Ivan T. Srdanović

Čitanka za drugi razred brzog voza

izbor iz zbirke priča

Beograd, Ratlan, 1998.

• Sto dvadeset dana na sat
• Trenutna zgoda
• Poslednja reč istorije
• Gripozna pošast
• Gužva na terasi
• Kad je Dejan bio Bog
• Zanimljivosti i mrvice sa svete trpeze
• Crna rupa
• Ubistveni junak pisca
• Čudovište iz jezera

Sto dvadeset dana na sat

- Gospodine Siperak, da se razumemo, vi radite sporo i traljavo. Pogledajte i sami: autor rubrike "Pisma čitalaca" žali se da ne stiže ni da zapiše sve što mu padne na pamet! Crna Hronika kaže da mu je vreme u redakciji prekratko da bi ušao u trag svim monstrumima čak ni iz najužeg centra grada. Iz redakcije kulture, bard kritičke reči, "Bič Božiji" je već spremio dva trobroja i jedan specijalni dodatak.

A vi gospodine Siperak?

Niko ne posustaje tako brzo kao vi. Evo, pogledajmo šta ste uradili juče: "Pasulj 8, Krompir 3." I to vi nazivate izveštajem sa pijace? Naši čitaoci se sa pravom pitaju gde je tu spanać, zelen, kupus? Ima li tu mesta jajima i siru? A mesara? Tamo verovatno niste ni nogom kročili? Ne može to tako gospodine Siperak! Najviše belina u listu ostavljate, a papir trošite kao kakav uvodničar!

Dok drugi izgaraju na poslu vi samo ispunjavate te vaše tikete. Uostalom, da budem iskren, ja mislim da ste vi gospodine Siperak...

Pokušao sam da se odbranim, ali je urednik povisio ton:

- Zar tako? Drski ste znači i još pretite? Smesta napolje ili ću da pozovem kadrovsku službu!

Kiša srećom nije padala, pa sam mogao da se švrljam ulicama do mile volje. Ožednevši u šetnji, poželeo sam da popijem pivo baš na izvoru moga jada. Tu, na pijaci, mogao bih da ovu nemilu dogodovštinu osmotrim iz sasvim drugog ugla, ugla u kome je utočište našao kiosk jednog uglednog poljoprivrednog gazdinstva.

Već posle prvog gutljaja setio sam se svega što je uredniku trebalo još odavno skresati u lice.

- Kako da čovek ne traći vreme kad mu nad glavom stalno gamiže nekakav gmizavi urednik koji liči na kišnu glistu iz gnjecavih, gnjilih gnojišta? - upitao sam prodavačicu tek da zapodenem razgovor.

Nisam računao da ću naići na razumevanje kolege koji je tik pored mene ispijao svoju flašu piva.

U znak saosećanja on mi je toplo i prijateljski podrignuo. Po kicoškim, prugastim pantalonama i kao sneg belim čarapama, videlo se da je u pitanju veoma otmen gospodin.

- U potpunosti vas razumem. I sam sam još koliko do nekoć nemilice traćio svoje vreme. Znam vrlo dobro kako je to: spavaj, pij, jedi i, kad pogledaš - prošao dan! Čoveku je slaba uteha to što zna da će mu i vlastiti život brzo proći. Uzmimo, eto, moj slučaj: ko zna šta bi sa mnom bilo da se nisam poslužio lukavstvom...

- Zar je moguće da lukavstvo pomaže čak i na polju dugog vremena?

- Kako da ne! Ja sam se, na primer, pravio da sam postao ljubitelj sopstvenog vremena i da baš uživam da ga provodim. Čim je osetilo moju dobrotu, vreme je brže-bolje požurilo da mi uzvrati rupicom kroz koju sam se provukao do prodavnice, popio pivo i vratio se kući a da to niko nije primetio! Čak ni voditelj zabavnog programa, koga od detinjstva pamtim kao strogog i neumoljivog čoveka, nije izustio ni jednu jedinu reč dok se ja nisam vratio na kanabe!

Od tada svaki čas koristim rupicu da se u međuvremenu malo osladim.

- Oduvek sam želeo da istovremeno budem na više mesta!

- U svoje vreme otputovao sam na more i tamo se nedelju dana veoma lepo provodio. Svaki minut sam se po čitav dan kupao i sunčao a da to niko od mojih ukućana koji su u to vreme ručali nije ni primetio. Zapravo, da budem iskren, otišao sam posle supe a vratio se kada su već završavali sa kompotom. U početku sam kao još nevešt vremeplovac, često i gotovo posle svakog izleta, morao da jedem hladan ručak!

Danas vam se, kao prijatelju, mogu pohvaliti da, kako to prost narod kaže, istovremeno živim na čak tri kontinenta. Imam veliki broj ljubavnica, žena i dece u preko sto zemalja. Stanujem u mnogim gradovima, selima, pa čak i jednoj pustinjskoj oazi. Nije da vam se hvalim ali moj rekord u osvajanju iznosi čak šezdeset osam žena u sekundi! Jeste da sam se rastrčao na sve strane sveta, ali je vredelo!

Rupica je, dakle, za mene postala veliki izvor svakojakih uživancija! Evo vidite: Hop! Vi ništa niste primetili, a ja sam upravo otišao do Ria kod moje prijateljice koja tamo igra sambu i fino se sa njom ispričao i zabavio, jedino što mi je avion u povratku mnogo kasnio, pa vam se stoga moj lik možda malčice zamaglio.

Zbog mene i nekolicine mojih kolega savremenika, pogrešno se misli da na zemlji ima mnogo više ljudi. Nije ni čudo, kada sam ja čas ovamo, čas onamo.

- Istina je - odavno i ja to primećujem - nekome je svaki dan podne, drugome 20-30 godina traje medeni mesec, a ja sve to vreme moram da brinem šta ću sutra da jedem. Meni se vreme uvek nekako izmakne, izmigolji i tek što se spremim da nešto radim, ono odmah stane da se presipa iz šupljeg u prazno!

- A, eto vidite - nastavio je vremeplovac veselo - ja često zaboravim da uzmem neku od plata koje me tu i tamo čekaju. Dođem tako kod šefa bagerista u amazonskoj prašumi, a on me samo zapita: "Pa dobro gde ste vi čoveče, čekamo vas već deset minuta?", a ja samo prebrojim pare i - švić, odmah odem negde da ih u slast potrošim. Vratim se kroz mesec dana, a moj šef još nije ni trepnuo. Pustim ga da malo trepne, kaže neku dosetku koju ću negde kasnije u Rimu ili Ulan Batoru lepo da prevedem, smislim masan, duhovit, pravi bagerijski odgovor i vratim se na vreme u džunglu da mu ga na amazonskom narečju skrešem u brk.

Tako se ja stalno provodim po svetu i uživam sa lepoticama, dok drugima za to vreme kazaljka na satu ne mrdne s mesta!

Čuvši sve ovo, zamolio sam ga za dopuštenje da platim bar još par piva. Osokoljen galantnom dozvolom, predložio sam da i mene oproba kao vremeplovca u međuvremenu, bar na dan dva, recimo bar juče i sutra.

Ljubazno podrigujući objasnio mi je da je to prevelik zalogaj za jednog početnika.

- Čak i oni najuspešniji među nama, rekao je, zadovoljavaju se time da samo skupljaju i razvlače duge dane, a malo ko se od nas vremeplovaca osmeli da ide tamo-amo po prošlim i budućim ćorsokacima. No, kako vidim da ste čovek na svom mestu, predlažem da, za početak, o mom vremenu, skoknete na koji minut kuda vam drago i da se onda lepo vratite ovamo na pivo. To bi, smatram, za vas početnika bilo sasvim dovoljno upoznavanje sa međuvremenom.

Poslušao sam ovaj, na izgled, mudar savet: posle samo dva piva obuke provukao sam se između tezgi, došao do ćoška, pa uzbrdo ulicom sve do zgrade u kojoj sam se liftom vinuo do ušuškane kancelarije. Na brzinu sam rekao sve što sam mislio o uređivačkoj politici lista, a onda razbacao papire koji su ležali na stolu i oborio šoljicu kafe koja se tu zatekla. Kako u džepovima, na žalost, nisam našao ni jedan pištolj kojim bih krunisao svoje reči, vratio sam se na pijacu sa osećanjem praznine, nedorečenosti i nedovršenosti.

