Иван Т. Срдановић

Читанка за други разред брзог воза

избор из збирке прича

Београд, Ратлан, 1998.

• Сто двадесет дана на сат
• Тренутна згода
• Последња реч историје
• Грипозна пошаст
• Гужва на тераси
• Кад је Дејан био Бог
• Занимљивости и мрвице са свете трпезе
• Црна рупа
• Убиствени јунак писца
• Чудовиште из језера

Сто двадесет дана на сат

- Господине Сиперак, да се разумемо, ви радите споро и траљаво. Погледајте и сами: аутор рубрике "Писма читалаца" жали се да не стиже ни да запише све што му падне на памет! Црна Хроника каже да му је време у редакцији прекратко да би ушао у траг свим монструмима чак ни из најужег центра града. Из редакције културе, бард критичке речи, "Бич Божији" је већ спремио два троброја и један специјални додатак.

А ви господине Сиперак?

Нико не посустаје тако брзо као ви. Ево, погледајмо шта сте урадили јуче: "Пасуљ 8, Кромпир 3." И то ви називате извештајем са пијаце? Наши читаоци се са правом питају где је ту спанаћ, зелен, купус? Има ли ту места јајима и сиру? А месара? Тамо вероватно нисте ни ногом крочили? Не може то тако господине Сиперак! Највише белина у листу остављате, а папир трошите као какав уводничар!

Док други изгарају на послу ви само испуњавате те ваше тикете. Уосталом, да будем искрен, ја мислим да сте ви господине Сиперак...

Покушао сам да се одбраним, али је уредник повисио тон:

- Зар тако? Дрски сте значи и још претите? Сместа напоље или ћу да позовем кадровску службу!

Киша срећом није падала, па сам могао да се шврљам улицама до миле воље. Ожедневши у шетњи, пожелео сам да попијем пиво баш на извору мога јада. Ту, на пијаци, могао бих да ову немилу догодовштину осмотрим из сасвим другог угла, угла у коме је уточиште нашао киоск једног угледног пољопривредног газдинства.

Већ после првог гутљаја сетио сам се свега што је уреднику требало још одавно скресати у лице.

- Како да човек не траћи време кад му над главом стално гамиже некакав гмизави уредник који личи на кишну глисту из гњецавих, гњилих гнојишта? - упитао сам продавачицу тек да заподенем разговор.

Нисам рачунао да ћу наићи на разумевање колеге који је тик поред мене испијао своју флашу пива.

У знак саосећања он ми је топло и пријатељски подригнуо. По кицошким, пругастим панталонама и као снег белим чарапама, видело се да је у питању веома отмен господин.

- У потпуности вас разумем. И сам сам још колико до некоћ немилице траћио своје време. Знам врло добро како је то: спавај, пиј, једи и, кад погледаш - прошао дан! Човеку је слаба утеха то што зна да ће му и властити живот брзо проћи. Узмимо, ето, мој случај: ко зна шта би са мном било да се нисам послужио лукавством...

- Зар је могуће да лукавство помаже чак и на пољу дугог времена?

- Како да не! Ја сам се, на пример, правио да сам постао љубитељ сопственог времена и да баш уживам да га проводим. Чим је осетило моју доброту, време је брже-боље пожурило да ми узврати рупицом кроз коју сам се провукао до продавнице, попио пиво и вратио се кући а да то нико није приметио! Чак ни водитељ забавног програма, кога од детињства памтим као строгог и неумољивог човека, није изустио ни једну једину реч док се ја нисам вратио на канабе!

Од тада сваки час користим рупицу да се у међувремену мало осладим.

- Одувек сам желео да истовремено будем на више места!

- У своје време отпутовао сам на море и тамо се недељу дана веома лепо проводио. Сваки минут сам се по читав дан купао и сунчао а да то нико од мојих укућана који су у то време ручали није ни приметио. Заправо, да будем искрен, отишао сам после супе а вратио се када су већ завршавали са компотом. У почетку сам као још невешт времепловац, често и готово после сваког излета, морао да једем хладан ручак!

Данас вам се, као пријатељу, могу похвалити да, како то прост народ каже, истовремено живим на чак три континента. Имам велики број љубавница, жена и деце у преко сто земаља. Станујем у многим градовима, селима, па чак и једној пустињској оази. Није да вам се хвалим али мој рекорд у освајању износи чак шездесет осам жена у секунди! Јесте да сам се растрчао на све стране света, али је вредело!

Рупица је, дакле, за мене постала велики извор свакојаких уживанција! Ево видите: Хоп! Ви ништа нисте приметили, а ја сам управо отишао до Риа код моје пријатељице која тамо игра самбу и фино се са њом испричао и забавио, једино што ми је авион у повратку много каснио, па вам се стога мој лик можда малчице замаглио.

Због мене и неколицине мојих колега савременика, погрешно се мисли да на земљи има много више људи. Није ни чудо, када сам ја час овамо, час онамо.

- Истина је - одавно и ја то примећујем - некоме је сваки дан подне, другоме 20-30 година траје медени месец, а ја све то време морам да бринем шта ћу сутра да једем. Мени се време увек некако измакне, измигољи и тек што се спремим да нешто радим, оно одмах стане да се пресипа из шупљег у празно!

- А, ето видите - наставио је времепловац весело - ја често заборавим да узмем неку од плата које ме ту и тамо чекају. Дођем тако код шефа багериста у амазонској прашуми, а он ме само запита: "Па добро где сте ви човече, чекамо вас већ десет минута?", а ја само пребројим паре и - швић, одмах одем негде да их у сласт потрошим. Вратим се кроз месец дана, а мој шеф још није ни трепнуо. Пустим га да мало трепне, каже неку досетку коју ћу негде касније у Риму или Улан Батору лепо да преведем, смислим масан, духовит, прави багеријски одговор и вратим се на време у џунглу да му га на амазонском наречју скрешем у брк.

Тако се ја стално проводим по свету и уживам са лепотицама, док другима за то време казаљка на сату не мрдне с места!

Чувши све ово, замолио сам га за допуштење да платим бар још пар пива. Осокољен галантном дозволом, предложио сам да и мене опроба као времепловца у међувремену, бар на дан два, рецимо бар јуче и сутра.

Љубазно подригујући објаснио ми је да је то превелик залогај за једног почетника.

- Чак и они најуспешнији међу нама, рекао је, задовољавају се тиме да само скупљају и развлаче дуге дане, а мало ко се од нас времепловаца осмели да иде тамо-амо по прошлим и будућим ћорсокацима. Но, како видим да сте човек на свом месту, предлажем да, за почетак, о мом времену, скокнете на који минут куда вам драго и да се онда лепо вратите овамо на пиво. То би, сматрам, за вас почетника било сасвим довољно упознавање са међувременом.

Послушао сам овај, на изглед, мудар савет: после само два пива обуке провукао сам се између тезги, дошао до ћошка, па узбрдо улицом све до зграде у којој сам се лифтом винуо до ушушкане канцеларије. На брзину сам рекао све што сам мислио о уређивачкој политици листа, а онда разбацао папире који су лежали на столу и оборио шољицу кафе која се ту затекла. Како у џеповима, на жалост, нисам нашао ни један пиштољ којим бих крунисао своје речи, вратио сам се на пијацу са осећањем празнине, недоречености и недовршености.

- Ето видиш, ишао си куда си хтео а све је као и пре. Чак сам ти и пиво оставио. Сад би био ред на тебе да као новајлија частиш!

Попили смо тек три-четири пива, а он ми је опет постао некако мутан и магличаст. Посумњао сам да је опет здимио негде, и да, док ја овде губим време слушајући га, он сад ужива на некој плажи.

Паде ми на памет како би, пре него што одрешим кесу за нову туру пива, требало да поверим да ли је ова паметна глава још увек ту...

Наравно, преварио ме, па сам звизнувши флашом у празно! Да би мој положај био гори, у киоску сам изгубио ослонац и подршку.

Срећом упућен у основне тајне међувремена, могао сам да падам до миле воље. Усмерио сам се ка стогу пијачног ђубрета кога су вредни радници чистоће сакупили тик поред нашег импровизованог шанка. Лагано се рушећи посматрао сам времепловца како подругљиво пишки по стражњем зиду пиљарнице. Било ми је толико криво што сам бездушно преварен да сам у једном тренутку помислио да од свега одустанем.

Дошло ми је да се једноставно ухватим за тезгу, поред чијих сам оштрих ивица падао, усправим колико ми то снага у рукама и ногама буде дозволила, и пођем кући.

Ипак, чврстоћа карактера надјачала је разум па сам се негде у сумрак, пред затварање пијаце, коначно срушио у већ накисели зелени отпад.

Тренутна згода

Ко каже да живот обичног човека, радника, личи на устајалу баруштину пуну трулежи, жабокречине и разних отпадака по којима се само пијавице лено протежу и ништа се друго не догађа? Погледајте само колико чудних и необичних познанстава на радном месту отправника возова - мешовити транспорт!

Ето, на пример, баш пре неколико дана пришао ми је путник са једним веома необичним питањем. Интересовало је особу пре колико година је електрифициран крак пруге до места С.?

Срећом, још у поздравном говору, директор вечерње школе упозорио је нашу класу на случајеве подривача, страних обавештајаца и осталих сумњиваца који се обично мувају око пруга и само нешто цртају, пишу и запиткују...

Безбедност путника увек је на првом месту! Стога сам незнанцу из предострожности одбрусио годину судбоносног пленума на ком је тек донесена одлука о потреби реконструкције пружног правца С. у циљу брже експлоатације шумског блага.

Шпијун се снуждио као да су му сви возови само на једном колосеку.

Шта ћу кад сам мека срца? Сажалио сам се и открио датум свечаног отварања, јер, помислих, ако је у питању опклада, није ред да човек изгуби паре само због контрашпијунаже.

Неочекивано, очи су почеле да му се магле, брада подрхтава, а доња усна криви као да би, сиромах, хтео да пасе! Није било друге, наручио сам две жестине на мој рачун. А замислите шта ми је он грцајући рекао? Он, човек, живи у супротном правцу, па ће значи само још годину и по дана моћи да се вози брзо, а онда му следује дизелка са преседањем у Доњем К!

Како сад па то?

Лепо, каже, живи из будућности у прошлост, па му то ствара велике проблеме.

Је ли?

Јесте, што би лагао? Баш јуче је склонио мердевине преко којих бих прекјуче пао!?

Како, како? Па ја сам прекјуче водио тетку у бању!

Не, не, не! Он мисли на своје прекјуче, то јест оно што ми обични људи просто зовемо прекосутра.

- Сваки час вам ми који идемо у супротном правцу, учинимо по коју услугу и ту и тамо вам спасемо понеки живот. Тако је то. Човек у мом положају стално мора да ради на својој прошлости.

Рекао је да смо се ми сретали и раније, то јест касније и да ме се он сећа као џангризавка склоног пићу, коцки и борбама против веселе младежи. Тада сам се и ја однекуд сетио детињства. Кад сам био мали, мој деда је у ресторацији играо дуге партије преферанса са неким старцем који је личио баш на овог чудака. У то време он је нештедимице користио моју младалачку наивност и ентузијазам за набавку цигарета у оближњој трафици са кусуром од једне жвакаће гуме што је била сва моја зарада.

Заинтересовао сам се за будућност из које долази, то јест, како ће бити?

Биће све у реду, мада ће бити до зла бога лоше, али све у свему може да се поднесе.

Довитљив и вазда спреман да и најслучајнија познанства уновчим како то већ и бива на железници, приупитао сам га како стоји са разменом неких информација, рецимо о новим налазиштима злата, сребра, нафте или бар угља. На жалост, рекао је са искреном сетом у гласу, правци су нам толико супротни да се човек може ослонити само на садашњи тренутак, а он је, као што већ знамо, кратак, бедан и никакав, због чега у њему чак ни срећа не може јасно да се доживи, а камоли да се нешто корисно уради.

Он лично сматра да пола човечанства живи уназад, то јест у обрнутом смеру, и да многи покушавају да оставе трагове како би се раније или касније окористили на неком садашњем стецишту будућности и прошлости. Невоља је у томе, каже, што је њему прошлост исто тако непозната као и мени будућност.

- А како би то било када би живео час у једном час у другом правцу, данас тамо, а сутра овамо...

- Шта вреди што ми је јуче било сутра, кад ће ми већ прекосутра данас бити прекјуче? - одговорио ми је он са сетом у гласу.

Против овако јаког аргумента заиста се ништа не може учинити.

Једна од битнијих разлика међу нама је да када се ми будимо, он заспи и обрнуто. Он, наиме, легне обично око седам ујутро и спава целу ноћ па се пробуди тек негде око десет сати увече. Сунце се из његове перспективе сасвим чудно креће: излази на западу и залази на истоку! Људи попут њега рађају се као стари, а умиру још пре порођаја. Он се, додуше, лично тога не сећа, али су му причали да је прогледао и први пут у животу зајаукао убрзо пошто су га извукли из једног сандука од ораховине!

Запрепашћујуће је да он увече пије кафу, а ујутро ракију или чак пиво!

