Ivan Srdanović
i Dejan Ajdačić
Izabrana
dela
Beograd
1988
Sadržaj:
Tamni obrisi krovova bili su dobra pozornica za rumene sunčeve zrake koji su svojom toplom svetlošću osvetljavali veliki plato. Na trgu "Kod konja" isticale su se kafane, poslastičarnica, restorani, te pozorišta za decu i odrasle i bioskop. U centru ponosno su se uzdizala mala zdanja čije su otvore ispunjavale ruke željne cigareta, razglednica, gumica, vodenih pištolja, bubble gum-ova i karata za više vožnji. Prolećni lahor rasplitao je kose devojaka i mladića koji su se družili. Sivi, i doskora bljuzgavicom pokriveni asfalt prisećao se njihovih šala, kao i zvukova staračkih štapova ili ženskih potpetica.
I asfaltu je bilo prijatnije ovo kristalno kuckanje, no tupi i posoljeni odjeci zimskih čizama. Voleo je i što je drveće kojim je okružen dobilo zelenu odeždu.
Jednog takvog dana desilo se na ovom prostoru nešto neobično. Gomila je napravila krug oko gospodina u sivom odelu. Taj sredovečni muškarac kretao se po jednoj zamišljenoj liniji, nadirao je i povlačio se, nastupao, probijao se smelo, a zatim uzmicao vrlo spretno. U njegovom pogledu videla se odlučnost i hladnokrvnost, a u njegovim pokretima ruke borbenost. Ljudima se činilo kao da prisustvuju nekoj sekvenci iz filma TRI MUSKETARA. Gospodin bi za trenutak stao, potpuno bi promenio izraz lica u krajnju ljubaznost i tihim glasom objašnjavao tako da su se neki prisetili svojih učitelja fiskulture. Zatim bi uz neodobravajuće pokrete glavom ili rukom pravio karikirane i parodisane, sad nespretne i groteskne pokrete. Kada bi se zaustavio govorio je: "Eto vidiš, tako ti radiš, a sada i tebi to izgleda smešno." Dok su se ostali smejali dva umetnika su iz svojih stolica, koje su im pružale sigurnost iza kafanskog stakla, razmišljala koja je to grupa tako nenajavljeno izvodi program. Komentari svetine na trgu bili su:
- Matora budala.
- Da li će ovo biti u novinama?
- I moj tata se mačuje, ali on obuče belo odelo.
- Odvezuje mu se pertla!
- Opet neko mudrovanje.
- Na kraju će ući u "Jadran".
Ceo opisan događaj ušao je u medicinske kartoteke pod imenom BOLEST PROMENE. Fotografija prvog obolelog obišla je svet ispraćena naslovima: "Da li je bolest opasna?", "Beograd – mesto čuda!", "Lekari su nemi" Enigma balkanskog mačevaoca"...
Kada je bolest već uzela ozbiljnijeg maha, televizija je pod pritiskom javnosti organizovala tribinu. Bili su pozvani stručnjaci profesori Momirović, Flegmić i Blekerović. Pošto su gledaocima saopšteni brojevi telefona na koje se mogu javiti, prikazan je film iz prihvatilišta za obolele u kome je medicinska sestra Menza Bap pokušala da komunicira sa jednom pacijentkinjom. Bila je to penzionerka koja se promenila u vozača kamiona. Lepo se videlo kako obema rukama obuhvata veliki servo volan kipera. Menza Bap podsmešljivo joj je dobacivala.
- Baba, savi to malo bolje, ispašćemo iz krivine. Zar ne vidiš da letimo u provaliju? -namigivala je u kameru.
Posle izvesnog vremena promenila je ulogu. Isprečila se ispred babe i podigla palac. Ova joj je kružeći desnicom dala znak da će je pokupiti kad se bude vraćala sa utovara. Sledeća scena kao da se odigravala na istovaru. Menza je sada glumila asistenta istovara koji navodi kipere na gaz. Mahala je prema sebi. Baba je držeći ruku na menjaču gledala unazad. Kada joj je Menza dala znak, ona je zaustavila vozilo, digla energično ručnu kočnicu i počela da pogledom prati lagano uzdizanje velike korpe. Na njenom umornom licu kao da se ogledalo da je čeka još minimum petnaest tura. Baba je zatim otpustila kočnicu i krenula.
Na Menzinom licu već se pojavila dosada, ali nije htela da prekine započeto događanje. Lice joj se nasmešilo kao da je dobila dobru ideju. I ona je sama rukama obuhvatila neki manji volan. Zatim je po propisu zaobišla babu sa leve strane i stavši ispred nje počela da joj maše oponašajući svađu između vozača. Baba je namrštila lice i taknuvši nepostojeći žmigavac okrenula volan i ponovo prošla pored zbunjene devojke. Tu se film prekidao.
- Eto, videli smo. Bolest ne štedi ni stare ni nemoćne. Da li smo u stanju da zamislimo šta bi se desilo kada bi se vozač kamiona promenio u bakicu? Već i laici uviđaju da naš život postaje ugrožen – voditeljka se obratila profesoru Momiroviću:
- Profesore, da li nam preti katastrofa? Ima li spasa? Javio nam se gledalac koji pita da li da prebacuje porodicu na selo. Drugi naš sugrađanin je čuo da mogu da se kupe specijalni kaiševi za sputavanje obolelih.
Profesor je stisnuo usne i saučesnički klimao glavom;
- Mislim da nema mesta panici. Mi u potpunosti kontrolišemo situaciju. Možemo govoriti o obazrivosti, možda blagoj zabrinutosti, ali panika je jako daleko od nas. Ako bi do nje i došlo... ako bi čak i do nje došlo ja sam dao predlog za stvaranje karantina na široj teritoriji grada. Na trgovima će biti dežurne službe koje će ložiti vatre, tako da će narod moći da se ogreje, a vojska nama je obećala pomoć u hrani koju će bacati iz aviona. Lično sam insistirao da se uvedu ekipe s pištoljima nabijenim sredstvima za umirenje. Streljačke i lovačke organizacije same su ponudile svoju pomoć, ali ponavljam nema mesta nikakvoj panici. Uzgred da odgovorim zabrinutim gledaocima... Pustite decu da mirno žive svoje bezbrižno detinjstvo; eto ja svojoj dozvoljavam čak i u školu da idu.
Elektronsko oko kamere tada se okrenulo ka Ljubinku Flegmiću. Papire koje je premetao po rukama očigledno tražeći uvod, odbacio je kada je postao svestan da je zakasnio da pronađe prvu stranu.
- Ja izbegavam da u ovom našem naučnom govoru upotrebljavam reč katastrofa. Taj termin trebalo bi isključivo upotrebljavati za pojave u kosmičkim razmerama. Ubeđen sam... da su se oko pojave promena ljudskog ponašanja... neopravdano uzburkale strasti... U krajnjoj liniji, a tako stvari valja uvek posmatrati, ništa se ne menja...
Voditeljka mu je klimala glavom, dajući mu znak da požuri.
- ... Neki mislilac je rekao "Sve teče"..., a pri tome je mislio na velike i večne stvari, a ne da li neka bakica vozi bager ili kamion...
Za to vreme u nekoj od soba pored studija urednik je prelistavao prispela pisma štriklirajuću ona koja idu u program.
Drug Momirović je spomenuo pištolje za umirivanje. Gde mogu da ih nabavim i po kojoj ceni?
Moja deca imitiraju moje promene. Pitala bih psihijatra da li je to normalno?
Video sam komšiju koji kada se promeni leti po bašti. Probao sam da se zarazim, ali mi to ne polazi za rukom. Da li sam ja kriv ili komšija?
Devojka student prava: Kada ostanem, nasamo sa nekim muškarcima oni naglo promene ponašanje. Je li to bolesno?
Da li će maksimalna brzina za automobile biti smanjena?
Posle izvesnog vremena jedna ruka je u ekran unela hrpicu pitanja. Voditeljka se obratila gostu Vimislavu Blekeroviću i postavila mu pitanje: Mladi umetnik koji nije želeo da se predstavi je čuo da halucinogeni sprej olakšava neprijatnosti promena, i podiže raspoloženje u toku bolesti.
- Mladog gledaoca ćemo da razočaramo, jer koliko mi je poznato taj sprej neće još skoro ući u prodaju.
Kada je postavljeno novo pitanje: Ako se ja menjam samo između dva stanja, da li se to smatra za bolest promene ili sam ja podeljena ličnost, pokretni mikrofon se zaustavio ispred Flegmića:
- Još su ljudi u antičko doba i u periodu inkvizicije pouzdano utvrdili i opisali podeljeno ponašanje. Zar u današnje vreme... treba da se postavlja isto pitanje?... Tvrdi se postojanje neke promene koju ja ovde ne vidim. Drugarica je evidentno podeljena ličnost i uvek će to i biti, nema tu šta da se priča.
Momirović se žustro uključio:
- Ne, ja se s tim nikako ne bih mogao složiti. Ne potcenjujmo opasnost. Ne smemo stvari mistifikovati. Svaka promena danas mora biti brižljivo ispitana.
- Pitanje za druga Blekerovića: Čujem da je osnovano udruženje MASKA MASKE. Kako bih mogao da se obratim klubu?
- Klub MASKA MASKE doista postoji. Osnovala ga je grupa entuzijasta i silno zainteresovala veliki broj naših sugrađana. Mogu da kažem da je to već i jedna moda među onima koji se plaše promena. Jednom sam otišao na njihov sastanak...
Voditeljka je rekla: "Dok vi komentarišete, mogao bi da se prikaže i film koji smo snimili."
- Kao što vidite svi moraju da imaju maske, i gosti i osoblje. Za mojim stolom govorilo se o propasti morala, o akcijama nadležnih da se bolest spreči, o grupi mladih koja je pobegla u letnjikovac na Divčibarama. Svi su se zatim složili da je njima dobro u klubu...
Na ekranima se videla blještavo osvetljena sala u kojoj su se lampioni blago njihali u duvanskom dimu. Dugim belim stolnjacima dominirali su vrhovi flaša. Manje napete oblikom, punije i niže bile su korpe za hleb ili stakleni bokali sa svojim k nebu otvorenim, nešto širim i manje dostojanstvenim ždrelima. Najniži su bili mašću uprljani tanjiri na čijim su rubovima igrali kolca raznobojni cvetići. Mljackanje, zveckanje i kucanje čaša činilo je osnovnu muzičku podlogu nad kojom su nadgradnju činili galama polupijanih glasova i zapevanje uz ruske ciganske instrumente sa zvučnika. Najfinija zadovoljstva otkrivala se u sladostrasnom sabijanju nepca sa jezikom, dok se razmljeckana hrana topila u melodijama žvakanja i srkanja. Iz cvekle su se izvijali reski i kratki zvuci metalnih flauta. Masna pačetina i svinjetina se razlivala u širokim tonovima violončela praćenim toplim timpanima sosa od dunja. Pastrmke su se brzim pokretima oglašavale kroz žubor violina. Njihovi trileri skakutali su između kamenja belih zuba. To je bio treći stav simfonije za hranu i orkestar.