- Eto vidiš, išao si kuda si hteo a sve je kao i pre. Čak sam ti i pivo ostavio. Sad bi bio red na tebe da kao novajlija častiš!

Popili smo tek tri-četiri piva, a on mi je opet postao nekako mutan i magličast. Posumnjao sam da je opet zdimio negde, i da, dok ja ovde gubim vreme slušajući ga, on sad uživa na nekoj plaži.

Pade mi na pamet kako bi, pre nego što odrešim kesu za novu turu piva, trebalo da poverim da li je ova pametna glava još uvek tu...

Naravno, prevario me, pa sam zviznuvši flašom u prazno! Da bi moj položaj bio gori, u kiosku sam izgubio oslonac i podršku.

Srećom upućen u osnovne tajne međuvremena, mogao sam da padam do mile volje. Usmerio sam se ka stogu pijačnog đubreta koga su vredni radnici čistoće sakupili tik pored našeg improvizovanog šanka. Lagano se rušeći posmatrao sam vremeplovca kako podrugljivo piški po stražnjem zidu piljarnice. Bilo mi je toliko krivo što sam bezdušno prevaren da sam u jednom trenutku pomislio da od svega odustanem.

Došlo mi je da se jednostavno uhvatim za tezgu, pored čijih sam oštrih ivica padao, uspravim koliko mi to snaga u rukama i nogama bude dozvolila, i pođem kući.

Ipak, čvrstoća karaktera nadjačala je razum pa sam se negde u sumrak, pred zatvaranje pijace, konačno srušio u već nakiseli zeleni otpad.

Trenutna zgoda

Ko kaže da život običnog čoveka, radnika, liči na ustajalu baruštinu punu truleži, žabokrečine i raznih otpadaka po kojima se samo pijavice leno protežu i ništa se drugo ne događa? Pogledajte samo koliko čudnih i neobičnih poznanstava na radnom mestu otpravnika vozova - mešoviti transport!

Eto, na primer, baš pre nekoliko dana prišao mi je putnik sa jednim veoma neobičnim pitanjem. Interesovalo je osobu pre koliko godina je elektrificiran krak pruge do mesta S.?

Srećom, još u pozdravnom govoru, direktor večernje škole upozorio je našu klasu na slučajeve podrivača, stranih obaveštajaca i ostalih sumnjivaca koji se obično muvaju oko pruga i samo nešto crtaju, pišu i zapitkuju...

Bezbednost putnika uvek je na prvom mestu! Stoga sam neznancu iz predostrožnosti odbrusio godinu sudbonosnog plenuma na kom je tek donesena odluka o potrebi rekonstrukcije pružnog pravca S. u cilju brže eksploatacije šumskog blaga.

Špijun se snuždio kao da su mu svi vozovi samo na jednom koloseku.

Šta ću kad sam meka srca? Sažalio sam se i otkrio datum svečanog otvaranja, jer, pomislih, ako je u pitanju opklada, nije red da čovek izgubi pare samo zbog kontrašpijunaže.

Neočekivano, oči su počele da mu se magle, brada podrhtava, a donja usna krivi kao da bi, siromah, hteo da pase! Nije bilo druge, naručio sam dve žestine na moj račun. A zamislite šta mi je on grcajući rekao? On, čovek, živi u suprotnom pravcu, pa će znači samo još godinu i po dana moći da se vozi brzo, a onda mu sleduje dizelka sa presedanjem u Donjem K!

Kako sad pa to?

Lepo, kaže, živi iz budućnosti u prošlost, pa mu to stvara velike probleme.

Je li?

Jeste, što bi lagao? Baš juče je sklonio merdevine preko kojih bih prekjuče pao!?

Kako, kako? Pa ja sam prekjuče vodio tetku u banju!

Ne, ne, ne! On misli na svoje prekjuče, to jest ono što mi obični ljudi prosto zovemo prekosutra.

- Svaki čas vam mi koji idemo u suprotnom pravcu, učinimo po koju uslugu i tu i tamo vam spasemo poneki život. Tako je to. Čovek u mom položaju stalno mora da radi na svojoj prošlosti.

Rekao je da smo se mi sretali i ranije, to jest kasnije i da me se on seća kao džangrizavka sklonog piću, kocki i borbama protiv vesele mladeži. Tada sam se i ja odnekud setio detinjstva. Kad sam bio mali, moj deda je u restoraciji igrao duge partije preferansa sa nekim starcem koji je ličio baš na ovog čudaka. U to vreme on je neštedimice koristio moju mladalačku naivnost i entuzijazam za nabavku cigareta u obližnjoj trafici sa kusurom od jedne žvakaće gume što je bila sva moja zarada.

Zainteresovao sam se za budućnost iz koje dolazi, to jest, kako će biti?

Biće sve u redu, mada će biti do zla boga loše, ali sve u svemu može da se podnese.

Dovitljiv i vazda spreman da i najslučajnija poznanstva unovčim kako to već i biva na železnici, priupitao sam ga kako stoji sa razmenom nekih informacija, recimo o novim nalazištima zlata, srebra, nafte ili bar uglja. Na žalost, rekao je sa iskrenom setom u glasu, pravci su nam toliko suprotni da se čovek može osloniti samo na sadašnji trenutak, a on je, kao što već znamo, kratak, bedan i nikakav, zbog čega u njemu čak ni sreća ne može jasno da se doživi, a kamoli da se nešto korisno uradi.

On lično smatra da pola čovečanstva živi unazad, to jest u obrnutom smeru, i da mnogi pokušavaju da ostave tragove kako bi se ranije ili kasnije okoristili na nekom sadašnjem stecištu budućnosti i prošlosti. Nevolja je u tome, kaže, što je njemu prošlost isto tako nepoznata kao i meni budućnost.

- A kako bi to bilo kada bi živeo čas u jednom čas u drugom pravcu, danas tamo, a sutra ovamo...

- Šta vredi što mi je juče bilo sutra, kad će mi već prekosutra danas biti prekjuče? - odgovorio mi je on sa setom u glasu.

Protiv ovako jakog argumenta zaista se ništa ne može učiniti.

Jedna od bitnijih razlika među nama je da kada se mi budimo, on zaspi i obrnuto. On, naime, legne obično oko sedam ujutro i spava celu noć pa se probudi tek negde oko deset sati uveče. Sunce se iz njegove perspektive sasvim čudno kreće: izlazi na zapadu i zalazi na istoku! Ljudi poput njega rađaju se kao stari, a umiru još pre porođaja. On se, doduše, lično toga ne seća, ali su mu pričali da je progledao i prvi put u životu zajaukao ubrzo pošto su ga izvukli iz jednog sanduka od orahovine!

Zaprepašćujuće je da on uveče pije kafu, a ujutro rakiju ili čak pivo!

- Istina je, ja prvi čujem rezultate derbija, ali, avaj, ja tada znam i ko je uzeo novac od nagrade! Konji istrče iz cilja i stignu da uđu u startnu mašinu, a ja još nisam ni popunio tiket.

Zar je moguće da se baš nikakva korist ne može izvući iz tako neobičnog poznanstva, a još na železnici? To je prosto neshvatljivo ljudskom umu!

- Skoro da ne vredi ništa ni pokušavati. Eto, recimo, nas dvojica smo se sada fino družili, a ja ću te već juče poznavati samo sutra. Kad se, dakle, pre nekoliko dana budemo videli, ja ću se sećati ovog razgovora, a ti o njemu nećeš imati pojma. Isto je tako bilo i kada smo se sreli kroz nekoliko godina s tim što si se ti, uzgred, tada vrlo drsko ponašao. To ti je kao kada se dva brza voza mimoilaze, pa ne možeš ni da dovikneš kako je tamo odakle si došao, a kamoli da one što tamo idu obavestiš kako si se proveo...

- Eto - rekao je - za mene je ovaj razgovor započeo kada sam naručio dve žestine i ovo ti ispričao, a ne onda kada ti budeš naručio turu da bi mi uzvratio.