- Истина је, ја први чујем резултате дербија, али, авај, ја тада знам и ко је узео новац од награде! Коњи истрче из циља и стигну да уђу у стартну машину, а ја још нисам ни попунио тикет.

Зар је могуће да се баш никаква корист не може извући из тако необичног познанства, а још на железници? То је просто несхватљиво људском уму!

- Скоро да не вреди ништа ни покушавати. Ето, рецимо, нас двојица смо се сада фино дружили, а ја ћу те већ јуче познавати само сутра. Кад се, дакле, пре неколико дана будемо видели, ја ћу се сећати овог разговора, а ти о њему нећеш имати појма. Исто је тако било и када смо се срели кроз неколико година с тим што си се ти, узгред, тада врло дрско понашао. То ти је као када се два брза воза мимоилазе, па не можеш ни да довикнеш како је тамо одакле си дошао, а камоли да оне што тамо иду обавестиш како си се провео...

- Ето - рекао је - за мене је овај разговор започео када сам наручио две жестине и ово ти испричао, а не онда када ти будеш наручио туру да би ми узвратио.

Толико смо разговарали, а ипак ми је на крају рекао да ће цена шљунка у будућности бити знатно већа, али да не морам да се журим са набавкама већих количина пошто за то још има времена. Он се тиме бави, па зна.

Иначе, моје познанство са Маријаном, конобарицом из наше ресторације, још је узбудљивије од овога али ми она не дозвољава да о томе причам!

Последња реч историје

У моје време Убојском шумом тумарало је тушта и тма вукодлака. Због урокљивих очију које изазивају најстрашније болести, данима се из колиба није смело ни провирити. Кад сумрак стане да се слеже по шуми, дивљем потоку у јарузи и на крају тмушом прекрије ливаде, касно је за бег и тада не помаже чак ни да човек сав базди на прекувани лој, а камоли на бели лук или козије млеко. Дукљан је ноћу завијао час са једне, час са друге стене па су због тог длакавог насртљивца морали да закључавају жене и пре вечере. Зими су по мраку само најхрабрији момци смели да обиђу око колибе! Но, како се каже, Дукљан у село никада не долази сам - тај несносни створ сигурно се и сада негде церека од злурадости, вероватно испод каменог моста или око млина.

У школу се, разумљиво није могло...

Срећом, прадеда Домишљан, занемоћао за користан рад, био је прилично докон. Кад год нисам дрљао камен, вукао јарам по крчевини или бранио тор од насртљивих медведа, сео бих подаље од врелине ватре огрнуо се кожухом и скривен полумраком задимљене колибе, слушао његове мудре речи.

Разуме се, породично стабло се по мишљењу деде Домишљана морало знати и у пола ноћи.

У глави ми је тутњало од имена толиких дедова и баба.

Није било лако запамтити чак ни имена места у којима су се они рађали, а када бих, рецимо, жарачем покушао да у пепелу спојим сва та брда и долине настајала би мрежа у чијем је средишту, уместо стрпљивог паука, жртве вребало баш ово убого и забачено село.

С тешком муком сам успео да запамтим како је ко од мојих далеких предака провео детињство и младост, је ли много боловао, куда је све путовао и у колико је ратова био. Што се ратова тиче, њих је било толико да су се зараћене стране мењале брже од вашљивих кошуља.

Било је и оних који су живели толико бурно, да су и наизглед безначајне, успутне догодовштине њихових пријатеља, познаника и даљих рођака, кадкад одређивале судбину генерацијама. Тако, понекад испада да неком наизглед чудном и непромишљеном подухвату ваља захвалити што су нам главе уопште на раменима.

Треба, стога, скинути капу прадеди Еутаназију који се из свог мрачног средњег века сећао још неких три хиљаде година уназад. Тај је знао кад ће, где и зашто ударити гром из ведра неба! По плећки је погађао хоће ли бити рата или неће. Сиромах, није само једну једину ствар предвидео. Није, наиме, обратио пажњу на патролу Шејбани-канових пустахија који га на смрт испесничише испред џамије Шехи-Зинде где је трговао чудесним амајлијама које купцу доносе бесмртност, а његовим непријатељима наносе тешке опекотине и свраб. Тако је Самарканд остао без једног од најугледнијих трговаца на бувљој пијаци испред Шехи-Зинде.

Да ствар буде гора, у породици је било и чудака.

Деда Кричко је умео да се сети, како је говорио, свих живих бића закључно са биљном ваши. Понекад је потпуно заборављао да је човек и дане проводио у штали пасући и преживајући са осталим говедима, или у шуми са вучјим чопором штетујући немилице чак и сопствени тор. Више пута је напуштао своју породицу на прагу зиме привучен неким јатом дивљих патака или ластавица. Пренуо би се тек негде изнад пустиња око Мртвог мора и не видећи други излаз остајао на обалама Африке у свом јату, бројећи дане до пролећа, жељан куће и породице. Судбина је хтела да му се једном, док је у виду коњске муве летео колибом, завртело у глави па се стрмоглавио у казан са млеком и тако нашао смрт у младом кајмаку чији је иначе био обожавалац.

Деда Јебоније је, па опет, много спавао. Из дремежа би се пренуо тек када се топли ветар појача тако да сенке облака прелећу ливаде брже од сваког живог створа. Тада би се у сред ноћи извлачио из постеље, одлазио у оближњу шуму по своју букву и са њом под мишком летео пут мора. На том путу забава му је била да узнемирава живаљ и шумско звериње крманећи тик изнад крошњи и кровова, док се на стење уопште није ни обазирао и дробио га буквом до миле воље. Понекад би, кад је Месец пун, летео веома високо, изнад облака, оријентишући се помоћу звезда и мириса, толико старих да су заправо долазили из времена кога се не сећамо као људи.

Изнад мора је успоравао лет јер су га ту, скривене иза облака, вребале колеге из других земаља. Била је то сорта вазда орна да неког неопрезног летача опаучи балваном и заметне невиђену кавгу. Читаву боговетну ноћ би се тукли по тврдим главама, падали у воду да охладе чворуге и на крају се на једвите јаде враћали у своје земље таман да пред зору мало дремну.

Велика је корист од познавања породичне историје. То је најбољи начин да се избегну неспоразуми, чарке па и ратови који, зна се, увек најлакше избијају баш међу рођацима.

Такав се случај десио Антонију Поликлинику, братучеду прабабе Зукве, старешини тадашње војске. У то време фамилија деде Перута се баш доселила овамо, јер им је тамо где су раније коначили било малко мочварно. Перуту се јако допала римска кула, која је стајала тамо доле где је сада штала, па је решио да се ту некако и сам скући. Али хоћеш, Антоније Поликлиник се заинатио, утукао прадединог стрица и стао да му гања фамилију низ јаругу. Прадеди Перуту је главу на раменима тада сачувала будућа му невеста Зуква. Истина, после се Антоније извињавао као што је и ред, али ето како је замало могло и да нас уопште нема на овоме свету.

Ја сам учио пуних двадесет година све док деда Домишљан није приметио да ми је глава превише ћошкаста, па је изгледније да се у њој све у помеша, него да у наредних девет година запамтим још једну дупло ширу породичну грану. Истина, та деведесет и осма грана била је за нас ђаке страх и трепет јер се шушкало да јој је крошња тако велика да се у њеним безбројним рачвама и сам Домишљан понекад збуни. Тако се дешава да на радост исцрпљених ђака, у већ ионако довољно замршеној причи, одједном мајка неког хероја постане сестра стрине очеве ујне!

Ускоро ће, како је то далековидо предвидео деда Еутаназије, живот потомака бити прекратак да науче тек наша имена! О осталом не вреди ни говорити...

Ето зашто данашња младеж више воли да иде у школу него да учи. Руку на срце, ко је бар једном покушао да преброји све своје претке добро зна којом се брзином шире породична стабла!

Што је још горе, стабла се на нашу страну све више сужавају. Како је кренуло једног дана ће се спојити и последња рачва.

Бојим се да ће опет бити у праву стари Еутаназије који је још у оно доба говорио како је читав свет само Дукљанова ђавоља работа. Ко би други оволико зло и покору могао да створи, а да се дебело не постиди и не сакрије у последњу рупу на свету?

Еутаназије је говорио да нас Дукљан гања и истребљује са посебном сврхом и циљем, јер с оним јадом који од нас на крају преостане намерава да изведе некакав свој велики ћеф!

Мада не верујем да је то подметало, злоћа и пакосник, у стању да направи ишта паметније од овога што је већ упрскао, ипак понекад пожелим да видим крај света и ту хуљу од последњег човека! Кад само помислим да ће, пре него што га упути у тајне његове мисије, томе последњем дерану Дукљан сигурно открити разлоге због којих је све нас, његове претке, вековима тако жестоко клесао и тесао - дође ми некако криво. Мора да је леп осећај знати разлог због кога је створен толики свет!

Уосталом ко не би волео да бар једном у животу види нешто што има некакав смисао и циљ?

Грипозна пошаст

Седео сам у инвалидским колицима и прелиставао књигу "Од Хефестове грабове штуле до јапанске соларне шаке" - згодан приручник за проучавање развоја ортопедских помагала кроз векове.

Јасно, људско здравље од вајкада је представљало извор лаке зараде. Овим уносним послом бавио се и ловором овенчани Аполон уз обилату помоћ оданог кентаура Хирона. Слутећи у области здравства сјајну перспективу, проницљиви лепотан се није дуго премишљао када је свог синчића Асклепија дао у лекаре.

Но, на жалост оних, који би се чак и по цену бесконачног живота одрекли смрти, између Зевса и Асклепија је дошло до препирке у погледу монопола на занат васкрсавања добростојећих покојника. Тако је, према тадашњој моди и ћудљивим, али строгим законима, први лекар, као што и доликује, згромљен док је обављао своју праксу на епидаурском гробљу.

Ова опомена није поколебала милионе авантуриста, Асклепијевих наследника и осветника да, пркосећи божјој вољи, окушају срећу на пољу исцелитељства, лекарија и осталих враџбина.

На несрећу, током последњих пар стотина година, одкако са разиграних ломача не обасјавају градске тргове и жалосним крицима не увесељавају сиротињу, лекари су се, мора се признати, јако осилили.

У почетку је, по предању, међу лекарима било и добрих људи. Они би се, углавном, задовољили тиме да, ако их приме у кућу, помоћу угља, креде и каменчића ишарају какву наивну сличицу око болесниковог узглавља пожеле му све најбоље, покусају кашу која им се сипа, а када се наједу пусте човека да на миру пати. Најбољи међу њима отишли су у уметнике, док су они којима је свакодневно посматрање људских патњи постало потреба и душевна храна кренули трновитим путевима медицине. Како је млађим покољењима лекара мучење пацијената сасвим ушло у крв, није чудо што су једног дана у смрдљивим, кужним баруштинама пронашли крвожедне пијавице. Вековима су овим злом недужним болесницима загорчавали последње дане. Како су преживели постали отпорни на третмане крвопијама, окрутни лекари су се латили ледене ћебади. Користећи забуну у редовима пацијената касније су безочно завели терор топлим купкама. Када је и последњем окуженом губавцу дозлогрдило да се кува и пари, сетили су се мешавине брашна и гашеног креча. Зар може још некога да зачуди то што су запели да нам под кожу ушприцавају одвратну плесан за коју и сами отворено признају да је антибиотик? Чим је армија одбацила ласер као одвећ нехумано оружје, лекари су га оберучке прихватили не би ли њиме за сваку ситницу до миле воље секли и пекли јадне пацијенте.

За разне болести увек се налазе некакви кривци: у последње време су за све недаће људског рода оптужили некакве малене бактерије и тобоже невидљиве вирусе. Због тих ситнарија лекари попут паукова плету системе и мреже здравствене заштите, како им не би некуда пролетела каква бактерија, сањива мушица или маларични комарац.

Понекад се просто уплашим да ће човечанство изгубити битку са медицином!

Нисам од оних који лако губе наду. Дубоко верујем да ће на овоме свету бити још болести и смрти и знам да ће борба против медицине бити дуга и беспоштедна.

Безбедност конспиративног вође сигурно је један од највећих проблема са којима ће се медицински покрет отпора суочити. Разуме се да је за вођу пацијената устаника најсигурније да све до коначног обрачуна буде скривен под плаштом лојалности.

Мене, узмимо на пример, сви држе за старог, превејаног болесника спремног да, ако затреба, и живот положи на олтар сопственог здравља. Нема те терапије и зрачења коме се нисам подвргао. Нема тог лека који бар једном нисам окусио и масти којом се нисам намазао.

На распродаји расходованог инвентара месног лепрозоријума повољно сам се снабдео сасвим присојним болничким намештајем. Из пијетета, са кревета још нисам скинуо таблу са нашараном страхотном муњом која је трагично погодила бившег корисника. Признајем додуше, да табла има своју практичну примену у смислу заштите мојих вазда ледених ногу од промаје и других ноћних ветрова. У предсобље сам ставио пљуваоницу са веома згодном педалом: чим је згазим, поклопац се подигне па могу да пљујем до миле воље.

