa u aistorijski software - u neposredno vremenitu prošlost balansiranja između smisla i "zdravog" nepoverenja prema smislu. Jer nema ničega izvan prošlosti, ili, što je isto - izvan vremena.
Ono što bi bilo izvan prošlosti bilo bi izvan našeg iskustva, izvan ljudskog. Ovo će biti dokazano u trećem delu rada, čime će se istaći druga važna konsekvenca predloženog opisa prošlosti umetnosti (u pohvalu kojoj je ovaj tekst napisan). Ta konsekvenca, po kojoj se postmoderna umetnost pokazuje, u stvari, kao jedina moguća umetnost, biće još jedan razlog da se prihvati predložena predstava o ekvivalenciji odnosa između prošlosti umetnosti i postmodernosti umetnosti.
 |
|
Branko Pavić, Teme za velike gradove / Themes for Big Cities III, 1994.
|
1. Zato u pohvalu prošlosti prilažem kratku priču, svima blisku:
Duga Bela plaža, more veoma mirno, skoro svi kupači su već otišli. U dubini je plavi kit. Devojčica čuči na ivici vode i prebira rukama po oblucima. Isprani i uglačani mekim talasima, okruglasti kamenčići polako, neosetno, stiču svoj savršeni oblik. Ona ih razgrće, presipa iz ruke u ruku, gura u gomilu, pa opet otrpava i ravni... Igra se, a kao da bira među njima jedan, svoj. Ne traži, ali kad joj se učini da je pronašla, staviće ga u džep i poneti sa sobom, kući, u grad, daleko odavde. U školjki njenog dlana izabrani oblutak, mutnog sjaja, sličan je krupnom biseru. Kasnije, u sobi, dok napolju u noći sijaju zvezde, ta nečujna, mala, neprozirna stvar pred san će je podsetiti na ove trenutke - na šum talasa za leđima, na mirise prošlog leta, na horizont koji može da se dohvati rukom, na velikog plavog kita u dubini.
2. Priča pokazuje dve stvari: prvo, zašto je pretvaranje sadašnjosti u prošlost dovoljan uslov za pretvaranje činjenica u vrednost, i drugo, što sledi, kao što ću pokazati, na osnovu prvog - da izvan prošlosti nema ničega. Baš ničega. Iz priče je vidljivo kako ono što nije pripadalo našem iskustvu biva njime obuhvaćeno. Pri tom, naše iskustvo treba zamisliti prema Aristotelovom modelu duše-sfere koja ima konkavnu i konveksnu stranu - dva svoja dela, ali realno nerazlučiva jedan od drugog. Tako je i sa iskustvom: epistemološka dimenzija nerazlučiva je od vrednosne, kao što nema sfere bez konkavne i konveksne strane - jedna dimenzija sudbinski je uslovljena drugom. Znajući to, nije teško razumeti priču: predmet koji ništa ne znači iskustvo preobražava u predmet koji nešto znači - bezvredno postaje vredno. Nema u saznanju toga što nije vrednost i obrnuto - čim nešto ima vrednost, to je zato što je već obuhvaćeno našim saznanjem.
Sadašnji trenuci se u detinjoj mašti spontano uobličavaju u uspomenu. Kad bira svoj oblutak i odlučuje da ga ponese sa sobom, devojčica ne doživljava stvarnost neposredno, nego kao da je sve to već njeno sećanje: kao da je oblutak već u njenoj sobi, na stolu pored kreveta. Tek kad stvarnost zamisli kao da je već prošlost, ona za nju postaje vredna, odnosno doživljena. Što je bilo prirodna nužnost uzročno-posledičnih veza, transferom u prošlost pretvara se u ljudski smislenu vezu razloga i svrha. Tek kad se sadašnjost (ruka koja se igra oblucima) zamisli, voljno ili nehotice, kao vreme koje je već prošlo, tim prelaskom prezenta u perfekt mali predmet iz prirode, dotad beznačajan, biva okrunjen aurom vrednosti. Prirodno je postalo ljudsko.