Toliko smo razgovarali, a ipak mi je na kraju rekao da će cena šljunka u budućnosti biti znatno veća, ali da ne moram da se žurim sa nabavkama većih količina pošto za to još ima vremena. On se time bavi, pa zna.

Inače, moje poznanstvo sa Marijanom, konobaricom iz naše restoracije, još je uzbudljivije od ovoga ali mi ona ne dozvoljava da o tome pričam!

Poslednja reč istorije

U moje vreme Ubojskom šumom tumaralo je tušta i tma vukodlaka. Zbog urokljivih očiju koje izazivaju najstrašnije bolesti, danima se iz koliba nije smelo ni proviriti. Kad sumrak stane da se sleže po šumi, divljem potoku u jaruzi i na kraju tmušom prekrije livade, kasno je za beg i tada ne pomaže čak ni da čovek sav bazdi na prekuvani loj, a kamoli na beli luk ili kozije mleko. Dukljan je noću zavijao čas sa jedne, čas sa druge stene pa su zbog tog dlakavog nasrtljivca morali da zaključavaju žene i pre večere. Zimi su po mraku samo najhrabriji momci smeli da obiđu oko kolibe! No, kako se kaže, Dukljan u selo nikada ne dolazi sam - taj nesnosni stvor sigurno se i sada negde cereka od zluradosti, verovatno ispod kamenog mosta ili oko mlina.

U školu se, razumljivo nije moglo...

Srećom, pradeda Domišljan, zanemoćao za koristan rad, bio je prilično dokon. Kad god nisam drljao kamen, vukao jaram po krčevini ili branio tor od nasrtljivih medveda, seo bih podalje od vreline vatre ogrnuo se kožuhom i skriven polumrakom zadimljene kolibe, slušao njegove mudre reči.

Razume se, porodično stablo se po mišljenju dede Domišljana moralo znati i u pola noći.

U glavi mi je tutnjalo od imena tolikih dedova i baba.

Nije bilo lako zapamtiti čak ni imena mesta u kojima su se oni rađali, a kada bih, recimo, žaračem pokušao da u pepelu spojim sva ta brda i doline nastajala bi mreža u čijem je središtu, umesto strpljivog pauka, žrtve vrebalo baš ovo ubogo i zabačeno selo.

S teškom mukom sam uspeo da zapamtim kako je ko od mojih dalekih predaka proveo detinjstvo i mladost, je li mnogo bolovao, kuda je sve putovao i u koliko je ratova bio. Što se ratova tiče, njih je bilo toliko da su se zaraćene strane menjale brže od vašljivih košulja.

Bilo je i onih koji su živeli toliko burno, da su i naizgled beznačajne, usputne dogodovštine njihovih prijatelja, poznanika i daljih rođaka, kadkad određivale sudbinu generacijama. Tako, ponekad ispada da nekom naizgled čudnom i nepromišljenom poduhvatu valja zahvaliti što su nam glave uopšte na ramenima.

Treba, stoga, skinuti kapu pradedi Eutanaziju koji se iz svog mračnog srednjeg veka sećao još nekih tri hiljade godina unazad. Taj je znao kad će, gde i zašto udariti grom iz vedra neba! Po plećki je pogađao hoće li biti rata ili neće. Siromah, nije samo jednu jedinu stvar predvideo. Nije, naime, obratio pažnju na patrolu Šejbani-kanovih pustahija koji ga na smrt ispesničiše ispred džamije Šehi-Zinde gde je trgovao čudesnim amajlijama koje kupcu donose besmrtnost, a njegovim neprijateljima nanose teške opekotine i svrab. Tako je Samarkand ostao bez jednog od najuglednijih trgovaca na buvljoj pijaci ispred Šehi-Zinde.

Da stvar bude gora, u porodici je bilo i čudaka.

Deda Kričko je umeo da se seti, kako je govorio, svih živih bića zaključno sa biljnom vaši. Ponekad je potpuno zaboravljao da je čovek i dane provodio u štali pasući i preživajući sa ostalim govedima, ili u šumi sa vučjim čoporom štetujući nemilice čak i sopstveni tor. Više puta je napuštao svoju porodicu na pragu zime privučen nekim jatom divljih pataka ili lastavica. Prenuo bi se tek negde iznad pustinja oko Mrtvog mora i ne videći drugi izlaz ostajao na obalama Afrike u svom jatu, brojeći dane do proleća, željan kuće i porodice. Sudbina je htela da mu se jednom, dok je u vidu konjske muve leteo kolibom, zavrtelo u glavi pa se strmoglavio u kazan sa mlekom i tako našao smrt u mladom kajmaku čiji je inače bio obožavalac.

Deda Jebonije je, pa opet, mnogo spavao. Iz dremeža bi se prenuo tek kada se topli vetar pojača tako da senke oblaka preleću livade brže od svakog živog stvora. Tada bi se u sred noći izvlačio iz postelje, odlazio u obližnju šumu po svoju bukvu i sa njom pod miškom leteo put mora. Na tom putu zabava mu je bila da uznemirava živalj i šumsko zverinje krmaneći tik iznad krošnji i krovova, dok se na stenje uopšte nije ni obazirao i drobio ga bukvom do mile volje. Ponekad bi, kad je Mesec pun, leteo veoma visoko, iznad oblaka, orijentišući se pomoću zvezda i mirisa, toliko starih da su zapravo dolazili iz vremena koga se ne sećamo kao ljudi.

Iznad mora je usporavao let jer su ga tu, skrivene iza oblaka, vrebale kolege iz drugih zemalja. Bila je to sorta vazda orna da nekog neopreznog letača opauči balvanom i zametne neviđenu kavgu. Čitavu bogovetnu noć bi se tukli po tvrdim glavama, padali u vodu da ohlade čvoruge i na kraju se na jedvite jade vraćali u svoje zemlje taman da pred zoru malo dremnu.

Velika je korist od poznavanja porodične istorije. To je najbolji način da se izbegnu nesporazumi, čarke pa i ratovi koji, zna se, uvek najlakše izbijaju baš među rođacima.

Takav se slučaj desio Antoniju Polikliniku, bratučedu prababe Zukve, starešini tadašnje vojske. U to vreme familija dede Peruta se baš doselila ovamo, jer im je tamo gde su ranije konačili bilo malko močvarno. Perutu se jako dopala rimska kula, koja je stajala tamo dole gde je sada štala, pa je rešio da se tu nekako i sam skući. Ali hoćeš, Antonije Poliklinik se zainatio, utukao pradedinog strica i stao da mu ganja familiju niz jarugu. Pradedi Perutu je glavu na ramenima tada sačuvala buduća mu nevesta Zukva. Istina, posle se Antonije izvinjavao kao što je i red, ali eto kako je zamalo moglo i da nas uopšte nema na ovome svetu.

Ja sam učio punih dvadeset godina sve dok deda Domišljan nije primetio da mi je glava previše ćoškasta, pa je izglednije da se u njoj sve u pomeša, nego da u narednih devet godina zapamtim još jednu duplo širu porodičnu granu. Istina, ta devedeset i osma grana bila je za nas đake strah i trepet jer se šuškalo da joj je krošnja tako velika da se u njenim bezbrojnim račvama i sam Domišljan ponekad zbuni. Tako se dešava da na radost iscrpljenih đaka, u već ionako dovoljno zamršenoj priči, odjednom majka nekog heroja postane sestra strine očeve ujne!

Uskoro će, kako je to dalekovido predvideo deda Eutanazije, život potomaka biti prekratak da nauče tek naša imena! O ostalom ne vredi ni govoriti...

Eto zašto današnja mladež više voli da ide u školu nego da uči. Ruku na srce, ko je bar jednom pokušao da prebroji sve svoje pretke dobro zna kojom se brzinom šire porodična stabla!

Što je još gore, stabla se na našu stranu sve više sužavaju. Kako je krenulo jednog dana će se spojiti i poslednja račva.

Bojim se da će opet biti u pravu stari Eutanazije koji je još u ono doba govorio kako je čitav svet samo Dukljanova đavolja rabota. Ko bi drugi ovoliko zlo i pokoru mogao da stvori, a da se debelo ne postidi i ne sakrije u poslednju rupu na svetu?

