Srpski (Ćirilica)
English

Projekat Rastko
Likovne umetnosti

Pretraga
Mapa
Kontakt

Branko Lazić
Umetnost između interesa i monahizma

Umetnost se često sastoji u istovremenom
povlađivanju suprotnim zapovestima.^[1]

Na kraju XX veka materijalno-duhovne prilike omogućavaju izranjanje različitih jezičkih konstrukcija kojima se mogu sankcionisati ljudski rod i rad. Uvažavajući prisustvo psiho-lingvističkih veza, moguće je utvrditi nebrojene leksičke jedinice kao parametre umetničkih tokova. Duet interes - monahizam može se izdvojiti kao background umetnosti na isteku XX veka, pri čemu ovaj par zahteva pristup životu kao multilateralnoj komunikaciji i razumevanje umetnosti kao jednog od fundamentalnih koraka samospoznaje. Takođe, neophodno je naglasiti da izraz između implicira buran proces koji se odvija u kulturi podložnoj brzim promenama

Upoznavanje pojma interes može se započeti od latinskog "interesum (es, ese, fui)", što znači "nalaziti se između, učestvovati, prisustvovati, uzeti udela". Tu su i druga značenja, kao što su: udeo, učešće, privlačnost, zanimljivost, naklonost, značaj, dobit, kamata, prihod od uloženog novca, korist ili šteta koju neko ima od radnje nekog drugog lica ili od događaja...

Interes, u konvencionalnom značenju, jeste pogonsko gorivo svekolikog bitisanja. U ljudskoj zajednici ne postoji aktivnost u čijoj osnovi ne stoji određeni interes. Socijalne promene, i one oglašene kao progresivne i one oglašene kao retrogradne, počivaju na interesu kao kamenu temeljcu. Ako neko misli i tvrdi da ga nema, onda on sračunato ne želi da ga vidi i prizna, iz njemu znanog - interesa.

Monahizam označava duhovni život sveštenih lica u monaškom redu, a monah (grč. monos, monachos), to jest kaluđer (grč. kalos- dobar, geron- starac) jeste onaj koji živi sam, odnosno usamljenički. Monahizam je suptilan izraz bivstvovanja. Ipak, shvaćen kao oblik iskustva, monahizam je prisutan i u profanom svetu. U konačnici, čovek je prisiljen da se rve sa samoćom, ali i da se njome štiti od ogromne količine senzacija iz pretećeg okruženja. Tako čovek dodiruje samog sebe, najčešće nesvestan da za očuvanje svojih edenskih kvaliteta nemerljivo duguje principima monahizma i njegovoj moralnoj lestvici koja se ne miri sa smrću. "U zaključku, može se skrenuti pažnja na široku rasprostranjenost izvesnih čuv-stava i osećanja, koja su osobito religijske prirode, a koja teže da se čak i u najistančanijih pojedinaca održavaju dugo pošto oni prestanu da veruju u racionalizovano opravdanje tih čuvstava i osećanja... Prvo i najvažnije među njima jeste 'osećanje zajedništva s jednim nužnim svemirom vrednosti'... Drugo čuvstvo, koje često izrasta iz prvoga, jeste jedno osećanje za osvećenost ili svetost ili božanstvo. Misao da se izvesna iskustva ili ideje ili objekti ili ličnosti moraju izdvojiti kao simboli konačne vrednosti neprihvatljiva je za moderni kritički um...Od svih religijskih čuvstava možda je ponajteže razumeti osećanje greha, koje je na skoro zabavan način neprihvatljivo za moderni um... Cena za realnost i snagu pozitivnih čuvstava što sam ih pomenuo, od kojih se svako mora ili sva nužno moraju kršiti u toku svakidašnjeg života, jeste čuvstvo greha, neizbežna senka koju baca sve iskreno religijsko osećanje."^[2]

Interes i monahizam posebno su vezani za po dva elementa. Interes, po pravilu, računa sa što je moguće većom brzinom u "prostor-vreme kontinuumu". Za monahizam je određujuća večnost, dok je antipod brzini duhovno smirenje, a ne, kako bi se moglo pomisliti, telesna statičnost. U suštini, korelacije brzine, vremena, večnosti i duhovnog smirenja započinju i završavaju se u obrnuto-proporcionalnim odnosima.

Veliki metež sveprisutan u savremenom životu prevashodno je uzrokovan tehnološko-tehničkim razvojem. Društvo tzv. postindustrijskog doba obeležavaju enormno povećanje zahteva za profitabilnom efikasnošću i vanredno širenje komunikacijskih sistema. Prvenstveno, da bi se finansijski bob, sa ekonomijom-vozačem i bankarstvom-kočničarem, održao na ledenoj stazi tržišta, i da bi najlakše zalečio neželjena iščašenja i havarije, posledično se konstituisala Unija potrošačkih korpi u avetinjskoj službi takozvanog svetskog prometa ideja i kapitala. Zbog potrošački ekstremnog stava prema novcu kao ciljnom objektu, a ne kao prema sredstvu za realizaciju autonomnosti, u tesnoj vezi sa zahtevom visoke profitabilnosti jesu dovođenje proizvodnog procesa do nasilničkih nivoa i depersonalizacija ličnosti.