Дневни боравак освежавају зубарске фотеље из разних епоха. Нарочито ми је драг шик модел из раних шездесетих са наслоном за главу од скаја. Као поклон, уз све ово, добио сам и неколико боца лизола који користим после сваког бријања. За случај да ми изненада у срцу закуца нежељени час, набавио сам велики замрзивач-сандучар у који бих се превалио на први упозоравајући грч у грудима.

Затворио сам књигу са чије ми се насловне стране смешио весели Хефестов лик и, означивши рецептом за новоректол поглавље о сребрним носевима, устао из колица.

Било је време да пођем у лагану преподневну шетњу до књижаре"Залистак".

У породици ме цене као великог болесника али и познаваоца медицинске књижевности и белетристике. Кад се неко од мојих рођака са носталгијом присети детињства и малих богиња или заушака, одмах позове мене. Увек драге воље препоручим неколико наслова истичући оно што би био мој стручни избор.

Рођацима и пријатељима увек саветујем оно што је у том жанру заиста најбоље, и сам се унапред сладећи при помисли на то како ће се до миле воље науживати у подсећању на незаборавне болести. Рецимо: моја стрина се пожали како је мало боли глава, а ја јој одмах спремим "Тајну кобне мождане опне", изванредан роман о менингитису са, разуме се, трагичним љубавним заплетом у позадини. Или, сестрић се прејео кремпита, а ја му дам, ни пет ни шест, него бисер драматургије о отровима, "Ромеа и Јулију", тек да видим хоће ли му се то још кадгод десити!

Највише волим романе о тропским и заразним болестима. У њима нема много приче и мудровања. За ручак си, рецимо, појео сладак купус са овчетином на конгоански начин и гле, већ исте вечери из твојих чирева цури као из славине на бурету пуном пива. Или, уједе јунакињу змија, а већ после сат или два се од ње, добре учитељице, опрашта читаво урођеничко село.

Мало је мајстора пера који се окушавају на захтевним болестима топлих предела, па зато увек са нестрпљењем очекујем ново дело у едицији "Амебе Замбезија".

Код нас, у европској књижевности, све је другачије. Болести су некако споре, док узму маха читаоцу дође да сто пута одустане и сам се лати неког назеба, мигрене или гастритиса на нервној бази.

Узмимо, на пример, неки роман о плућним болестима. Тамо, кад погледате, сви нешто разговарају, излежавају се на терасама, и тек понекад мало вирну у рендгенски снимак главне јунакиње. Шта више, на крају јунак често оздрави, па дозволи себи и да оде у рат, што је по мом суду озбиљан жанровски промашај.

Као познавалац медицинске белетристике чим сам у предворју "Залистка" међу новим делима видео књигу "Детектив-дијагностичар налази лек и против вашег грипа!" са поднасловом: "За три дана - гарантован успех!" све ми је одмах било јасно:

- То вам је госпођо потпуно безвредан зборник рецепата на бази белог лука и мирођије!... Па шта ако ви нисте написали - то Вас уопште не оправдава. Свакакав и неук свет овде долази. Ево, погледајте ону трудницу! И она може да се превари и да купи то ђубре... И треба да се зацрвените!... Чекајте, зар ја да се стидим? Треба Вас да је срамота!... Па шта ако сте срчани болесник, то вам не даје за право да хистеришете... И ја сам можда имао инфаркт прошле јесени... Добро, немојте то примати толико к срцу... Но, но, чему сада сузе?

Како то већ бива, изненадна ледена киша и олујни ветар, натерали су ме да прозебао и сањив, још истог поподнева прелистам прве странице. Током лакших назеба, кијавица и грипа, волим авантуристичко - болничка штива, па сам тако и сада, марљиво се излежавајући, почео да читам тек купљену књигу.

Уместо практичних савета за излечење од опаке болести, књига је извештавала о доживљајима једног меланхолика у оквиру тмурног дана на прелазу јесени у зиму, коме душевна дрхтавица у поподневним сатима поприма облик грознице. Пријатно ме изненадило када сам већ у уводу наишао на дуг и мучан опис запушеног носа, оједених ноздрва, искашљаног гарежа, опште телесне и духовне слинавости, малаксалости, главобоље и пренемагања.

До сасвим изненадног заплета долази када се јунак досетио да због важног венчања мора да оздрави у року од два дана уколико не жели свађу са изабраницом!

После те спознаје јунака, који се звао Јогурта, књига се претвара у авантуристички путопис који читаоца води кроз замршене лавиринте и замке какве само грип уме да створи. Тако се пред сузним очима читаоца осветљавају наизглед безбројна рачвања путева оздрављења и компликација. Заиста, и без аспирина сам се презнојио када Јогурта замало није напустио свој топли кревет да би на позив враголасте комшинице пошао у погибељну вечерњу шетњу поред реке.

Срећом, катастрофа је за длаку избегнута изненадном појавом ненајављеног филма на телевизији.

Опасност такорећи још није ни прошла, а над Јогуртином главом се надвио нови мрачни облак. Потиштен због неправедног расплета у филму, Јогурта се опасно надвио над понорима сопствене душе, налазећи на њеним стрминама и каменитим литицама мноштво сличности са судбинама ликова из Орканских висова. Вртоглавица изазвана призором дубоке душевне провалије жестоко је уздрмала већ начетог Јогурту. Уместо да се лати прикупљања ретког, али лековитог биља, он је као и сваки добронамеран, новопечени и неискусан болесник, почео да размишља.

Јогурта није жалио своју ознојену главу и мислио је пуном паром све док се у магли кошмарних сећања, каква само опаки назеб може побркати, није присетио места на коме су се његови најмрачнији душевни пориви укрстили са баналном случајношћу.

Уместо да се заинтересује за лековито биље, Јогурта се дао у потрагу за каменом спотицања од кога је и кренуло његово стрмоглављивање у слинаве чељусти грипа.

Ту, на раскршћу путева болести и здравља, добра и зла, светлости и таме, на ветрометини тролејбуске станице, Јогурта се обрео недовољно одевен, задихан и знојав. Утучен и напуштен, док је још само погледом пуним зависти и туге пратио како се весела лица путника губе у даљини града, окрутни грип га је шчепао у своје раље и повео право у кафану где је његово већ начето здравље удављено у пени таласа леденог пива.

Ни посета посластичарници није прошла без последица по Јогурту - сладолед сачињен од пет кугли лешника и једне ваниле само је допринео да болест узме маха. Већ у трећем поглављу чинило се да је писац сасвим дигао руке од Јогурте кога је на путу до биљне апотеке засуо пљусак ледене кише.

У петој глави Јогурти се у лифту дома здравља у брк искашљао случајни познаник са којим се споречкао око питања излишности пљувања по зидовима овог јавног превозног средства.

Док сам се, као обичан незаинтересовани читалац нервирао при помисли на то колико ће бити дуг пут његовог излечења и колико ће повратак на стазу здравља бити напоран и заобилазан, Јогурта је просто срљао у катастрофу.

У деветој глави, таман када сам се понадао да ће тек скрчкани еликсир "температурна бомба", справљен на бази бибера, мајчине душице, феферона и лепка за дрво (који је у смесу придодат само због укуса и посредног благотворног дејства на мушкост и самопоуздање оболелог), допринети излечењу, Јогурту обузима јак напад лењости. Тако, изгледа, бар по месту које заузима на почетку десете главе, читалац долази и до кључне реченице у књизи. "Премда живот за мене представља непоновљиво искуство, сматрам да и ја имам право на мрву задовољства, на још понеку радост као што је бар једно хладно пиво, јер, на крају крајева, за који дан се ионако женим!"

- Јогурта! Човече! Не иди у кафану! Скрени на ћошку и скокни до амбуланте да ти направе снимак плућа! Развесели се Јогурта! Не губи наду, него пођи у лабораторију да ти изваде крв из прста. Можда ће ти тамо дозволити да напуниш једну или две бочице! Ако ни то нећеш онда бар сврати код старог Еуномија да ти виском измери болест!

У мислима сам на сваком ћошку скретао Јогурту са његовог потуцања од градске пивнице, кад он изненада сопственом кривицом и немарношћу паде под трамвај број 2.

Кратким, летимичним и очигледно недовољно проживљеним описом Јогуртине агоније завршава се овај неуспели покушај авантуристичко - медицинског романа. Јако ми је жао што је крај тако невешто смандрљан, да и не говоримо о упадљивој сличности Берлиозове и Јогуртине трагичне смрти, што остављам аутору на савести.

Ја, на пример, са својим јунаком никада не бих тако лоше поступао. Као прво, лепше бих га назвао, рецимо Хорипилације, Хрестоматије или Лепидостеј, брижно бих се о њему старао, одвео бих га негде у бању или на море чим би се за тако нешто указала и најмања потреба. Обукао бих га у лепу свилену пиџаму, модел неког отменог бутика, купио му најмириснији сапун, дезодоранс, најбоље лекове, инхалаторе и капљице и отворио широм очи како би он, када му негде загусти могао туда да прође и да се сакрије унутра, код мене, у топлину мога мозга, где га сви радо чекамо и где би му се увек у неприлици нашло места.

На концу конца, могли бисмо и заједно да се изборимо са том прехладом, а онда се ухватимо у коштац са тобожњом медицинском науком, јер само напорима свих правих и умишљених болесника у крви, зноју клистиру и гноју извојеваћемо победу. Тој херојској генерацији болесника револуционара пружиће се шанса да се без лекарских мешетара, профитера на туђим ранама и здравствених монополиста, озбиљно и храбро суочи са задатком оздрављења човечанства.

Гужва на тераси

Ништа боље нисам могао пожелети у животу. Куда год би се осврнуо по мојој болесничкој соби били су уплакани људи. Нисам знао како да изразим своју радост због тога што их све видим на окупу. Покушао сам да мрднем мршавим пожутелим палцем који се открио испод чаршава, али је он, изгледа, био већ толико далеко да му ја из главе нисам више могао командовати.

- У реду! - рекох себи - Ако је тако, фискултуру ћемо овога јутра радити само капцима. Десет пута горе-доле биће довољно за данас...

Стигао сам до шест и одустао сувише заморен од толиких трептања.

Онда је у собу ушао задихани праунук са дечицом:

- Извини деда што нисам мало раније стигао али, ево, до сада сам радио на пројекту. о коме ти раније нисам причао, јер си ти целе зиме био заузет блато-терапијом доктора Ауербаха. Сада је дошао ред да ти се похвалим. Наиме, успео сам да за ових неколико последњих месеци толико усавршим апарат против смрти, да сам направио веома поуздан времемобил са одступањем од само једног сата на дан. Ради удобности машину сам сместио у гепек мерцедеса са кожним седиштима и стерео музичком линијом. Ено погледај онај жути аутомобил на паркингу! То је мој времемобил!

Нисам био лењ па сам широм подигао леви капак.

Заиста, ауто легендарне серије 123 цаклио се на пролећном јутарњем сунцу одмах испод улаза у пријемну амбуланту.

Уопште се нисам премишљао:

- Пазите, деда је усправио кажипрст као да хоће нешто да нам каже! - ускликнула је сестричина.

- Тишина! Уопште не могу да чујем шта говори. Спомиње некакву жељу. Некакво испуњење? Чекајте, тише мало, молим вас!

Нисам протестовао када су ми, неспретно не уносећи у ауто, направили чворугу по сред темена. Ваљало је сву снагу сачувати за најважнији задатак. Дуго је дрхтава рука путовала у правцу волана испод кога се блистао свежањ кључева. Ухватио сам се за алку као дављеник за сламку и притиснуо палцем што сам јаче могао. Мотор се најпре достојанствено закашљао а онда послушно заклопарао.

- Добро је дедице, ето видиш, испуњена ти је последња жеља, сад можеш да искључиш мотор па да се вратиш у кревет на капљице и клистир.

Ове последње речи као да су ми дале додатну вољу. Из све снаге сам притиснуо квачило. Од напора приликом повлачења мењача гласно сам прднуо, али то сада више није било важно јер је ауто већ пошао.

Погледао сам десним оком у широком огледалу ретровизора запрепаштену породицу коју сам заувек оставио на болничком паркингу. Затим сам зажмирио и из све снаге додао гас.

У мени је превладала жеља да пођем у једно од својих давних сентименталних путовања.

Разуме се да сам пошао право у потеру за најсјајнијим местом у мом животу.

Као да је некаква џиновска брана иза које се годинама таложила силна енергија наједном пукла и стала да налива суву земљу.

Већ после неколико километара толико сам се осоколио да сам чак ушао и у једно помало ризично претицање. Вратоломном вожњом брзо сам дошао до куће. Устрчао сам уз степенице и ушао у стан. Не губећи време на бирање гардеробе, одбацио сам болничку пиџаму и обукао фармерке, мајицу, јакну и назуо старе патике. Узео сам новац из мог тајног штека за лекове и гробницу, покупио документа која ми ионако по свој прилици више неће бити потребна и сјурио се назад до аута.

Но, пролеће је, пут се блиста јер је синоћ падала киша, тамни облаци беже према мору.

Питам се хоћу ли их стићи касније у планинама?