Najčudesniji u svemu tome bio je oblik hrane. Tacne sa mesom, listovi salata, garnirana jaja ili bataci bivali su tako složeni da je svako u njima morao da vidi pravu masku. Blekerović je istumačio: "Evo tu ja sedim." Oko kamere ugledalo je pečenje u obliku actečke maske. Sa njenih obrva podiglo se preko ivice stola na kravatu sa šareno neurotičnim rombovima i nadalje na nepokretnu sjajnu površinu Supermenovog lica. "Evo, to sam ja", nastavljao je Blekerović, "na samom ulazu sam je dobio." Gledaoci su videli kako lice Supermena nagnuto nad licem Acteka sa njim razgovara, a zatim ga reže nožem, pa rastrže viljuškom. Profesor je nastavio.
- Ovo je večera u klubu MASKA MASKE. Kao što vidite jela su lepa, a moram da dodam i veoma ukusna. Čućemo predsednika kluba kakao drži pozdravni govor. Sa čašom šampanjca stajao je krupan Indijanac koji je neodoljivo podsećao na Bika Koji Sedi:
- Dragi članovi, danas kada nas televizija prvi put snima, dužnost mi je da podsetim na uspehe u omasovljenju naših aktivnosti. Pokazali smo se kao snaga sa kojom društvo mora ozbiljno da računa u ovim kriznim i teškim trenucima; Mi smo od početka znali da se toj napasti mora suprotstaviti. Zato smo organizovali: akciju pridobijanja novih članova, pomoć demaskiranima, savetovališta pri dečijim ustanovama i fabrikama, staranje o starim osobama i dva prihvatilišta. Uskoro kreće i časopis. Pozivamo sve građane da se učlane u naše društvo, i da se po svaku cenu dokle god mogu opiru promenama. Postojanost je život!!!
Ceo klub je viknuo PROMENA JE ZABLUDA i tri oputa ponovio MASKA MASKE, MASKA MASKE! Živeli! Opšti zveket čaša. Filmska reportaža se završila kadrom u kome je kelner na velikom poslužavniku nosio dve torte, jednu u obliku Ajnštajna, a drugu King Konga.
Blekerović se ozario i čak nagnuo prstom pokazujući na monitor.
- Evo i kelnera. Oni su na kursu protiv-promenske psihologije imali i teorijsku i praktičnu nastavu. Oni su stubovi na kojima počiva sva filozofija kluba. Kada sam, na primer, jednom momku rekao "Čašu belog", on mi je odgovorio: Masko Supermena, ti možeš ovde sedeti i sedeti. Ali kada izađeš, vetar će dunuti sa južnih planina, uzmutiće ti se u glavi, a ti se tada nemoj uplašiti. I ako budeš sam, pomisli da ti je on saveznik, ali ne dozvoli da te ponese, jer tad ćeš se promeniti.
Voditeljka je prekinula Blekerovića najfinijim od svih lažnih osmeha:
- Gledaoci se mogu prijaviti klubu i učlaniti svakog dana od 6 popodne do 4 ujutru. A sad novo pitanje: Da li postoji neki način da se utvrdi da li neko glumi promenu ili se promena zaista dešava?
Ljubinko Flegmić je namestio okvir naočara i pogledao ulevo ka nepokretnom licu kolege Blekerovića. Očigledno ovaj nije imao nameru da odgovara. Obrnuo se ka Momiroviću. Momirović je sedeo kao santa leda.
"Šta je meni? Zašto ja gledam čas ovamo, čas onamo, čas ovamo, čas onamo, čas ovamo, čas onamo... Muti mi se u glavi. To je sigurno zbog reflektora koji se klate čas ovamo, čas onamo... ovo nije normalna situacija. Nije zemljotres, nisam na ljuljašci, puckaju mi vratni pršljenovi, osećam se kao klatno. Suma sumarum: režiser se hvata za glavu gledajući me, zaključiću da mi se glava neprestano vrti, što bi moglo da se poveže sa bolešću o kojoj sam malopre govorio da ne postoji. Nema tu više zavaravanja. Moram zaustaviti glavu... Pa ja to ne mogu... ali ja to nikako ne mogu! Ne smem da podlegnem panici. Stavio je ruku na srce. (Tika taka, tika taka.) Koliko vidim ovde je sve u redu. Zatim je ruku spustio ka stomaku. Moram samo paziti da ne pritisnem jako da mi prst ne bi upao među zupčanike. Onda se zaprepastio zbog te misli. Pa zar je moja jetra zupčanik? Sigurno da jeste. Osećam njegovu metalnu površinu. Sada mi je jasno zašto mi je glava kao klatno, ili naučno tačnije rečeno zašto je baš pravo klatno... Ko zna kad su me zadnji put navili? A da li ću umreti ako to zaborave? Moram im hitno zatražiti da me naviju. Sad je trenutak! Umesto svog glasa čuo je:
- Bong, bong, bong.
Gledaoci su na TV prijemnicima mogli da vide kako profesor Momirović vadi iz aktn tašne kaiševe. Otpustio je široku omču i trgnuo je dva puta proveravajući da li će funkcionisati. Voditeljka se uplašila njegovog mračno nepokolebljivog pogleda.
- Nećeš ti meni..., procedio je Momirović i nabacio omču preko prestrašenog profesora Flegmića. Iz njegovih usta još je odzvanjalo "Bong, bong, bong".
Na kraju grada, na mestu gde se dodiruju ratarska i hiperurbana civilizacija, uzdigao se beli soliter. Grupa mladića i devojaka sedela je u dugačkoj i uzanoj sobi nabijenoj pored neophodnih delova nameštaja praznim limenkama Koka kole i stranih piva. Imali su sastanak. Razgovarali su i slušali jaku pop muziku iz konspirativnih razloga – mera predostrožnosti i opreza.
Pred zapisničarem Dukijem ležala je sveska i gomila nekakvih plakata. Njegov položaj bio je dvostruko važan, jer je te plakate on umnožavao u fotokopirnici svog oca. Sve je to podsticalo sujetu i pojačavalo njegovu nametljivost. Bio je to dečkić od 16 godina, sa cigarom uvek u ustima. Jedini koga se Duki pomalo plašio bio je Zoran. Idejni šef i organizator Zoran je želeo da izgradi svoj svet, svet bez reklama koje propisuju način oblačenja, jela, pa na kraju i zabave. Njegova revolucionarnost i često prazan stan bili su dovoljan razlog da sa svojim drugovima oformi organizaciji "Antireklama". Kada je razgovor o novim planovima već odmakao u stan je upala zadihana Dejana. Kada su je smirili, ona je ispričala:
- ... i ostalo mi je 12 plakata. Pomislila sam da bi najbolje bilo da odem u zbornicu i tamo ih okačim. Prilika se ukazala pred kraj fizičkog. Eskiviram tetkice i taman kad sam ulazila primetim Lelu iz šestice koja je bila dežurna. To je jedna ćurka teška, ružna, ali zato ambiciozna. Što je najgore, profani je vole, jer im služi kao centar memorije iz koga po potrebi izvlače podatke. Na licu sam joj videla nameru da me zaustavi. Kada sam ušla, vidim u zbornici nema nikog. Na brzaka zalepim iznad rasporeda časova TUCITE SE U NAŠIM KAFANAMA, a levo od njega CURITE. Čula sam njene korake pred vratima. Snimim orman i uletim. Naftalin. Zvuk uplašenog kucanja na vratima. Pošto je videla da nema nikog, osećam da joj se kvarni osmeh smrzao na licu. Vrata su se ponovo otvorila i ulazi Pera Zver. Zastrašujuće je upitao: "Šta ti mala radiš ovde? Kakve su ovo svinjarije iznad rasporeda?!" Čula sam Lelino lupanje srca: "Pa, ja sam malopre ušla, tražila..." "Tražiš đavola! Gde je direktorka?" Pucketanje ušne školjke i tresak vrata. Izlazim iz ormana i raspalim na vrata OTVORITE DECI JAVNE KUĆE. Izađem napolje i umešam se u gužvu.
Posle tapšanja, pohvala "Super, super" atmosfera se stišala i nastavio se razgovor o novim antiplakatima.
- Ja imam jedan predlog... RUŠIMO ZELENE ZIDOVE.
- Uvek ti o nekim zidovima.
- A šta ti to znači?
- Duga je to priča.
- Pa ajde, šta čekaš? Ispričaj!
- Išla sam na praksu u poljoprivredni kombinat. Odveli su nas da vidimo hladnjaču. Unutra su bile tone mesa visile na kukama iznad belog poda po kome su zaleđene kaplje krvi. Sve mi se smučilo. Videla sam jedan zid zelenog ubuđalog mesa. Izjurila sam napolje i činilo mi se da je cep svet zagađen zelenim zidovima truleži i raspadanja. Shvatila sam da se moraju srušiti.
- Pa je l' meso bilo stvarno zeleno? – upita debeljko.
- Ponovo smo morali u tu prokletu hladnjaču. Meso je bilo crveno, ali vizija grada zazidanog u zeleno truležno meso još mi uvek ne izlazi iz glave.
- Da, da, to je simbol, čitao sam ima kod Bodlera samo što tamo nije zeleni zid, nego su neki splinovi. Pošto sam već uzeo reč evo reći ću i svoje plakate.
Bio je to Ivan, a zvali su ga Majakovski, jer je u gimnazijskom zborniku U OKU ZVEZDA objavio dve pesme. On je između plakatdžija bio najproduktivniji. Ispalio je čitavu seriju:
- OBLAČITE SE OBLAČNO, hoću da kažem da svoju odeću možeš da odstraniš uvek – kao oblak kišu, oblak je posrednik između nakupljenog i izlučenog, ali ima i drugo značenje – oblaci su meki i menjaju stalno oblike, tako svi treba da se ponašaju kao oblaci. 27 MRŽNjI PREDAN, priznajem da me je ovde povukla rima. PUSTI PUSTU PUSTINjU PUNU PUSTE PUSTE. Za mene pusta znači mnogo. Pusta vam je orgazam svetova. DOKLE ĆETE UČESTVOVATI U SLETU – SLETITE, dokle ćemo svi činiti iste pokrete? Dokle ćemo biti ljudi mašine? Ovo je protest protiv koordinacije pokreta. IGRAJTE IGRE MARIONETAMA, mi imamo pravo da držimo konce tih jadnika u svojim rukama. Budimo sami svoje marionete. EMANCIPACIJOM PROTIV EMANCIPACIJE. Dok traje borba nema oslobođenja. Dok ne traje borba nema oslobođenja. Pa gde je rešenje? U emancipaciji. KREVETIRAJTE KREVETE, to je u vezi onog našeg proklamovanog seksualnog morala. OŽIVIMO FABRIČKE DIMNjAKE. Nisam mislio ovde na oslikavanje dimnjaka, iskoristio sam tu onu parolu sa televizije o oživljavanju privrede. Zamislite dimnjak kako pulsira u ritmu krvotoka. On se uzdiže na noge, gura i probija kroz ulice. Noge su mu od visokih peći.