Uporedo, satelitsko stakleno zvono nad glavama, kao druga oznaka razvoja današnjih planetarnih provincija, utemeljuje novi izgled sveta. Naime, očevidno je da se neprestano unapređuju najrazličitiji oblici komunikacije i gotovo neograničena razmena novosti posredstvom televizije, štampe, audio i video mogućnosti, kao i posredstvom poslednjih hitova u sredstvima masovnih komunikacija: Interneta, kompjuterskih konferencija, elektronske pošte, elektronskog izdavaštva, interaktivnih časopisa. Ali, osim što su nove tehnologije podložne političkim, ekonomskim, vojnim i drugim manipulacijama, one, suprotno prognozama, još nisu nametnule monolitnu sliku sveta. Preuzimanjem funkcije matisovske naslonjače za odmor i uzurpiranjem prava duševnog utešitelja, mediji održavaju rezignirano raspoloženje i asinhronu mistifikaciju realnih problema.

Brzina i vreme su u izglobljenoj atmosferi ovog sveta stekli preimućstvo nad ostalim odlikama življenja. Brzina se, i po zakonima fizike, označava vremenom i dužinom puta. Između ostalog, kretanja kapitala i ideja, kretanja ljudi i saobraćajnih sredstava definišu se brzinom i vremenom. Politički programi i privredne promene, naučni eksperimenti i prosvetno-pedagoški razvoj, zdravstveni projekti i sportska takmičenja, pa čak i dokolica, određeni su brzinom i vremenom kao glumačkim parom. Na pozornici turizma i putovanja ovi prvaci igraju markantnu ulogu. I možda se upravo tu, u brzini i vremenu, u kretanju i putovanju, kriju problem smisla destruirajuće savremene civilizacije i tajna spoznaje savremene umetnosti.

Prema medievalnim izvorima, "kretanje u geografskom prostoru postaje pomeranje po vertikalnoj skali religiozno-etičkih vrednosti…Više od toga, shvatanja etičke vrednosti i topografskog položaja su korelativna: moralnim shvatanjima je svojstveno topografsko značenje, a topografskim moralno. Geografija se javlja kao raznovrsnost etičkog znanja. Svako premeštanje u geografskom prostoru biva obeleženo u religiozno-etičkom ponašanju. Ne slučajno se odlazak čovekov u raj ili pakao u srednjovekovnoj literaturi uvek shvata kao PUTOVANjE, pomeranje u geografskom prostoru… Saglasno tim predstavama, srednjovekovni čovek je posmatrao i geografsko putovanje kao pomeranje po 'karti' religiozno-moralnih sistema… a svako putovanje je imalo karakter hodočašća. Sa tim je u vezi naročiti odnos prema putniku i putovanju: dugotrajna putovanja uvećavaju čovekovu svetost. Istovremeno, žudnja za svetošću podrazumeva i odricanje od života vezanog za jedno mesto i sugeriše PUTOVANjE. Raskid sa grehom se shvata kao ODLAZAK, prostorno premeštanje… Pomeranje u geografskom prostoru dovodi putnika na drugi nivo blagostanja… Imajući na umu posebno značenje geografske udaljenosti, moguće je objasniti zbog čega je u srednjovekovnu utopiju obavezno ulazio topografski znak daljine. Prelepa zemlja je zemlja do koje je put dug."^[3]

A danas, dužina puta i lagodnost prevoza određeni su količinom novca kojom čovek raspolaže. Milioni ljudi jednovremeno putuju udobnim integralnim kolima po silicijumskim dolinama. Promena pansiona, iz jedne u drugu čatmaru globalnog sela, ne obeležava se u religiozno-etičkom ponašanju. Putovanja armiraju nemir, jer živi se između dve destinacije kao dve tačke patološkog narcizma. Danas hadžije putuju u poslovnoj klasi aviona, a ne prašnjavim, carskim drumom. Dugotrajno se putuje zbog ta-lenta za ovozemaljski prestiž, a ne zbog žudnje za svetošću. Takva matrica pomeranja označava homeopatsku kob putovanja i dovodi putnika na viši nivo estetizovane anomalije od polaznog terminala. Konsekventno, interes putnika je puka rekreacija bez preobražaja, a ne aristotelovski shvaćena entelehija. Koloplet mas-medija, brzine, vremena i novca doveo je, po jednima, do osećanja strepnje i krize, a, po drugima, pred samu katastrofu. Raspravljalo se o agoniji, pa i proricanom kraju umetnosti. Sada se fobičnost umetničkog mrtvog čvora ogleda u haotičnoj harmoniji, kako se povremeno verbalizuje globalna ili partikularna umetnička praksa. Poseže se za raznovrsnim analgeticima u umetničkoj poliklinici. I živi se i dalje, po inerciji - produženoj ruci brzine.

