Иван Срдановић
и Дејан Ајдачић
Изабрана
дела
Београд
1988
Садржај:
Тамни обриси кровова били су добра позорница за румене сунчеве зраке који су својом топлом светлошћу осветљавали велики плато. На тргу "Код коња" истицале су се кафане, посластичарница, ресторани, те позоришта за децу и одрасле и биоскоп. У центру поносно су се уздизала мала здања чије су отворе испуњавале руке жељне цигарета, разгледница, гумица, водених пиштоља, bubble gum-ова и карата за више вожњи. Пролећни лахор расплитао је косе девојака и младића који су се дружили. Сиви, и доскора бљузгавицом покривени асфалт присећао се њихових шала, као и звукова старачких штапова или женских потпетица.
И асфалту је било пријатније ово кристално куцкање, но тупи и посољени одјеци зимских чизама. Волео је и што је дрвеће којим је окружен добило зелену одежду.
Једног таквог дана десило се на овом простору нешто необично. Гомила је направила круг око господина у сивом оделу. Тај средовечни мушкарац кретао се по једној замишљеној линији, надирао је и повлачио се, наступао, пробијао се смело, а затим узмицао врло спретно. У његовом погледу видела се одлучност и хладнокрвност, а у његовим покретима руке борбеност. Људима се чинило као да присуствују некој секвенци из филма ТРИ МУСКЕТАРА. Господин би за тренутак стао, потпуно би променио израз лица у крајњу љубазност и тихим гласом објашњавао тако да су се неки присетили својих учитеља фискултуре. Затим би уз неодобравајуће покрете главом или руком правио карикиране и пародисане, сад неспретне и гротескне покрете. Када би се зауставио говорио је: "Ето видиш, тако ти радиш, а сада и теби то изгледа смешно." Док су се остали смејали два уметника су из својих столица, које су им пружале сигурност иза кафанског стакла, размишљала која је то група тако ненајављено изводи програм. Коментари светине на тргу били су:
- Матора будала.
- Да ли ће ово бити у новинама?
- И мој тата се мачује, али он обуче бело одело.
- Одвезује му се пертла!
- Опет неко мудровање.
- На крају ће ући у "Јадран".
Цео описан догађај ушао је у медицинске картотеке под именом БОЛЕСТ ПРОМЕНЕ. Фотографија првог оболелог обишла је свет испраћена насловима: "Да ли је болест опасна?", "Београд – место чуда!", "Лекари су неми" Енигма балканског мачеваоца"...
Када је болест већ узела озбиљнијег маха, телевизија је под притиском јавности организовала трибину. Били су позвани стручњаци професори Момировић, Флегмић и Блекеровић. Пошто су гледаоцима саопштени бројеви телефона на које се могу јавити, приказан је филм из прихватилишта за оболеле у коме је медицинска сестра Менза Бап покушала да комуницира са једном пацијенткињом. Била је то пензионерка која се променила у возача камиона. Лепо се видело како обема рукама обухвата велики серво волан кипера. Менза Бап подсмешљиво јој је добацивала.
- Баба, сави то мало боље, испашћемо из кривине. Зар не видиш да летимо у провалију? -намигивала је у камеру.
После извесног времена променила је улогу. Испречила се испред бабе и подигла палац. Ова јој је кружећи десницом дала знак да ће је покупити кад се буде враћала са утовара. Следећа сцена као да се одигравала на истовару. Менза је сада глумила асистента истовара који наводи кипере на газ. Махала је према себи. Баба је држећи руку на мењачу гледала уназад. Када јој је Менза дала знак, она је зауставила возило, дигла енергично ручну кочницу и почела да погледом прати лагано уздизање велике корпе. На њеном уморном лицу као да се огледало да је чека још минимум петнаест тура. Баба је затим отпустила кочницу и кренула.
На Мензином лицу већ се појавила досада, али није хтела да прекине започето догађање. Лице јој се насмешило као да је добила добру идеју. И она је сама рукама обухватила неки мањи волан. Затим је по пропису заобишла бабу са леве стране и ставши испред ње почела да јој маше опонашајући свађу између возача. Баба је намрштила лице и такнувши непостојећи жмигавац окренула волан и поново прошла поред збуњене девојке. Ту се филм прекидао.
- Ето, видели смо. Болест не штеди ни старе ни немоћне. Да ли смо у стању да замислимо шта би се десило када би се возач камиона променио у бакицу? Већ и лаици увиђају да наш живот постаје угрожен – водитељка се обратила професору Момировићу:
- Професоре, да ли нам прети катастрофа? Има ли спаса? Јавио нам се гледалац који пита да ли да пребацује породицу на село. Други наш суграђанин је чуо да могу да се купе специјални каишеви за спутавање оболелих.
Професор је стиснуо усне и саучеснички климао главом;
- Мислим да нема места паници. Ми у потпуности контролишемо ситуацију. Можемо говорити о обазривости, можда благој забринутости, али паника је јако далеко од нас. Ако би до ње и дошло... ако би чак и до ње дошло ја сам дао предлог за стварање карантина на широј територији града. На трговима ће бити дежурне службе које ће ложити ватре, тако да ће народ моћи да се огреје, а војска нама је обећала помоћ у храни коју ће бацати из авиона. Лично сам инсистирао да се уведу екипе с пиштољима набијеним средствима за умирење. Стрељачке и ловачке организације саме су понудиле своју помоћ, али понављам нема места никаквој паници. Узгред да одговорим забринутим гледаоцима... Пустите децу да мирно живе своје безбрижно детињство; ето ја својој дозвољавам чак и у школу да иду.
Електронско око камере тада се окренуло ка Љубинку Флегмићу. Папире које је преметао по рукама очигледно тражећи увод, одбацио је када је постао свестан да је закаснио да пронађе прву страну.
- Ја избегавам да у овом нашем научном говору употребљавам реч катастрофа. Тај термин требало би искључиво употребљавати за појаве у космичким размерама. Убеђен сам... да су се око појаве промена људског понашања... неоправдано узбуркале страсти... У крајњој линији, а тако ствари ваља увек посматрати, ништа се не мења...
Водитељка му је климала главом, дајући му знак да пожури.
- ... Неки мислилац је рекао "Све тече"..., а при томе је мислио на велике и вечне ствари, а не да ли нека бакица вози багер или камион...
За то време у некој од соба поред студија уредник је прелиставао приспела писма штриклирајућу она која иду у програм.
Друг Момировић је споменуо пиштоље за умиривање. Где могу да их набавим и по којој цени?
Моја деца имитирају моје промене. Питала бих психијатра да ли је то нормално?
Видео сам комшију који када се промени лети по башти. Пробао сам да се заразим, али ми то не полази за руком. Да ли сам ја крив или комшија?
Девојка студент права: Када останем, насамо са неким мушкарцима они нагло промене понашање. Је ли то болесно?
Да ли ће максимална брзина за аутомобиле бити смањена?
После извесног времена једна рука је у екран унела хрпицу питања. Водитељка се обратила госту Вимиславу Блекеровићу и поставила му питање: Млади уметник који није желео да се представи је чуо да халуциногени спреј олакшава непријатности промена, и подиже расположење у току болести.
- Младог гледаоца ћемо да разочарамо, јер колико ми је познато тај спреј неће још скоро ући у продају.
Када је постављено ново питање: Ако се ја мењам само између два стања, да ли се то сматра за болест промене или сам ја подељена личност, покретни микрофон се зауставио испред Флегмића:
- Још су људи у античко доба и у периоду инквизиције поуздано утврдили и описали подељено понашање. Зар у данашње време... треба да се поставља исто питање?... Тврди се постојање неке промене коју ја овде не видим. Другарица је евидентно подељена личност и увек ће то и бити, нема ту шта да се прича.
Момировић се жустро укључио:
- Не, ја се с тим никако не бих могао сложити. Не потцењујмо опасност. Не смемо ствари мистификовати. Свака промена данас мора бити брижљиво испитана.
- Питање за друга Блекеровића: Чујем да је основано удружење МАСКА МАСКЕ. Како бих могао да се обратим клубу?
- Клуб МАСКА МАСКЕ доиста постоји. Основала га је група ентузијаста и силно заинтересовала велики број наших суграђана. Могу да кажем да је то већ и једна мода међу онима који се плаше промена. Једном сам отишао на њихов састанак...
Водитељка је рекла: "Док ви коментаришете, могао би да се прикаже и филм који смо снимили."
- Као што видите сви морају да имају маске, и гости и особље. За мојим столом говорило се о пропасти морала, о акцијама надлежних да се болест спречи, о групи младих која је побегла у летњиковац на Дивчибарама. Сви су се затим сложили да је њима добро у клубу...
На екранима се видела бљештаво осветљена сала у којој су се лампиони благо њихали у дуванском диму. Дугим белим столњацима доминирали су врхови флаша. Мање напете обликом, пуније и ниже биле су корпе за хлеб или стаклени бокали са својим к небу отвореним, нешто ширим и мање достојанственим ждрелима. Најнижи су били машћу упрљани тањири на чијим су рубовима играли колца разнобојни цветићи. Мљацкање, звецкање и куцање чаша чинило је основну музичку подлогу над којом су надградњу чинили галама полупијаних гласова и запевање уз руске циганске инструменте са звучника. Најфинија задовољства откривала се у сладострасном сабијању непца са језиком, док се размљецкана храна топила у мелодијама жвакања и сркања. Из цвекле су се извијали рески и кратки звуци металних флаута. Масна пачетина и свињетина се разливала у широким тоновима виолончела праћеним топлим тимпанима соса од дуња. Пастрмке су се брзим покретима оглашавале кроз жубор виолина. Њихови трилери скакутали су између камења белих зуба. То је био трећи став симфоније за храну и оркестар.