Eutanazije je govorio da nas Dukljan ganja i istrebljuje sa posebnom svrhom i ciljem, jer s onim jadom koji od nas na kraju preostane namerava da izvede nekakav svoj veliki ćef!

Mada ne verujem da je to podmetalo, zloća i pakosnik, u stanju da napravi išta pametnije od ovoga što je već uprskao, ipak ponekad poželim da vidim kraj sveta i tu hulju od poslednjeg čoveka! Kad samo pomislim da će, pre nego što ga uputi u tajne njegove misije, tome poslednjem deranu Dukljan sigurno otkriti razloge zbog kojih je sve nas, njegove pretke, vekovima tako žestoko klesao i tesao - dođe mi nekako krivo. Mora da je lep osećaj znati razlog zbog koga je stvoren toliki svet!

Uostalom ko ne bi voleo da bar jednom u životu vidi nešto što ima nekakav smisao i cilj?

Gripozna pošast

Sedeo sam u invalidskim kolicima i prelistavao knjigu "Od Hefestove grabove štule do japanske solarne šake" - zgodan priručnik za proučavanje razvoja ortopedskih pomagala kroz vekove.

Jasno, ljudsko zdravlje od vajkada je predstavljalo izvor lake zarade. Ovim unosnim poslom bavio se i lovorom ovenčani Apolon uz obilatu pomoć odanog kentaura Hirona. Sluteći u oblasti zdravstva sjajnu perspektivu, pronicljivi lepotan se nije dugo premišljao kada je svog sinčića Asklepija dao u lekare.

No, na žalost onih, koji bi se čak i po cenu beskonačnog života odrekli smrti, između Zevsa i Asklepija je došlo do prepirke u pogledu monopola na zanat vaskrsavanja dobrostojećih pokojnika. Tako je, prema tadašnjoj modi i ćudljivim, ali strogim zakonima, prvi lekar, kao što i dolikuje, zgromljen dok je obavljao svoju praksu na epidaurskom groblju.

Ova opomena nije pokolebala milione avanturista, Asklepijevih naslednika i osvetnika da, prkoseći božjoj volji, okušaju sreću na polju isceliteljstva, lekarija i ostalih vradžbina.

Na nesreću, tokom poslednjih par stotina godina, odkako sa razigranih lomača ne obasjavaju gradske trgove i žalosnim kricima ne uveseljavaju sirotinju, lekari su se, mora se priznati, jako osilili.

U početku je, po predanju, među lekarima bilo i dobrih ljudi. Oni bi se, uglavnom, zadovoljili time da, ako ih prime u kuću, pomoću uglja, krede i kamenčića išaraju kakvu naivnu sličicu oko bolesnikovog uzglavlja požele mu sve najbolje, pokusaju kašu koja im se sipa, a kada se najedu puste čoveka da na miru pati. Najbolji među njima otišli su u umetnike, dok su oni kojima je svakodnevno posmatranje ljudskih patnji postalo potreba i duševna hrana krenuli trnovitim putevima medicine. Kako je mlađim pokoljenjima lekara mučenje pacijenata sasvim ušlo u krv, nije čudo što su jednog dana u smrdljivim, kužnim baruštinama pronašli krvožedne pijavice. Vekovima su ovim zlom nedužnim bolesnicima zagorčavali poslednje dane. Kako su preživeli postali otporni na tretmane krvopijama, okrutni lekari su se latili ledene ćebadi. Koristeći zabunu u redovima pacijenata kasnije su bezočno zaveli teror toplim kupkama. Kada je i poslednjem okuženom gubavcu dozlogrdilo da se kuva i pari, setili su se mešavine brašna i gašenog kreča. Zar može još nekoga da začudi to što su zapeli da nam pod kožu ušpricavaju odvratnu plesan za koju i sami otvoreno priznaju da je antibiotik? Čim je armija odbacila laser kao odveć nehumano oružje, lekari su ga oberučke prihvatili ne bi li njime za svaku sitnicu do mile volje sekli i pekli jadne pacijente.

Za razne bolesti uvek se nalaze nekakvi krivci: u poslednje vreme su za sve nedaće ljudskog roda optužili nekakve malene bakterije i tobože nevidljive viruse. Zbog tih sitnarija lekari poput paukova pletu sisteme i mreže zdravstvene zaštite, kako im ne bi nekuda proletela kakva bakterija, sanjiva mušica ili malarični komarac.

Ponekad se prosto uplašim da će čovečanstvo izgubiti bitku sa medicinom!

Nisam od onih koji lako gube nadu. Duboko verujem da će na ovome svetu biti još bolesti i smrti i znam da će borba protiv medicine biti duga i bespoštedna.

Bezbednost konspirativnog vođe sigurno je jedan od najvećih problema sa kojima će se medicinski pokret otpora suočiti. Razume se da je za vođu pacijenata ustanika najsigurnije da sve do konačnog obračuna bude skriven pod plaštom lojalnosti.

Mene, uzmimo na primer, svi drže za starog, prevejanog bolesnika spremnog da, ako zatreba, i život položi na oltar sopstvenog zdravlja. Nema te terapije i zračenja kome se nisam podvrgao. Nema tog leka koji bar jednom nisam okusio i masti kojom se nisam namazao.

Na rasprodaji rashodovanog inventara mesnog leprozorijuma povoljno sam se snabdeo sasvim prisojnim bolničkim nameštajem. Iz pijeteta, sa kreveta još nisam skinuo tablu sa našaranom strahotnom munjom koja je tragično pogodila bivšeg korisnika. Priznajem doduše, da tabla ima svoju praktičnu primenu u smislu zaštite mojih vazda ledenih nogu od promaje i drugih noćnih vetrova. U predsoblje sam stavio pljuvaonicu sa veoma zgodnom pedalom: čim je zgazim, poklopac se podigne pa mogu da pljujem do mile volje.

Dnevni boravak osvežavaju zubarske fotelje iz raznih epoha. Naročito mi je drag šik model iz ranih šezdesetih sa naslonom za glavu od skaja. Kao poklon, uz sve ovo, dobio sam i nekoliko boca lizola koji koristim posle svakog brijanja. Za slučaj da mi iznenada u srcu zakuca neželjeni čas, nabavio sam veliki zamrzivač-sandučar u koji bih se prevalio na prvi upozoravajući grč u grudima.

Zatvorio sam knjigu sa čije mi se naslovne strane smešio veseli Hefestov lik i, označivši receptom za novorektol poglavlje o srebrnim nosevima, ustao iz kolica.

Bilo je vreme da pođem u laganu prepodnevnu šetnju do knjižare"Zalistak".

U porodici me cene kao velikog bolesnika ali i poznavaoca medicinske književnosti i beletristike. Kad se neko od mojih rođaka sa nostalgijom priseti detinjstva i malih boginja ili zaušaka, odmah pozove mene. Uvek drage volje preporučim nekoliko naslova ističući ono što bi bio moj stručni izbor.

Rođacima i prijateljima uvek savetujem ono što je u tom žanru zaista najbolje, i sam se unapred sladeći pri pomisli na to kako će se do mile volje nauživati u podsećanju na nezaboravne bolesti. Recimo: moja strina se požali kako je malo boli glava, a ja joj odmah spremim "Tajnu kobne moždane opne", izvanredan roman o meningitisu sa, razume se, tragičnim ljubavnim zapletom u pozadini. Ili, sestrić se prejeo krempita, a ja mu dam, ni pet ni šest, nego biser dramaturgije o otrovima, "Romea i Juliju", tek da vidim hoće li mu se to još kadgod desiti!

Najviše volim romane o tropskim i zaraznim bolestima. U njima nema mnogo priče i mudrovanja. Za ručak si, recimo, pojeo sladak kupus sa ovčetinom na kongoanski način i gle, već iste večeri iz tvojih čireva curi kao iz slavine na buretu punom piva. Ili, ujede junakinju zmija, a već posle sat ili dva se od nje, dobre učiteljice, oprašta čitavo urođeničko selo.

Malo je majstora pera koji se okušavaju na zahtevnim bolestima toplih predela, pa zato uvek sa nestrpljenjem očekujem novo delo u ediciji "Amebe Zambezija".