Стао сам на једном паркингу да бих у оближњој продавници купио материјал за сендвич који ћу направити када стигнем до неког погоднијег и лепшег места за пикник. Нисам ни знао колико су намирнице поскупеле откако сам вегетирао на болничким јаслама. Баш када сам заокупљен тим мислима хтео да кренем даље, запахнуо ме смрад кафане. Погледао сам у правцу из кога је лахор доносио устајали кисели задах и одмах установио да се ради о томболи. Оно што, поред примамљиве и лаке зараде, привлачи заљубљенике у овај спорт свакако је и фантастичан контраст између шаренила и веселости спољног света и суморног сивила кафане. Но, није све било тако мрачно: испод паноа на коме су се палили и гасили црвени бројеви, шепурила се водитељка програма откривајући веома снажне ноге испод кратке црвене сукње. Глас дубок, равнодушан, монотон...

- Број шеснес... број дваесдва...

А затим, изненада, весело.

- Осмица чичооо!

- Бингооокхк-кхи! - кроз кашаљ се пробила радост добитника из ћошка.

- Почињемо нову томболу серије шест!

Мој план је био јасан и једноставан. Записао сам резултате последњих пет серија и одмеривши да ће ме вожња до прве кривине вратити за сат времена у прошлост, јурнуо право у ауто. Вратио сам се на паркинг испред кафане баш када је водитељка објавила почетак друге серије.

Сви су били веома непријатно изненађени мојим необичним успесима и готово невероватном срећом.

- Бинго! - галамио сам сваки час.

- Број шеснес... број дваесдва... број дванес...

- Како молим? Дозволите, али ово је превара! Ви нисте извукли осмицу! То је сасвим недопустиво! Обична намештаљка! Ето шта је то! Молим вас господо овде лепо пише осам и никаква дванаестица не долази у обзир! Захтевам да сместа пререгиструјете резултат и исплатите ми бинго за ову игру! То је безобразлук!

Срећом да нисам закључао ауто.

Ипак, читава ситуација је била збуњујућа. На самим вратима срео сам се са мном. На паркингу је у том тренутку било већ троје жутих аутомобила. Из једног је баш излазио још један ја, а лепо сам могао да видим како се иза кривине помаља четврти времемобил.

- Е па овога пута смо направили велики неспоразум - лепо сам чуо свој глас.

- То је за наук како се други пут не би овако глупаво брукали. Сваки час се треба пазити! - рекло је једно од мојих ја, можда тек само да изазове потпуну забуну.

- У реду, али молим ја вас господо ко је од свих нас онај први? Уколико имамо предводника међу нама свакако ће нам бити много лакше да се снађемо у овом каламбуру!

- Онај први је већ одавно побегао да не би добио батине од томболаша...

- У реду, ако је тако онда идем и ја. До виђења.

- Чекај, чекај идемо и ми, ми смо овде остали само у мислима оних који су раније пошли.

Једва сам се испаркирао.

Решио сам да преузмем иницијативу и што пре, а најкасније до кафане у Овчар бањи, сустигнем првог међу нама. Добро сам, наиме, познавао своју склоност ка пљескавицама и лепињама са кајмаком, те сам био сасвим сигуран да ћу пронаћи себе на том паркиралишту.

Ауто је послушно појурио.

Као што сам и мислио сви смо били на паркингу и јели вруће лепиње. Све је било клизаво од кајмака који је цурио. Мрвице, корице, масни папирићи гњецали су се по асфалту. Добро расположени, сви смо били орни за разговор.

- Као што знате - почео сам отворено, без увијања, уосталом као што је и ред да се говори са самим собом, - нас је много, пут је напоран, да кажемо тежак, пред нама су планински масиви, кланци, многобројна сужења, кривине, избочине и загушења. Не вреди нам да се тркамо јер ко зна, може, не дај боже, да дође и до ланчаног судара! Изгубиће неко од нас главу и шта смо онда урадили? Нас је колико ја одавде могу да пребројим, за сада тридесет четири, сигурно ће пристићи још понеко, а тренутак када нам је било најбоље у животу је само један. Ја просто нисам сигуран да ће на тераси хотела "Авала" бити толико празних столова да се сви лепо сместимо. Предлажем стога да се, за почетак, мало раштркамо у разним временима, а не да овако сви тамо нагрнемо као нека стока!

Било је негодовања, примедби, чула се и понека псовка.

- Ја да идем у Косовску битку, главу да губим, а ти ћеш уз музику да пијеш "Кока колу" и да јој размазујеш "Нивеу" по раменима? Није него!

- А шта би ти фалило мало да се помучиш? Понеси митраљез - можда преокренеш ток битке и постанемо славни!

- Ја пристајем да одем у будућност! Одувек ме јако занимало колика ће цена бити леку против смрти и каква ће се музика слушати за триста година...

- Донеси и мени једну кутију таблета...

- Мени не мораш. Ја ћу да одем шест хиљада година унапред, а ако не будем имао пара продаћу јакну.

- Надам се да смо се разумели. На крају крајева, пре или касније, сви ћемо ми ионако доћи на своје, зар не?

- Свако у своје време, па ком опанци, ком обојци...

Разишли смо се. Тако је најбоље. Свако за себе, па ко где стигне.

Наравно, ја сам, како сам и на самом почетку одлучио, пошао ка мору.

Негде на висовима Златибора дошло је време да пронађем давно изгубљену касету са музиком из филма "Кота Забриски". Вртела се сиротица све до Бијелог Поља, где сам решио да се окрепим и да'нем душом. Одолео сам инстинкту да на Црквинама попијем сок.

Стигао сам у Будву пред сумрак, таман на време да се на Могрену окупам, мало осунчам и да већ у повратку, пролазећи сеновитом стазом поред стења осетим језу, као што то већ и обично бива првог дана на мору.

После вечере и кратке шетње изашао сам на чистину испред зидина. Са пучине је дунуо хладњикави ветар. Оркестар је већ почео да свира. Моје узбуђење достигло је врхунац док сам се пео на стару терасу са које се лепо видео месечев траг на пучини...

Но, имао сам тамо шта и видети: хиљаде Ја тискало се око стола уз ограду. Правили смо неописиву гужву и галамили. Ми који смо били најближи столу већ смо пили "Кока колу". Да ствар буде гора, преко ограде сам лепо могао да видим окаснелог себе како долазим са плаже журећи колико ми то папуче дозвољавају. Један ја сам баш замицао у зидине, а већ се други помаљао стазом иза стена - прави скандал!

- Па зар се тако поступа са сопственим животом? - протестовао сам - "Сам си себи највећи непријатељ", не каже се узалуд.

Од толиког броја мене нисам могао најбоље ни да видим шта се дешава у сред мог живота. Пропињао сам се на прсте, гурао се, вирио и нервирао слутећи како неки од мене далеки Ја сада ужива сипајући у њену чашу "Кока колу". Страшно је помислити да ја сад тамо негде уживам посматрајући њен врат, очи, обрве, од сунца заруменеле образе, црвену тачкицу на јагодици, тексас-кошуљом прикривену љупку увалу испод кључне кости, док мене овде газе и гурају. И то сам себе гурам, ма не - сами себе гурамо, заправо мене гурају... сами. То јест мене сами себе гурају.

У једном моменту дара је превршила меру.

- Не гурај се!

- Ја теби говорим, а не мени!

- Какав смо ми човек, сами себе газимо.

- Нисам ја са собом овце чувао.

- А ово би требало да је најлепши тренутак у мом животу - зачуо се један уморни глас.

- Разлаз! Све ћу нас побити, па макар ми то било последње!

- Свој на свога!

Виспрен и брз на мислима, ни овога пута се нисам дао превише помести.

- Кад је већ моје најбоље ја нашло себе у својој најсјајнијој вечери, пустићу га нека му се враћа до миле воље. Ако још који пут будем у том тренутку - добро јест, ако не - никоме ништа, увек ће се наћи неко време у коме човек може остати заувек, макар и са зубобољом, или у паду са клизаве стене. Ја се ничим нисам обавеазо према свом животу, а кад је он већ бескрајан може ми се да му дозволим да буде и мало невесео. На крају крајева, мене нико не присиљава да будем срећан? Времемобил зато и постоји да се човек не би сувише везивао за некакве посебне животне тренутке...

Кад већ тако ствари стоје, могао бих сада да се малкице вратим у прошлост и да се упознам са Марком Краљевићем. Када га будем придобио за своју ствар, кренућемо заједно у будућност. Успут ћемо на задње седиште примити Клеопатру, Шехерезаду, Јулију и Лорин Бекол...

Кад је Дејан био Бог

У последње време нове религије ничу попут печурки после кише. За пометњу и метеж на духовном тржишту, поред белих анђела, званичних светаца, затуцаних божјака, службених фанатика, официјелних мистика и неколицине успешних верских приватника, криве су општинске па и судске власти које дозволе за рад секти одобравају без икаквих провера. Но, док су неки приступили верском бизнису са најискренијим побудама, има и оних који вребају сваку прилику да из недара наивног народа извуку са муком стечену валуту.

Није стога чудно што се на нашем небу појавио тако велики број црноберзијанских светаца, телевизијских чудотвораца, светих ратника, јуродивих миротвораца, девизних анђела и сезонских богова.

У ове последње, на жалост, спада и мој пријатељ Дејан, некадашњи каратиста, књижевник и фарисеј.

Са симпатијама школског колеге годинама сам пратио Дејанов божанствени успон и радовао се његовим почетним исцелитељским успесима. Када је једном, рецимо, изнео своје мишљење о даљем развоју политичких догађаја, ја сам се међу првима опскрбио залихама брашна и соли. Чим је Дејан предвидео хладну зиму ја сам пожурио да променим девизну уштеђевину и код шверцера набавим доколенице!

Толико сам поверења имао у овог човека, његов рад и верски ред, да се нисам пуно двоумио да га позовем када је мог рођака згазио троипотонац. Подсетио сам га на старе дане, споменуо неколико добрих дела покојника и замолио да се за њега заложи уз каснији договор о надокнади.

Хвала богу, старо пријатељство потврдило се још једном и мој рођак је васкрснут. Посао је урађен са таквим успехом да је васкрсли већ недељу дана после трагедије затражио туристичку визу за Немачку где је намеравао да оде на неколико година привременог рада.

Разуме се да сам Дејану био бескрајно захвалан.

На жалост, мој рођак није имао изграђене радне навике. Уместо да се опамети и лати рада, он се у Немачкој, као за инат, окренуо сну и ленствовању. На његову несрећу, власти на фарми су од запослених безочно захтевале да се перје са гусака чупа по прописаној норми. Да би ухватио корак са конкурентима, који су здушно настојали да га истисну са места првог дочерупача тртичног перја, васкрсли рођак је био принуђен да журећи на посао свакодневно претрчава ауто-пут. Тако се на крају, једног јутра, неопрезан и дремљив, обрео потпуно самлевен под точковима вишетонског трансконтиненталног приколичара.

Одмах по преузимању термоса са царине, похитао сам до Дејана. Признајем да ми је он и овога пута без речи изашао у сусрет. Убрзо, пошто смо рођака преручили из термоса у каду, из купатила се зачуо његов звонки глас, могло би се чак рећи звонкији него икад. Био сам пресрећан што још једном могу да стиснем руку повратнику.

Додуше, покојник се приликом овог васкрснућа видно смањио. Ову нежељену нуспојаву Дејан је приписао порозном чепу који је, лоше заптивајући каду, неповратно пропустио талог мог рођака у сливник.

На жалост, од када му је пошло за руком да око главе исија ореол, Дејан се променио. Почео је да досађује својим познаницима, нарочито онима који живе на вишим спратовима лебдећи у касним ноћним сатима око њихових прозора, будећи и плашећи децу својим сјајним ореолом.

У праскозорје би, па опет, поранио да у јогинској пози лебди изнад реда у коме комшије ћаскају чекајући да стигне камион са следовањем млека за кварт. Тако, озбиљан и спокојан, сатима би се људима врзмао око глава, не допуштајући чак ни увек веома строгим пословођама продавница да га отерају.

Због свега тога почео сам мало по мало да га избегавам. Када би он, рецимо, долетео да засија у мом прозору, ја бих се сместа направио да лежим и гледам занимљиви телевизијски програм, или да тобоже са интересовањем чепркам нос.

Мој несрећни рођак је, па опет, после свог другог васкрса, трпео честа, готово свакодневна задиркивања, нарочито у погледу веома кратких потколеница.

Баш то што се никако није могао навићи на своје малецне ноге изгледа да га је и овога пута коштало живота:

- Сви су одскочили у страну, једино је тај патуљак само зинуо. Апсолутно не мислим да сам крив! - изјавио је припити возач луксузног спортског аутомобила. Њему је, по повратку из ноћног бара, дошло да се мало нашали са грађанима који су чекали у јутарњем реду за хлеб.

Овога пута Дејан је био зловољан. Закерао је како је немоћан када се судбина укрсти са природном склоношћу према саобраћајним несрећама.

- Не, не и не! Твој рођак мора да се држи под будним оком. Једини излаз из зачараног круга у коме се тај несрећник врти је да га ја лично пазим и чувам. Иначе, сигуран сам да би се он веома брзо опет залетео под какво превозно средство. Заиста ми је жао, али под овим условима ништа не могу да учиним!