Најчудеснији у свему томе био је облик хране. Тацне са месом, листови салата, гарнирана јаја или батаци бивали су тако сложени да је свако у њима морао да види праву маску. Блекеровић је истумачио: "Ево ту ја седим." Око камере угледало је печење у облику ацтечке маске. Са њених обрва подигло се преко ивице стола на кравату са шарено неуротичним ромбовима и надаље на непокретну сјајну површину Суперменовог лица. "Ево, то сам ја", настављао је Блекеровић, "на самом улазу сам је добио." Гледаоци су видели како лице Супермена нагнуто над лицем Ацтека са њим разговара, а затим га реже ножем, па растрже виљушком. Професор је наставио.
- Ово је вечера у клубу МАСКА МАСКЕ. Као што видите јела су лепа, а морам да додам и веома укусна. Чућемо председника клуба какао држи поздравни говор. Са чашом шампањца стајао је крупан Индијанац који је неодољиво подсећао на Бика Који Седи:
- Драги чланови, данас када нас телевизија први пут снима, дужност ми је да подсетим на успехе у омасовљењу наших активности. Показали смо се као снага са којом друштво мора озбиљно да рачуна у овим кризним и тешким тренуцима; Ми смо од почетка знали да се тој напасти мора супротставити. Зато смо организовали: акцију придобијања нових чланова, помоћ демаскиранима, саветовалишта при дечијим установама и фабрикама, старање о старим особама и два прихватилишта. Ускоро креће и часопис. Позивамо све грађане да се учлане у наше друштво, и да се по сваку цену докле год могу опиру променама. Постојаност је живот!!!
Цео клуб је викнуо ПРОМЕНА ЈЕ ЗАБЛУДА и три опута поновио МАСКА МАСКЕ, МАСКА МАСКЕ! Живели! Општи звекет чаша. Филмска репортажа се завршила кадром у коме је келнер на великом послужавнику носио две торте, једну у облику Ајнштајна, а другу Кинг Конга.
Блекеровић се озарио и чак нагнуо прстом показујући на монитор.
- Ево и келнера. Они су на курсу против-променске психологије имали и теоријску и практичну наставу. Они су стубови на којима почива сва филозофија клуба. Када сам, на пример, једном момку рекао "Чашу белог", он ми је одговорио: Маско Супермена, ти можеш овде седети и седети. Али када изађеш, ветар ће дунути са јужних планина, узмутиће ти се у глави, а ти се тада немој уплашити. И ако будеш сам, помисли да ти је он савезник, али не дозволи да те понесе, јер тад ћеш се променити.
Водитељка је прекинула Блекеровића најфинијим од свих лажних осмеха:
- Гледаоци се могу пријавити клубу и учланити сваког дана од 6 поподне до 4 ујутру. А сад ново питање: Да ли постоји неки начин да се утврди да ли неко глуми промену или се промена заиста дешава?
Љубинко Флегмић је наместио оквир наочара и погледао улево ка непокретном лицу колеге Блекеровића. Очигледно овај није имао намеру да одговара. Обрнуо се ка Момировићу. Момировић је седео као санта леда.
"Шта је мени? Зашто ја гледам час овамо, час онамо, час овамо, час онамо, час овамо, час онамо... Мути ми се у глави. То је сигурно због рефлектора који се клате час овамо, час онамо... ово није нормална ситуација. Није земљотрес, нисам на љуљашци, пуцкају ми вратни пршљенови, осећам се као клатно. Сума сумарум: режисер се хвата за главу гледајући ме, закључићу да ми се глава непрестано врти, што би могло да се повеже са болешћу о којој сам малопре говорио да не постоји. Нема ту више заваравања. Морам зауставити главу... Па ја то не могу... али ја то никако не могу! Не смем да подлегнем паници. Ставио је руку на срце. (Тика така, тика така.) Колико видим овде је све у реду. Затим је руку спустио ка стомаку. Морам само пазити да не притиснем јако да ми прст не би упао међу зупчанике. Онда се запрепастио због те мисли. Па зар је моја јетра зупчаник? Сигурно да јесте. Осећам његову металну површину. Сада ми је јасно зашто ми је глава као клатно, или научно тачније речено зашто је баш право клатно... Ко зна кад су ме задњи пут навили? А да ли ћу умрети ако то забораве? Морам им хитно затражити да ме навију. Сад је тренутак! Уместо свог гласа чуо је:
- Бонг, бонг, бонг.
Гледаоци су на ТВ пријемницима могли да виде како професор Момировић вади из актн ташне каишеве. Отпустио је широку омчу и тргнуо је два пута проверавајући да ли ће функционисати. Водитељка се уплашила његовог мрачно непоколебљивог погледа.
- Нећеш ти мени..., процедио је Момировић и набацио омчу преко престрашеног професора Флегмића. Из његових уста још је одзвањало "Бонг, бонг, бонг".
На крају града, на месту где се додирују ратарска и хиперурбана цивилизација, уздигао се бели солитер. Група младића и девојака седела је у дугачкој и узаној соби набијеној поред неопходних делова намештаја празним лименкама Кока коле и страних пива. Имали су састанак. Разговарали су и слушали јаку поп музику из конспиративних разлога – мера предострожности и опреза.
Пред записничарем Дукијем лежала је свеска и гомила некаквих плаката. Његов положај био је двоструко важан, јер је те плакате он умножавао у фотокопирници свог оца. Све је то подстицало сујету и појачавало његову наметљивост. Био је то дечкић од 16 година, са цигаром увек у устима. Једини кога се Дуки помало плашио био је Зоран. Идејни шеф и организатор Зоран је желео да изгради свој свет, свет без реклама које прописују начин облачења, јела, па на крају и забаве. Његова револуционарност и често празан стан били су довољан разлог да са својим друговима оформи организацији "Антиреклама". Када је разговор о новим плановима већ одмакао у стан је упала задихана Дејана. Када су је смирили, она је испричала:
- ... и остало ми је 12 плаката. Помислила сам да би најбоље било да одем у зборницу и тамо их окачим. Прилика се указала пред крај физичког. Ескивирам теткице и таман кад сам улазила приметим Лелу из шестице која је била дежурна. То је једна ћурка тешка, ружна, али зато амбициозна. Што је најгоре, профани је воле, јер им служи као центар меморије из кога по потреби извлаче податке. На лицу сам јој видела намеру да ме заустави. Када сам ушла, видим у зборници нема никог. На брзака залепим изнад распореда часова ТУЦИТЕ СЕ У НАШИМ КАФАНАМА, а лево од њега ЦУРИТЕ. Чула сам њене кораке пред вратима. Снимим орман и улетим. Нафталин. Звук уплашеног куцања на вратима. Пошто је видела да нема никог, осећам да јој се кварни осмех смрзао на лицу. Врата су се поново отворила и улази Пера Звер. Застрашујуће је упитао: "Шта ти мала радиш овде? Какве су ово свињарије изнад распореда?!" Чула сам Лелино лупање срца: "Па, ја сам малопре ушла, тражила..." "Тражиш ђавола! Где је директорка?" Пуцкетање ушне шкољке и тресак врата. Излазим из ормана и распалим на врата ОТВОРИТЕ ДЕЦИ ЈАВНЕ КУЋЕ. Изађем напоље и умешам се у гужву.
После тапшања, похвала "Супер, супер" атмосфера се стишала и наставио се разговор о новим антиплакатима.
- Ја имам један предлог... РУШИМО ЗЕЛЕНЕ ЗИДОВЕ.
- Увек ти о неким зидовима.
- А шта ти то значи?
- Дуга је то прича.
- Па ајде, шта чекаш? Испричај!
- Ишла сам на праксу у пољопривредни комбинат. Одвели су нас да видимо хладњачу. Унутра су биле тоне меса висиле на кукама изнад белог пода по коме су залеђене капље крви. Све ми се смучило. Видела сам један зид зеленог убуђалог меса. Изјурила сам напоље и чинило ми се да је цеп свет загађен зеленим зидовима трулежи и распадања. Схватила сам да се морају срушити.
- Па је л' месо било стварно зелено? – упита дебељко.
- Поново смо морали у ту проклету хладњачу. Месо је било црвено, али визија града зазиданог у зелено трулежно месо још ми увек не излази из главе.
- Да, да, то је симбол, читао сам има код Бодлера само што тамо није зелени зид, него су неки сплинови. Пошто сам већ узео реч ево рећи ћу и своје плакате.
Био је то Иван, а звали су га Мајаковски, јер је у гимназијском зборнику У ОКУ ЗВЕЗДА објавио две песме. Он је између плакатџија био најпродуктивнији. Испалио је читаву серију:
- ОБЛАЧИТЕ СЕ ОБЛАЧНО, хоћу да кажем да своју одећу можеш да одстраниш увек – као облак кишу, облак је посредник између накупљеног и излученог, али има и друго значење – облаци су меки и мењају стално облике, тако сви треба да се понашају као облаци. 27 МРЖЊИ ПРЕДАН, признајем да ме је овде повукла рима. ПУСТИ ПУСТУ ПУСТИЊУ ПУНУ ПУСТЕ ПУСТЕ. За мене пуста значи много. Пуста вам је оргазам светова. ДОКЛЕ ЋЕТЕ УЧЕСТВОВАТИ У СЛЕТУ – СЛЕТИТЕ, докле ћемо сви чинити исте покрете? Докле ћемо бити људи машине? Ово је протест против координације покрета. ИГРАЈТЕ ИГРЕ МАРИОНЕТАМА, ми имамо право да држимо конце тих јадника у својим рукама. Будимо сами своје марионете. ЕМАНЦИПАЦИЈОМ ПРОТИВ ЕМАНЦИПАЦИЈЕ. Док траје борба нема ослобођења. Док не траје борба нема ослобођења. Па где је решење? У еманципацији. КРЕВЕТИРАЈТЕ КРЕВЕТЕ, то је у вези оног нашег прокламованог сексуалног морала. ОЖИВИМО ФАБРИЧКЕ ДИМЊАКЕ. Нисам мислио овде на осликавање димњака, искористио сам ту ону паролу са телевизије о оживљавању привреде. Замислите димњак како пулсира у ритму крвотока. Он се уздиже на ноге, гура и пробија кроз улице. Ноге су му од високих пећи.