Kod nas, u evropskoj književnosti, sve je drugačije. Bolesti su nekako spore, dok uzmu maha čitaocu dođe da sto puta odustane i sam se lati nekog nazeba, migrene ili gastritisa na nervnoj bazi.

Uzmimo, na primer, neki roman o plućnim bolestima. Tamo, kad pogledate, svi nešto razgovaraju, izležavaju se na terasama, i tek ponekad malo virnu u rendgenski snimak glavne junakinje. Šta više, na kraju junak često ozdravi, pa dozvoli sebi i da ode u rat, što je po mom sudu ozbiljan žanrovski promašaj.

Kao poznavalac medicinske beletristike čim sam u predvorju "Zalistka" među novim delima video knjigu "Detektiv-dijagnostičar nalazi lek i protiv vašeg gripa!" sa podnaslovom: "Za tri dana - garantovan uspeh!" sve mi je odmah bilo jasno:

- To vam je gospođo potpuno bezvredan zbornik recepata na bazi belog luka i mirođije!... Pa šta ako vi niste napisali - to Vas uopšte ne opravdava. Svakakav i neuk svet ovde dolazi. Evo, pogledajte onu trudnicu! I ona može da se prevari i da kupi to đubre... I treba da se zacrvenite!... Čekajte, zar ja da se stidim? Treba Vas da je sramota!... Pa šta ako ste srčani bolesnik, to vam ne daje za pravo da histerišete... I ja sam možda imao infarkt prošle jeseni... Dobro, nemojte to primati toliko k srcu... No, no, čemu sada suze?

Kako to već biva, iznenadna ledena kiša i olujni vetar, naterali su me da prozebao i sanjiv, još istog popodneva prelistam prve stranice. Tokom lakših nazeba, kijavica i gripa, volim avanturističko - bolnička štiva, pa sam tako i sada, marljivo se izležavajući, počeo da čitam tek kupljenu knjigu.

Umesto praktičnih saveta za izlečenje od opake bolesti, knjiga je izveštavala o doživljajima jednog melanholika u okviru tmurnog dana na prelazu jeseni u zimu, kome duševna drhtavica u popodnevnim satima poprima oblik groznice. Prijatno me iznenadilo kada sam već u uvodu naišao na dug i mučan opis zapušenog nosa, ojedenih nozdrva, iskašljanog gareža, opšte telesne i duhovne slinavosti, malaksalosti, glavobolje i prenemaganja.

Do sasvim iznenadnog zapleta dolazi kada se junak dosetio da zbog važnog venčanja mora da ozdravi u roku od dva dana ukoliko ne želi svađu sa izabranicom!

Posle te spoznaje junaka, koji se zvao Jogurta, knjiga se pretvara u avanturistički putopis koji čitaoca vodi kroz zamršene lavirinte i zamke kakve samo grip ume da stvori. Tako se pred suznim očima čitaoca osvetljavaju naizgled bezbrojna račvanja puteva ozdravljenja i komplikacija. Zaista, i bez aspirina sam se preznojio kada Jogurta zamalo nije napustio svoj topli krevet da bi na poziv vragolaste komšinice pošao u pogibeljnu večernju šetnju pored reke.

Srećom, katastrofa je za dlaku izbegnuta iznenadnom pojavom nenajavljenog filma na televiziji.

Opasnost takoreći još nije ni prošla, a nad Jogurtinom glavom se nadvio novi mračni oblak. Potišten zbog nepravednog raspleta u filmu, Jogurta se opasno nadvio nad ponorima sopstvene duše, nalazeći na njenim strminama i kamenitim liticama mnoštvo sličnosti sa sudbinama likova iz Orkanskih visova. Vrtoglavica izazvana prizorom duboke duševne provalije žestoko je uzdrmala već načetog Jogurtu. Umesto da se lati prikupljanja retkog, ali lekovitog bilja, on je kao i svaki dobronameran, novopečeni i neiskusan bolesnik, počeo da razmišlja.

Jogurta nije žalio svoju oznojenu glavu i mislio je punom parom sve dok se u magli košmarnih sećanja, kakva samo opaki nazeb može pobrkati, nije prisetio mesta na kome su se njegovi najmračniji duševni porivi ukrstili sa banalnom slučajnošću.

Umesto da se zainteresuje za lekovito bilje, Jogurta se dao u potragu za kamenom spoticanja od koga je i krenulo njegovo strmoglavljivanje u slinave čeljusti gripa.

Tu, na raskršću puteva bolesti i zdravlja, dobra i zla, svetlosti i tame, na vetrometini trolejbuske stanice, Jogurta se obreo nedovoljno odeven, zadihan i znojav. Utučen i napušten, dok je još samo pogledom punim zavisti i tuge pratio kako se vesela lica putnika gube u daljini grada, okrutni grip ga je ščepao u svoje ralje i poveo pravo u kafanu gde je njegovo već načeto zdravlje udavljeno u peni talasa ledenog piva.

Ni poseta poslastičarnici nije prošla bez posledica po Jogurtu - sladoled sačinjen od pet kugli lešnika i jedne vanile samo je doprineo da bolest uzme maha. Već u trećem poglavlju činilo se da je pisac sasvim digao ruke od Jogurte koga je na putu do biljne apoteke zasuo pljusak ledene kiše.

U petoj glavi Jogurti se u liftu doma zdravlja u brk iskašljao slučajni poznanik sa kojim se sporečkao oko pitanja izlišnosti pljuvanja po zidovima ovog javnog prevoznog sredstva.

Dok sam se, kao običan nezainteresovani čitalac nervirao pri pomisli na to koliko će biti dug put njegovog izlečenja i koliko će povratak na stazu zdravlja biti naporan i zaobilazan, Jogurta je prosto srljao u katastrofu.

U devetoj glavi, taman kada sam se ponadao da će tek skrčkani eliksir "temperaturna bomba", spravljen na bazi bibera, majčine dušice, feferona i lepka za drvo (koji je u smesu pridodat samo zbog ukusa i posrednog blagotvornog dejstva na muškost i samopouzdanje obolelog), doprineti izlečenju, Jogurtu obuzima jak napad lenjosti. Tako, izgleda, bar po mestu koje zauzima na početku desete glave, čitalac dolazi i do ključne rečenice u knjizi. "Premda život za mene predstavlja neponovljivo iskustvo, smatram da i ja imam pravo na mrvu zadovoljstva, na još poneku radost kao što je bar jedno hladno pivo, jer, na kraju krajeva, za koji dan se ionako ženim!"

- Jogurta! Čoveče! Ne idi u kafanu! Skreni na ćošku i skokni do ambulante da ti naprave snimak pluća! Razveseli se Jogurta! Ne gubi nadu, nego pođi u laboratoriju da ti izvade krv iz prsta. Možda će ti tamo dozvoliti da napuniš jednu ili dve bočice! Ako ni to nećeš onda bar svrati kod starog Eunomija da ti viskom izmeri bolest!

U mislima sam na svakom ćošku skretao Jogurtu sa njegovog potucanja od gradske pivnice, kad on iznenada sopstvenom krivicom i nemarnošću pade pod tramvaj broj 2.

Kratkim, letimičnim i očigledno nedovoljno proživljenim opisom Jogurtine agonije završava se ovaj neuspeli pokušaj avanturističko - medicinskog romana. Jako mi je žao što je kraj tako nevešto smandrljan, da i ne govorimo o upadljivoj sličnosti Berliozove i Jogurtine tragične smrti, što ostavljam autoru na savesti.

Ja, na primer, sa svojim junakom nikada ne bih tako loše postupao. Kao prvo, lepše bih ga nazvao, recimo Horipilacije, Hrestomatije ili Lepidostej, brižno bih se o njemu starao, odveo bih ga negde u banju ili na more čim bi se za tako nešto ukazala i najmanja potreba. Obukao bih ga u lepu svilenu pidžamu, model nekog otmenog butika, kupio mu najmirisniji sapun, dezodorans, najbolje lekove, inhalatore i kapljice i otvorio širom oči kako bi on, kada mu negde zagusti mogao tuda da prođe i da se sakrije unutra, kod mene, u toplinu moga mozga, gde ga svi rado čekamo i gde bi mu se uvek u neprilici našlo mesta.