Молио сам и преклињао: пристао је, под условом да му, у погледу трећег васкрсења руке буду сасвим одрешене.

После неколико дана срео сам Дејана у парку. Шетао је шкотског овчара који ми је, радосно машући репом, сместа избалавио читаву руку. Шта више, псето је у неколико наврата покушало да се домогне мог лица. Погледао сам у те, однекуд познате, тужне псеће очи које су ме нетремице, дуго и захвално посматрале.

Изненада, не одолевши магично привлачној буци која је допирала од кочница зглобног аутобуса, поглед му је одлутао у страну.

Хвала богу, поводац је био довољно кратак да спречи инцидент.

Не жалим се и Дејану не приговарам, мада ме, понекад, нарочито ноћу, када зачујем лавеж, обузме некаква сета, отворим фрижидер, узмем оданде саламу па је једем, једем и толико мислим на рођака да ми на крају ништа друго не преостаје него да укључим теве апарат и тако све сместа заборавим.

Занимљивости и мрвице са свете трпезе

Ново доба боговима намеће све веће захтеве. Немоћни да одрже наметнути жестоки ритам високих технологија и, уопштено говорећи онога што представља савремену цивилизацију, богови и богиње се заједно са својим светим свитама све чешће повлаче у осаму далеких свемирских забити.

Разуме се. савремени верник нема времена за дангубљење у дугим молитвама по мемљивим капелама и туробним манастирима. Ко још у данашње доба може по цео дан да слуша јауке невине јагњади, деце и лепотица, гурајући се испод некаквог усмрделог жртвеника? Зар би требало да дође дотле да се неки угледни члан привилегованог добротворног друштва одрекне службеног аутомобила, телесне пратње и дражесних малолетница, само зато да би тумарао по некаквим свратиштима, или испосничио лутајући од пећине до пећине?

Данашњи темпо живота тражи брзог и ефикасног бога који неће свуда да забада свој нос и који се неће трпати тамо где му није место. Од њега се очекује да дискретно, из прикрајка својим увек будним оком бди над верницима, ослушкује њихове молитве и жеље испуњава у најкраћем року.

Много је, пак, оних богова који обећавају све и свашта само да на лак начин дођу до верника, а после када затребају на каквом пешачком прелазу, трамвајским шинама, операционој сали или запаљеном авиону, онда их нигде нема.

Пробирљиви верник често је, отуд, у великој недоумици око избора свога бога.

Ипак, сваки прекаљени божјак посведочиће знатижељном новајлији, будућем затуцанику, да је Лимбо религија најбоља и најпрактичнија. Од својих поклоника Лимбо тражи веома мало. Чак и веома ретке и кратке молитве упућене великом Лимбу дају готово невероватне резултате. Тако, док су рецимо, понекад потребне недеље девичанских молитви Јехови, Манитуу, Озирису, Одину, Виду или Буди, да би са неба пала каква росица, Лимбо ни пет ни шест, него већ после само једне неодређене замисли, шаље пљусак. Због тога што Лимбо има тако меко срце, често долази и до катастрофалних поплава!

Што се тиче ланца његових манастира, Лимбо свештеници са поносом истичу врхунску услугу и забаву. Окружени маслињацима, чемпресима и виновом лозом, они представљају праву Меку свим верским туристима којима сеновите увале Медитерана леже на срцу. Ходочасници се веома радо наслађују виноградарским благодетима којима је Лимбо и иначе заштитник. Познат је, додуше, и случај игумана коме је посао манастирског подводача служио као покриће за малопродају опојних дрога верницима и искушеницама. Ипак, само један поглед на монахиње овог луксузног манастира, које већи део дана проводе у лигештулима око базена и ведрој игри уз ного цике и прскања, довољан је да испуни душу верског затуцаника слатком Лимбовом промишљу.

Када је реч о рају, треба истаћи да Лимбо верници могу спокојно да чекају судњи дан. Поред разноврсних специјалитета изврсне вегетаријанске кухиње, разних врста масажа, сексуалних оргија и богатих музичких збивања, блаженима је на располагању и такозвани "духовни центар" са завидном библиотеком и колекцијом уметничких предмета. Ту су још и креативне радионице и причаонице.

Ипак, оно што Лимбово рајско насеље чини специфичним и готово неупоредивим са сличним институцијама других религија, јесте велико поштовање према посмртним телесним остацима питомаца и штићеника. Центар за пластичну хирургију, протетику и подмлађивање, налази се на самом улазу у ове прекрасне рајске вртове, непосредно уз чистилиште.

Како се шушка у кулоарима божјака, због великог интересовања верника за ову веома перспективну религију бога Лимба у рају се прави нових седам вештачких језера на месту на коме се до скора у недоглед простирао велики ружичњак.

У последњих неколико година уочљиво је да је највећи број религиозних рекорда остварио управо Лимбо. Ласкава признања својих верника заслужио је и тиме што му је успело да у најлепшем спортском маниру изврши своје божје обавезе према чак хиљаду верника. Он је, наиме, услишио молитве за само двадесет шест секунди и три десетинке, што је апсолутни рекорд свих времена! Тешко је описати каква је радост настала код верника и Лимбовог свештеног особља, док су полако откривали какви су им се све ћефови обистинили!

Лимбу је веома жао што је својом брзоплетошћу приликом стварања света направио низ, углавном ситнијих, грешака и пропуста. Нарочито му је жао човека:

- Збрзао сам посао, признајем, али шта је ту је, важно је да се и слепо црево и умњаци могу одстрањивати. Што се пак мањкова тиче, жао ми је што људима нисам продужио живот бар двадесет пута, омогућио им да лете и седамдесет пута појачао оргазам, али шта да се ради, у брзини се понекад дешавају пропусти... Но, свакоме се може десити да понекад погреши...

Лимбо се, за разлику од других богова и богиња које своје дужности све више занемарују, не либи спуштања на земљу, међу народ, тамо где несрећницима и осталим мученицима његова подршка највише значи. Он често проверава поштење путника-намерника по трамвајима, тролејбусима и аутобусима. Не дао ти Лимбо да будеш без карте кад он наиђе! Каткад провоцира стрпљење публике у биоскопу несносно крцкајући кокице. У операционим салама он се обично завуче у анестезију. Кад му је досадно претвори се у комарца, лети лево-десно и зујањем око ушне шкољке опомиње грешнике да се уразуме пре него што буде касно. Као комарац Лимбо је страх и трепет за уво грешника. Понекад, па опет, кад је весео, дозволи да га попију у виду пива или вињака, а чешће му се догоди да читаво вече пробди у те-ве апарату досађујући гледаоцима.

Више се тачно не сећам када ми се први пут обратио. Мислим да је у питању била припомоћ у виду сугестије око количине зачина у припреми некаквог спанаћа. "Више соли!" - тако је гласила његова прва заповест. Био сам захвалан, није да нисам, али нисам баш ни одмах потрчао да му саградим спомен капелу, поготово што би тако нешто комшије свакако погрешно протумачиле као узурпирање заједничког баштенског простора за потребе мојих личних унутрашњих гласова.

Данас када га сретнем, ја се лепо са њим поздравим:

- Здраво Лимбо! Стари друже, шта има ново?

Ако је припит он ми исприча виц који је тога дана чуо, али ако је трезан онда само закуца мојим срцем мало брже и неправилније, као да хоће рећи како су све то трице и кучине и да ме при том, шале ради, малкице уплаши.

Црна рупа

Са одушевљењем сам поздравио одлуку о денационализацији и распарчавању космоса. Лично сматрам да је сасвим исправно да се пространства која бескорисно зјапе поделе народу.

Мени је, наравно, у део припала тапија на тек двадесетак галаксија са пар хиљада припадајућих пратећих планета. Разуме се да сам се жалио због те неправде. На фин начин, писменим путем, скренуо сам пажњу надлежнима да је имање малецно и забачено, једном речју, права свињарија.

Прошли су месеци и готово да сам на космос и заборавио мучећи своје уобичајене земаљске муке, када је поштар зазвонио двапут. Претрнуо сам при помисли на позив у рат, или на радну обавезу у планинским логорима о којима се шушка, док сам дрхтавим рукама отварао злослутно плави коверат.

Срећом, обавештавали су ме о томе да је моје потраживање одбачено као нереално и бесмислено, али су ми, сасвим узгред, скренули пажњу да пре него што кренем у обилазак свог свемирског имања извршим један темељан лекарски преглед. Чак су ми препоручили и специјалисту за болести свемирских пилота и у име суда пожелели све најбоље.

Дирнут неочекиваном пажњом, прихватио сам судску подуку и сместа отпочео са припремама за пут.

Доктор кога су ми препоручили био је заиста сјајан. Већ током првог прегледа успео је да ме убеди како у поступку приватизације свемира уопште нисам лоше прошао. Забаченост парцеле, наиме, не треба да примим трагично, јер међу толиким планетама које сам добио, мора да има много оних које су пребогате свакојаким рудама и другим природним лепотама. То силно благо само чека на вредног домаћина орног да засуче рукаве. Што се удаљености тиче, истина је, тај део света јесте помало забачен, али кад год се будем зажелео куће, могу оданде да се вратим првим свемирским спаваћим бродом, бар за викенд.

Доктора сам толико заволео да сам решио да од њега затражим позајмицу за куповину ракете и неопходних машина.

Знао сам да ме ова широка душа просто не може одбити. Шта више, доктор је чак и избор модела у потпуности препустио мени. Нећкао сам се само онолико колико ми је пристојност налагала: опште је познато да је "Екобум" најбоља машина за прекопавање и површинску обраду планета.

Доктора је посебно обрадовало то што "Екобум", одмах пошто својим гигантским чешљем оплеви рудно благо са површине планете, приступа њеном улепшавању на еколошкој основи. Разорена и заравњена пустош планете може се једноставним командама унапредити у узгајалиште првокласних петунија, парамецијума, херпес вируса или какве друге комбинације различитих биљних и животињских врста, већ према жељи власника.

Док сам жив памтићу сјај који сам видео у очима доброг ескулапа, док је телефонски наручивао девет "Екобума" на сој рачун.

После овог племенитог докторовог геста, моја одлука да се отиснем пут свемирских пространстава постала је коначна!

Повољно сам купио половни свемирски брод са скромном али ефикасном радионицом у пространом товарном делу: тек што нашврљам холограм стварчице коју замислим, а оданде се већ котрљају колица са још врућим узорком! Поред снажне машине, понос брода је и веома добар алармни систем на чију се интуицију могу поуздати чак и током најжешћих метеорских киша или при проласку кроз најгушће антиматеријске облаке. Кабина је скромна и има само четири прозорчета од којих су два полубочна, али су зато команде веома једноставне па осим волана пресвученог зечијом кожицом постоје још само две папучице: гас и кочница.

Кад ми нешто засмета или се преда мном укаже какав проблемчић, довољно је само да се пожалим, па да се на екрану изнад волана појави мој омиљени цветак - кадифа, као знак да је невоља превазиђена.

Скученост кабине надокнађује фини тродимензионални те-ве са веома пристојним надражајницима. Кад год имам времена уђем унутра да се разонодим сексуалним оргијама, пливањем у неком бистром и плаветном језеру, или планинарењем. Понекад се задовољим и разгледањем каквог великог музеја, брзом вожњом кроз неки леп град, или обичном шетњом поред мора. Када сам лоше воље, пођем у неки рат и не враћам се оданде док тамо све не поубијам.

На жалост, у последње време, телевизор је на пар места почео да благо електризира, што ме голица и само по себи није ништа страшно, али указује на потребу куповине новог апарата.

Иначе, брод је веома економичан: троши само 7,5 муња на сто светлосних година. Срећом, једна од планета на имању има тако олујно време да не морам чак ни да слетим на њу да бих натанковао 180 првокласних муња, колико у мој скромни бродски резервоар стане!

Посао је био прилично лак: девет дана сам путовао до откупне станице. Ту бих се мало забавио са колегама и комшијама, а онда назад по нову туру. За то време еко-бумови би већ спремили товар који само чека на мој повратак.

Слободно време сам проводио у свемирској откупној станици у којој је точена божанствена амброзија "Мила муња" и "Цвећко" - помало накисели, разблажени нектар.

Ту у станици, користећи се ошамућеношћу космичким оргастичким пијанством, на нас госте просто су насртали продавци свакојаких трица и кучина. Слаб према људима расположеним за разговор, увек попустим и купим оно што ми не треба.

Тако је једном на мене насрнуо професор универзалистике.

Наваљивао је да за мале паре стекнем веома високо образовање из неколико стотина научних области, са широким могућностима комбиновања и усавршавања. Како ми је "Мила муња" у једном моменту лако додирнула нежне душевне струне, стидљиво сам му поверио да ме у последње време привлачи област стварања и моделирања живих бића. Док смо испијали нову туру амброзије потпуно сам отворио срце и открио му колико је племенита и дубока била моја жеља, мој сан, да на свекосмичком такмичењу за избор најидеалнијих живих бића за своје стваралаштво добијем бар неко скромно признање, макар у виду трећег места и бесплатне те-ве претплате.