Нестрпљиви Дуки се огласио: "Дај скрати причу. реци нам само је л' имаш још који, да одаберемо."
- ИШУТИРАЈ СВОГ ДВОЈНИКА, ПОНАШАЈТЕ СЕ КАО ДА СЕ НИШТА НИЈЕ ДОГОДИЛО, РЕПРОДУКУЈТЕ СЕБЕ, ЉУБИТЕ ПАРАДОКС, рекао је пометени Иван.
- Могао би још три сата да ређаш тих бесмислених...
Стела се тргла:
- Иванови плакати су све сами бисери. Требало би да постанеш свестан да си креативан као твој апарат за фотокопирање. На крају крајева можеш да захвалиш тој глупој машини што си овде. И, на крају крајева ти си...
Зоран је прекинуо свађу. Стелина подршка је изазивала у Ивану талас љубави који је успешно прикрио помирљивим предлогом: БУДИМО ФОТОКОПИЈЕ ФОТОКОПИЈА. Инспирација га није напуштала: АУТО- МАУТО. Узбурканих емоција, Стела није плакате најбоље схватила, али је на брзину решила да их прихвати, као што се све у љубави лако прихвата. Схватила је да је ово прави тренутак да исприча причу коју је измислила са надом да ће се допасти њеном "песнику".
- Данас сам пеглала своју кошуљу и нешто се у мени десило. Замислила сам се као да само пегла и ја постале једно... Преда мном је било платно. Моја врелина судара се са његовом леденом влагом дајући чудне и несталне фигуре паре које се дижу и орошавају мој руб. Био је то додир немогућег. Измирење је доносило додир двају визија. Испред мене, простирала су се брда и преломи. Својим шпицом пловила сам равно кроз њих. Занимало ме је да видим шта је иза тих брежуљака платна. Чим би једно остало иза мене савршено заравњено, испред се уздизало неко ново. Са временом са схватила да је циљ мог живота заравњивање. Али увек када би се занела, и када би зажелела да кренем даље – искључивали би ме. Жеља да видим свет као плочу постајала је визија оног најлепшег могућег света, за који знамо да се може остварити на неком другом свету. Ја верујем у тај рај. Онда сам се уплашила.
Стела је прокоментарисала: "Ја сам против раја пегли, и зато сам смислила ПЕГЛЕ БАЦИТЕ НА ОТПАД, ЗАБРАНИТЕ ДА ПЕГЛЕ ОДУ У РАЈ.
- Дај женама пегле у руке и цео свет ће бити раван.
Бранко није допустио да необавезна ћаскања о пеглама засене његове оштре и мушке плакате:
- ЗАШТИТИМО УБИЦЕ, КРАДИМО, УСТАЈТЕ ЗА ЛОШИЈУ БУДУЋНОСТ, ИСПРАЗНИТЕ МОЗГОВЕ – СРУШИТЕ ИДЕЈЕ, ЗАПАЛИТЕ ФОТЕЉЕ.
Зоран је ту морао да реагује. Сви су пре или после схватили да ови плакати не вреде много. "Па ти си решио да уништиш цео свет; хајде објасни откуд ти те пароле!"
- Па, ја сам мислио кад сам прочитао ЗАШТИТИМО ЈАВНИ НЕМОРАЛ и ОТВОРИМО ДЕЦИ ЈАВНЕ КУЋЕ, ТУЦИТЕ СЕ У НАШИМ КАФАНАМА да треба да сви устанемо против... да морамо прво да разрушимо овако направљен свет, па тек онда... оно све што не ваља. У сваком случају то је лошија будућност. Моја визија света је можда мало мрачна, али...
Тајац, непријатну тишину прекинуо је Фока. Био је то младић одсечних црта лица. Иако темпераментан, умео је дуго да ћути, а онда наједном излије бујицу речи праћену полувојничким покретима.
- Ове плакате, показивао је прстом на папирић у руци, већ сам испробао. Показали су се као изврсни. Приметио сам да је њихов ефекат као и у случају мојих претходних плаката изврстан. Данас сам гледао два позорника како цепају ове плакате и псују на сав глас, а један је извадио пендрек и лупкао се по нози зевајући унаоколо као да тражи починиоца. Тада сам добио идеју и за плакат ПЕНДРЕЦИ УСТАНИТЕ. Жао ми је што не схватају да сам на њиховој страни, јер и ја сматрам да реда мора бити. Својим плакатима ја заправо милицију подржавам, а они мисле да је то иронија... углавном, ефекат је јак. Дакле, моји плакати за данас: ПЕНДРЕЦИ УСТАНИТЕ, НЕ РУЖИТЕ ОРГАНЕ, ЗАУЗДАЈ МАГАРЦА.
У том тренутку врата су се затресла под нечијим доста агресивним песницама. Униформисана лица су ушла носећи своје машинке. Брзо су се распоредили по угловима собе. То је, можда, било безразложно, јер се забезекнути дечаци и девојчице нису ни померили.
Коначно разрешење Афере одиграло се у зборници већ споменуте школе. У челу стола, на средини зборнице, седео је виши инспектор Лалевић. Директорка је само нервозно пушила. Пера Звер је климао главом и лупкао прстима откривајући тако погледима родитеља да има места њиховој забринутости. Инспектор је теглећи кравату гледао у своје белешке и говорио. Његова придика изречена одмереним, али и значајним тоном будила је зле слутње.
- ... понекад је потребно да се друштво заинтересује за родитеље малолетника, јер оно што ви довољно не чините, мора да пређе у наше руке. Немојте мислити да се иза овог само наизглед крију крупне ствари. Оне то и јесу.
Цицина мама није издржала:
- Ако бога знате, реците инспекторе, шта је моја Цица урадила?
Професор Перић се обрецну: "И на вашу малу ће доћи ред." Инспектор је наставио:
- ... како сте допустили да деца иза ваших леђа вршљају. Скупљају се по становима и тамо можда баханалије праве, а ви то не знате. Али то је наивно према ономе што они стварно чине. Место да се лепо забављају – да певају, да причају вицеве, баве се спортом или уче, они кују превратничке планове. Шта им то значи ЗАШТИТИМО ЈАВНИ НЕМОРАЛ? Јесте ли се питали коме је то намењено? Њихове акције су директно окренуте против нас. Место да своје мишљење изнесу јавно, они се користе бандитским методама. Не може се разузданошћу ништа постићи. Да су дошли до мене, ја бих их лепо посветовао. Шта значи молим вас ЗАУЗДАЈ МАГАРЦА, и ко је овде магарац питам ја вас, или овај, овде погледајте НИШТА ВАМ НЕ НУДИМО.
После жучних деоница говор инспектора је упловио у мирније воде прочишћења и поуке у коме је директорка завршила вече:
- Овај пут се све срећно завршило, ви родитељи не играјте се са дечјом револуционарношћу, а ви децо извуците наравоученије да се бунтовнички покушаји завршавају неуспехом.
Ја јесам калуђер Ђордано Бруно. признајем да сам пропутовао Европом и свуда ширио своје идеје о космосу. Птоломеј, наравно није био у праву. Космос је бесконачан и у њему се налазе многи светови. Такође признајем да сам своме учењу подучавао пријатеља Моченига, који ме је како чујем пријавио овом суду. Ни на овом тргу се не одричем свог учења ни под претњом најгоре смрти. Зато ти у белој мантији немој опет да ме питаш јесам ли прешао на вашу страну. Нису ме сломила твоја гвожђа и отрови. Видим, приближаваш ми се. Схваташ да сам у праву, то видим на твом лицу када почнем да објашњавам свој систем о космосу.
Јесам јеретик и поносно прихватам осуду. Не можете ми ништа. Страдаћу у ватри и са пепелом који ће пламен да развеје у небо доћи ћу међу звезде. Немојте да ме гурате тим вилама, достојанствено ћу сачекати свој крај. Осећам јару која ме обузима... Један ено скаче, смеје се, онај тамо врти главом лево десно и прави гримасе, овај трећи намигује и маше, ено га и мој верни ученик, плаче. Космос има безброј светова!
За време радне терапије приликом спаљивања лишћа у дворишту дошло је до несрећног случаја у коме је изгорео пацијент који је умишљао да је Ђордано Бруно. Психијатријска клиника у нашем месту.
Јуче, у четвртак 27. марта крупне капи кише су стварале бујице на асфалту код Теслиног споменика где се тискала гомила људи. Влажни капути су испуштали пару њихових тела и уморних гласова. Колико је само човек немоћан у односу на силе које су јаче од њега. Ја сам зачуо вапај мајке: Моје болесно дете! Један старац који је своја клецава колена придржавао штапом брисао је зној и кишу са чела и кукао: "Моја сахрана је већ прошла". Тада сам зачуо урлик студената: ЕВО ГА! Као лавина су навалили да се пробијају својим лењирима до врата аутобуса који је пристизао. Нисам могао да уђем у први аутобус, нисам могао да уђем ни у други, па чак ни трећи, а када сам се приближио четвртом, шофер ми је уз циничан осмех затворио врата пред носом. Кући ме је довезао пети аутобус, али, авај, било је касно. Мој једини пријатељ Дима, није издржао. Нисам му могао помоћи. Данас, када са њим о томе разговарам, загрлимо се и плачемо обојица и проклињемо аутобус 26.