Na koncu konca, mogli bismo i zajedno da se izborimo sa tom prehladom, a onda se uhvatimo u koštac sa tobožnjom medicinskom naukom, jer samo naporima svih pravih i umišljenih bolesnika u krvi, znoju klistiru i gnoju izvojevaćemo pobedu. Toj herojskoj generaciji bolesnika revolucionara pružiće se šansa da se bez lekarskih mešetara, profitera na tuđim ranama i zdravstvenih monopolista, ozbiljno i hrabro suoči sa zadatkom ozdravljenja čovečanstva.

Gužva na terasi

Ništa bolje nisam mogao poželeti u životu. Kuda god bi se osvrnuo po mojoj bolesničkoj sobi bili su uplakani ljudi. Nisam znao kako da izrazim svoju radost zbog toga što ih sve vidim na okupu. Pokušao sam da mrdnem mršavim požutelim palcem koji se otkrio ispod čaršava, ali je on, izgleda, bio već toliko daleko da mu ja iz glave nisam više mogao komandovati.

- U redu! - rekoh sebi - Ako je tako, fiskulturu ćemo ovoga jutra raditi samo kapcima. Deset puta gore-dole biće dovoljno za danas...

Stigao sam do šest i odustao suviše zamoren od tolikih treptanja.

Onda je u sobu ušao zadihani praunuk sa dečicom:

- Izvini deda što nisam malo ranije stigao ali, evo, do sada sam radio na projektu. o kome ti ranije nisam pričao, jer si ti cele zime bio zauzet blato-terapijom doktora Auerbaha. Sada je došao red da ti se pohvalim. Naime, uspeo sam da za ovih nekoliko poslednjih meseci toliko usavršim aparat protiv smrti, da sam napravio veoma pouzdan vrememobil sa odstupanjem od samo jednog sata na dan. Radi udobnosti mašinu sam smestio u gepek mercedesa sa kožnim sedištima i stereo muzičkom linijom. Eno pogledaj onaj žuti automobil na parkingu! To je moj vrememobil!

Nisam bio lenj pa sam širom podigao levi kapak.

Zaista, auto legendarne serije 123 caklio se na prolećnom jutarnjem suncu odmah ispod ulaza u prijemnu ambulantu.

Uopšte se nisam premišljao:

- Pazite, deda je uspravio kažiprst kao da hoće nešto da nam kaže! - uskliknula je sestričina.

- Tišina! Uopšte ne mogu da čujem šta govori. Spominje nekakvu želju. Nekakvo ispunjenje? Čekajte, tiše malo, molim vas!

Nisam protestovao kada su mi, nespretno ne unoseći u auto, napravili čvorugu po sred temena. Valjalo je svu snagu sačuvati za najvažniji zadatak. Dugo je drhtava ruka putovala u pravcu volana ispod koga se blistao svežanj ključeva. Uhvatio sam se za alku kao davljenik za slamku i pritisnuo palcem što sam jače mogao. Motor se najpre dostojanstveno zakašljao a onda poslušno zakloparao.

- Dobro je dedice, eto vidiš, ispunjena ti je poslednja želja, sad možeš da isključiš motor pa da se vratiš u krevet na kapljice i klistir.

Ove poslednje reči kao da su mi dale dodatnu volju. Iz sve snage sam pritisnuo kvačilo. Od napora prilikom povlačenja menjača glasno sam prdnuo, ali to sada više nije bilo važno jer je auto već pošao.

Pogledao sam desnim okom u širokom ogledalu retrovizora zaprepaštenu porodicu koju sam zauvek ostavio na bolničkom parkingu. Zatim sam zažmirio i iz sve snage dodao gas.

U meni je prevladala želja da pođem u jedno od svojih davnih sentimentalnih putovanja.

Razume se da sam pošao pravo u poteru za najsjajnijim mestom u mom životu.

Kao da je nekakva džinovska brana iza koje se godinama taložila silna energija najednom pukla i stala da naliva suvu zemlju.

Već posle nekoliko kilometara toliko sam se osokolio da sam čak ušao i u jedno pomalo rizično preticanje. Vratolomnom vožnjom brzo sam došao do kuće. Ustrčao sam uz stepenice i ušao u stan. Ne gubeći vreme na biranje garderobe, odbacio sam bolničku pidžamu i obukao farmerke, majicu, jaknu i nazuo stare patike. Uzeo sam novac iz mog tajnog šteka za lekove i grobnicu, pokupio dokumenta koja mi ionako po svoj prilici više neće biti potrebna i sjurio se nazad do auta.

No, proleće je, put se blista jer je sinoć padala kiša, tamni oblaci beže prema moru.

Pitam se hoću li ih stići kasnije u planinama?

Stao sam na jednom parkingu da bih u obližnjoj prodavnici kupio materijal za sendvič koji ću napraviti kada stignem do nekog pogodnijeg i lepšeg mesta za piknik. Nisam ni znao koliko su namirnice poskupele otkako sam vegetirao na bolničkim jaslama. Baš kada sam zaokupljen tim mislima hteo da krenem dalje, zapahnuo me smrad kafane. Pogledao sam u pravcu iz koga je lahor donosio ustajali kiseli zadah i odmah ustanovio da se radi o tomboli. Ono što, pored primamljive i lake zarade, privlači zaljubljenike u ovaj sport svakako je i fantastičan kontrast između šarenila i veselosti spoljnog sveta i sumornog sivila kafane. No, nije sve bilo tako mračno: ispod panoa na kome su se palili i gasili crveni brojevi, šepurila se voditeljka programa otkrivajući veoma snažne noge ispod kratke crvene suknje. Glas dubok, ravnodušan, monoton...

- Broj šesnes... broj dvaesdva...

A zatim, iznenada, veselo.

- Osmica čičooo!

- Bingoookhk-khi! - kroz kašalj se probila radost dobitnika iz ćoška.

- Počinjemo novu tombolu serije šest!

Moj plan je bio jasan i jednostavan. Zapisao sam rezultate poslednjih pet serija i odmerivši da će me vožnja do prve krivine vratiti za sat vremena u prošlost, jurnuo pravo u auto. Vratio sam se na parking ispred kafane baš kada je voditeljka objavila početak druge serije.

Svi su bili veoma neprijatno iznenađeni mojim neobičnim uspesima i gotovo neverovatnom srećom.

- Bingo! - galamio sam svaki čas.

- Broj šesnes... broj dvaesdva... broj dvanes...

- Kako molim? Dozvolite, ali ovo je prevara! Vi niste izvukli osmicu! To je sasvim nedopustivo! Obična nameštaljka! Eto šta je to! Molim vas gospodo ovde lepo piše osam i nikakva dvanaestica ne dolazi u obzir! Zahtevam da smesta preregistrujete rezultat i isplatite mi bingo za ovu igru! To je bezobrazluk!

Srećom da nisam zaključao auto.

Ipak, čitava situacija je bila zbunjujuća. Na samim vratima sreo sam se sa mnom. Na parkingu je u tom trenutku bilo već troje žutih automobila. Iz jednog je baš izlazio još jedan ja, a lepo sam mogao da vidim kako se iza krivine pomalja četvrti vrememobil.

- E pa ovoga puta smo napravili veliki nesporazum - lepo sam čuo svoj glas.

- To je za nauk kako se drugi put ne bi ovako glupavo brukali. Svaki čas se treba paziti! - reklo je jedno od mojih ja, možda tek samo da izazove potpunu zabunu.

- U redu, ali molim ja vas gospodo ko je od svih nas onaj prvi? Ukoliko imamo predvodnika među nama svakako će nam biti mnogo lakše da se snađemo u ovom kalamburu!

- Onaj prvi je već odavno pobegao da ne bi dobio batine od tombolaša...

- U redu, ako je tako onda idem i ja. Do viđenja.

- Čekaj, čekaj idemo i mi, mi smo ovde ostali samo u mislima onih koji su ranije pošli.

Jedva sam se isparkirao.