Професор универзалистичких наука се јако обрадовао, назвао ме ентузијастом и на свој рачун поручио још две амброзије.

- У вама господине очигледно чучи таленат кога треба развијати. Препоручио бих вам стога образовни пакет "Свемир у мом џепу" који садржи комбинацију знања из више занимљивих области.

- Када је тако, онда пристајем! Ви сте очигледно мој велики учитељ и пријатељ! Дозволите да вас пољубим... Хвала! Живели!

Кад је професор из торбе извукао пиштољ и стао да пребира по некаквој муницији, стање конфузног амброзијског пијанства разбистрило ми се за трен. Тако сам успео да видим како једну патрону са натписом "Анатомија" гура у цев пиштоља мрмљајући како ће ми то можда некад затребати.

- Ишмркните добро нос, сада да не би касније, у слинавим марамицама сваки час проналазили окореле семестре молекуларне биологије или неке сличне мање науке.

Мало сам се, признајем, престрашио, али чим је почео да ме вуче за нос, само сам кротко зажмурио.

- Ево, ево, стрпљења мало, брзо ће све бити готово, не будите нестрпљиви, и не измичите ми се, јер да би ефекат био што бољи, цев мора да уђе у ноздрву што је могуће дубље...

- Јаој! - рекао сам када је пиштољ опалио по сред мозга.

- Ето видите да није ништа страшно. Без икакве потребе сте се толико препали...

Професор је паковао своју науку и обрачунавао цену мог школовања.

- Али, професоре, ја се још увек никако не осећам као генијални научник како сте обећали?

- То вам је од превелике количине знања и амброзије у исто време. Ето, баш због тога ћу вам дати попуст! - рекавши то универзалиста ми је још једном честитао на стеченом знању и предао признаницу у виду дипломе. На крају ми се извинио, јер би радо још ћаскао са мном, као човеком сорте која се ретко у свемиру среће, али га већ чекају у једној маглини на другом крају света.

Након треће шоље амброзије, док ме обузимао карактеристични звездани занос, зарекао сам се да ћу победити у надметању за најбоље оживљену планету.

Сместа сам купио приручну генетско-инжењерску лабораторију, а преосталим парама свима у станици платио туру амброзије и надокнадио штету за том приликом разбијену фонтану.

Када сам се пробудио из кошмарног свемирског поподневног сна, незадовољство самим собом претило је да прерасте у отворену побуну! Одлучио сам да се због страшног мамурлука казним проучавањем опширног упутства приложеног уз пакет. На њему је био насликан насмејани лик хобисте како се забавља са маленим змајем који унезвереним погледом очајнички тражи спасоносну ознаку "Средњи 3".

Пробао сам да, за почетак направим нешто просто, онако тек пробе ради, са једном или две ћелије, не више. У упутству је писало да уколико ми пође за руком да помоћу приручних машица потопим један спирални ланчић у острвце по сред округластог базенчића, могу са поносом рећи да сам створио какав-такав, нови живот. Због дрхтавице, успомене на боговски напитак, ланчић ми је више пута испадао изван видокруга специјалних наочара. Ипак, како то и обично бива, почетничка срећа је надјачала мамурлук и природну необдареност за пипаве послове.

У трену сам се осетио некако блажено, могао бих чак отворено рећи, да је то био прави боговски мамурлук.

На жалост, повратно дејство амброзије и савести натерало ме је да за тај дан све баталим и утеху потражим у оралном сексу, па је у базен мог телевизора бануло весело друштванце, а ја сам се попут дављеника ухватио за прву танушну лепотицу.

Не могу баш рећи да сам у прво време имао много успеха у генетско-инжењерском раду. Ипак, марљиво сам напредовао на стварању нових врста, скоро фанатично се предајући овом послу бар по десетак минута дневно.

Признајем да сам, руковођен тежњом ка савршенству, о којој сам тих дана гледао неки рекламни филм, убрзо почео да претерујем у погледу обдарености света који сам успешно размножавао по планетама у мом поседу.

Тако сам трави, којом сам према упутству из приручника преплавио планете како би послужила као универзална храна свим осталим живим бићима која ћу убудуће стварати, дао низ особина сувишних за њен положај: направио сам веома хранљиву, али дубоко емотивну и помало ратоборну природу. Понекад, кад бих ходао по њој, она би се, ваљда се осетивши пониженом и увређеном, тек наједном, сва оросила.

Травојед је сасвим непотребно био гурман радознале природе. Зато је Клон данима могао да жваће једну једину влат траве и при том подригује од ситости. Зекојед је, опет, имао склоности ка математици и окултном.

Имао сам, чинило ми се, прилично успеха у стварању јединственог миша за специјалне намене. Искариран шарама веселих боја, са крилцима од финог паперја и мноштвом очију које сам поставио насумице ту и тамо у паровима, изазвао је дивљење и радост колега у станици.

- Тек да га видите како трчи: развија брзину звука са потрошњом од само пет зрнаца бибера на сат. Наоружан је, као што видите, са чак три реда оштрих зуба и опремљен канџицама са сврбећим прашком...

На том мишу су ми сви завидели.

Ипак, мој понос су били крилати људи. Зар то није била лепа замисао: пар великих крила на леђима? Права симфонија дугиних боја што попут слапова падају према петама, ноншалантно, али са укусом. За ову креацију, признајем, био сам инспирисан основним тоновима паунових пера. Посебан украс, који је имао и своју веома практичну намену, био је леп реп, комбинација лавље грациозности и пауновских шара са перима у кићанци.

Првобитна намена репа била је да се њиме у ваздушним висинама коригује правац лета, мада је, по мом мишљењу, био сасвим добар и за шашољење.

Уопште ме не чуди што су врхунски интелектуалци, највећи мудраци и остали умни људи велике прзнице, џангризавци, нервчици и што много пију. Како стари стоје, то заправо баш никога не треба да чуди.

Тешко је посветити се иоле узвишенијим размишљањима у свемиру у коме свака друга галаксија просто врви од глупости и тричарија које паметном човеку боду очи. Само од гледања тог шаренила накинђурених и каћиперних звезда, планета и комета које се стално врте у некаквим круговима, дође човеку понекад просто само да повраћа. Што је најгоре, у том шепурењу пролазним сјајем и бљештавилом предњаче баш оне највеће планете које на тај начин свемирској ситнарији дају веома лош пример.

Но, када се сазвежђа погледају изблиза ствар постаје просто одвратна.

Крилати људи су се, наиме, потцењујући сав мој труд и вишеминутна залагања, највише интересовали за развој пластичне хирургије. Крила, која су им тако лепо стајала, масовно су ампутирали у за то специјализованим салонима, сматрајући да им она ометају кућне активности и миран сан. Одсецање крила постало је питање престижа и моде.

Лоше расположен и ганут овом непажњом према божјој промисли, послао сам им пар опомињућих метеора.

На жалост, крилати су ових неколико катастрофа сасвим погрешно протумачили.

Не само што нису одустали од пркосног опирања мојим замислима, већ су од подсецања крила направили неку врсту култног обреда који је тобоже имао заштитну улогу и, како се веровало, гарантовао дуг и срећан живот. Шта више, губитак крила је, супротно мојим жељама и очекивањима, постао део ритуала уласка у зрело доба, врло омиљеног празника код крилатих људи. Наиме, та свечаност је симболично означавала укључивање младунаца у иначе веома богат сексуални живот у коме је код крилатих људи много тога било дозвољено, а оргазам трајао десетак дана!

Крилати нису боље поступали ни са својим реповима. Из њих су, наиме, младе крилате помодарке чупале све до последњег пера!

Можда је баш ово велико разочарање у крилате људе довело до тога да у свом даљем стваралачком раду мало посустанем. Овај начин траћења слободног времена ми је прилично досадио, па ми је све чешће падало на памет да се латим неког озбиљнијег хобија - од тога да будем бог.

На крају сам се задовољавао тиме да бескрајно усавршавам модел травоједа грабљивца, за лето и јесен, и да вирус беснила направим тако да постане отпоран на велике мразеве...

Постепено сам се окренуо проучавању сексуалне разгоропађености. Ова занимљива појава је последица мамурлука који настаје после најмање три шоље топле "Миле муње". Из тих чисто научних разлога све више времена проводио сам у телевизору, у друштву стидљиве зеленооке лепотице и њених веселих другарица.

Не иде баш све тако глатко и од руке свемирским пилотима. Понекад се деси нека тежа космичка катастрофа, а онда добротвори из свих галаксија нагрну да досађују шаљући помоћ. Са друге стране, тобоже брижни чувари космоса и љубитељи појединих галаксија, тужакају пилоте за сваку, па и најмању ситницу.

Смета им, како кажу, што се из пуке досаде, обести и спорта, дневно уништавају две до три галаксије. Разуме се, увек је било оних који само вребају прилику да свемирског пилота оптуже за какав саобраћајни прекршај.

Мени, на пример, савест, са којом сам још од малена у сукобу, просто налаже опрез у свемирском саобраћају.

Пажљив сам пилот мада не кажем да се свемирским пространствима треба вући попут пужа. Брзина од само 1600 "беса", коју гарантује обавезно свемирско осигурање заиста је смешно мала, али са друге стране, и ја вожњу преко 2800 брзина светлости сматрам чистим авантуризмом.

Не волим да уништавам и руинирам свемир. Поготово се непријатно осећам када уништим туђе свемирско имање. Мишљења сам, наиме, да космичка тела морају бити брига свих нас!

Ако ту и тамо и спљескам понеку звезду, планету па чак и неки малени астероид, то је само зато што сам лењ да губим време у заобилажењу. Осим тога, ја после читав дан осећам неку празнину, потиштеност и као да ми није ни до чега стало.

Баш ту скоро се испред мене испречила једна веома велика планета. Нашао сам се пред тешким избором, да закочим и дуго мотам воланом да бих је заобишао, или једноставно додам гас и заборавим на све.

Спљескао сам ту огромну планету.

Лењост против мене игра увек у пару са кајањем. Тој унутрашњој немани она ме препусти чим нешто довољно лоше забрљам.

У станицу сам стога ушао веома снужден. Како је мој свемирски брод био јако умацкан планетом, колеге су одмах почеле да праве шале на рачун геолошког састава несрећног небеског тела.

Мучен пецкањима и грижом савести прекардашио сам у погледу "Миле муње". Када ме власница станице у шали тобоже опоменула да јој не доносим непотребан шут, јер још нема намеру да проширује радњу, потпуно ми се замрачило па сам планету прерадио у пар билијарди малених пајаца.

Док сам, погледа упртог у прозор испијао трећу шољу "Миле муње", један пајац је у очајничком покушају да се ослободи црвене куглице са врха свог носа, ударио свом својом нејаком снагом по стаклу! Распао се тако да је од њега у целини остало само једно око уплашеног погледа, испресецано јарко црвеним капиларима...

У том тренутку постало ми је јасно да морам сместа да променим свој живот. Решио сам узгред да се, бар за неко време, лишим амброзије. Авај, већ је било касно...

Наравно, неко ме је пријавио.

У мом галактичком систему уобичајена казна за хотимично уништавање свемирских тела била је лака хируршка интервенција при којој неуроџелати направе неколико тако гадних и кратких спојева на хипоталамусу, да је кажњеника мука и погледати. Кажњени несрећници се лако препознају по невероватно скрушеном и јадном изгледу. Док траје ова, несумњиво строга али правична, мандатна казна, околина избегава кажњеника због просто заразног песимизма и глупости која се око њега шири попут неког кужног задаха. Казна је тако страшна да се често догађа да они који се је издржали нису у стању чак ни да затраже рехабилитациону интервенцију. Зато их попут неке јако несрећне и тужне јагњади приводе код лоботома на операцију враћања, осигурањем загарантованог, доброг расположења.

Још у станици су ми пришли, извадили казнени чекић и... фљас по челу!

Позната је склоност свемирских путника према црном хумору, али и према нектару, а нарочито амброзији. Овај последњи порок ме јако привлачио и раније, а као кажњеник, несрећан и тужан, почео сам у том погледу мало и да претерујем.

Велико ме разочарање чекало када сам, после неког времена поново ударен чекићем по глави, решио да се из станице у којој сам у запећку проводио дане, вратим у моје забито сазвежђе и направим паузу у конзумацији амброзије.

И поред најбољих намера да овај део свемира оплеменим лепотом биљног и животињског света који сам у вишесатном стваралачком заносу једва изнедрио из своје набујале маште, искричавог ума и прецизног приручника, на планетама сам затекао праву пустош: становништво се међусобно прождирало са таквим апетитом и халапљивошћу да неких врста уопште више није ни било! Тако нисам запазио ниједан примерак песморога кога сам наменски конструисао да истанчаним гласним жицама музички оплемени једну од планета.

Крилати, на пример, нису били вољни да им се дере кожа. Кад год би им се приближио чопор изгладнелих кожождера, читаво јато би отпрхнуло у небо. Они који су из помодно-верских разлога остали без богом даних летећих преимућстава препуштани су на милост и немилост овим незаситим напасницима.