Nestrpljivi Duki se oglasio: "Daj skrati priču. reci nam samo je l' imaš još koji, da odaberemo."
- IŠUTIRAJ SVOG DVOJNIKA, PONAŠAJTE SE KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO, REPRODUKUJTE SEBE, LjUBITE PARADOKS, rekao je pometeni Ivan.
- Mogao bi još tri sata da ređaš tih besmislenih...
Stela se trgla:
- Ivanovi plakati su sve sami biseri. Trebalo bi da postaneš svestan da si kreativan kao tvoj aparat za fotokopiranje. Na kraju krajeva možeš da zahvališ toj glupoj mašini što si ovde. I, na kraju krajeva ti si...
Zoran je prekinuo svađu. Stelina podrška je izazivala u Ivanu talas ljubavi koji je uspešno prikrio pomirljivim predlogom: BUDIMO FOTOKOPIJE FOTOKOPIJA. Inspiracija ga nije napuštala: AUTO- MAUTO. Uzburkanih emocija, Stela nije plakate najbolje shvatila, ali je na brzinu rešila da ih prihvati, kao što se sve u ljubavi lako prihvata. Shvatila je da je ovo pravi trenutak da ispriča priču koju je izmislila sa nadom da će se dopasti njenom "pesniku".
- Danas sam peglala svoju košulju i nešto se u meni desilo. Zamislila sam se kao da samo pegla i ja postale jedno... Preda mnom je bilo platno. Moja vrelina sudara se sa njegovom ledenom vlagom dajući čudne i nestalne figure pare koje se dižu i orošavaju moj rub. Bio je to dodir nemogućeg. Izmirenje je donosilo dodir dvaju vizija. Ispred mene, prostirala su se brda i prelomi. Svojim špicom plovila sam ravno kroz njih. Zanimalo me je da vidim šta je iza tih brežuljaka platna. Čim bi jedno ostalo iza mene savršeno zaravnjeno, ispred se uzdizalo neko novo. Sa vremenom sa shvatila da je cilj mog života zaravnjivanje. Ali uvek kada bi se zanela, i kada bi zaželela da krenem dalje – isključivali bi me. Želja da vidim svet kao ploču postajala je vizija onog najlepšeg mogućeg sveta, za koji znamo da se može ostvariti na nekom drugom svetu. Ja verujem u taj raj. Onda sam se uplašila.
Stela je prokomentarisala: "Ja sam protiv raja pegli, i zato sam smislila PEGLE BACITE NA OTPAD, ZABRANITE DA PEGLE ODU U RAJ.
- Daj ženama pegle u ruke i ceo svet će biti ravan.
Branko nije dopustio da neobavezna ćaskanja o peglama zasene njegove oštre i muške plakate:
- ZAŠTITIMO UBICE, KRADIMO, USTAJTE ZA LOŠIJU BUDUĆNOST, ISPRAZNITE MOZGOVE – SRUŠITE IDEJE, ZAPALITE FOTELjE.
Zoran je tu morao da reaguje. Svi su pre ili posle shvatili da ovi plakati ne vrede mnogo. "Pa ti si rešio da uništiš ceo svet; hajde objasni otkud ti te parole!"
- Pa, ja sam mislio kad sam pročitao ZAŠTITIMO JAVNI NEMORAL i OTVORIMO DECI JAVNE KUĆE, TUCITE SE U NAŠIM KAFANAMA da treba da svi ustanemo protiv... da moramo prvo da razrušimo ovako napravljen svet, pa tek onda... ono sve što ne valja. U svakom slučaju to je lošija budućnost. Moja vizija sveta je možda malo mračna, ali...
Tajac, neprijatnu tišinu prekinuo je Foka. Bio je to mladić odsečnih crta lica. Iako temperamentan, umeo je dugo da ćuti, a onda najednom izlije bujicu reči praćenu poluvojničkim pokretima.
- Ove plakate, pokazivao je prstom na papirić u ruci, već sam isprobao. Pokazali su se kao izvrsni. Primetio sam da je njihov efekat kao i u slučaju mojih prethodnih plakata izvrstan. Danas sam gledao dva pozornika kako cepaju ove plakate i psuju na sav glas, a jedan je izvadio pendrek i lupkao se po nozi zevajući unaokolo kao da traži počinioca. Tada sam dobio ideju i za plakat PENDRECI USTANITE. Žao mi je što ne shvataju da sam na njihovoj strani, jer i ja smatram da reda mora biti. Svojim plakatima ja zapravo miliciju podržavam, a oni misle da je to ironija... uglavnom, efekat je jak. Dakle, moji plakati za danas: PENDRECI USTANITE, NE RUŽITE ORGANE, ZAUZDAJ MAGARCA.
U tom trenutku vrata su se zatresla pod nečijim dosta agresivnim pesnicama. Uniformisana lica su ušla noseći svoje mašinke. Brzo su se rasporedili po uglovima sobe. To je, možda, bilo bezrazložno, jer se zabezeknuti dečaci i devojčice nisu ni pomerili.
Konačno razrešenje Afere odigralo se u zbornici već spomenute škole. U čelu stola, na sredini zbornice, sedeo je viši inspektor Lalević. Direktorka je samo nervozno pušila. Pera Zver je klimao glavom i lupkao prstima otkrivajući tako pogledima roditelja da ima mesta njihovoj zabrinutosti. Inspektor je tegleći kravatu gledao u svoje beleške i govorio. Njegova pridika izrečena odmerenim, ali i značajnim tonom budila je zle slutnje.
- ... ponekad je potrebno da se društvo zainteresuje za roditelje maloletnika, jer ono što vi dovoljno ne činite, mora da pređe u naše ruke. Nemojte misliti da se iza ovog samo naizgled kriju krupne stvari. One to i jesu.
Cicina mama nije izdržala:
- Ako boga znate, recite inspektore, šta je moja Cica uradila?
Profesor Perić se obrecnu: "I na vašu malu će doći red." Inspektor je nastavio:
- ... kako ste dopustili da deca iza vaših leđa vršljaju. Skupljaju se po stanovima i tamo možda bahanalije prave, a vi to ne znate. Ali to je naivno prema onome što oni stvarno čine. Mesto da se lepo zabavljaju – da pevaju, da pričaju viceve, bave se sportom ili uče, oni kuju prevratničke planove. Šta im to znači ZAŠTITIMO JAVNI NEMORAL? Jeste li se pitali kome je to namenjeno? Njihove akcije su direktno okrenute protiv nas. Mesto da svoje mišljenje iznesu javno, oni se koriste banditskim metodama. Ne može se razuzdanošću ništa postići. Da su došli do mene, ja bih ih lepo posvetovao. Šta znači molim vas ZAUZDAJ MAGARCA, i ko je ovde magarac pitam ja vas, ili ovaj, ovde pogledajte NIŠTA VAM NE NUDIMO.
Posle žučnih deonica govor inspektora je uplovio u mirnije vode pročišćenja i pouke u kome je direktorka završila veče:
- Ovaj put se sve srećno završilo, vi roditelji ne igrajte se sa dečjom revolucionarnošću, a vi deco izvucite naravoučenije da se buntovnički pokušaji završavaju neuspehom.
Ja jesam kaluđer Đordano Bruno. priznajem da sam proputovao Evropom i svuda širio svoje ideje o kosmosu. Ptolomej, naravno nije bio u pravu. Kosmos je beskonačan i u njemu se nalaze mnogi svetovi. Takođe priznajem da sam svome učenju podučavao prijatelja Močeniga, koji me je kako čujem prijavio ovom sudu. Ni na ovom trgu se ne odričem svog učenja ni pod pretnjom najgore smrti. Zato ti u beloj mantiji nemoj opet da me pitaš jesam li prešao na vašu stranu. Nisu me slomila tvoja gvožđa i otrovi. Vidim, približavaš mi se. Shvataš da sam u pravu, to vidim na tvom licu kada počnem da objašnjavam svoj sistem o kosmosu.
Jesam jeretik i ponosno prihvatam osudu. Ne možete mi ništa. Stradaću u vatri i sa pepelom koji će plamen da razveje u nebo doći ću među zvezde. Nemojte da me gurate tim vilama, dostojanstveno ću sačekati svoj kraj. Osećam jaru koja me obuzima... Jedan eno skače, smeje se, onaj tamo vrti glavom levo desno i pravi grimase, ovaj treći namiguje i maše, eno ga i moj verni učenik, plače. Kosmos ima bezbroj svetova!
Za vreme radne terapije prilikom spaljivanja lišća u dvorištu došlo je do nesrećnog slučaja u kome je izgoreo pacijent koji je umišljao da je Đordano Bruno. Psihijatrijska klinika u našem mestu.
Juče, u četvrtak 27. marta krupne kapi kiše su stvarale bujice na asfaltu kod Teslinog spomenika gde se tiskala gomila ljudi. Vlažni kaputi su ispuštali paru njihovih tela i umornih glasova. Koliko je samo čovek nemoćan u odnosu na sile koje su jače od njega. Ja sam začuo vapaj majke: Moje bolesno dete! Jedan starac koji je svoja klecava kolena pridržavao štapom brisao je znoj i kišu sa čela i kukao: "Moja sahrana je već prošla". Tada sam začuo urlik studenata: EVO GA! Kao lavina su navalili da se probijaju svojim lenjirima do vrata autobusa koji je pristizao. Nisam mogao da uđem u prvi autobus, nisam mogao da uđem ni u drugi, pa čak ni treći, a kada sam se približio četvrtom, šofer mi je uz ciničan osmeh zatvorio vrata pred nosom. Kući me je dovezao peti autobus, ali, avaj, bilo je kasno. Moj jedini prijatelj Dima, nije izdržao. Nisam mu mogao pomoći. Danas, kada sa njim o tome razgovaram, zagrlimo se i plačemo obojica i proklinjemo autobus 26.
Sa radija koji se nalazio ispod prozora dopirali su zvuci najpopularnijih pesama Toma Džonsa. Simka je vrištala. Sava joj je cimao kosu držeći je za ruku i s vremena na vreme je udarao kolenom. "Mislila si da ne znam! Šta deca sve gledaju".
- Pusti me, aaaaa jao aaa...