Rešio sam da preuzmem inicijativu i što pre, a najkasnije do kafane u Ovčar banji, sustignem prvog među nama. Dobro sam, naime, poznavao svoju sklonost ka pljeskavicama i lepinjama sa kajmakom, te sam bio sasvim siguran da ću pronaći sebe na tom parkiralištu.

Auto je poslušno pojurio.

Kao što sam i mislio svi smo bili na parkingu i jeli vruće lepinje. Sve je bilo klizavo od kajmaka koji je curio. Mrvice, korice, masni papirići gnjecali su se po asfaltu. Dobro raspoloženi, svi smo bili orni za razgovor.

- Kao što znate - počeo sam otvoreno, bez uvijanja, uostalom kao što je i red da se govori sa samim sobom, - nas je mnogo, put je naporan, da kažemo težak, pred nama su planinski masivi, klanci, mnogobrojna suženja, krivine, izbočine i zagušenja. Ne vredi nam da se trkamo jer ko zna, može, ne daj bože, da dođe i do lančanog sudara! Izgubiće neko od nas glavu i šta smo onda uradili? Nas je koliko ja odavde mogu da prebrojim, za sada trideset četiri, sigurno će pristići još poneko, a trenutak kada nam je bilo najbolje u životu je samo jedan. Ja prosto nisam siguran da će na terasi hotela "Avala" biti toliko praznih stolova da se svi lepo smestimo. Predlažem stoga da se, za početak, malo raštrkamo u raznim vremenima, a ne da ovako svi tamo nagrnemo kao neka stoka!

Bilo je negodovanja, primedbi, čula se i poneka psovka.

- Ja da idem u Kosovsku bitku, glavu da gubim, a ti ćeš uz muziku da piješ "Koka kolu" i da joj razmazuješ "Niveu" po ramenima? Nije nego!

- A šta bi ti falilo malo da se pomučiš? Ponesi mitraljez - možda preokreneš tok bitke i postanemo slavni!

- Ja pristajem da odem u budućnost! Oduvek me jako zanimalo kolika će cena biti leku protiv smrti i kakva će se muzika slušati za trista godina...

- Donesi i meni jednu kutiju tableta...

- Meni ne moraš. Ja ću da odem šest hiljada godina unapred, a ako ne budem imao para prodaću jaknu.

- Nadam se da smo se razumeli. Na kraju krajeva, pre ili kasnije, svi ćemo mi ionako doći na svoje, zar ne?

- Svako u svoje vreme, pa kom opanci, kom obojci...

Razišli smo se. Tako je najbolje. Svako za sebe, pa ko gde stigne.

Naravno, ja sam, kako sam i na samom početku odlučio, pošao ka moru.

Negde na visovima Zlatibora došlo je vreme da pronađem davno izgubljenu kasetu sa muzikom iz filma "Kota Zabriski". Vrtela se sirotica sve do Bijelog Polja, gde sam rešio da se okrepim i da'nem dušom. Odoleo sam instinktu da na Crkvinama popijem sok.

Stigao sam u Budvu pred sumrak, taman na vreme da se na Mogrenu okupam, malo osunčam i da već u povratku, prolazeći senovitom stazom pored stenja osetim jezu, kao što to već i obično biva prvog dana na moru.

Posle večere i kratke šetnje izašao sam na čistinu ispred zidina. Sa pučine je dunuo hladnjikavi vetar. Orkestar je već počeo da svira. Moje uzbuđenje dostiglo je vrhunac dok sam se peo na staru terasu sa koje se lepo video mesečev trag na pučini...

No, imao sam tamo šta i videti: hiljade Ja tiskalo se oko stola uz ogradu. Pravili smo neopisivu gužvu i galamili. Mi koji smo bili najbliži stolu već smo pili "Koka kolu". Da stvar bude gora, preko ograde sam lepo mogao da vidim okasnelog sebe kako dolazim sa plaže žureći koliko mi to papuče dozvoljavaju. Jedan ja sam baš zamicao u zidine, a već se drugi pomaljao stazom iza stena - pravi skandal!

- Pa zar se tako postupa sa sopstvenim životom? - protestovao sam - "Sam si sebi najveći neprijatelj", ne kaže se uzalud.

Od tolikog broja mene nisam mogao najbolje ni da vidim šta se dešava u sred mog života. Propinjao sam se na prste, gurao se, virio i nervirao sluteći kako neki od mene daleki Ja sada uživa sipajući u njenu čašu "Koka kolu". Strašno je pomisliti da ja sad tamo negde uživam posmatrajući njen vrat, oči, obrve, od sunca zarumenele obraze, crvenu tačkicu na jagodici, teksas-košuljom prikrivenu ljupku uvalu ispod ključne kosti, dok mene ovde gaze i guraju. I to sam sebe guram, ma ne - sami sebe guramo, zapravo mene guraju... sami. To jest mene sami sebe guraju.

U jednom momentu dara je prevršila meru.

- Ne guraj se!

- Ja tebi govorim, a ne meni!

- Kakav smo mi čovek, sami sebe gazimo.

- Nisam ja sa sobom ovce čuvao.

- A ovo bi trebalo da je najlepši trenutak u mom životu - začuo se jedan umorni glas.

- Razlaz! Sve ću nas pobiti, pa makar mi to bilo poslednje!

- Svoj na svoga!

Vispren i brz na mislima, ni ovoga puta se nisam dao previše pomesti.

- Kad je već moje najbolje ja našlo sebe u svojoj najsjajnijoj večeri, pustiću ga neka mu se vraća do mile volje. Ako još koji put budem u tom trenutku - dobro jest, ako ne - nikome ništa, uvek će se naći neko vreme u kome čovek može ostati zauvek, makar i sa zuboboljom, ili u padu sa klizave stene. Ja se ničim nisam obaveazo prema svom životu, a kad je on već beskrajan može mi se da mu dozvolim da bude i malo neveseo. Na kraju krajeva, mene niko ne prisiljava da budem srećan? Vrememobil zato i postoji da se čovek ne bi suviše vezivao za nekakve posebne životne trenutke...

Kad već tako stvari stoje, mogao bih sada da se malkice vratim u prošlost i da se upoznam sa Markom Kraljevićem. Kada ga budem pridobio za svoju stvar, krenućemo zajedno u budućnost. Usput ćemo na zadnje sedište primiti Kleopatru, Šeherezadu, Juliju i Lorin Bekol...

Kad je Dejan bio Bog

U poslednje vreme nove religije niču poput pečurki posle kiše. Za pometnju i metež na duhovnom tržištu, pored belih anđela, zvaničnih svetaca, zatucanih božjaka, službenih fanatika, oficijelnih mistika i nekolicine uspešnih verskih privatnika, krive su opštinske pa i sudske vlasti koje dozvole za rad sekti odobravaju bez ikakvih provera. No, dok su neki pristupili verskom biznisu sa najiskrenijim pobudama, ima i onih koji vrebaju svaku priliku da iz nedara naivnog naroda izvuku sa mukom stečenu valutu.

Nije stoga čudno što se na našem nebu pojavio tako veliki broj crnoberzijanskih svetaca, televizijskih čudotvoraca, svetih ratnika, jurodivih mirotvoraca, deviznih anđela i sezonskih bogova.

U ove poslednje, na žalost, spada i moj prijatelj Dejan, nekadašnji karatista, književnik i farisej.

Sa simpatijama školskog kolege godinama sam pratio Dejanov božanstveni uspon i radovao se njegovim početnim isceliteljskim uspesima. Kada je jednom, recimo, izneo svoje mišljenje o daljem razvoju političkih događaja, ja sam se među prvima opskrbio zalihama brašna i soli. Čim je Dejan predvideo hladnu zimu ja sam požurio da promenim deviznu ušteđevinu i kod švercera nabavim dokolenice!

Toliko sam poverenja imao u ovog čoveka, njegov rad i verski red, da se nisam puno dvoumio da ga pozovem kada je mog rođaka zgazio troipotonac. Podsetio sam ga na stare dane, spomenuo nekoliko dobrih dela pokojnika i zamolio da se za njega založi uz kasniji dogovor o nadoknadi.