Са радија који се налазио испод прозора допирали су звуци најпопуларнијих песама Тома Џонса. Симка је вриштала. Сава јој је цимао косу држећи је за руку и с времена на време је ударао коленом. "Мислила си да не знам! Шта деца све гледају".
- Пусти ме, ааааа јао ааа...
Испод стола у великој картонској кутији били су Славомир и његова млађа сестра Лида. Били су безбрижни и смејали су се. Ведрина њихових душа изливала се кроз нежна тепања. Тапшали су се рукама.
- Пусти ме, пусти ме, уф... загореће ручак. Сава је гурнуо Симку према шпорету, стровалио се на столицу, а онда се дохватио флаше вињака. Шутнуо је кутију која му је била под ногама. Деца су заћутала.
"Татица је љут, татица је љут, татица је..." Онда се поново зачуо њихов кикот.
- Мали замукни уштројићу те! – дрекнуо је и шутнуо кутију, "Жену ћу од тебе да направим. Зграбићу те за ноге и преврнути као јагње и маказама штриц, штриц." Симка му тутну сарму под нос. Мирис загореле сарме се ширио, а деца су чекала позив на ручак.
- Пацови за сто!!
Они су се узверали уз своје столице. Симка је кашиком гурала целу сарму у Славомирова уста. Маст се сливала низ његове образе, а репић купуса је остао у његовом носу...
- Кувам по цео дан, варјачу не испуштам из руке, откад сам вас родила мира више немам.
- Јашта да немаш кад ландзаш по целом крају.
Лида се наслонила на Славомирово раме и дошапнула му "Видиш како се мама баш жртвује за нас – не испушта варјачу из руке и ландза по целом крају."
- И увек нас остави у парку да се изиграмо са децом и кучићима. И кад дође по нас жали се како је тешко радила. Знаш, ја сам одлучио када порастем оженићу се мамом. Отац је видео барицу испод стола.
- Опет си се упишао. Црна капуљача – 4 сата!
Славомир је отишао у ћошак и ставио капуљачу преко главе и клекнуо на кукуруз. Мала Лида је узела своју капуљачу и клекнула поред брата.
- Бато, волим да смо увек заједно.
- Тишина тамо, знате да нема разговора.
На радију је у току била емисија "Звездани часови човечанства": "Једног дана ће сви људи имати право да једу колико хоће, једног ће дана сви гладни овога света угледати пред собом богату трпезу."
Групица по групица људи се примицала и одмицала од белих кипова. Мирко и Ксенија са родитељима и Биљаном, ћерком њиховог друга Косте Лобањића били су у суботњој посети музеју. После четири године и преподневног сладоледа дошло је време да по први пут буду упућени у тајне археологије. Толико их је заинтересовала већ прва фигура, онај четвороножни експонат племенитог човековог пријатеља да су почели да трчкарају око њега: ђиха, ђиха...
- Мирко, Ксенија, наступио је отац.
- То је коњ, кренула је мајка смиреније. Направљен је од белог карарског мермера.
Мирко: – Тата, је л' може овај коњ да се јаше?
Миркова мама, жена кестењасте косе, држала се свог искушаног педагошког начела поступности:
- Људи који су живели пре много времена и звали се вајари правили су фигуре које су забављале људе. Они су их гурали на велике тргове да би много људи могло да се игра са њима.
"Педагошка бајка – све је настало из игре", помисли муж који је не једанпут био у прилици да размишља како ће његова деца бити одгојена по начелима савремене и напредне науке о васпитању.
- ... и чика Белерефонт је покушао да се попне на коња и то му је успело када му је помогла добра вила Атина. Његови другари су скакали од радости. Онда су пили и певали.
- А шта су пили, упита ћутљива Биљана.
На ово изненађујуће питање уследио је исцрпан одговор:
- Злато, богови су пили нектар, људи вино, а деца сокове.
- Мама, када идемо код ујка Мике ја увек добијам Кока-колу.
Заједно су разгледали изложене кипове, па наравно ии чувеног Пегаза, када је мудри отац рекао:
- Е доста им је. 20 минута. Пажња им је попустила. Милка, сада треба да се поиграју и забаве – нечим корисним... Хајде децо, ходите овамо. 'Ајде свако себи да пронађе најлепши експонат.
- Тата, а где све смемо да тражимо те експонате? – Једно од деце је желело да подробније сазна правила игре.
- Свуда, само не смете да вичете и трчите по музеју. Ми ћемо седети тамо код оног чике што сад брише чашу. Да, да, тамо. Родитељи су пошли на једно пиће, а деца у потрагу за уметничким благом.
Ксенију у црвеној хаљиници симпатија је магичном руком привела једној исцртаној амфори, али када је видела Мирка како се провлачи испод канапа пошла је ка њему. Црвени канап је окруживао непотпуни кип мушкарца.
- Шта то радиш, питала је Ксенија Мирка.
- Тражим ногу.
- А је л' знаш како изгледа та нога.
Деца су спустила своје главице и неко би помислио да траже мраве, а не тако велику ствар као што је нога. Њихова мама је викнула:
- Опет се ваљате по поду. Малишани су истог часа устали.
- ... А шта мислиш где су му руке и ноге?
- Сигурна сам да су му отпале кад су га доносили овде. Сигурно се неки чика у плавом оклизнуо.
- Ма не знаш ти ништа. Причао је мени теча о томе, али заборавио сам шта. Ја мислим да су то били људи који су живели много давно. Било је ту три сина и змајева и вукова и лавова.
- И крокодила.
- И ти људи су лепо живели. И онда су дошли лавови и напали су људе. Они су се бранили голим рукама, али су лавови били јачи. Када неког појури лав и стигне га, онда му грицне руку или ногу, а човек се скамени па га лав не поједе до краја. Тада им се прикључила Биљана. Она се није сложила са Марком јер је чула да су ти експонати били у земљи. Није јој било јасно зашто су их чували у земљи и зашто су их из ње извадили, али никако није хтела да пристане на некакве лавове.
- Све што је старо се налази у земљи. Није ми само јасно како то да има још увек старих људи по улицама. Како ли ће они изгледати кад почну да их стављају у земљу или када почну да их поново ваде? Биљана је добро запазила да ови извађени немају бора. Изгледа да је земља толико тешка да исправља боре.
- Нема везе та твоја земља.
- А лавови? То су приче за малу децу.
- Ти си татина маза.
Ксенија је била најразумнија и дала је савет.
- Хајде, идемо да питамо тату и маму.
Тата је пио пиво а мама кафу.
- Тата је л' да да су ове људе појели лавови, па су се они уплашили и окаменили, па их лавови нису могли да прогутају. А тата, је ли, је ли...
Отац је помислио: "Не могу од тебе ни чашу пива да попијем", али се суздржао и рекао:
- Није сине, то су кипови и они су стојали по вилама богаташа. Ускочила је и његова жена: Ти кипови су служили као што сам вам рекла за игру, али и да оплемене дух. Људи постају бољи, лепши и паметнији када гледају те кипове. Мама је погледала бистре очи своје кћери: Како брзо схвата наша мала девојчица, а њен муж је наставио:
- И онда су дошли ратови. Људи су носили мачеве и копља и шлемове и тукли се међусобно. Пуно је крви потекло. Дошли су вандали и почели да руше и спаљују све лепе ствари. Биљана се унела Марку у лице:
- Ето видиш да нису лавови.
- Тата је л' да да су вандали врста лавова? – Уздигао се на прсте.
- Нису сине, вандали су људи који су дошли са севера и опустошили Италију и Европу.
Мирко: А ко им је био војсковођа? Збуњени отац је у трену измислио: "Вандал Велики!"
- ... Дакле, ти су вандали рушили кипове (ту уздахну) тако да смо их ми да би их сачували ставили у овакве куће. Треба све лепо чувати да би људи после нас могли да се оплемењују. Зато жете и ви када порастете научити да цените археолошко благо. – Деца га нису ни слушала. Једино је Ксенија чекала прилику да пита "А да ли има и данас вандала", али Мирко је први испалио:
- Тата хоћу и ја да видим једног вандала.
Отац је толико већ оцрнио те негативце, приказао их као праве монструме па да не би плашио децу одврати: Не сине, данас нема више вандала. Али серија питања о тако занимљивим људима није престајала: Тата, а да ли вандали имају бркове? Тата а је л' имају вандали рођендан?
Крај очевих усана овлажила је пена пива. Он је у главе своје дечице улио нова знања. Кратак час историје био је веома успео и његов разлог за самозадовољство био је оправдан. Када искапи своје пиће, сви заједно кренуше да виде које су то статуе клинци изабрали. Како је свако хтео да буде први, искусни родитељи су их примирили речима да ће на све доћи ред. Ксенији се допала статуа младог коврџавог мушкарца који у руци држи један леп грозд. Родитељи су били поносни на породичну наклоност богу Бахусу коју су приметили код своје наследнице.
- Мама, зар не личи на Зорана из паркића?
Биљана их је довела до статуе са елегантним огртачем и косом у рукама. Муж и жена су се погледали "Ова мала Лобањићевих..."
Ћерка њихових пријатеља је говорила:
- Он ми личи на деку на селу. Мој дека има и краву. Ја одем са сестром са телићима, а мој дека узме косу па пође ка нама а ја уживам.
Брачни пар је прокоментарисао: "Мала је опседнута."