Ispod stola u velikoj kartonskoj kutiji bili su Slavomir i njegova mlađa sestra Lida. Bili su bezbrižni i smejali su se. Vedrina njihovih duša izlivala se kroz nežna tepanja. Tapšali su se rukama.
- Pusti me, pusti me, uf... zagoreće ručak. Sava je gurnuo Simku prema šporetu, strovalio se na stolicu, a onda se dohvatio flaše vinjaka. Šutnuo je kutiju koja mu je bila pod nogama. Deca su zaćutala.
"Tatica je ljut, tatica je ljut, tatica je..." Onda se ponovo začuo njihov kikot.
- Mali zamukni uštrojiću te! – dreknuo je i šutnuo kutiju, "Ženu ću od tebe da napravim. Zgrabiću te za noge i prevrnuti kao jagnje i makazama štric, štric." Simka mu tutnu sarmu pod nos. Miris zagorele sarme se širio, a deca su čekala poziv na ručak.
- Pacovi za sto!!
Oni su se uzverali uz svoje stolice. Simka je kašikom gurala celu sarmu u Slavomirova usta. Mast se slivala niz njegove obraze, a repić kupusa je ostao u njegovom nosu...
- Kuvam po ceo dan, varjaču ne ispuštam iz ruke, otkad sam vas rodila mira više nemam.
- Jašta da nemaš kad landzaš po celom kraju.
Lida se naslonila na Slavomirovo rame i došapnula mu "Vidiš kako se mama baš žrtvuje za nas – ne ispušta varjaču iz ruke i landza po celom kraju."
- I uvek nas ostavi u parku da se izigramo sa decom i kučićima. I kad dođe po nas žali se kako je teško radila. Znaš, ja sam odlučio kada porastem oženiću se mamom. Otac je video baricu ispod stola.
- Opet si se upišao. Crna kapuljača – 4 sata!
Slavomir je otišao u ćošak i stavio kapuljaču preko glave i kleknuo na kukuruz. Mala Lida je uzela svoju kapuljaču i kleknula pored brata.
- Bato, volim da smo uvek zajedno.
- Tišina tamo, znate da nema razgovora.
Na radiju je u toku bila emisija "Zvezdani časovi čovečanstva": "Jednog dana će svi ljudi imati pravo da jedu koliko hoće, jednog će dana svi gladni ovoga sveta ugledati pred sobom bogatu trpezu."
Grupica po grupica ljudi se primicala i odmicala od belih kipova. Mirko i Ksenija sa roditeljima i Biljanom, ćerkom njihovog druga Koste Lobanjića bili su u subotnjoj poseti muzeju. Posle četiri godine i prepodnevnog sladoleda došlo je vreme da po prvi put budu upućeni u tajne arheologije. Toliko ih je zainteresovala već prva figura, onaj četvoronožni eksponat plemenitog čovekovog prijatelja da su počeli da trčkaraju oko njega: điha, điha...
- Mirko, Ksenija, nastupio je otac.
- To je konj, krenula je majka smirenije. Napravljen je od belog kararskog mermera.
Mirko: – Tata, je l' može ovaj konj da se jaše?
Mirkova mama, žena kestenjaste kose, držala se svog iskušanog pedagoškog načela postupnosti:
- Ljudi koji su živeli pre mnogo vremena i zvali se vajari pravili su figure koje su zabavljale ljude. Oni su ih gurali na velike trgove da bi mnogo ljudi moglo da se igra sa njima.
"Pedagoška bajka – sve je nastalo iz igre", pomisli muž koji je ne jedanput bio u prilici da razmišlja kako će njegova deca biti odgojena po načelima savremene i napredne nauke o vaspitanju.
- ... i čika Belerefont je pokušao da se popne na konja i to mu je uspelo kada mu je pomogla dobra vila Atina. Njegovi drugari su skakali od radosti. Onda su pili i pevali.
- A šta su pili, upita ćutljiva Biljana.
Na ovo iznenađujuće pitanje usledio je iscrpan odgovor:
- Zlato, bogovi su pili nektar, ljudi vino, a deca sokove.
- Mama, kada idemo kod ujka Mike ja uvek dobijam Koka-kolu.
Zajedno su razgledali izložene kipove, pa naravno ii čuvenog Pegaza, kada je mudri otac rekao:
- E dosta im je. 20 minuta. Pažnja im je popustila. Milka, sada treba da se poigraju i zabave – nečim korisnim... Hajde deco, hodite ovamo. 'Ajde svako sebi da pronađe najlepši eksponat.
- Tata, a gde sve smemo da tražimo te eksponate? – Jedno od dece je želelo da podrobnije sazna pravila igre.
- Svuda, samo ne smete da vičete i trčite po muzeju. Mi ćemo sedeti tamo kod onog čike što sad briše čašu. Da, da, tamo. Roditelji su pošli na jedno piće, a deca u potragu za umetničkim blagom.
Kseniju u crvenoj haljinici simpatija je magičnom rukom privela jednoj iscrtanoj amfori, ali kada je videla Mirka kako se provlači ispod kanapa pošla je ka njemu. Crveni kanap je okruživao nepotpuni kip muškarca.
- Šta to radiš, pitala je Ksenija Mirka.
- Tražim nogu.
- A je l' znaš kako izgleda ta noga.
Deca su spustila svoje glavice i neko bi pomislio da traže mrave, a ne tako veliku stvar kao što je noga. Njihova mama je viknula:
- Opet se valjate po podu. Mališani su istog časa ustali.
- ... A šta misliš gde su mu ruke i noge?
- Sigurna sam da su mu otpale kad su ga donosili ovde. Sigurno se neki čika u plavom okliznuo.
- Ma ne znaš ti ništa. Pričao je meni teča o tome, ali zaboravio sam šta. Ja mislim da su to bili ljudi koji su živeli mnogo davno. Bilo je tu tri sina i zmajeva i vukova i lavova.
- I krokodila.
- I ti ljudi su lepo živeli. I onda su došli lavovi i napali su ljude. Oni su se branili golim rukama, ali su lavovi bili jači. Kada nekog pojuri lav i stigne ga, onda mu gricne ruku ili nogu, a čovek se skameni pa ga lav ne pojede do kraja. Tada im se priključila Biljana. Ona se nije složila sa Markom jer je čula da su ti eksponati bili u zemlji. Nije joj bilo jasno zašto su ih čuvali u zemlji i zašto su ih iz nje izvadili, ali nikako nije htela da pristane na nekakve lavove.
- Sve što je staro se nalazi u zemlji. Nije mi samo jasno kako to da ima još uvek starih ljudi po ulicama. Kako li će oni izgledati kad počnu da ih stavljaju u zemlju ili kada počnu da ih ponovo vade? Biljana je dobro zapazila da ovi izvađeni nemaju bora. Izgleda da je zemlja toliko teška da ispravlja bore.
- Nema veze ta tvoja zemlja.
- A lavovi? To su priče za malu decu.
- Ti si tatina maza.
Ksenija je bila najrazumnija i dala je savet.
- Hajde, idemo da pitamo tatu i mamu.
Tata je pio pivo a mama kafu.
- Tata je l' da da su ove ljude pojeli lavovi, pa su se oni uplašili i okamenili, pa ih lavovi nisu mogli da progutaju. A tata, je li, je li...
Otac je pomislio: "Ne mogu od tebe ni čašu piva da popijem", ali se suzdržao i rekao:
- Nije sine, to su kipovi i oni su stojali po vilama bogataša. Uskočila je i njegova žena: Ti kipovi su služili kao što sam vam rekla za igru, ali i da oplemene duh. Ljudi postaju bolji, lepši i pametniji kada gledaju te kipove. Mama je pogledala bistre oči svoje kćeri: Kako brzo shvata naša mala devojčica, a njen muž je nastavio:
- I onda su došli ratovi. Ljudi su nosili mačeve i koplja i šlemove i tukli se međusobno. Puno je krvi poteklo. Došli su vandali i počeli da ruše i spaljuju sve lepe stvari. Biljana se unela Marku u lice:
- Eto vidiš da nisu lavovi.
- Tata je l' da da su vandali vrsta lavova? – Uzdigao se na prste.
- Nisu sine, vandali su ljudi koji su došli sa severa i opustošili Italiju i Evropu.
Mirko: A ko im je bio vojskovođa? Zbunjeni otac je u trenu izmislio: "Vandal Veliki!"
- ... Dakle, ti su vandali rušili kipove (tu uzdahnu) tako da smo ih mi da bi ih sačuvali stavili u ovakve kuće. Treba sve lepo čuvati da bi ljudi posle nas mogli da se oplemenjuju. Zato žete i vi kada porastete naučiti da cenite arheološko blago. – Deca ga nisu ni slušala. Jedino je Ksenija čekala priliku da pita "A da li ima i danas vandala", ali Mirko je prvi ispalio:
- Tata hoću i ja da vidim jednog vandala.
Otac je toliko već ocrnio te negativce, prikazao ih kao prave monstrume pa da ne bi plašio decu odvrati: Ne sine, danas nema više vandala. Ali serija pitanja o tako zanimljivim ljudima nije prestajala: Tata, a da li vandali imaju brkove? Tata a je l' imaju vandali rođendan?
Kraj očevih usana ovlažila je pena piva. On je u glave svoje dečice ulio nova znanja. Kratak čas istorije bio je veoma uspeo i njegov razlog za samozadovoljstvo bio je opravdan. Kada iskapi svoje piće, svi zajedno krenuše da vide koje su to statue klinci izabrali. Kako je svako hteo da bude prvi, iskusni roditelji su ih primirili rečima da će na sve doći red. Kseniji se dopala statua mladog kovrdžavog muškarca koji u ruci drži jedan lep grozd. Roditelji su bili ponosni na porodičnu naklonost bogu Bahusu koju su primetili kod svoje naslednice.
- Mama, zar ne liči na Zorana iz parkića?
Biljana ih je dovela do statue sa elegantnim ogrtačem i kosom u rukama. Muž i žena su se pogledali "Ova mala Lobanjićevih..."
Ćerka njihovih prijatelja je govorila:
- On mi liči na deku na selu. Moj deka ima i kravu. Ja odem sa sestrom sa telićima, a moj deka uzme kosu pa pođe ka nama a ja uživam.
Bračni par je prokomentarisao: "Mala je opsednuta."
- ... Deka je u belom i bore mu se vide... Pa onda ide da kolje piliće za ručak a mi se sakupimo i gledamo kako kokoška mlatara krilima, dok joj se na otkinutoj glavi prevrću oči, pa sve kao da trepće, a baba raspoložena čeka sa vrelom vodom i uživa...
- I Kosta Lobanjić je ponekad neobičan, došapnuo je muž Milki.
Kada je i Mirko pokazao skulpturu koja mu se dopala, svi zajedno su otišli na ringišpil.