Призор укратко речено језив! Нарочито у првој фази! Драње коже на, у круговима кожождера омиљени шиљак, слика је која посматрачу остаје у незаборавној успомени. У приличној мери бих се онеспокојио и сневеселио сваки пут када сам изблиза посматрао припреме за ручак.

Али, авај, нису се само кожождери осилили. Мишеви су се такође домислили да је дошло њихово време и кренули да кидишу да све живо.

На тренутке сам, признајем, био толико ганут тим потресним сликама да ми је падало на памет да се и сам умешам и прекинем покољ. Ипак, успео бих да се суздржим, одолим искушењу и, као и сваки уметник, задржим дистанцу остајући на тај начин искључиво у домену стваралаштва.

Тек што сам слетео на једну украсну баштенску планету, за око ми је запао поражавајући призор: биљољуб је черечио домаћег трбушинара. У том послу ова, по замисли питома и, чак би се могло рећи помало сентиментална природа, веома се занела. Сладокусац је на све стране пљуцкао каменчиће из бубрега несрећног трбушинара који га је, превише сањив да било шта у својој судбини промени, презриво посматрао. Заглушен крцкањем шупљикавих костију биљољуб није чуо чак ни мене, а камоли зликана који му се прикрадао!

Жива бића у која сам, током стварања уткао толико љубави и секса, прождирала су се тако немилице и бесомучно да је мука било и погледати. Немаром упропаштене планете претвориле су се у смрдљива гробља препуна гнусних призора, оглоданих костију и њушки које само исколачују очи и слине.

Само се мудра трава на превару извукла из ланаца исхране. Како се ослободила ових окова и стега, ћутљива трава није имала намеру да ми саопшти. Када сам је једном приликом ухватио како сама себе пуши, просто сам некако замрзео ту себичну мудрицу.

Са тешком муком у души и шест дуплих амброзија у стомаку, донео сам судбоносну одлуку да све што сам створио уништим до даљњег.

Нико се ионако у данашње време превише не обазире на ту и тамо понеки локални смак света. Уосталом, када једнога дана поново будем имао времена направићу неки солиднији и бољи живот. Што се тих неколико планета тиче, није ми их много жао, имам их ионако на претек, просто понекад не знам шта ћу са њима...

У погледу смака света имао сам неких недоумица: најлакше би било све спржити огњем, али од загоретине ми увек дође нека мука. Потоп је, па опет, сувише меланхоличан и спор процес током кога бих могао да подлегнем искушењима којима је подложна моја неодлучна природа. Могао бих, наиме, да се смекшам и негде на пола посла сажалим и предомислим. То би ме још можда довело и у неугодну ситуацију да копам канале као на Марсу.

На овом месту поставља се и неизбежно питање, шта бих после радио са толиким блатом?

Срећом, недалеко од мог сазвежђа скоро се баш отворила овећа црна рупа. Одмерио сам растојање: ако бих рачунао са одбитком о једну повећу звезду могао бих, свих својих пет несрећно оживљених планета да убацим са само три ударца. Са друге стране, ако бих, па опет, ишао на фелш ударац, користећи као мартинелу један облак астероида, извесно је да бих напунио црну рупу све самим погоцима.

Да опет не бих почео да се предомишљам и губим вољу за уништење, брзо сам нанишанио, узео залет и... тап! - треснуо колико сам дуг и широк по планети, нешто мало улево изнад полутара.

Завртела се несрећница као чигра! Са задовољством сам посматрао како јој се тамо далеко од њеног звезданог система светлуца брзо смрзнута корица. Лепо сам из своје удобне пилотске фотеље могао да видим како планета, коју сам настанио предивним белим ласима отпорним на воду и шампон, јогунасто прави почасни круг по ободу рупе као да се предомишља, а онда нагло пропада у таму и нестаје. Црвену сам убацио уз одбитак о астероидну мартинелу. Плаву и зелену утерао сам у рупу једну за другом.

Признајем да сам се опустио понесен успехом у рашчишћавању свемирског имања, па нисам пуно нишанио када је дошао ред на последњу - жуту планету. Чим сам је ударио знао сам да ће то бити промашај!

Шта сам друго могао него да стегнем зубе и чекам катастрофу? Жута је најпре ударила некакву грдосију од звезде која јој је сасвим изменила путању. Затим се, као за инат, обрела у густишу ситних планета којима се мој комшија толико поносио и хвалио сваки пут када би се срели у откупној станици. Као да јој је нешто давало додатну снагу и убрзање, жута штеточина се немилице сударала са свим могућим комшијским небеским телима одбијајући се час брже, час спорије, али увек у најгорем правцу.

Пожурио сам на лице места што сам брже могао. Да ме овако обрука моја бивша миљеница, жута планета, коју сам настанио цвећем у намери да отпочнем са сопственом производњом нектара на велико, то ме просто поразило.

Разбеснео сам се, натакао целу планету на кљун брода и кренуо пут црне рупе да је лично у њу убацим, и тако се уверим да више никоме од комшија неће нанети штету.

Авај, биће да сам, онако бесан, возио мало брже, канда је и лепљиви цветни сок учинио да се планета прекасно одвоји од брода, а изгледа да је и у причама о црним рупама као свемирским усисивачима било доста истине. Истине је било бар онолико колико је довољно да се брод стоциља у ту тмушу.

Било је веома непријатно посматрати како мој свемирски брод нестаје и како мрак лагано нагриза кабину. Покушао сам да нађем уточиште у телевизору, али су чак и насумице одабране слике које сам у паници наручио, почеле да се цепкају попут ситних хартијица и нестају у помрчини. Крпице мрака одваљивале су се са планинског пејзажа и падале по мени. Нестајао сам колико сам дуг и широк.

На крају ми се један велики комад мрака стровалио на главу.

Не знам колико сам дуго био затрпан тим мраком, али када сам коначно поново дошао к себи, осетио сам се мало глупаво и могло би се чак рећи у једној веома смешној ситуацији: затекао сам се, наиме, како сав ошамућен седим на некаквом тепиху и не могу да отргнем пажњу са једног плавог пластичног камиона са жутим точковима у виду ваљкова који се могу скидати!!!

Та ништавна стварчица просто је мамила човека да се са њом забавља, вуче тамо-амо по линијама тепиха, товари је некаквим кестењем и уз све то гласом подражава њен тандркави рад!

Од тада сам потпуно немоћан да се отргнем од оваквих и сличних магија које су често у стању да готово у потпуности обузму моју свест.

Прошло је много времена испуњеног углавном мучним потуцањима, наизглед бескрајним школовањима, болестима и суморним тлапњама под стално истим, досадним, плаво обојеним небом. Често сам био приморан чак и да радим да бих јео и имао кров над главом. О тим страхотама заиста не бих желео да причам.

Жао ми је планета које сам уништио, нарочито оних комшијских. Знам да сам се лоше понео, да сам заслужио казну за почињени саобраћајни прекршај и да сам направио велики грешку што своје ђубре нисам уништио према прописима, али је по мом мишљењу казна ипак претешка. То што се налазим у маси и што на овај забити свет долази све више и више кажњеника, уопште ме не теши.

Сматрам да би већ једном био ред да ме неуроџелати рехабилитују и врате назад, кроз рупу. Тако бих у срећи и весељу поново могао да се опробам као газда мог маленог космичког имања.

Докторе, ви који сте ми прошли пут изашли у сусрет и тако се пријатељски потрудили око набавке "Екобумова", помозите ми и овога пута!

Ево, ја сам, да не бисте прљали своје инструменте од куће донео моју секирицу, турпију, чекић, ексер, бургију. Ево, ја ћу сад да зажмурим а ви слободно удрите по хипоталамусу, па како се већ каже: ком опанци, ком обојци!

Убиствени јунак писца

Поштени сам уметник и не забушавам чак ни онда када наручилац породичног романа извољева. У стању сам да, ако затреба, у недоглед износим своја литерарна запажања у погледу какве год било трице, породичне успомене на дане сиромаштва макар у питању био, рецимо, чак и некакав црвоточни креденац. Ознојим се добро, али кад затреба умем да се напрегнем и у најлепшем светлу прикажем најмању појединост која би се могла уочити на сервису за кафу, поклону драге рођаке из иностранства.

Многи су препричавали смешну епизоду из књиге о несташној персијској маци у којој је Ђулија усред новогодишњег ручка веома необично замјаукала...

Једном сам у чак шест глава описивао друмске авантуре омиљеног породичног аутомобила. У уводу сам потанко описао куповину кућног миљеника и недоумице око избора боје седишта. У најсвечанијем стилу дочарао сам мирис тек купљеног аута, дивљење и завист комшија, прву пробну вожњу до ресторана у оближњем излетишту. Затим сам жестоко осудио поступак несавесног возача који је на паркингу у центру града огребао нашег јунака. Посебно сам награђен за поглавље "Злехуди шлепер" у коме сам на мајсторски начин описао драматични ток претицања једног камиона на узаном и кривудавом путу до мора!

У овом послу је веома важно разумети муштерије. И најмањем камичку у шареном мозаику кућног блага мора се прићи са пијететом.

Дужност писца који држи до свог угледа је да се са поштовањем односи према прецима својих муштерија.

Недопустиво је бити шкрт на речима када су у питању старине које су зарад некакве заносне и фине стварчице често жртвовале своју част и миран сан. Разуме се, уколико за то постоје икакве могућности, од писца се очекује да их учини славним, чак и по цену покретања веза у историјском архиву.

Јасно, ко имало држи до себе, спреман је да одреши кесу како би му се породица, попут скупоцене вазе, сместила по сред културно-историјског миљеа.

Некима, пак, хор муза предвођених поносним Аполоном, потпуно окрене леђа и тада су сви уметнички напори узалудни. Чак ни уз помоћ дражесних кућних љубимаца, измишљених сплетки и лажних љубавних авантура са познатим и угледним светом, из неких породица није могуће извући ни јефтину интригу! Ретко, али се деси да морам да будем и груб:

- Није него! Ви бисте, госпођо хтели роман од најмање хиљаду страна! Молим вас, па ви имате тек радњу за плисирање! Посао вам иде траљаво, а љубавни живот вам је танак и мршав, уосталом баш као и ваш зајмодавац! И од ваше сам ћерке много више очекивао, поготово када сте обећали да ће добити награду на анонимном конкурсу композитора! Бићу искрен и рећи ћу вам сасвим отворено: немате ви пара ни за какве награде...

Понекад људи претерују.

- Газда, разуман сте човек, видите и сами колико сам се намучио око вашег прадеде, али је све узалуд, од њега се никако не може начинити вођа устанка. Учинио сам што сам могао: секиром сам му убио ташту так окрутно да би и Раскољникову позлило, поетским стилом сам отровао стрица, али, дозволићете - не могу ја да се борим против историчара! Ако они кажу да није било устанка у то време, ту се онда ништа не може! Из ваше породице могла би евентуално да се извуче једна новела на, хајде да натегнемо, стотинак страна, али је роман, дозволићете, нешто што вашој породици као књижевна форма не одговара. Не вреди да ме мољакате, једноставно у вама, како ми писци стручно кажемо, нема потке за драмски запет...

Не волим ни оне који само мисле на профит.

- Не, не! Мени се јако допада ваш слоган "Кемик-кајсијевача тело јача - од изабраних сорти прија аорти", само, дозволићете, са становишта лепе књижевности просто напросто је недопустиво да га лик карактерног прељубника изговара на свакој страни у виду здравице! То једноставно не иде! Барем да сте платили за крими-роман, па да разговарамо, али овако...

Такви смо ми писци, бритки на речи када нас неко повуче за језик!

Понекад, тек да људима учиним и будем омиљен, напишем и по коју причицу о каквом бакалину, јавном раднику, спортисти или богатијем хуманисти. Тако је свет угледала збирка кратких прича "Скаске о малим људима из суседства" која је имала великог успеха све док неки пакосник, завидан на моју популарност у средњој бабичкој школи, на чије сам књижевне трибине "Царски перорез" често позиван, није запео да ме жестоко критикује преко новина. О мени је написао мноштво неистина, а чак је био и толико дрзак да однекуд у градској библиотеци пронађе књиге из којих сам, тобоже, преписао неколико прича.

Не кажем, сасвим је могуће да ми се догодила омашка да неки заборављени, давно читани текст несвесно присвојим, али и они који су једва дочекали да ме жестоко и ниским ударцима нападну треба да за њу да ни један јунак никада није баш потпуно измишљен. Уосталом, како је то још давно лепо рекао неки велики мислилац: "Уметност је подражавачица живота!"

Једном речју, уметнички живот и није баш тако безбрижан, весео и распојасан како се то на први поглед чини. Неки од нас имају срећу да одмах, већ при писању првог дела налете на јунака који им глатко осваја књижевне награде и признања. Неко, па опет, помно бира и када на крају одабере правог Месију од јунака овај, као да је само то чекао, одмах нађе да пијан падне под воз, па се из те трагедије не може извући ништа више од краћег приказа несреће са лица места. Тек за новине.

Прошле године, баш негде у ово време, указала ми се велика шанса да постанем врхунски писац.

Телефон је зазвонио у сред ноћи. Још док сам подизао слушалицу лепо сам осетио како ми надолази инспирација. Тек што сам зачуо глас било ми је све јасно. На телефонској вези је био јунак главом и брадом. Истог трена пред мојим крмељивим очима јасно се указала визија ремек дела.