Izgleda da - kad ne bi bilo prošlosti - ne bi moglo biti ni plaže, ni leta, ni horizonta. I što je najvažnije - bez prošlosti ne bi bilo ni devojčice.
3. Prošlost je autentična, a prema ovome verovatno i jedina forma ljudskog iskustva. Treba objasniti zašto se baš u prošlosti uspešno obavlja pretvaranje prirodnog u ljudsko? U principu, transformiše se sadašnjost: "sve što se dešava u vreme kad govorimo". Posledica tog "sad" nema, ne znamo ih, jer one će tek biti. Da bismo došli do saznanja posledica, moramo dosegnuti budućnost, ali to iz vremena u kome govorimo nije moguće. U vremenu se ne može nikud dalje od sadašnjosti - samo tu, ili nazad. Nemajući izbora, vraćamo se u prošlost. Naša je lozinka "Vade retro!" - nazad u već proteklo vreme, u jedino stvarno vreme. Druge dve vremenske ekstenzije samo su naše teorijske projekcije, apstrakcije. Jedino je prošlost stvarna temporalna dimenzija našeg sveta. Jer tek tamo ćemo naći uzroke čije je posledice moguće znati. Jedino u vremenu koje je "proteklo" principijelno je moguće raspolagati i uzrocima i posledicama nekog događanja. Iz budućnosti, posledica je nedohvatljiva, jer još ne postoji, ali zato postoji u prošlosti, i može se prepoznati pomoću odgovarajućeg uzroka koji joj prethodi. Tako bi posledica bila u "bližoj", a uzrok u nešto "daljoj" prošlosti, ali važno je da su oboje - tu, pred nama. Zašto je važno da znamo i uzroke i posledice: zato što tako imamo potrebne elemente za stvaranje razloga i svrha. Spontanošću naših saznajno-vrednujućih moći uzroci se transformišu u razloge, a posledice u svrhe, čime se formira naše "konkavno-konveksno" iskustvo: prirodno (uzročno-posledično) postaje humano (vrednosno-smisleno). Tek tada događaj i doživljavamo.
4. Neposredno "sad" i "ovde" iskustvo nije moguće. Reč je o fenomenu principijelnog kašnjenja iskustva za događajima, za stvarnošću neposredovanom našim saznanjem: događaj je uvek ispred, uvek pre opažanja. U Hegelovoj Fenomenologiji duha (poglavlje o čulnoj izvesnosti) mogu se pročitati najozbiljnija analiza i dalekosežno tumačenje ovog fenomena ("Biće je uvek bilost"). Ali i bez proučavanja Hegela, mnogi od nas primetili su da stvar mora najpre da se desi, da bi se opazila i doživela. Tako se suština događanja "izvrće": stvar mora prvo da se doživi da bi se uopšte desila.
Svedočanstvo uslovljava događaj. A da bi se doživelo nešto vredno svedočanstva, mora biti u prošlosti, jer ni sadašnjost ni budućnost nisu dostupne našem iskustvu. (Kao kad umre neko blizak i drag: nekad treba da prođu i meseci, godine, pre nego što shvatimo da voljene osobe više nema. Iskustvo prosto ne prima događaj...)
Tako stvarnost nije ono što nam se upravo događa - iako mi verujemo da jeste - nego nešto već prošlo, uvek već vremenski iza nas. Sadašnjost je onda, nužno, naše sećanje na sadašnjost, drugim rečima - prošlost. Prošlo vreme je autentično ljudsko vreme. Muzika je dobra analogija: ton koji se upravo čuje takav je samo zbog tona koji će doći tek posle njega - znači tek kad postane prošlost - a taj sledeći zbog onog posle...
Vreme se u istoriji meri unapred, dok za prošlost važi merenje unazad. Kad se vreme meri unazad, to znači da se ne vodi računa kako sve počinje, nego kako se završava: ono što prethodi izdvaja se prema onome što će uslediti, a ne obrnuto. Kao u Borhesovom opisu hiperborejskih ždralova: ptice koje lete unazad, jer im nije važno kuda idu, nego odakle dolaze. Ovi ždralovi, ako je opis verodostojan, nisu prirodna bića, kao sve ptice, već mnogo više ljudska bića.