Pesak je škripao pod sandalama ljudi odevenih u dugačke odežde dok besni vetar zviždaše vazduhom. Vlažna toplina se spuštala sa narandžastom prašinom i gušila grupu ljudi koja se zaustavila u nadi da će nepogoda brzo da prođe. Bili su to proroci koji su se zaputili na svečanost na kojoj su očekivali i Boga. Najbradatiji između njih bio je ubeđen da im svevišnji daje znake o svome prisustvu, i bodrio je ostale da nastave kretanje, Njegov drug, koji je sebe smatrao većim prorokom, tumačio je međutim ovu pojavu božijim negodovanjem.
U međuvremenu vetar je počeo da slabi. Uz zajedničke molitve uskoro se sasvim zaustavilo. Sve se smirilo, pesak je polegao pesku i tišina je zavladala. A onda, iz daljine, ponovo se začuo zvuk koji je po licima prošarao osećanje bojažljivosti. Brat Arsenije je zažmirio pogledavši ka horizontu: "Odakle li će sada da dođe?"
Šum se pojačavao. Kako je on postajao bliži sve je manje ličio na fijuk vetra. Svetlosni snop je procepio oblake. Proroci su čuli lepet krila kao da neka velika ptica sleće. Ocu Petroniju učinilo se da ih nadleće pustinjski orao... Konačno su iznad svojih glava videli mladića široko raširenih krila sa velikim sjajnim oreolom. Nagnuo se povivši levo krilo i u širokom luku im se približio sa prednje strane. Sad se lepo videlo kako leprša njegova bela haljina i kako presijavaju rubini. Da bi se prizemljio, povio je telo unapred tako da su proroci mogli da vide njegove tabane. Videlo se da desnu nogu povlači malo unazad, dok mu je leva bila spremna da dodirne tlo. Posle nekoliko trenutaka on je već trčao ubrzano kočeći krilima. Kada se prašina slegla, proroci su ugledali njegovo već smireno i dostojanstveno lice. Očekivali su od njega da prvi progovori.
Makarije je svojim hitrim prstima razvezivao torbu i izbacivao ostatke usoljenog buta. Još se čuo zveket odbačenih srebrnjaka. Oni koji su mislili da im gresi nisu veliki smatrali su da im Bog šalje opomenu da se ne gorde odviše. Njihov strah bio je čak veći od straha onih koji su imali opravdane razloge da očekuju kaznu. Počeli su da se međusobno gledaju i da procenjuju u čijem je izrazu (lica) panika najveća. Iako su pretpostavljali da bi Arsenije trebalo već da plače, videli su da on potpuno mirno gleda anđela u oči.
Anđeo je posle duže pauze izgovorio:
- Veliki strah vas je obuzeo.
Arsenije je spremno dočekao:
- Gresi su pritisli njihove duše i sada se plaše zaslužene kazne.
- A otkuda ti sa njima, iskušavao ga je anđeo.
- Vodim ove grešnike u svetilište da vidimo Boga i tamo ću da ih ostavim kao što sam ih na putu i pokupio.
- Grešni su vavek međ grešnima.
- I grešnima valja pomoći, treba im pokazati put do božjeg hrama.
Neki su počeli da gunđaju: Vidi ti ovoga kako govori a najgori je, najgori je od nas.
Anđeo je počeo da ih ljutito sateruje. Zle slutnje su ih obuzele. Jedino se govorljivi prorok Arsenije nije dao pomesti. Usput je anđelu pričao o svojim delima.
- A vidiš, svevišnji je odlučio da ideš u pakao, reče mu anđeo.
Arsenije nije bio iznenađen. Sudbina mu je odredila pakao. Rekao je naglas, da bi ga čuli i uplakani proroci "Čuo sam da će skoro sudnji dan, a tada će sve ponovo da se preispita." Jedan kamen ga je zamalo promašio samo zato što se okrenuo anđelu:
- Ajde, reci mi evo sad dok idemo u pakao, reci mi kako je gore, gore u raju.
Anđeo je odmahnuo krilom i odvratio:
- Svega ima, teče med i mleko. Svako jutro dok pčelice i ptice zuje oko nas mi gazimo kroz rosu dok ne dođemo kod izvora, u vrtu orhideja, gde se brčkamo. Onda se izležavamo i grickamo: ko voli bademe, neko orahe, lešnike, a poneko bogami i suncokret. Za doručak i večeru imamo med i mleko.
- Jednolična ishrana, ali zaista zdrava. A je l' možete mesa da jedete za ručak?
- Pa nema mesa...
Pokazalo se da je pustinja velika i da im valja dugo putovati. Arsenije se pravio znatiželjan i zapitkivao anđela:
- I šta radite dok grickate to rajsko semenje?
- Gledamo bubice kako skakuću, letuckaju i gamižu. Ponekad prođe neki paun, pa uživamo u njegovom raskošnom perju dok se šepuri. Dođe tigar pa ga pomilujemo. Predveče odšetamo do čuvenih fontana, a tamo u svežini rajskih kapljica grickamo susam i orahe. Osluškujemo lepršave zvuke božanskih lira. Anđeli koji sviraju u lire oblače se u belo, dok oni koji duvaju u zlatne trube navlače crvene ogrtače. To je tako lep prizor, a može da se vidi svaki dan. Svi smo tada radosni, a poneki i zapevaju. Neki put Bog prođe iznad nas, pa mu mašemo...
- A zar Bog nije stalno sa vama? – upita Arsenije.
- Vi dole mu dosta posla zadajete, anđeo ga je prekorno pogledao i nastavio:
- A oni koji sviraju u gitare su najlepši: svi su u zlatnom sa tri bele štrafte uzduž. Baš jedan moj drug svira tamo i kaže da su im odela dvadeset tri device pravile mesec dana.
- A šta ti radiš?
- Ja?... Ponekad me Bog zaduži da odvedem neku grupu blaženih ili grešnika tamo gde im je mesto.
Arsenije je bio uporan: "Ali šta ti radiš tamo gore?"
- Volim da grickam bademe i volim da gledam razne biljke i životinje. Ti ćeš moći tamo u paklu da gledaš najčudnije životinje. Kada dovedem neku grupu onda i ja sa predvorja zvirnem. Prošli put sam video kokošku sa sedam nogu sa tamnim krljuštima na krilima i repom lisice. A možda je to bila patka. Nisam mogao dobro da je vidim, ali sam joj ostavio šaku badema na jednoj užarenoj steni, pa će biti lepi, pečeni...
Arsenije je razmišljao o svojoj situaciji. Čekao ga je jedan poslić u paklu, ali je želeo da održi i kontakt sa rajem.
- Ako ih već toliko voliš, kada dođeš sledeći put potrudiću se barem da uhvatim tu patkicu – primetio je anđelov osmeh slatke nade i iščekivanja, pa je nastavio:
- Neću žaliti truda da i čitavo krdo poteram. Ti mi donesi pomorandže, koju bananu, a ja ti, zamisli, dovedem jedno prasence sa lavljom glavom, pa onako krekeće na sav glas, pa se umiljava i igra oko tebe.
Anđelov oreol se zasijao od zadovoljstva. Dogovor je lebdeo u vazduhu i trebalo je samo sačekati prvo viđenje da bi se on potpuno utvrdio.
Proroci su pokušavali da svojom skrušenošću privole anđela da utiče na njihovu sudbinu. Makarije je pokušao da iskoristi anđelov zanos dok je pričao o raju da zaostaje za ostalom braćom. Bilo je to bezuspešno, a pravdao se time da ga je zaneo vetar i da je upravo tražio gde se to zagubila grupa.
Po toplini koja se pojačavala naslućivali su da se približavaju ulasku u pakao.
Kada su čuli pištanje i zapomaganje usporili su hod i uputili zadnje poglede prema nebu moleći spas. Iskusni anđeo je rekao:
- Ništa više ne očekujte od neba. Ja sam izaslanik neba i poslušajte šta ću vam reći! Sve vaše brige su svršene. Prepustite se onome što ste sebi gresima natovarili... Nemojte da se iznenadite, kod onog narandžastog otvora povući će vas za noge.
Arseniju je došaptao: Ti ćeš već dole saznati za druga vrata, da bi nastavio:
- Budite bezbrižni. Idete u pakao i ..., i u tom trenutku čuo se krik prvog brata koga su povukli.
Dole ih je čekao Krvoglub:
- Upoznaćete ovde finog sveta. Nemaju svi iste muke, ali videćete, razmena utisaka lepa je zabava. Vama će razvlačiti dušu 18 puta dnevno, a bešiku ćete prazniti jednom mesečno, ko ne želi može i ređe. Savetujem vam da što brže istrenirate znojne žlezde. Proroci su već bili oznojeni, a škriputavi glas je i dalje pištao. – Ja ne volim kada mi se daju zamerke na jelo. Jako se naljutim kada mi neko podrigne posle sosa od gušterovog čira, a ako ga neko povrati, dobija od mene posebne porcije. Za vas proroke obezbedili smo i dobrih žena, tu se histerično nacerio čemu se priključilo duboko: ha, ha, ha, koje je odjekivalo i prolamalo se kroz sve hodnike mešajući se sa ženskim kricima koji su odozdo dopirali.
Posle nekoliko dana anđeo je došao sa grupom lopova. Arsenije, koji je očigledno imao punu slobodu kretanja, se pojavio iza velike okuke. Jahao je na sivoj balavoj hijeni koja je imala noge gazele i ispred sebe terao čitavu gomilu životinja. Anđeo je u rukama držao rajsko voće, a u džepovima mu se ocrtavala gomilica oraha. Arsenije je dojahao do anđela i počeo da mu priča:
- Vidi ovog Prdihora. Kako god da ga uzjašeš ide unazad. Baš se Satana lepo setio da mu napravi dve guze. Rešio mu je problem glave. Anđeo se približio da ga pomiluje:
- Treba mu ljubavi.
Životinja se od sreće na obe strane uneredila. Pre nego što se izmakao i prstima zapušio nos, anđeo je Prdihoru spustio jednu od narandži. Ovaj je dotapkao, čučnuo i prislonio stomak do nje. Osetivši primamljive mirise, ostale životinje su počele da balave i dotrčaše anđelu. Arsenije je viknuo:
- Pazi, grbokljun je mnogo alav – baci mu nešto... Vidiš li ga. Da ti je ta narandža ostala u ruci, tvoja bi ruka sa sve ramenom bila već u njegovom stomaku. Čudno se ti anđele ponašaš. Čim ti se neko smili, ti njega nadom zavodiš.
- Pa i treba da se nadaju. Bog je rekao da svi treba da se nadaju. Zato ja želim da im sve dam, da im dam celoga sebe.
Arsenije je tada priveo jednog domaćeg crnočiroglavca. Ovaj je bio najomiljenija životinja pakla. Skakao je istovremeno sa sve četiri noge pri čemu se čuo zvuk sličan zveckanju praporaca.