Sukobi i razobručenost duhovne klime XX veka izgledali bi smrtonosno nepopravljivi da kriza ne znači šansu za duhovnu promenu. Naime, kriza se može trojako označiti: kao opomena da čovek nije u saglasnosti sa Bogom, sobom i/ili sa okruženjem, kao izazov i stavljanje sposobnosti na kušnju, i kao neugodnost i samo-kažnjavanje za eventualno zlo i greške koje su počinjene. Zato je kriza prilika za preokret svesti i prelazni trenutak ka novoj kreativnosti. Umetnost se nalazi pred izborom svog budućeg puta. Jedan je - interes određen vratolomnom brzinom, sve do gubitka kontrole, novcem i samozadovoljnošću, a drugi - monahizam koji upućuje na strpljenje, odgovornost i samopreispitivanje. Umetnosti koja se opčini interesom, događa se i fatalni diskurs - od preklinjanja do proklinjanja. Umetnost koja priziva monahizam izbegava zamku ohole perverznosti i indiferentnosti, ali se izlaže riziku (samo)izolacije. Umetnička sloboda volje je nepomirljiva i odbacuje podaništvo isključivim etičkim i estetičkim apsolutima, ali, uzvratno, neumitnost njihovog postojanja bila je i može biti prihvatljiva kao obrazac mega-dijaloga. Aktivan monahistički prilaz realitetu umetnosti ne ugrožava blaženstvo kreacije, već može biti u funkciji poimanja Jastva i koegzistenta u pravcu konstruktivno-akumulativnih, a ne destruktivno-nihilističkih umetničkih interakcija. Konsenzus umetnosti i monahizma može doneti pokajanje i bunt protiv samoobmana, preumljenje kao podvig za večnost i kao zalog za uspeh. Jer, umetnost može da "… ponovo uspostavlja izvornu premisu avangardizma - danas izgubljenu zbog dobrovoljne asimilacije avangardizma robnim materijalizmom - naime, da je umetnost duhovni preobražaj života, koji iznova dovodi do svesti o onome što je u životu bitno, a sam život do novog identiteta. Nerazgovetan i uznemirujući kvalitet avangardne umetnosti jeste samo sekundarno posledica njene novine. Ta novina po sebi nije ništa više do spoljašnji znak poziva avangarde na novu svest o postojanju, na prevrednovanje vrednosti."^[4]

Fragmentarnost vrednosti u sadašnjem magnetnom polju kulture može biti impuls za radikalne zaokrete, koliko na planu umetnika pojedinca, toliko i za vaskoliku umetnost metastaziranog postmodernog doba. U svakom slučaju, nikad presahla svest o smislu postojanja jeste tvrda monahistička ravan po kojoj posrću savremena umetnost i ostareli XX vek.

Umetnost i njena misija mogu se definisati kao uravnotežavanje autentičnih individualnosti i sredine. Na individualnom planu očuvanjem originalnosti, a na planu sredine poštovanjem različitosti i saobražavanjem svim promenama. To je neprekidni proces kojem je cilj ravnoteža. Na sreću, ona se nikad ne ostvaruje, jer je ravnoteža esencijalno rizična. Dakle, u razmenama umetnosti i okruženja prisutna je i težnja ka harmoničnim odnosima, ali ona je uvek osujećena dominacijom suprotnosti. Uostalom, "nije Hristos stvorivši svet, poljubio svet u čelo i rekao: ti ćeš biti svet umetnosti"^[5]. Zato, kao i uvek, sve što kažu ova "pretposlednja vremena" može se (zlo)upotrebiti protiv njih samih.

Napomene

1 Rože Kajoa, Estetički rečnik, Novi Sad, 1982, str. 43.

2 Edvard Sapir, Ogledi iz kulturne antropologije, Beograd, 1984, str. 170-172.

3 Jurij Mihailovič Lotman, "O shvatanju geografskog prostora u ruskim srednjovekovnim tekstovima", Znak 13, Beograd, 1981, str. 57-60 (velika slova prema izvornom tekstu).

4 Donald B. Kuspit, "Beuys: loj, krzno i alhemija", Gledišta 3--4, Beograd, 1987, str. 38.

5 Giulio Carlo Argan, " Možda dan...", TV Beograd, II program, 22. 09. 1989.