5. Prošlost je, dakle, sinonim za ljudsko iskustvo. Sve što za nas postoji, nalazi se u prošlosti. Prošlost je naša jedina stvarnost. Za nas - prošlost je sve. Sve je istovremeno, jer je sve uvek već prošlost. Tako je i sa umetnošću: jednovremenost prošlosti, kao sinhronija "asinhronog", jedina je stvarna vremenitost. Umetnost koja nije u prošlosti - za nas ne postoji.
Iz ranijeg zaključka o poklapanju umetnosti prošlosti i umetnosti postmoderne, sada mogu izvesti logičnu tvrdnju da živimo u vremenu ("sa" vremenom) kad umetnost koja nije postmoderna - nije moguća. Još doslednije: da je sva umetnost, otkad uopšte postoji - postmoderna. Zato što nije moguće da ne bude prošla. Nema više umetnosti istorije i njoj odgovarajuće predstave - koncepta istorije umetnosti. Umesto toga, svedoci smo umetnosti prošlosti i njoj odgovarajuće predstave - konteksta prošlosti umetnosti.
Quod Erat Demonstrandum.
6. Noć je, ali vedra, i samo slepac ne uživa u konstelaciji.
Ako bismo umetnost uporedili sa zvezdanim nebom, razvrstavši sve zvezde na postojeće (metafora za aktuelnu umetnost živih umetnika) i nepostojeće (metafora za umetnost ranijih vremena), dobili bismo upečatljivu predstavu postmoderne umetnosti, kako je ovde predstavljena. Jer umetnost prošlosti kao postmoderna umetnost (i obrnuto - postmoderna umetnost kao umetnost prošlosti) zaista je slična svetlosti zvezda na noćnom nebu: blistaju istovremeno, jednako nadzemaljskim sjajem kako one koje su postojale davno pre nas, tako i one koje postoje zajedno sa nama. Ozračje imanentne estetske vrednosti očarava bez obzira kad su dela nastala. Prema ljudskim merilima, taj sjaj je večan. U dve i po hiljade godina astronomije nije još zabeležen slučaj da zvezda, jednom uočena na nebu, nestane sa svoda. Možda bi u nekom periodu bila zanemarena, ili privremeno zaboravljena, smetnuta s uma - ali i tada je bila tu (ko je hteo mogao je da je vidi).
Pošto theoria izvorno znači posmatranje i jasan uvid, konstelacija vraća umetnost iz izobličenog stanja konceptualizacije (istine, ideje, istorije, logike, muzeja, "gastronomije", uma) u autentično stanje vizuelizacije (metafore, slike, čulnosti, konteksta, gledanja, "astronomije", planetarijuma, oka).
Ako poređenje važi - ako su umetnička dela zvezde - postmoderna je sazvežđe svih sazvežđa: konstelacija, ili neposredna uzajamnost nebeskog rasporeda. U tom slučaju, kategorija konstelacija ima bar dva bitna nivoa značenja: iz tog deideologizovanog horizontalnog stacioniranja sledi i irelevantnost istorijske dimenzije pojavljivanja u iskustvu (blistaju jednako zvezde koje postoje kao i one koje ne postoje). Konstelacija je, tako, beskrajni kontekst sub specie aeternitatis međusobno trpeljivih vrednosti.
Ko ne vidi neka zamisli (nije teško): umetnost je konstelacija, prošlost je konstelacija, postmoderna je konstelacija.
7. Nepregledna blistava čipka na nemoj modroj pozadini.
U dubini je plavi kit.
Noću, u sobi, na stolu pored njenog kreveta leži savršeni oblutak, jednom nađen na plaži. Dok napolju, nečujne i dovoljno daleke, sijaju zvezde. Blještavo noćno nebo je izvan istorije - sazvežđa su uvek tu. Devojčica mirno spava.
8. Pošto prošlost za nas nikada neće proći, neće ni umetnost prošlosti. Tvrdeći da je umetnost prošlosti postmoderna umetnost, u stvari tvrdim da postmoderna umetnost nikada neće proći.
9. Izgleda da nam je raspored zvezda naklonjen.