- ... Дека је у белом и боре му се виде... Па онда иде да коље пилиће за ручак а ми се сакупимо и гледамо како кокошка млатара крилима, док јој се на откинутој глави преврћу очи, па све као да трепће, а баба расположена чека са врелом водом и ужива...
- И Коста Лобањић је понекад необичан, дошапнуо је муж Милки.
Када је и Мирко показао скулптуру која му се допала, сви заједно су отишли на рингишпил.
Песак је шкрипао под сандалама људи одевених у дугачке одежде док бесни ветар звиждаше ваздухом. Влажна топлина се спуштала са наранџастом прашином и гушила групу људи која се зауставила у нади да ће непогода брзо да прође. Били су то пророци који су се запутили на свечаност на којој су очекивали и Бога. Најбрадатији између њих био је убеђен да им свевишњи даје знаке о своме присуству, и бодрио је остале да наставе кретање, Његов друг, који је себе сматрао већим пророком, тумачио је међутим ову појаву божијим негодовањем.
У међувремену ветар је почео да слаби. Уз заједничке молитве ускоро се сасвим зауставило. Све се смирило, песак је полегао песку и тишина је завладала. А онда, из даљине, поново се зачуо звук који је по лицима прошарао осећање бојажљивости. Брат Арсеније је зажмирио погледавши ка хоризонту: "Одакле ли ће сада да дође?"
Шум се појачавао. Како је он постајао ближи све је мање личио на фијук ветра. Светлосни сноп је процепио облаке. Пророци су чули лепет крила као да нека велика птица слеће. Оцу Петронију учинило се да их надлеће пустињски орао... Коначно су изнад својих глава видели младића широко раширених крила са великим сјајним ореолом. Нагнуо се повивши лево крило и у широком луку им се приближио са предње стране. Сад се лепо видело како лепрша његова бела хаљина и како пресијавају рубини. Да би се приземљио, повио је тело унапред тако да су пророци могли да виде његове табане. Видело се да десну ногу повлачи мало уназад, док му је лева била спремна да додирне тло. После неколико тренутака он је већ трчао убрзано кочећи крилима. Када се прашина слегла, пророци су угледали његово већ смирено и достојанствено лице. Очекивали су од њега да први проговори.
Макарије је својим хитрим прстима развезивао торбу и избацивао остатке усољеног бута. Још се чуо звекет одбачених сребрњака. Они који су мислили да им греси нису велики сматрали су да им Бог шаље опомену да се не горде одвише. Њихов страх био је чак већи од страха оних који су имали оправдане разлоге да очекују казну. Почели су да се међусобно гледају и да процењују у чијем је изразу (лица) паника највећа. Иако су претпостављали да би Арсеније требало већ да плаче, видели су да он потпуно мирно гледа анђела у очи.
Анђео је после дуже паузе изговорио:
- Велики страх вас је обузео.
Арсеније је спремно дочекао:
- Греси су притисли њихове душе и сада се плаше заслужене казне.
- А откуда ти са њима, искушавао га је анђео.
- Водим ове грешнике у светилиште да видимо Бога и тамо ћу да их оставим као што сам их на путу и покупио.
- Грешни су вавек међ грешнима.
- И грешнима ваља помоћи, треба им показати пут до божјег храма.
Неки су почели да гунђају: Види ти овога како говори а најгори је, најгори је од нас.
Анђео је почео да их љутито сатерује. Зле слутње су их обузеле. Једино се говорљиви пророк Арсеније није дао помести. Успут је анђелу причао о својим делима.
- А видиш, свевишњи је одлучио да идеш у пакао, рече му анђео.
Арсеније није био изненађен. Судбина му је одредила пакао. Рекао је наглас, да би га чули и уплакани пророци "Чуо сам да ће скоро судњи дан, а тада ће све поново да се преиспита." Један камен га је замало промашио само зато што се окренуо анђелу:
- Ајде, реци ми ево сад док идемо у пакао, реци ми како је горе, горе у рају.
Анђео је одмахнуо крилом и одвратио:
- Свега има, тече мед и млеко. Свако јутро док пчелице и птице зује око нас ми газимо кроз росу док не дођемо код извора, у врту орхидеја, где се брчкамо. Онда се излежавамо и грицкамо: ко воли бадеме, неко орахе, лешнике, а понеко богами и сунцокрет. За доручак и вечеру имамо мед и млеко.
- Једнолична исхрана, али заиста здрава. А је л' можете меса да једете за ручак?
- Па нема меса...
Показало се да је пустиња велика и да им ваља дуго путовати. Арсеније се правио знатижељан и запиткивао анђела:
- И шта радите док грицкате то рајско семење?
- Гледамо бубице како скакућу, летуцкају и гамижу. Понекад прође неки паун, па уживамо у његовом раскошном перју док се шепури. Дође тигар па га помилујемо. Предвече одшетамо до чувених фонтана, а тамо у свежини рајских капљица грицкамо сусам и орахе. Ослушкујемо лепршаве звуке божанских лира. Анђели који свирају у лире облаче се у бело, док они који дувају у златне трубе навлаче црвене огртаче. То је тако леп призор, а може да се види сваки дан. Сви смо тада радосни, а понеки и запевају. Неки пут Бог прође изнад нас, па му машемо...
- А зар Бог није стално са вама? – упита Арсеније.
- Ви доле му доста посла задајете, анђео га је прекорно погледао и наставио:
- А они који свирају у гитаре су најлепши: сви су у златном са три беле штрафте уздуж. Баш један мој друг свира тамо и каже да су им одела двадесет три девице правиле месец дана.
- А шта ти радиш?
- Ја?... Понекад ме Бог задужи да одведем неку групу блажених или грешника тамо где им је место.
Арсеније је био упоран: "Али шта ти радиш тамо горе?"
- Волим да грицкам бадеме и волим да гледам разне биљке и животиње. Ти ћеш моћи тамо у паклу да гледаш најчудније животиње. Када доведем неку групу онда и ја са предворја звирнем. Прошли пут сам видео кокошку са седам ногу са тамним крљуштима на крилима и репом лисице. А можда је то била патка. Нисам могао добро да је видим, али сам јој оставио шаку бадема на једној ужареној стени, па ће бити лепи, печени...
Арсеније је размишљао о својој ситуацији. Чекао га је један послић у паклу, али је желео да одржи и контакт са рајем.
- Ако их већ толико волиш, када дођеш следећи пут потрудићу се барем да ухватим ту паткицу – приметио је анђелов осмех слатке наде и ишчекивања, па је наставио:
- Нећу жалити труда да и читаво крдо потерам. Ти ми донеси поморанџе, коју банану, а ја ти, замисли, доведем једно прасенце са лављом главом, па онако крекеће на сав глас, па се умиљава и игра око тебе.
Анђелов ореол се засијао од задовољства. Договор је лебдео у ваздуху и требало је само сачекати прво виђење да би се он потпуно утврдио.
Пророци су покушавали да својом скрушеношћу приволе анђела да утиче на њихову судбину. Макарије је покушао да искористи анђелов занос док је причао о рају да заостаје за осталом браћом. Било је то безуспешно, а правдао се тиме да га је занео ветар и да је управо тражио где се то загубила група.
По топлини која се појачавала наслућивали су да се приближавају уласку у пакао.
Када су чули пиштање и запомагање успорили су ход и упутили задње погледе према небу молећи спас. Искусни анђео је рекао:
- Ништа више не очекујте од неба. Ја сам изасланик неба и послушајте шта ћу вам рећи! Све ваше бриге су свршене. Препустите се ономе што сте себи гресима натоварили... Немојте да се изненадите, код оног наранџастог отвора повући ће вас за ноге.
Арсенију је дошаптао: Ти ћеш већ доле сазнати за друга врата, да би наставио:
- Будите безбрижни. Идете у пакао и ..., и у том тренутку чуо се крик првог брата кога су повукли.
Доле их је чекао Крвоглуб:
- Упознаћете овде финог света. Немају сви исте муке, али видећете, размена утисака лепа је забава. Вама ће развлачити душу 18 пута дневно, а бешику ћете празнити једном месечно, ко не жели може и ређе. Саветујем вам да што брже истренирате знојне жлезде. Пророци су већ били ознојени, а шкрипутави глас је и даље пиштао. – Ја не волим када ми се дају замерке на јело. Јако се наљутим када ми неко подригне после соса од гуштеровог чира, а ако га неко поврати, добија од мене посебне порције. За вас пророке обезбедили смо и добрих жена, ту се хистерично нацерио чему се прикључило дубоко: ха, ха, ха, које је одјекивало и проламало се кроз све ходнике мешајући се са женским крицима који су одоздо допирали.
После неколико дана анђео је дошао са групом лопова. Арсеније, који је очигледно имао пуну слободу кретања, се појавио иза велике окуке. Јахао је на сивој балавој хијени која је имала ноге газеле и испред себе терао читаву гомилу животиња. Анђео је у рукама држао рајско воће, а у џеповима му се оцртавала гомилица ораха. Арсеније је дојахао до анђела и почео да му прича:
- Види овог Прдихора. Како год да га узјашеш иде уназад. Баш се Сатана лепо сетио да му направи две гузе. Решио му је проблем главе. Анђео се приближио да га помилује:
- Треба му љубави.
Животиња се од среће на обе стране унередила. Пре него што се измакао и прстима запушио нос, анђео је Прдихору спустио једну од наранџи. Овај је дотапкао, чучнуо и прислонио стомак до ње. Осетивши примамљиве мирисе, остале животиње су почеле да балаве и дотрчаше анђелу. Арсеније је викнуо:
- Пази, грбокљун је много алав – баци му нешто... Видиш ли га. Да ти је та наранџа остала у руци, твоја би рука са све раменом била већ у његовом стомаку. Чудно се ти анђеле понашаш. Чим ти се неко смили, ти њега надом заводиш.