- Iju, što je sladak, ovaj bi obradovao i moje drugove.
- Ako ti se baš toliko sviđa, evo zapakovaćemo ti jednog rundavog, punačkog crnočiroglavca u lokvanje iz Stiksa i malo mulja da ima šta da jede. Anđelov oreol se zatamnio.
- Šta će moji reći, reče već pružajući ruke da bi uzeo simpatičnu životinjicu.
Već pri prvim zracima sunčevog svetla koje se probijalo kroz tunel koji je vodio ka izlazu, anđeo je primetio da je njegova odora prilično umazana muljem.
Arsenije je u to vreme krenuo nogu pred nogu do Krvogluba. Kod glavnog kotla je video brata Makarija okačenog o stalaktit i potpuno izmorenog. Golicavi surlopijavac je ispuštao nežne zvuke pokušavajući da svojom surlom poljubi proroka koji je izmicao svoju glavu. Krvoglub je baš nadgledao žigosanje lopova. Bila je velika gužva jer je iza ove grupe bila grupa licemera. Krvoglub je vikao:
- Daj to olovo u kazan, ti šepavi, tebi govorim. Brže, nemoj da mi se sad spotakneš... Oooo, kakav skot. Praviš grimase kao da te peče. Znaš šepavi žao mi je olova koje si prosuo, ali kad ti vidim tu finu metalnu nogu i ta me žalost prođe... Novi kazan!!! Ustaj i po novi kazan. E, tiše tamo, dosta sa kuknjavom.
Arsenije se uputio ka Krvoglubu prolazeći pored Žderomrca koji je oko ruke vrteo usijane klinove.
- Opet hoćeš dole?
Arsenije s čudom pogleda u blatnjave oči Krvogluba.
- Ehehe, a ako te ne pustim?
- Imam poslić dole... Znaš dopadaš mi se i zato ću ti nešto otkriti. Priđi... Satana baš ispituje ko mu je veran, a ko ne.
- Zar on može da sumnja da mu ja nisam veran?
Pogledavši Krvogluba Arsenije odvrati: "Ne znam, videćeš. Oni koji u dubini duše nisu odani vođi umiraće 5000 godina". Krvoglubovo lice se ispuni strahom.
- Spusti me!
Krvoglub mu pokaza otvor u steni gde je započinjao tobogan. Arsenije zakorači levom nogom i spusti je u nepoznato, a kada uvuče i drugu nogu, odgurnu se i krenu. Tobogan je vijugao. U njemu je bilo mračno, ali s vremena na vreme bi se pojavio poneki otvor sa užarenim svetlom i kricima. Temperatura je blago rasla. Kako je putovanje odmicalo, pojačavao se neki specifičan, verovatno satanski miris a vazdušna struja je počela da ga koči. Na kraju ispade iz tunela. Prevrnuo se, pa dočekao na šake i kolena.
- Arsenije, stigao si.
Arsenije je polako podigao glavu.
- ... Naredio si mi balašalamske noći da ti dođem.
U trenu se prisetio kamenih jaruga, iglica od kleke, zvezda, šištanja toplog vetra, panike braće koja izbezumljeno tumara i dovikuje se sledeći svetla koja se pale i gase na vrhovima, njihova pozaspala telesa u šikari i osećanja očaja kada je shvatio da je ostao sam, sagledan u vrh koji se crveneo. Satana prekide njegove misli: "Noge su ti klecale."
- Klecale su jer se i celo brdo treslo i kamenje odozgo odronjavalo. Nešto me je vuklo nagore, a što sam vam bio bliži, bio sam ubeđeniji da je jedan od vas dvojice moj progonitelj iz sna.
- Znoj ti je kapao sa nosa i niz bradu.
- Satano, znao sam da me ti podržavaš i goniš da izdržim. Shvatio sam da vas dvojica vodite bitku oko mene. Toliko sam se plašio onog drugog, zbog koga mi je penjanje izgledalo kao večnost.... Prepoznao sam tvoje lice iz sna kada si mi ponavljao: "Dođi i prepoznaj me i pokazaću ti put!" lice ti je bilo kruto kao i sada, kao da je nešto zalepljeno preko njega. "Dođi”, rekao si.
- Jesi li siguran da sam te ja zvao.
"Da li je to bio on", upita se Arsenije u sebi, "Ti, ti si to bio."
- Arsenije…
- Čuo sam reči "Dođi!" Onda ste iščezli. Kleknuo sam i drobio grumen koji sam uzeo u šaku. Znao sam da sam te našao i da treba da ti ponovo dođem i došao sam.
- Arsenije, prevario si se. Vreme je da te tvoja vera napusti, da odbaciš svoja uverenja.
- Ko si ti Satano?
- Onaj drugi. Bog te je zvao. Njemu maska uvek ostaje večito prilepljena uz lice – Bog je nepromenljiv, uvek sa maskom koja vas boli. Svoje maske ja stavljam i skidam kao što vas dižem iz pepela i rušim u njega.
U toku letnjeg raspusta 1986. grupa studenata arheologije univerziteta SRPOS imala je obavezu da provede tri nedelje na terenu. Već na početku su se javili problemi. Veće našeg fakulteta na vreme je priložilo prijavu odboru za dodelu lokaliteta. Nadali smo se da ćemo da dobijemo tip A-3 – Odisejeva epoha, pri čemu smo imali nameru da istražujemo Alkinojeve konjušnice i torove, ali bili smo neprijatno iznenađeni kada nam je saopšteno da smo dobili tip D-8 – ispitivanje kamenoloma kod svetilišta Posejdona Apoatrofosa.
Ja, dole potpisani profesor, dva asistenta i 22 studenata smestili smo se u šatore na obali mora. Opremljenost u ašovim, lopatama i ostalom alatu nije bila na zadovoljavajućem nivou zbog nespremnosti odbora da finansira projekat na Pataroskom kamenolomu. Zbog loše hrane u kafani KOD SITOG HERKULA i preteranih količina patlidžana bilo je mnogo zahteva za poštedom usled stomačnih tegoba.
Ali sve tegobe su nestajale na samom nalazištu. Posle dva dana kopanja našli smo prve tragove: zelenkasti kamičak sa crnim tačkama. Pretpostavili smo da raspored tačaka krije neku značajnu tajnu, i doista tačkice na jednoj strani kamena su označavale raspored brodova u bici kod Tasosa, dok se na poleđini nalazio nacrt sazvežđa Bik pri čemu je jedan deo falio. Dugo smo razmišljali o crtici povučenoj preko te strane. Odmah mi je palo na pamet da ona predstavlja samog vojskovođu koji je bio neposredni potomak Minotaura. Već tada nam je bilo jasno da smo na tragu epohalnim otkrićima. Budili smo se s pesmom, i već pre doručka, na koji mnogi više nisu ni išli, spuštali u naše rupe. Znojili smo se i uzdisali, ali dragoceno kamenje je uzvraćalo otkrivajući neslućene stvari. Prošlo bi ponekad i čitavo prepodne, a da niko ne bi izašao iz svoje rupe. Tišinu su narušavali tupi odjeci alata, uzdasi, kljačkava brisanja znoja sa čela, ali često i usklik oduševljenja "Našao sam!" U toku istraživanja oteli smo od kamena i zaborava 2851 kamičak sa šarama, a za najvažnije između njih i verodostojna tumačenja. Naši kamičci čuvaju nebrojene tajne o toj epohi i o nama samima. Spremni smo stoga da i teorijski zasnujemo i obrazložimo novu oblast arheologije – kamičkarstvo.
Nadajući se da ćete nam obezbediti izložbeni prostor u nacionalnoj galeriji u najskorijem roku
srdačno vas pozdravljamo.
Epnuos, školarac iz Paposa je sedeo na klupici iznad razmotanog svitka. Teča Apolonije je sedeo u susednoj prostoriji i razgovarao sa svojim prijateljem.
- Ali dragi Polihistore, zar vam nije jasno da je u vreme druge kraljevine Atlantida već potpuno bila savladala sve tehnike građenja, što je omogućilo da dignu hram boginji Pil, za koji vam i dalje tvrdim da je bio neuporedivo lepši od tog vašeg mauzoleja.
Epnuos je češkao glavu koja mu te večeri nije bila najbolji saradnik. Ali već sama pomisao da će ga teča propitivati vezivala je njegov pogled za lekciju u papirusu. "Pošto je kostur krila već gotov treba ga pripremiti za lepljenje perja. Poželjno je da se on na prepodnevnom suncu suši 11 dana. Da bi letenje bilo visoko i dugotrajno valja nabaviti i očerupati sledeće vrste ptica:
pegavi pustinjski orao 4 komada
ćubaste biserke 3 komada
prepelice obične 5 komada
crvenoglava patka 3 komada
vrabaca 27 komada
mudru sovu 12 komada
rajsku pticu 5 komada
Dakle, da zapamtim! Po tri: ćubasta biserka, pustinjska patka i ništa više; onda po četiri: pegavi orlovi ... da tačno; pet: prepelica i sove, ne, ne, ne, prepelice i rajske ptice, baš fino, dobro se rimuje, znači prepelice i rajske ptice, i vrabaca 27... "Orlova pera – repna se slažu na četvrte lajsne prve gornje letve naniže u razmaku od dva prsta. Pri kraju treba razmak povećati na tri prsta kod donje pregradne i pomične letvice. Treba obratiti naročitu pažnju da pero ne zapadne u pomični žljeb i da ostane slobodno kako bi se moglo vezati za letvicu tek posredstvom vrapčijeg paperja i voska. Taj će postupak biti objašnjen u poglavlju "vrabac i vosak". Orlova pera sa krila pre upotrebe treba obraditi u...
Za to vreme teča Apolonije je po vazduhu crtao neke lukove.
- Na taj način su u severnoj Atlantidi gradili svodove širina koje su bile nezamislive za južnu Atlantidu. Kamen je bio izvanredan, tako dobar da ga mi danas ne možemo ni zamisliti... Tada je prekinuo priču i okrenuo se prema drugoj sobi.
- Šta to smrdi?
- Verovatno to potpaljuju onaj svetionik na Farosu.
- Ali meni se čini da smrad dolazi odavde. Epnuose je l' osećaš neki dim?
Epnuos je sa svom svojom prisebnošću pokušavao da ugasi svitak koji se zapalio kada je on laktom oborio jednu sveću. U strahu od požara on dohvati prvu stvar koja mu je bila pod rukom.
Tako je počeo da gori i Ktesija iz Knida. Vatra se širila brže nego što je njegov um mogao da pojmi. Srušila se i jedna polica.
- Vatra, vatra, vatra. Upomoć! Biblioteka (gori)!!!
Plamen je počeo da liže stubove i zidove i nije se smirio dok se ogromna baklja nije ugasila. Kroz prazninu krova koji je pao mogle su da se vide zvezde kako nestaju sa prvim zracima sunca i gavrani kako kruže.