Сместа сам прионуо на посао. Да бих се обезбедио од увек неугодних реметилачких упадица и предупредио савест која би ме сигурно касније ометала у раду, решио сам да мало поспремим неред са писаћег стола. Тада сам, сасвим узгред, дошао до једног великог открића.

Јасно се показало да дремеж није највећи непријатељ књижевном стваралаштву и литератури уопште!

Замајан чишћењем прашине, перути, мрвица кекса "Домаћица", лешина мушица које су место за своје мајушно гробље нашле подно стоне лампе, баш тамо где иначе уредно одлажем омоте чоколадних бомбона од којих ми долази инспирација за љубавне романе, нисам ни приметио када је почетна идеја будућег ремек-дела претрпела измене. Елементи хумора уступили су место тмурним мислима о варљивој суштини људског постојања. Акцију је заменила тлапња и некакво ишчекивање не знам ни ја чега.

Најтеже је, наравно, прошао јунак. Премештен из јулског дана, који сам му тако фино започео јутарњом кафом на тераси дворца преуређеног у луксузни хотел скривен шумарком од плаже у морској ували, овај весељак и женскарош никако није могао да се загреје на ветрометини новембарске ноћи чији је добар део провео на суснежицом засивљеном перону.

Иначе, окосницу романа требало је да чини задовољство и радост јунака који тек што постао славни писац. Безбрижан у души, он кроз башту препуну мирисног медитеранског биља тријумфално силази на плажу. Ту, пре него што ће ући у плаветно, млако, благо заталасано море, фино поједе велику порцију воћне салате са шлагом у друштву неколико лепих девојака, па онда прилегне на душек и дуго плута у плићаку.

Сву ту дивоту јунак је олако изгубио због моје педантерије.

Разуме се да сам био веома огорчен на самог себе. Ипак, како ми се чини да љутину и бес увек ваља искаљивати на другима, решио сам да тако учиним и сада. Помишљао сам и на најгоре: да за све казним мог јунака неком мучном смрћу. Падале су ми на памет различите могућности: од тога да га згазим тролејбусом, па све дотле да га првим транспортом пошаљем у залеђени сибирски концентрациони логор где бих му препустио задовољство да сваке вечери из бараке износи четну киблу.

Ова последња варијанта учинила ми се много животнија и са више могућности да читаоцима приближим увек занимљиву област мучења, патњи и људских страдања.

На жалост, овде ми се јунак потпуно отргао испод пера. Уместо да се лати корисног посла, постављања прагова на прузи у залеђеној степи, он је, и поред моје изричите забране, наставио да се бескрајно брчка у мору и увече крцка шкампе са увек радозналим и веселим лепотицама које јако воле када он уз црно вино малкице мудрује.

Благ поступак према јунаку вишеструко ми се осветио. Наравно, да о великим и богатим наградама и признањима није могло бити ни речи са тако распојасаним заблуделим сином.

Што је још горе, омиљена забава му је да ме буди ноћу или раном зором. Завуче се под кревет и почне да брбља о некаквој неправди коју сам тобоже баш њему нанео и о томе како ја, по његовом мишљењу, нисам писац великог домета јер немам властити став о овоме или ономе.

Као да ја намерно нећу да имам своје ставове? Као да и сам не бих волео да заузмем непоколебљиво мишљење о свему и свачему?

Понекад ме ово вређање толико узнемири да се скроз разбудим. Тек када види да ми не може ништа, јер ја на њега не обраћам никакву пажњу већ само попијем чашу воде и окренем се на другу страну, он заћути.

Авај, у последње време у моју душу лагано се увлачи некакав немир. Кад год се враћам кући, иза ћошка, или у самом улазу сачекује ме мој јунак. И ето, тај према плановима величанствени лик, са којим сам имао толико лепих намера, окомио се на мене свом жестином. Пљује ме и вређа, а понекад кад је мрзовољан само ме удара и шутира ногама.

Напомињем да ми ова узнемиравања пуно сметају, јер се кући враћам свакодневно! Што је најгоре, он стално смишља све нове и нове зврчке и смицалице против мене: од пре неколико дана тај несрећник се скрива у мом телевизору одакле непрестано омета програм, чита вести по свом нахођењу, а понекад се чак умеша и у ток неког филма.

Врхунац безобразлука са његове стране доживео сам јуче док сам дремао чекајући почетак важне друголигашке утакмице, борбе за опстанак у лиги. Користећи се мојом небудношћу он се дочепао пиштоља из некаквог кримића и хладнокрвно испразнио је шаржер у мене, свог идејног творца. Не знајући, без моје помоћи, шта би друго учинио са лешом, тај зликовац ме бацио са моста у реку на чијем муљевитом дну и сада лежим!

Како слутим да се он данас јавио на мој посао и већ отишао на терен да напише елегију о једној месари, напомињем да у овој и свим његовим будућим преварама нећу учествовати и да улажем свој тих, али снажан и муљевит протест.

Чудовиште из језера

Као страствени ловац чест сам посетилац нашег шумског блага. Наравно, волим да видим и пропланак, лепу ливаду, поток или језерце, па чак и понеки заселак, уколико није толико каљав и запуштен да се човеку сместа згади.

Ништа лепше него се притајити у шумарку, па док ветрић лелуја гранчице и лишће у крошњама, и док раздрагана ланад скачу као да је живот тек пред њима, на миру нишанити...

Признајем, шта да се ради, волим шуму! Волим да и понеку лепшу младицу ишчупам. Изломим је и наложим, па док дерем кожу са побијене ланади, слушам како дрвце пишти и цврчи.

Толико волим природу да често зађем у какву већу продавницу намештаја, где каткад затекнем читав меблирани шумарак.

Уживање је гледати леп спој природе и индустрије, јер, разуме се - природа не може све сама. Било би неправедно од ње очекивати да сама изнедри стилски регал, комоду, веш машину и љутити се кад она немоћно поклекне у тим својим смешним покушајима. Јасно је да ма колико се упињала да подражава човека, природа сама од себе не може да направи чак ни обичну пеглу!

Природи се стога мора помагати и о њој се мора стално бринути. Ето, на пример, и сам сам лично у неколико наврата покушао да под овим поднебљем у ловачком домену рада остварим афричку продуктивност и серијску производњу трофеја. На жалост, није ми пошло за руком да ову величанствену замисао остварим, како због маленог броја јелена, тако и због забране аутоматског оружја, неопходног при рафалној паљби.

Авај, нико не хаје на моја упозорења да се природа не сме препустити стихији!

Седео сам једном тако на обали малог језера и дрхтао после купања. Јелова шума је, зна се, шумела, птице су неуморно цвркутале, небо плавило, снег се топио под врелим августовским сунцем, док је пар безвољних орлова лењо кружио у висинама.

Једину забаву ми је правила лаковерна пастрмка која се врзмала лево-десно по плићаку. Наивна, грамзива природа јурила је за сваким каменчићем који бих јој завитлао так да се малчице разонодим.

Изненада, баш када се један облачић усудио да заклони нашу најсветлију звезду, смарагдна боја језера се променила у канцеларијски индиго!

Са презрењем гледам на жалосне покушаје природе да сама опонаша људске умотворине и премда не очекујем да ће се икада опаметити до те мере да би се са дрвета могао убрати телевизор, у башти ископати аутомобил или бар компјутер, овакве појаве ме увек изнервирају. Јер, на крају крајева можда ја не бих ни дошао да се купам у језеру које нема смарагдну боју и које се упиње да опонаша канцеларију неког општинског суда!

Индиго сенка се пак, пришуњала до обале и стала да пентра уз шљунковит излаз. Направио сам се да, тобоже са интересовањем, читам узбудљиву причу о несрећнику кога је згазио тролејбус, али ми никако нису давале мира радозналост и шкрипа налик оној коју може да направи само читав разред немузикалних дерана када ревносно, из пакости, гребе виљушком по тањиру. Несносној шкрипи ритам је давао мукли бат теших корака.

Како су ми се кораци неумољиво приближавали постајао сам све деконцентрисањи.

Пажња ми је била толико разбијена да више уопште нисам читао са разумевањем. Стога сам дискретно, преко папира вирнуо у правцу језера.

Имао сам шта и видети!

Преда мном је главом џиновске пастрмке и брадом одртавелог јарца, стајало језерско чудовиште и стресало зарђале крљушти. Никада раније нисам видео пастрмку са говеђим ушима и роговима. Признајем, имало је неке лепоте у клемпавим ушима и буљавим очима у којима се огледала скромна, рибља памет. Овај склад је указивао на готово потпуно одсуство мудрости, коју би неко можда и могао да очекује од чудовишта великог као одрастао медвед!

Застрашујуће оштри, крњави и густи зуби пастрмке красили су чељусти из којих је смрдело нешто слично мешавини убуђалог сутлијаша, укисељене добош торте, и трулог купуса! Мека, помало офуцана вучија грива вероватно је била ту да заштити врат од инфекција и прехлада којима хладна језерска вода сигурно погодује. Тело домаће шарке оплемењено је ножурдама обично маленог, пругастог даждевњака кога често несмотреношћу газимо када ноћу аутомобилима хрлимо у кафане и друге објекте забавног садржаја.

Свакако је најчуднији био реп овог чудовишта!

На први поглед реп је изгледао као вучији, похабан и олињао. Али, када се после отресања воде, размлатарао лево десно у свој својој величини, и онима који су само једном или двапут очи у очи са њим било је јасно:

- Пух дакле! - отело ми се са помодрелих усана.

Није било пуно времена за размишљање. Тако сам и ја помислио да, кад већ нема времена, не треба уопште ни размишљати јер, на концу, куда би ме то у овом трену одвело? Уосталом, ако мисао уопште било где води, да ли је место на које бих са њом доспео довољно далеко од овог чудовишта?

Без размишљања сам, дакле, потражио разгледницу Дубровника која ми служи за обележавање страница, тутнуо је тамо где треба и пустио да из мрачних дубина моје подсвести проговоре безбројне генерације предака дајући ми савет и јасно архетипско решење за излазак из ове мучне ситуације.

Нисам био нимало задовољан инстинктом који ми се од исконских предака јавио. На првом месту стога што бекство сматрам недостојним. Сасвим је, са друге стране, могуће да би ме чудовиште сустигло негде где му се најмање надам, рецимо у шумици, или би могло да се притаји неко време па да онда искрсне и нападне ме кад задремам, можда баш у најслађем сну.

Устао сам. Дошло ми је да заврнем шију немани, јер ме већ и сама помисао на досадна ноћна узнемиравања веома разјарила.

Прво сам каменицом - фљас! По сред чела, међу рогове! Јасно се видело како неман колута очима, поприлично ошамућена. "Није то ништа" помислих, па мокрим пешкиром - фис - по оку. Како у сваком сукобу има и невиних жртава, тако се и сада на путањи пешкира нашла несрећна коњска мува. Будући да сиротици више нисам могао да помогнем, наставио сам са борбом. Док се вешто погођено око пресецало руменим капиларима, искористио сам забуну и зајашио змијолико тело. Лепо је што ми се у тим одлучујућим тренуцима под руком нашла њена дуга грива.

Зграбио сам гриву колико је дуга и широка и стао да је немилице цимам на све стране. Но, све ми то ни избила није било доста: "Дај - рекох, да скрпим врат овом чудовишту, па поново на купање!"

На моју неописиву радост чудовиште је испод брадице, тамо где је врат најосетљивији на ломљаву, имало згодне шкржне прорезе у виду финих рукохвата за које би се потенцијални тлачитељ могао сасвим лепо ухватити.

За сваки случај, обратио сам се за помоћ девојци која је у тим одсудним моментима пролазила плажом:

- Хеј, лепотице! Дођи мало овамо да заједно придавимо ову моју аждају!

Као да је читав догађај ни најмање не узбуђује, девојка се окренула на другу страну тобоже забављена растресањем косе испод нетом скинуте пунђе.

"Добро, онда ћу морати све сам..." рекох то више себи, тек да се осоколим. Запео сам из све снаге да цимам главурду и... крц... крц - почело је да се ломи на за то предвиђеном врату. У смртном ропцу неман је прибегла свом последњем лукавству: почела је да се смањује колико је дуга и широка. Упорно је чилила и нестајала све док се није претворила у малене, слузаве мрљице које су се разбежале већ на прву појаву Сунца, звезде која нас понекад веома пријатно уме да изненади.

Тек неколико дана касније сазнао сам од једног чобанина-мудраца да је неман, са којом сам се тако жилаво и крвнички борио, уобичајена појава у ово доба године и да обично долази као предзнак лошег времена. Понекад, уочи какве веће непогоде праћене захлађењем и грмљавином из језера изађе читаво крдо оваквих и још грђих чудовишта, што је поуздан знак да се ђаволи жене, а зима ближи.

Није ми жао што сам се намучио. Учинио бих то поново, а уколико се укаже потреба борио бих се и са још страшнијим чудовиштима, па ако затреба и са самом зимом, наравно, уколико у том тренутку не бих имао некаквих пречих обавеза.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]