- Па и треба да се надају. Бог је рекао да сви треба да се надају. Зато ја желим да им све дам, да им дам целога себе.
Арсеније је тада привео једног домаћег црночироглавца. Овај је био најомиљенија животиња пакла. Скакао је истовремено са све четири ноге при чему се чуо звук сличан звецкању прапораца.
- Ију, што је сладак, овај би обрадовао и моје другове.
- Ако ти се баш толико свиђа, ево запаковаћемо ти једног рундавог, пуначког црночироглавца у локвање из Стикса и мало муља да има шта да једе. Анђелов ореол се затамнио.
- Шта ће моји рећи, рече већ пружајући руке да би узео симпатичну животињицу.
Већ при првим зрацима сунчевог светла које се пробијало кроз тунел који је водио ка излазу, анђео је приметио да је његова одора прилично умазана муљем.
Арсеније је у то време кренуо ногу пред ногу до Крвоглуба. Код главног котла је видео брата Макарија окаченог о сталактит и потпуно измореног. Голицави сурлопијавац је испуштао нежне звуке покушавајући да својом сурлом пољуби пророка који је измицао своју главу. Крвоглуб је баш надгледао жигосање лопова. Била је велика гужва јер је иза ове групе била група лицемера. Крвоглуб је викао:
- Дај то олово у казан, ти шепави, теби говорим. Брже, немој да ми се сад спотакнеш... Оооо, какав скот. Правиш гримасе као да те пече. Знаш шепави жао ми је олова које си просуо, али кад ти видим ту фину металну ногу и та ме жалост прође... Нови казан!!! Устај и по нови казан. Е, тише тамо, доста са кукњавом.
Арсеније се упутио ка Крвоглубу пролазећи поред Ждеромрца који је око руке вртео усијане клинове.
- Опет хоћеш доле?
Арсеније с чудом погледа у блатњаве очи Крвоглуба.
- Ехехе, а ако те не пустим?
- Имам послић доле... Знаш допадаш ми се и зато ћу ти нешто открити. Приђи... Сатана баш испитује ко му је веран, а ко не.
- Зар он може да сумња да му ја нисам веран?
Погледавши Крвоглуба Арсеније одврати: "Не знам, видећеш. Они који у дубини душе нису одани вођи умираће 5000 година". Крвоглубово лице се испуни страхом.
- Спусти ме!
Крвоглуб му показа отвор у стени где је започињао тобоган. Арсеније закорачи левом ногом и спусти је у непознато, а када увуче и другу ногу, одгурну се и крену. Тобоган је вијугао. У њему је било мрачно, али с времена на време би се појавио понеки отвор са ужареним светлом и крицима. Температура је благо расла. Како је путовање одмицало, појачавао се неки специфичан, вероватно сатански мирис а ваздушна струја је почела да га кочи. На крају испаде из тунела. Преврнуо се, па дочекао на шаке и колена.
- Арсеније, стигао си.
Арсеније је полако подигао главу.
- ... Наредио си ми балашаламске ноћи да ти дођем.
У трену се присетио камених јаруга, иглица од клеке, звезда, шиштања топлог ветра, панике браће која избезумљено тумара и довикује се следећи светла која се пале и гасе на врховима, њихова позаспала телеса у шикари и осећања очаја када је схватио да је остао сам, сагледан у врх који се црвенео. Сатана прекиде његове мисли: "Ноге су ти клецале."
- Клецале су јер се и цело брдо тресло и камење одозго одроњавало. Нешто ме је вукло нагоре, а што сам вам био ближи, био сам убеђенији да је један од вас двојице мој прогонитељ из сна.
- Зној ти је капао са носа и низ браду.
- Сатано, знао сам да ме ти подржаваш и гониш да издржим. Схватио сам да вас двојица водите битку око мене. Толико сам се плашио оног другог, због кога ми је пењање изгледало као вечност.... Препознао сам твоје лице из сна када си ми понављао: "Дођи и препознај ме и показаћу ти пут!" лице ти је било круто као и сада, као да је нешто залепљено преко њега. "Дођи”, рекао си.
- Јеси ли сигуран да сам те ја звао.
"Да ли је то био он", упита се Арсеније у себи, "Ти, ти си то био."
- Арсеније…
- Чуо сам речи "Дођи!" Онда сте ишчезли. Клекнуо сам и дробио грумен који сам узео у шаку. Знао сам да сам те нашао и да треба да ти поново дођем и дошао сам.
- Арсеније, преварио си се. Време је да те твоја вера напусти, да одбациш своја уверења.
- Ко си ти Сатано?
- Онај други. Бог те је звао. Њему маска увек остаје вечито прилепљена уз лице – Бог је непроменљив, увек са маском која вас боли. Своје маске ја стављам и скидам као што вас дижем из пепела и рушим у њега.
У току летњег распуста 1986. група студената археологије универзитета СРПОС имала је обавезу да проведе три недеље на терену. Већ на почетку су се јавили проблеми. Веће нашег факултета на време је приложило пријаву одбору за доделу локалитета. Надали смо се да ћемо да добијемо тип А-3 – Одисејева епоха, при чему смо имали намеру да истражујемо Алкинојеве коњушнице и торове, али били смо непријатно изненађени када нам је саопштено да смо добили тип Д-8 – испитивање каменолома код светилишта Посејдона Апоатрофоса.
Ја, доле потписани професор, два асистента и 22 студената сместили смо се у шаторе на обали мора. Опремљеност у ашовим, лопатама и осталом алату није била на задовољавајућем нивоу због неспремности одбора да финансира пројекат на Патароском каменолому. Због лоше хране у кафани КОД СИТОГ ХЕРКУЛА и претераних количина патлиџана било је много захтева за поштедом услед стомачних тегоба.
Али све тегобе су нестајале на самом налазишту. После два дана копања нашли смо прве трагове: зеленкасти камичак са црним тачкама. Претпоставили смо да распоред тачака крије неку значајну тајну, и доиста тачкице на једној страни камена су означавале распоред бродова у бици код Тасоса, док се на полеђини налазио нацрт сазвежђа Бик при чему је један део фалио. Дуго смо размишљали о цртици повученој преко те стране. Одмах ми је пало на памет да она представља самог војсковођу који је био непосредни потомак Минотаура. Већ тада нам је било јасно да смо на трагу епохалним открићима. Будили смо се с песмом, и већ пре доручка, на који многи више нису ни ишли, спуштали у наше рупе. Знојили смо се и уздисали, али драгоцено камење је узвраћало откривајући неслућене ствари. Прошло би понекад и читаво преподне, а да нико не би изашао из своје рупе. Тишину су нарушавали тупи одјеци алата, уздаси, кљачкава брисања зноја са чела, али често и усклик одушевљења "Нашао сам!" У току истраживања отели смо од камена и заборава 2851 камичак са шарама, а за најважније између њих и веродостојна тумачења. Наши камичци чувају небројене тајне о тој епохи и о нама самима. Спремни смо стога да и теоријски заснујемо и образложимо нову област археологије – камичкарство.
Надајући се да ћете нам обезбедити изложбени простор у националној галерији у најскоријем року
срдачно вас поздрављамо.
Епнуос, школарац из Папоса је седео на клупици изнад размотаног свитка. Теча Аполоније је седео у суседној просторији и разговарао са својим пријатељем.
- Али драги Полихисторе, зар вам није јасно да је у време друге краљевине Атлантида већ потпуно била савладала све технике грађења, што је омогућило да дигну храм богињи Пил, за који вам и даље тврдим да је био неупоредиво лепши од тог вашег маузолеја.
Епнуос је чешкао главу која му те вечери није била најбољи сарадник. Али већ сама помисао да ће га теча пропитивати везивала је његов поглед за лекцију у папирусу. "Пошто је костур крила већ готов треба га припремити за лепљење перја. Пожељно је да се он на преподневном сунцу суши 11 дана. Да би летење било високо и дуготрајно ваља набавити и очерупати следеће врсте птица:
пегави пустињски орао 4 комада
ћубасте бисерке 3 комада
препелице обичне 5 комада
црвеноглава патка 3 комада
врабаца 27 комада
мудру сову 12 комада
рајску птицу 5 комада
Дакле, да запамтим! По три: ћубаста бисерка, пустињска патка и ништа више; онда по четири: пегави орлови ... да тачно; пет: препелица и сове, не, не, не, препелице и рајске птице, баш фино, добро се римује, значи препелице и рајске птице, и врабаца 27... "Орлова пера – репна се слажу на четврте лајсне прве горње летве наниже у размаку од два прста. При крају треба размак повећати на три прста код доње преградне и помичне летвице. Треба обратити нарочиту пажњу да перо не западне у помични жљеб и да остане слободно како би се могло везати за летвицу тек посредством врапчијег паперја и воска. Тај ће поступак бити објашњен у поглављу "врабац и восак". Орлова пера са крила пре употребе треба обрадити у...
За то време теча Аполоније је по ваздуху цртао неке лукове.
- На тај начин су у северној Атлантиди градили сводове ширина које су биле незамисливе за јужну Атлантиду. Камен је био изванредан, тако добар да га ми данас не можемо ни замислити... Тада је прекинуо причу и окренуо се према другој соби.
- Шта то смрди?
- Вероватно то потпаљују онај светионик на Фаросу.
- Али мени се чини да смрад долази одавде. Епнуосе је л' осећаш неки дим?
Епнуос је са свом својом присебношћу покушавао да угаси свитак који се запалио када је он лактом оборио једну свећу. У страху од пожара он дохвати прву ствар која му је била под руком.
Тако је почео да гори и Ктесија из Книда. Ватра се ширила брже него што је његов ум могао да појми. Срушила се и једна полица.