Bakica je zavukla ruku u krokodilsku tašnu tražeći pozivnicu odštampanu zlatnim slovima. Nalazila se pred ulazom u Sveumetnički paviljon. Poznati kompozitor tu je čekao svoju ćerku zapalivši cigaretu. Pozdravljao se sa prijateljima nervozno uvlačeći dimove koji su se dizali ka nebeskoj praznini. Unutra je žuto svetlo obasjavalo ćele otmene gospode.
Čuo se glas dobošara. On je bio u odeći od hartije, a umesto epoleta imao je dve knjige. Na glavi mu je bila truba od veštačkog pergamenta. Komentari publike su bili raznovrsni: bakica – Ovako se maskirao na novogodišnjem balu 1934. poručnik Milić... ili je to bilo 36.; Aulus- Duhovito, ali previše barokno; Roro – Neoriginalno; plavokosi dečak – Kakav strašan doboš; glumac Kokotivić – Kakva je Bocko bio nada, jedan od najboljih iz naše klase. Svi smo na vežbanjima plakali kada je on glumio Romea. A danas, evo... dobošari; Marina – dobro su skrojeni rukavi, samo da vidim...
Za šankom je stojao Domingo Sajminović. Na ovakvim svečanostima skidao je svoj poznati crni džemper i pojavljivao se sa teget kravatama. Strah i trepet kritičarskog sveta, Domingo je bio poznat po ožiljku koji je zadobio pre 12 godina na jednoj književnoj debati.
- Cile, već moram da idem, pogledao je na sat. Pozvaćemo posle podne Debelinu i Macu pa idemo Kod tri bačve, i zašao za vrata roze sale. Razdragana novinarka je potrčala za njim. Sustigla ga je pošto je već zašao za dvokrilna vrata. Ne znajući o čemu se radi, silom je pokušala da ostvari svoju nameru. Cimala je vrata dok ih neko iznutra nije otvorio. Čuvar je imao brkove:
- Drugarice, gde ćete? Zar ne vidite šta ovde piše?! pokazao je na papir koji je proburažen pribadačom visio na ragastovu – ORFEJ 87. ZABRANjEN ULAZ.
- Ali, molim vas, drug je upravo ušao.
- Eeee, drugarice, drugo je on.
U roze sali čaše, čašice, okrepljujuća pića i pepeljare pune pikavaca očito su ukazivali da se sagovornici bave stvarima koje se ne mogu rešiti u trenu. Ako bi se ubacili u rad njihovih mozgova našli bismo silnu jurnjavu i pretragu za najboljim argumentima.
- ... pa kako je moguće drugovi da favorizujete pesnika koji je očigledno infantilan. Kakve veze ima kosmonautov san i mali okean? Ja dopuštam da u snu pesnik može da vidi i male okeane i usnule kosmonaute, ali izuzev rime koja mi je ovde dominirala pesnikovim nadahnućem nemam drugog objašnjenja za reči smelo i veselo.
Tada reč preuze profesor Trebirović:
- Kolega, Vi niste pažljivo pročitali esencijalni deo pesme ovog nadarenog autora. Evo:
Kosmonaut u kosmosu spava
vedri ga čelo
na zemlji velika bodri ga glava.
Oči gledaju zemlju popreko
okean mali smelo
gleda ga veselo.
Pesnik očigledno ima nepomućeno poverenje u čovečanstvo. Infantilnost koju Vi ovde dobro osećate, bio bi osećaj dečaka koji se otrgao od majke prirode, od prapostanka. Velika glava koja bodri su ljudi koji podržavaju kosmonautov let i bdiju nad njegovim snom. Planeta zemlja raduje se poletarcu kosmonautu. Koliko je istine u ovome – "Oči gledaju zemlju popreko". Prvi put oslobođena duša osmelila se na blagi, pod znacima navoda "poprek" pogled na zemlju.
Student postdiplomac, novopečeni kritičar Popadić, prvi put je učestvovao u dodeljivanju nagrade na decembarskom konkursu ORFEJ 87. On je u očajanju gledao kako su argumenti kojim je hteo da obrazloži svoju naklonost ka ovoj pesmi već izrečeni. Nebule Popadić je panično smišljao svoj govor:
- Mislim da je problem kosmonauta u našem pesništvu nedovoljno istražen, te tako pravi argumenti koje ovde iznosimo nemaju potvrdu u dosadašnjoj kritici. Ta kritika bavila se pojmovima čije osnovne termine nije savladala. Tako ne postoji odgovornost kritičara koji zasigurno nisu bili u kosmosu...
Dok su te reči izmamile osmehe drugih kritičara, njegov profesor je zaklonio čelo, blago ga trljajući. Nebule je posle izvesnog vremena na licima prisutnih primetio želju da govor završi što pre.
- ... i uostalom, i ja se zalažem za ovog pesnika!
Seo je osetivši zamor. Profesor ga je nagradio jednim zahvalnim pogledom.
Tada je ustao Sajminović. Napravio je pauzu da bi se njegovom glasu posvetila dodatna pažnja:
Knjiga: sumnja, istražuje – da!
Stvarni život smatramo za muku za trud
i svi se u duši slažemo da je u knjigama bolje
Krivac je život; stoga njemu smrt.
Da! Krivac je život. Život je osuđen na smrt. Tu zazveče inkvizitorsko diktatorski tonovi koji se prolamaju i ja zamišljam razularenu povorku koja bi bulevarima nosila crvene transparente: DOLE ŽIVOT! SMRT ŽIVOTU! Već mi je u viziji i neki mladić sa naočarima, možda i sam pesnik, koji iza njih nosi plakat U KNjIGAMA JE SVE BOLjE. Ali Cilićeva mračna vizija ne seća nas samo scena masovnih histerija koje kulminiraju ubistvima i ludilom, ova pesma ima i jedno daleko kamernije značenje. Knjiga ili duh sumnja, istražuje – dakle ispituje, optužuje i presuđuje. Mi smo suci, nimalo milosrdni i naša brutalnost ukida zasigurno deo stvarnosti, a možda i ceo život kako se ovde Cilić izrazio. To je sumorna i teška poruka koja nas vraća samima sebi. Ipak Cilić ne bi bio Cilić kada i tu prepreku ne bi savladao u pesmi koja donosi izmirenje:
Sričući knjige
Iskakao sam iz vozova
Tuširao se danima
Ratovao sa raznim vojskama
Uživao u ludim ženama
Sričući knjige
Istraživao sam čudne bašte
Kupovao karte za svetove mašte
Stizao na sedeljke
Kačio se na ljuljaške
Sričući knjige
Potpisivao sam se na svakoj
Tražio u tamnicama spokoj
Jahao mesecima
Izmicao vihorima
Ne! Ne! Ne! Ne!
Neću da budem bilo ko
Kada nijedan nisam
Umoriću se i umreću
Sričući knjige
U ovoj pesmi Cilić je potpuno predan životu kome je, videli smo, surovo presudio. Vozovi su simbol teškog života iz koga je on iskakao kao i junaci njegovih sricanih knjiga. Vozovi predstavljaju i prolaznost. To je složena povorka raznovrsnih događaja, omnibus knjiga, prava kompozicija životnih iskustava. Kao vagoni pred nama promiču avanture. Pesnik nama daje slike skačući s jedne na drugu. One su komplementarne – dok s jedne strane ratuje s raznim vojskama, na drugoj uživa u ludim ženama; dok s jedne strane istražuje čudne bašte, s druge traži spokoj u tamnicama. Očito kontrastiranje dobra i zla koje svemu daje univerzalnu dimenziju. Večito očišćenje on izražava govoreći da se tuširao danima. Tu je drevni simbol vode modernizovan, što je pravi prodor u povezivanju praslike vode sa današnjim tehnološkim društvom. Insistiranje na činjenici da se on tušira d a n i m a govori o večnosti postojanja i nikad dovršenom, ali uvek neophodnom procesu čišćenja.
Profesor je u sebi pomislio: "Kako je drhtao kad sam mu upisivao šesticu. Sećam se kao da je danas bilo." Naglas je rekao:
- Kolega Sajminoviću, iz godine u godinu se potvrđuje da se Vi zalažete za pesnike zamućenog pogleda na svet. Pomisliću da i Vi imate takav estetski kredo.
Domingo je odgovorio:
- Ono što Vi gubite iz vida je da je svet današnjice zamućen, a ne naš pogled. Samo postindustrijski pesnik, koji ima svest o tome i može da ga opeva. Vi kao i Vaš pulen Galeb pripadate poslednjim pobornicima optimizma. Rekao bih da je takav stav moguće opravdati, pa čak i podržati kod dece koja ne shvataju težinu postojanja. Ali, kada ga preuzme jedan zreo čovek spreman sam da to bez dvoumljenja nazovem infantilizmom. Naivnost jeste vrlina, ali mudrosti uvek mesto ustupa. Tako i Vi profesore, trebalo bi da mi...
Zvanično proglašenje pobednika trebalo je da se odigra u Oktogonalnoj sali Sveumetničkog paviljona. Kada su se svi u njoj skupili svetlo je obasjalo binu. Preskačući po nekoliko stepenika do mikrofona se popeo nasmešeni Žorž Zloković. Uzdasi i komentari propratili su njegov zelenooki pogled. Žorž je izvadio mikrofon iz stalka, približio se rampi:
- Hvala što ste se večeras okupili tako lepo odeveni, tako lepog izgleda. Dodajmo našim ukrasima ogrlice duha naših savremenih pesnika. Da li smo raspoloženi? Možemo li početi? (Jedna devojka je vrisnula: Daaa!) Svake godine se veselim jer sam u prilici da vas počastim najlepšim stihovima iz celogodišnje produkcije. (Prolomio se aplauz.) Pazite sada. Kakav pljesak. Ljudi imaju sluha za avangardu. Bravo. Zahvalimo autorima koji su napisali pesme koje će se pamtiti. Zapamtimo njihove naslove BURUM BURUM BURUMAJINI, PREPARIRANE STRASTI, KLOŠARKAŠ, STARICA I AUSPUH, U ČELjUSTIMA ČAME, SUSRET PENELOPE I ISUSA. Ponajviše, ipak, pozdravimo ovogodišnjeg Orfeja... Dobitnik... je... Horacije Cilić. Blic. Blic. Blic.