- Ватра, ватра, ватра. Упомоћ! Библиотека (гори)!!!
Пламен је почео да лиже стубове и зидове и није се смирио док се огромна бакља није угасила. Кроз празнину крова који је пао могле су да се виде звезде како нестају са првим зрацима сунца и гаврани како круже.
Бакица је завукла руку у крокодилску ташну тражећи позивницу одштампану златним словима. Налазила се пред улазом у Свеуметнички павиљон. Познати композитор ту је чекао своју ћерку запаливши цигарету. Поздрављао се са пријатељима нервозно увлачећи димове који су се дизали ка небеској празнини. Унутра је жуто светло обасјавало ћеле отмене господе.
Чуо се глас добошара. Он је био у одећи од хартије, а уместо еполета имао је две књиге. На глави му је била труба од вештачког пергамента. Коментари публике су били разноврсни: бакица – Овако се маскирао на новогодишњем балу 1934. поручник Милић... или је то било 36.; Аулус- Духовито, али превише барокно; Роро – Неоригинално; плавокоси дечак – Какав страшан добош; глумац Кокотивић – Каква је Боцко био нада, један од најбољих из наше класе. Сви смо на вежбањима плакали када је он глумио Ромеа. А данас, ево... добошари; Марина – добро су скројени рукави, само да видим...
За шанком је стојао Доминго Сајминовић. На оваквим свечаностима скидао је свој познати црни џемпер и појављивао се са тегет краватама. Страх и трепет критичарског света, Доминго је био познат по ожиљку који је задобио пре 12 година на једној књижевној дебати.
- Циле, већ морам да идем, погледао је на сат. Позваћемо после подне Дебелину и Мацу па идемо Код три бачве, и зашао за врата розе сале. Раздрагана новинарка је потрчала за њим. Сустигла га је пошто је већ зашао за двокрилна врата. Не знајући о чему се ради, силом је покушала да оствари своју намеру. Цимала је врата док их неко изнутра није отворио. Чувар је имао бркове:
- Другарице, где ћете? Зар не видите шта овде пише?! показао је на папир који је пробуражен прибадачом висио на рагастову – ОРФЕЈ 87. ЗАБРАЊЕН УЛАЗ.
- Али, молим вас, друг је управо ушао.
- Ееее, другарице, друго је он.
У розе сали чаше, чашице, окрепљујућа пића и пепељаре пуне пикаваца очито су указивали да се саговорници баве стварима које се не могу решити у трену. Ако би се убацили у рад њихових мозгова нашли бисмо силну јурњаву и претрагу за најбољим аргументима.
- ... па како је могуће другови да фаворизујете песника који је очигледно инфантилан. Какве везе има космонаутов сан и мали океан? Ја допуштам да у сну песник може да види и мале океане и уснуле космонауте, али изузев риме која ми је овде доминирала песниковим надахнућем немам другог објашњења за речи смело и весело.
Тада реч преузе професор Требировић:
- Колега, Ви нисте пажљиво прочитали есенцијални део песме овог надареног аутора. Ево:
Космонаут у космосу спава
ведри га чело
на земљи велика бодри га глава.
Очи гледају земљу попреко
океан мали смело
гледа га весело.
Песник очигледно има непомућено поверење у човечанство. Инфантилност коју Ви овде добро осећате, био би осећај дечака који се отргао од мајке природе, од прапостанка. Велика глава која бодри су људи који подржавају космонаутов лет и бдију над његовим сном. Планета земља радује се полетарцу космонауту. Колико је истине у овоме – "Очи гледају земљу попреко". Први пут ослобођена душа осмелила се на благи, под знацима навода "попрек" поглед на земљу.
Студент постдипломац, новопечени критичар Попадић, први пут је учествовао у додељивању награде на децембарском конкурсу ОРФЕЈ 87. Он је у очајању гледао како су аргументи којим је хтео да образложи своју наклоност ка овој песми већ изречени. Небуле Попадић је панично смишљао свој говор:
- Мислим да је проблем космонаута у нашем песништву недовољно истражен, те тако прави аргументи које овде износимо немају потврду у досадашњој критици. Та критика бавила се појмовима чије основне термине није савладала. Тако не постоји одговорност критичара који засигурно нису били у космосу...
Док су те речи измамиле осмехе других критичара, његов професор је заклонио чело, благо га трљајући. Небуле је после извесног времена на лицима присутних приметио жељу да говор заврши што пре.
- ... и уосталом, и ја се залажем за овог песника!
Сео је осетивши замор. Професор га је наградио једним захвалним погледом.
Тада је устао Сајминовић. Направио је паузу да би се његовом гласу посветила додатна пажња:
Књига: сумња, истражује – да!
Стварни живот сматрамо за муку за труд
и сви се у души слажемо да је у књигама боље
Кривац је живот; стога њему смрт.
Да! Кривац је живот. Живот је осуђен на смрт. Ту зазвече инквизиторско диктаторски тонови који се проламају и ја замишљам разуларену поворку која би булеварима носила црвене транспаренте: ДОЛЕ ЖИВОТ! СМРТ ЖИВОТУ! Већ ми је у визији и неки младић са наочарима, можда и сам песник, који иза њих носи плакат У КЊИГАМА ЈЕ СВЕ БОЉЕ. Али Цилићева мрачна визија не сећа нас само сцена масовних хистерија које кулминирају убиствима и лудилом, ова песма има и једно далеко камерније значење. Књига или дух сумња, истражује – дакле испитује, оптужује и пресуђује. Ми смо суци, нимало милосрдни и наша бруталност укида засигурно део стварности, а можда и цео живот како се овде Цилић изразио. То је суморна и тешка порука која нас враћа самима себи. Ипак Цилић не би био Цилић када и ту препреку не би савладао у песми која доноси измирење:
Сричући књиге
Искакао сам из возова
Туширао се данима
Ратовао са разним војскама
Уживао у лудим женама
Сричући књиге
Истраживао сам чудне баште
Куповао карте за светове маште
Стизао на седељке
Качио се на љуљашке
Сричући књиге
Потписивао сам се на свакој
Тражио у тамницама спокој
Јахао месецима
Измицао вихорима
Не! Не! Не! Не!
Нећу да будем било ко
Када ниједан нисам
Уморићу се и умрећу
Сричући књиге
У овој песми Цилић је потпуно предан животу коме је, видели смо, сурово пресудио. Возови су симбол тешког живота из кога је он искакао као и јунаци његових срицаних књига. Возови представљају и пролазност. То је сложена поворка разноврсних догађаја, омнибус књига, права композиција животних искустава. Као вагони пред нама промичу авантуре. Песник нама даје слике скачући с једне на другу. Оне су комплементарне – док с једне стране ратује с разним војскама, на другој ужива у лудим женама; док с једне стране истражује чудне баште, с друге тражи спокој у тамницама. Очито контрастирање добра и зла које свему даје универзалну димензију. Вечито очишћење он изражава говорећи да се туширао данима. Ту је древни симбол воде модернизован, што је прави продор у повезивању праслике воде са данашњим технолошким друштвом. Инсистирање на чињеници да се он тушира д а н и м а говори о вечности постојања и никад довршеном, али увек неопходном процесу чишћења.
Професор је у себи помислио: "Како је дрхтао кад сам му уписивао шестицу. Сећам се као да је данас било." Наглас је рекао:
- Колега Сајминовићу, из године у годину се потврђује да се Ви залажете за песнике замућеног погледа на свет. Помислићу да и Ви имате такав естетски кредо.
Доминго је одговорио:
- Оно што Ви губите из вида је да је свет данашњице замућен, а не наш поглед. Само постиндустријски песник, који има свест о томе и може да га опева. Ви као и Ваш пулен Галеб припадате последњим поборницима оптимизма. Рекао бих да је такав став могуће оправдати, па чак и подржати код деце која не схватају тежину постојања. Али, када га преузме један зрео човек спреман сам да то без двоумљења назовем инфантилизмом. Наивност јесте врлина, али мудрости увек место уступа. Тако и Ви професоре, требало би да ми...
Званично проглашење победника требало је да се одигра у Октогоналној сали Свеуметничког павиљона. Када су се сви у њој скупили светло је обасјало бину. Прескачући по неколико степеника до микрофона се попео насмешени Жорж Злоковић. Уздаси и коментари пропратили су његов зеленооки поглед. Жорж је извадио микрофон из сталка, приближио се рампи:
- Хвала што сте се вечерас окупили тако лепо одевени, тако лепог изгледа. Додајмо нашим украсима огрлице духа наших савремених песника. Да ли смо расположени? Можемо ли почети? (Једна девојка је вриснула: Дааа!) Сваке године се веселим јер сам у прилици да вас почастим најлепшим стиховима из целогодишње продукције. (Проломио се аплауз.) Пазите сада. Какав пљесак. Људи имају слуха за авангарду. Браво. Захвалимо ауторима који су написали песме које ће се памтити. Запамтимо њихове наслове БУРУМ БУРУМ БУРУМАЈИНИ, ПРЕПАРИРАНЕ СТРАСТИ, КЛОШАРКАШ, СТАРИЦА И АУСПУХ, У ЧЕЉУСТИМА ЧАМЕ, СУСРЕТ ПЕНЕЛОПЕ И ИСУСА. Понајвише, ипак, поздравимо овогодишњег Орфеја... Добитник... је... Хорације Цилић. Блиц. Блиц. Блиц.