Poeta koga će ovenčati slavni venac bio je uvećan za onaj osećaj koji se naziva ponosom. Čudo je to kako se ljudi ponekad fizički drugačije osete u zavisnosti od raspoloženja koje ih obuzima. Ako je razlog njihovog novoustoličenog osećanja iznenadan, efekti su mnogo jači. Tako je i pesnik imao utisak da mu se ispod površine stopala javlja nekakva para. Ona ga je uzdizala na jastučić koji kao da se blago ljuljuškao i napumpavao. Ta fina materija klizila je noseći ga od jednog tapšanja po ramenu, do drugog. Tapšanje kao da je htelo da ga vrati na njegov normalan rast. Ljudi su nesvesno osećajući da se Cilić iznutra ispunio želeli da ga malo izduvaju, da malo preuzmu od njega tog lepog doživljaja pobednika.
Svetlo se prigušilo. Započe prigodni program u kome je Cilić trebalo da dobije Euridikin poljubac i Orfejev venac. Pozornica je u tami izgubila svoju prostornost. Ivice su se gubile, a sve je zadobijalo fantastičan izgled od crvenih podnih reflektora. Razigrani odsjaji stvarali su atmosferu uzavrele lave koja preti svaki čas da preplavi, sprži i zaguši. Dim je u crvenim titrajima dobijao vrlo čudne oblike i potom se gubio u tami pozadine. Odjednom je svetlo obasjalo lice mladića u belom hitonu sa lirom. Mračne očne duplje svojom oštrinom podsećale su na lobanju. Pramenovi crne kose uokvirivali su oznojeno čelo. Jedna od kapljica znoja se odvojila i zapretila da kao iskra zapali sve i pokrene moćne sile.
- Bring. Tramb. Harmonije čar, beslovesni dar uz obraze prianjah ti tople i rumeno vesele grudi devojko bajan. O Euridiko, odveć zaljubljena u mene, zašto se zadrža čitavu večnost u paklu gadnom i smradnom? Da noga tvoja meka ne pade u ponor kakav ljut ili ti kosu ne sprži kakva zver te se stidiš izaći preda me. O mila, da ne tražiš još pesnika dičnog pod palmama zmijskim ili otrovnim kruškama, u cveću zla. Izađi iz drače, pusti te podzemnike da svojim glistama pevaju, a ti dođi meni, dođi da inspiracija budeš mi hiljaditi put... Osmehni se ponovo osmehom ljubavi da na svetlost izađemo. (U sebi je ponavljao – ruka gore, levo mahnem tri puta i desna noga napred... sad topao izraz, pa priđem publici i u poverenju kažem.) Pesnik pakla bacio je čini na moju lepoticu devu bajnu. Od mene dobiće taj priznanje i slavu, a zauzvrat beloprsta vila ta poći će iz sveta mračnog ovog tja.
Cilić i Euridika pođoše stepenicama ka Orfeju. Salom se prolomio aplauz. Orfej je za to vreme već skidao lovorov venčić sa svoje glave. Pružio ga je ka Ciliću. Ovome su zasjale Oči, obema rukama je hteo da prigrli večni venac. Dok je lovor prinosio svom čelu i nameštao ga tako da mu se frizura što manje pokvari, a i da ga listovi ne ogrebu, Euridika je uhvatila Orfejevu ruku i oni su u treperenju vazduha kao čudom nestali. Cilić. Cilić. Cilić. Blic. Cilić. Pesnik se klanjao, ali oprezno da mu venčić ne bi spao sa glave.
Posle kratkog razgovora sa milicionarom na pešačkom prelazu Zoran ulazi u amfiteatar. Iza katedre u dnu nejasno je video lice profesora.
- ... tako nećete morati da se ponižavate čitajući skraćena izdanja romana, Biblije, Kapitala, a pred vašim intelektualnim društvima. Brzim čitanjem se postiže veći stepen duhovnosti, povećava se brzina vašeg toka misli i time skraćuje vreme. To je direktno povezano sa vašim budućim radom.
Zoran je privučen interesantnim govorom profesora stajao na vratima sale 011 na Fakultetu za brzo čitanje.
- Mladiću zašto vi ne sednete? – Iako se inače ne zbunjuje, sada je Zoran u znak izvinjenja nespretno izgovorio rečenicu:
- Izvinite, ako je ovo učionica za predavanja iz čitanja, ja sam student. Tek juče su me primili pošto uplatnica... Zoran je ukratko objašnjavao razloge svog kašnjenja:
- Izvinite tetkica me prvo uputila na četvrti sprat, pa su me... Izvinite.
Nećemo da opisujemo šta se tada motalo po profesorovoj glavi i po glavama ostalih studenata jer ih ima puno. To bi bio materijal koji bi nezasluženo odvratio vašu pažnju od toka pripovedanja. Možda, ipak, ne bi bilo naodmet da vam saopštimo šta su ostala, do sada nespominjana glavna lica pomislila o plavokosom mladiću. Kritičarka Margitić Sajminović: mali je zbunjen; sekretar VS-a Milun S. iskoristivši priliku da ispod oka osmotri kritičarku koja je sedela pored njega sa njegove desne strane: Dobre noge.*
Ovo vam je greška, jer ako želite da brzo čitate ne smete se zadržavati na nevažnim fusnotama.
Zoran je potražio najbliže mesto. Smestili smo ga na stolicu ali osim nas niko još ne zna pored koga je on seo. Da li je to neka osoba kojoj će on da se svidi, i da li se ta osoba njemu sviđa. Ako vam kažemo da je Suzana Margitić Sajminović izmaknula kaiš svoje torbice da bi mu napravila mesto, pretpostavljamo da je Zoran seo pored nje. Razmenili su ljubazne osmehe, a potom se zaneli u predavanje.
- Dakle "Ilijada i "Odiseja"- po 24 pevanja, hiljade i hiljade heksametara, milioni i milioni reči i slova.
Dok Zoran ponesen veličinom tih brojki cokće, njegova susetka i koleginica poznajući već od ranije sve te činjenice ukrašavala je zaglavlje "Sveske za brzo čitanje". Zoran je pratio pokrete njene ruke. To mu je odvlačilo pažnju od zanimljivog izlaganja profesora. Tanki prsti, uzak zglob, ogrebotina nejasnog porekla. Da bi odagnao misli od njenog tela, jer je na momenat svukao u mislima, on je izvadio svesku iz torbe. Za to vreme Milun S. nonšalantno je došapnuo kritičarki Sajminović Margitić sledeću rečenicu:
- Poslednji put kad sam štopovao vreme na Vujakliji imao sam 4 sata.
Kritičarka je znacima odobravanja podsticala Miluna da nastavi:
- A jesi li čitao "Potragu za izgubljenim vremenom"?
- Nisam čitao, a koliko je to stranica?
- 12 tomova.
- Taj što je pisao mora da je stvarno izgubio silno vreme, kao da se pretplatio da piše za nas.
Ovo je za Miluna S. bila maksimalna količina duhovitosti posle koje se on nije mogao suzdržati od prigušenog smeha. On je sav pocrveneo od sreće. Suzana je prikrila svoju zaprepašćenost sekretarovim neznanjem, ali se osmehnula jer joj se u glavi pojavila slika Miluna S. kako u nekakvoj biblioteci lopatama prebacuje knjige dok mu niz lice i vrat cure graške znoja. Gledala ga je i Milun S. je time podstaknut da dalje zablista:
- Je l' imaš ti te knjige? Mogao bih da ih uzmem – Milun se osećao važnim, jer sve mu – eto, ide lako. Najzad se opustio, s nestrpljenjem očekujući kraj časa. Samozadovoljno je razgledao amfiteatar. Tada profesor prozvao zanetog Zorana:
- Hajde vi mladiću što ste zakasnili, dođite da nam pokažete koliko je vaš Labordinov koeficijent kašnjenja pri okretanju listova. Kad vam kažem "Sad!" počnite da...
Dok je Zoran listao enciklopediju čulo se zvono za kraj časa. Milun S. je pošao ka izlazu očekujući da će Margitićka doći za njim. Ona je ostala u sali.
- Da li sam mnogo propustio? upita Zoran.
- Kod koga?
- Pa ovde...
- Ja to još ne mogu da znam, sve zavisi šta će posle biti, i tu je "duboko" pogledala kolegu koji je već posumnjao u značenje svog prvog pitanja. Hteo je i sam da se prebaci na taj dvosmisleni razgovor.
- Ako nisam puno zakasnio, onda još nisam puno izgubio.
- Kasniti ne znači i gubiti.
- Da li mogu da se nadam, ako nisam izgubio da sam u prednosti.
- U prednosti za šta?
- Pa, ovaj... za nadom... pa da postignem nešto.
Suzana mu je stegla ruku i pogledala ga mirnim pogledom. Ona je bila ponosna na svoju koketnost. Posle tog trenutka Zoran je krenuo u ludu zemlju nespretnosti i zbunjenosti. Njegova ruka je drhtala, a osećao je i da je bila vlažna.. to mu je smetalo. Kritičarka je izvadila maramicu i dala mu je.
- Želeo bih da me shvatite... Želeo bih da me shvatiš.
Suzana je još od malena sanjala mladiće poput Zorana kako je jure sa dugačkim močugama koje su se pretvarale u balone koji su pucali uz prasak koji ju je budio. Zbog nečeg neodređenog te je snove skrivala za sebe.
Iz Zorana su pokuljale reči: "Suzana, istraživao sam čudne bašte, kupovao karte za svetove mašte, uživao u ludim ženama, ali nisam Euridiko..."
- Znam, znam "Harmonije čar, beslovesni dar" znam.
Zoranove usne se iskriviše od zaprepašćenja.
- Znam, pročitala sam malopre tvoju večitu umetnost... izvini učinili smo to bez tvog dopuštenja, ali Milun S. je navalio da se trkamo ko će pre pročitati tvoju beležnicu.
Potpuno pometen stidom i ljubopitljivošću, vrelom ljubavlju i očekivanjem književne presude Zoran je iščekivao Suzanine reči. Otkada je srela Dominga Sajminovića koji je vodio na vašare, tunele straha i na književne večeri Suzana je počela da otkriva svoje želje, zajedno sa njim do osvaja svet nasilja i svet poezije. Ona je izrekla i punu istinu o Zoranovim pričama.
- I nema u njima mnogo erotike. Dopada mi se ona prikrivena homoseksualnost Arsenija, tako fino povezana sa Edipovim kompleksom ili onaj čudni dečak iz "Porodičnog ručka". Uopšte me je zbunilo toliko prikrivanje erotskog. Ono se nazire u lomačama, pegli, vatri u kojoj sagorevaju čitavi svetovi u svom strasnom žaru... Samo ona priča o Jegoru, ona priča o groznim ubistvima te zaista celog otkriva. Jegor je zaista jedini pravi, perverzni sladostrasnik. I kada sam kasnije videla priču o maloj Lobanjićevoj podsetila sam se nekih zaista davnih, možda arhetipskih uspomena i poželela da i sama budem rasporena Jegorovom rukom simbolično ispunjena slamom i bačena u vodu između žrvnjeva u njegovom mlinu. Tu priču o Jegoru svakako objavi.
// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma
| Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
| 