Поета кога ће овенчати славни венац био је увећан за онај осећај који се назива поносом. Чудо је то како се људи понекад физички другачије осете у зависности од расположења које их обузима. Ако је разлог њиховог новоустоличеног осећања изненадан, ефекти су много јачи. Тако је и песник имао утисак да му се испод површине стопала јавља некаква пара. Она га је уздизала на јастучић који као да се благо љуљушкао и напумпавао. Та фина материја клизила је носећи га од једног тапшања по рамену, до другог. Тапшање као да је хтело да га врати на његов нормалан раст. Људи су несвесно осећајући да се Цилић изнутра испунио желели да га мало издувају, да мало преузму од њега тог лепог доживљаја победника.
Светло се пригушило. Започе пригодни програм у коме је Цилић требало да добије Еуридикин пољубац и Орфејев венац. Позорница је у тами изгубила своју просторност. Ивице су се губиле, а све је задобијало фантастичан изглед од црвених подних рефлектора. Разиграни одсјаји стварали су атмосферу узавреле лаве која прети сваки час да преплави, спржи и загуши. Дим је у црвеним титрајима добијао врло чудне облике и потом се губио у тами позадине. Одједном је светло обасјало лице младића у белом хитону са лиром. Мрачне очне дупље својом оштрином подсећале су на лобању. Праменови црне косе уоквиривали су ознојено чело. Једна од капљица зноја се одвојила и запретила да као искра запали све и покрене моћне силе.
- Бринг. Трамб. Хармоније чар, бесловесни дар уз образе приањах ти топле и румено веселе груди девојко бајан. О Еуридико, одвећ заљубљена у мене, зашто се задржа читаву вечност у паклу гадном и смрадном? Да нога твоја мека не паде у понор какав љут или ти косу не спржи каква звер те се стидиш изаћи преда ме. О мила, да не тражиш још песника дичног под палмама змијским или отровним крушкама, у цвећу зла. Изађи из драче, пусти те подземнике да својим глистама певају, а ти дођи мени, дођи да инспирација будеш ми хиљадити пут... Осмехни се поново осмехом љубави да на светлост изађемо. (У себи је понављао – рука горе, лево махнем три пута и десна нога напред... сад топао израз, па приђем публици и у поверењу кажем.) Песник пакла бацио је чини на моју лепотицу деву бајну. Од мене добиће тај признање и славу, а заузврат белопрста вила та поћи ће из света мрачног овог тја.
Цилић и Еуридика пођоше степеницама ка Орфеју. Салом се проломио аплауз. Орфеј је за то време већ скидао ловоров венчић са своје главе. Пружио га је ка Цилићу. Овоме су засјале Очи, обема рукама је хтео да пригрли вечни венац. Док је ловор приносио свом челу и намештао га тако да му се фризура што мање поквари, а и да га листови не огребу, Еуридика је ухватила Орфејеву руку и они су у треперењу ваздуха као чудом нестали. Цилић. Цилић. Цилић. Блиц. Цилић. Песник се клањао, али опрезно да му венчић не би спао са главе.
После кратког разговора са милиционаром на пешачком прелазу Зоран улази у амфитеатар. Иза катедре у дну нејасно је видео лице професора.
- ... тако нећете морати да се понижавате читајући скраћена издања романа, Библије, Капитала, а пред вашим интелектуалним друштвима. Брзим читањем се постиже већи степен духовности, повећава се брзина вашег тока мисли и тиме скраћује време. То је директно повезано са вашим будућим радом.
Зоран је привучен интересантним говором професора стајао на вратима сале 011 на Факултету за брзо читање.
- Младићу зашто ви не седнете? – Иако се иначе не збуњује, сада је Зоран у знак извињења неспретно изговорио реченицу:
- Извините, ако је ово учионица за предавања из читања, ја сам студент. Тек јуче су ме примили пошто уплатница... Зоран је укратко објашњавао разлоге свог кашњења:
- Извините теткица ме прво упутила на четврти спрат, па су ме... Извините.
Нећемо да описујемо шта се тада мотало по професоровој глави и по главама осталих студената јер их има пуно. То би био материјал који би незаслужено одвратио вашу пажњу од тока приповедања. Можда, ипак, не би било наодмет да вам саопштимо шта су остала, до сада неспомињана главна лица помислила о плавокосом младићу. Критичарка Маргитић Сајминовић: мали је збуњен; секретар ВС-а Милун С. искористивши прилику да испод ока осмотри критичарку која је седела поред њега са његове десне стране: Добре ноге.*
Ово вам је грешка, јер ако желите да брзо читате не смете се задржавати на неважним фуснотама.
Зоран је потражио најближе место. Сместили смо га на столицу али осим нас нико још не зна поред кога је он сео. Да ли је то нека особа којој ће он да се свиди, и да ли се та особа њему свиђа. Ако вам кажемо да је Сузана Маргитић Сајминовић измакнула каиш своје торбице да би му направила место, претпостављамо да је Зоран сео поред ње. Разменили су љубазне осмехе, а потом се занели у предавање.
- Дакле "Илијада и "Одисеја"- по 24 певања, хиљаде и хиљаде хексаметара, милиони и милиони речи и слова.
Док Зоран понесен величином тих бројки цокће, његова сусетка и колегиница познајући већ од раније све те чињенице украшавала је заглавље "Свеске за брзо читање". Зоран је пратио покрете њене руке. То му је одвлачило пажњу од занимљивог излагања професора. Танки прсти, узак зглоб, огреботина нејасног порекла. Да би одагнао мисли од њеног тела, јер је на моменат свукао у мислима, он је извадио свеску из торбе. За то време Милун С. ноншалантно је дошапнуо критичарки Сајминовић Маргитић следећу реченицу:
- Последњи пут кад сам штоповао време на Вујаклији имао сам 4 сата.
Критичарка је знацима одобравања подстицала Милуна да настави:
- А јеси ли читао "Потрагу за изгубљеним временом"?
- Нисам читао, а колико је то страница?
- 12 томова.
- Тај што је писао мора да је стварно изгубио силно време, као да се претплатио да пише за нас.
Ово је за Милуна С. била максимална количина духовитости после које се он није могао суздржати од пригушеног смеха. Он је сав поцрвенео од среће. Сузана је прикрила своју запрепашћеност секретаровим незнањем, али се осмехнула јер јој се у глави појавила слика Милуна С. како у некаквој библиотеци лопатама пребацује књиге док му низ лице и врат цуре грашке зноја. Гледала га је и Милун С. је тиме подстакнут да даље заблиста:
- Је л' имаш ти те књиге? Могао бих да их узмем – Милун се осећао важним, јер све му – ето, иде лако. Најзад се опустио, с нестрпљењем очекујући крај часа. Самозадовољно је разгледао амфитеатар. Тада професор прозвао занетог Зорана:
- Хајде ви младићу што сте закаснили, дођите да нам покажете колико је ваш Лабординов коефицијент кашњења при окретању листова. Кад вам кажем "Сад!" почните да...
Док је Зоран листао енциклопедију чуло се звоно за крај часа. Милун С. је пошао ка излазу очекујући да ће Маргитићка доћи за њим. Она је остала у сали.
- Да ли сам много пропустио? упита Зоран.
- Код кога?
- Па овде...
- Ја то још не могу да знам, све зависи шта ће после бити, и ту је "дубоко" погледала колегу који је већ посумњао у значење свог првог питања. Хтео је и сам да се пребаци на тај двосмислени разговор.
- Ако нисам пуно закаснио, онда још нисам пуно изгубио.
- Каснити не значи и губити.
- Да ли могу да се надам, ако нисам изгубио да сам у предности.
- У предности за шта?
- Па, овај... за надом... па да постигнем нешто.
Сузана му је стегла руку и погледала га мирним погледом. Она је била поносна на своју кокетност. После тог тренутка Зоран је кренуо у луду земљу неспретности и збуњености. Његова рука је дрхтала, а осећао је и да је била влажна.. то му је сметало. Критичарка је извадила марамицу и дала му је.
- Желео бих да ме схватите... Желео бих да ме схватиш.
Сузана је још од малена сањала младиће попут Зорана како је јуре са дугачким мочугама које су се претварале у балоне који су пуцали уз прасак који ју је будио. Због нечег неодређеног те је снове скривала за себе.
Из Зорана су покуљале речи: "Сузана, истраживао сам чудне баште, куповао карте за светове маште, уживао у лудим женама, али нисам Еуридико..."
- Знам, знам "Хармоније чар, бесловесни дар" знам.
Зоранове усне се искривише од запрепашћења.
- Знам, прочитала сам малопре твоју вечиту уметност... извини учинили смо то без твог допуштења, али Милун С. је навалио да се тркамо ко ће пре прочитати твоју бележницу.
Потпуно пометен стидом и љубопитљивошћу, врелом љубављу и очекивањем књижевне пресуде Зоран је ишчекивао Сузанине речи. Откада је срела Доминга Сајминовића који је водио на вашаре, тунеле страха и на књижевне вечери Сузана је почела да открива своје жеље, заједно са њим до осваја свет насиља и свет поезије. Она је изрекла и пуну истину о Зорановим причама.
- И нема у њима много еротике. Допада ми се она прикривена хомосексуалност Арсенија, тако фино повезана са Едиповим комплексом или онај чудни дечак из "Породичног ручка". Уопште ме је збунило толико прикривање еротског. Оно се назире у ломачама, пегли, ватри у којој сагоревају читави светови у свом страсном жару... Само она прича о Јегору, она прича о грозним убиствима те заиста целог открива. Јегор је заиста једини прави, перверзни сладострасник. И када сам касније видела причу о малој Лобањићевој подсетила сам се неких заиста давних, можда архетипских успомена и пожелела да и сама будем распорена Јегоровом руком симболично испуњена сламом и бачена у воду између жрвњева у његовом млину. Ту причу о Јегору свакако објави.
// Пројекат Растко
/ Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма |
Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
| 