Hvala bogu, staro prijateljstvo potvrdilo se još jednom i moj rođak je vaskrsnut. Posao je urađen sa takvim uspehom da je vaskrsli već nedelju dana posle tragedije zatražio turističku vizu za Nemačku gde je nameravao da ode na nekoliko godina privremenog rada.

Razume se da sam Dejanu bio beskrajno zahvalan.

Na žalost, moj rođak nije imao izgrađene radne navike. Umesto da se opameti i lati rada, on se u Nemačkoj, kao za inat, okrenuo snu i lenstvovanju. Na njegovu nesreću, vlasti na farmi su od zaposlenih bezočno zahtevale da se perje sa gusaka čupa po propisanoj normi. Da bi uhvatio korak sa konkurentima, koji su zdušno nastojali da ga istisnu sa mesta prvog dočerupača trtičnog perja, vaskrsli rođak je bio prinuđen da žureći na posao svakodnevno pretrčava auto-put. Tako se na kraju, jednog jutra, neoprezan i dremljiv, obreo potpuno samleven pod točkovima višetonskog transkontinentalnog prikoličara.

Odmah po preuzimanju termosa sa carine, pohitao sam do Dejana. Priznajem da mi je on i ovoga puta bez reči izašao u susret. Ubrzo, pošto smo rođaka preručili iz termosa u kadu, iz kupatila se začuo njegov zvonki glas, moglo bi se čak reći zvonkiji nego ikad. Bio sam presrećan što još jednom mogu da stisnem ruku povratniku.

Doduše, pokojnik se prilikom ovog vaskrsnuća vidno smanjio. Ovu neželjenu nuspojavu Dejan je pripisao poroznom čepu koji je, loše zaptivajući kadu, nepovratno propustio talog mog rođaka u slivnik.

Na žalost, od kada mu je pošlo za rukom da oko glave isija oreol, Dejan se promenio. Počeo je da dosađuje svojim poznanicima, naročito onima koji žive na višim spratovima lebdeći u kasnim noćnim satima oko njihovih prozora, budeći i plašeći decu svojim sjajnim oreolom.

U praskozorje bi, pa opet, poranio da u joginskoj pozi lebdi iznad reda u kome komšije ćaskaju čekajući da stigne kamion sa sledovanjem mleka za kvart. Tako, ozbiljan i spokojan, satima bi se ljudima vrzmao oko glava, ne dopuštajući čak ni uvek veoma strogim poslovođama prodavnica da ga oteraju.

Zbog svega toga počeo sam malo po malo da ga izbegavam. Kada bi on, recimo, doleteo da zasija u mom prozoru, ja bih se smesta napravio da ležim i gledam zanimljivi televizijski program, ili da tobože sa interesovanjem čeprkam nos.

Moj nesrećni rođak je, pa opet, posle svog drugog vaskrsa, trpeo česta, gotovo svakodnevna zadirkivanja, naročito u pogledu veoma kratkih potkolenica.

Baš to što se nikako nije mogao navići na svoje malecne noge izgleda da ga je i ovoga puta koštalo života:

- Svi su odskočili u stranu, jedino je taj patuljak samo zinuo. Apsolutno ne mislim da sam kriv! - izjavio je pripiti vozač luksuznog sportskog automobila. Njemu je, po povratku iz noćnog bara, došlo da se malo našali sa građanima koji su čekali u jutarnjem redu za hleb.

Ovoga puta Dejan je bio zlovoljan. Zakerao je kako je nemoćan kada se sudbina ukrsti sa prirodnom sklonošću prema saobraćajnim nesrećama.

- Ne, ne i ne! Tvoj rođak mora da se drži pod budnim okom. Jedini izlaz iz začaranog kruga u kome se taj nesrećnik vrti je da ga ja lično pazim i čuvam. Inače, siguran sam da bi se on veoma brzo opet zaleteo pod kakvo prevozno sredstvo. Zaista mi je žao, ali pod ovim uslovima ništa ne mogu da učinim!

Molio sam i preklinjao: pristao je, pod uslovom da mu, u pogledu trećeg vaskrsenja ruke budu sasvim odrešene.

Posle nekoliko dana sreo sam Dejana u parku. Šetao je škotskog ovčara koji mi je, radosno mašući repom, smesta izbalavio čitavu ruku. Šta više, pseto je u nekoliko navrata pokušalo da se domogne mog lica. Pogledao sam u te, odnekud poznate, tužne pseće oči koje su me netremice, dugo i zahvalno posmatrale.

Iznenada, ne odolevši magično privlačnoj buci koja je dopirala od kočnica zglobnog autobusa, pogled mu je odlutao u stranu.

Hvala bogu, povodac je bio dovoljno kratak da spreči incident.

Ne žalim se i Dejanu ne prigovaram, mada me, ponekad, naročito noću, kada začujem lavež, obuzme nekakva seta, otvorim frižider, uzmem odande salamu pa je jedem, jedem i toliko mislim na rođaka da mi na kraju ništa drugo ne preostaje nego da uključim teve aparat i tako sve smesta zaboravim.

Zanimljivosti i mrvice sa svete trpeze

Novo doba bogovima nameće sve veće zahteve. Nemoćni da održe nametnuti žestoki ritam visokih tehnologija i, uopšteno govoreći onoga što predstavlja savremenu civilizaciju, bogovi i boginje se zajedno sa svojim svetim svitama sve češće povlače u osamu dalekih svemirskih zabiti.

Razume se. savremeni vernik nema vremena za dangubljenje u dugim molitvama po memljivim kapelama i turobnim manastirima. Ko još u današnje doba može po ceo dan da sluša jauke nevine jagnjadi, dece i lepotica, gurajući se ispod nekakvog usmrdelog žrtvenika? Zar bi trebalo da dođe dotle da se neki ugledni član privilegovanog dobrotvornog društva odrekne službenog automobila, telesne pratnje i dražesnih maloletnica, samo zato da bi tumarao po nekakvim svratištima, ili isposničio lutajući od pećine do pećine?

Današnji tempo života traži brzog i efikasnog boga koji neće svuda da zabada svoj nos i koji se neće trpati tamo gde mu nije mesto. Od njega se očekuje da diskretno, iz prikrajka svojim uvek budnim okom bdi nad vernicima, osluškuje njihove molitve i želje ispunjava u najkraćem roku.

Mnogo je, pak, onih bogova koji obećavaju sve i svašta samo da na lak način dođu do vernika, a posle kada zatrebaju na kakvom pešačkom prelazu, tramvajskim šinama, operacionoj sali ili zapaljenom avionu, onda ih nigde nema.

Probirljivi vernik često je, otud, u velikoj nedoumici oko izbora svoga boga.

Ipak, svaki prekaljeni božjak posvedočiće znatiželjnom novajliji, budućem zatucaniku, da je Limbo religija najbolja i najpraktičnija. Od svojih poklonika Limbo traži veoma malo. Čak i veoma retke i kratke molitve upućene velikom Limbu daju gotovo neverovatne rezultate. Tako, dok su recimo, ponekad potrebne nedelje devičanskih molitvi Jehovi, Manituu, Ozirisu, Odinu, Vidu ili Budi, da bi sa neba pala kakva rosica, Limbo ni pet ni šest, nego već posle samo jedne neodređene zamisli, šalje pljusak. Zbog toga što Limbo ima tako meko srce, često dolazi i do katastrofalnih poplava!

Što se tiče lanca njegovih manastira, Limbo sveštenici sa ponosom ističu vrhunsku uslugu i zabavu. Okruženi maslinjacima, čempresima i vinovom lozom, oni predstavljaju pravu Meku svim verskim turistima kojima senovite uvale Mediterana leže na srcu. Hodočasnici se veoma rado naslađuju vinogradarskim blagodetima kojima je Limbo i inače zaštitnik. Poznat je, doduše, i slučaj igumana kome je posao manastirskog podvodača služio kao pokriće za maloprodaju opojnih droga vernicima i iskušenicama. Ipak, samo jedan pogled na monahinje ovog luksuznog manastira, koje veći deo dana provode u ligeštulima oko bazena i vedroj igri uz nogo cike i prskanja, dovoljan je da ispuni dušu verskog zatucanika slatkom Limbovom promišlju.

Kada je reč o raju, treba istaći da Limbo vernici mogu spokojno da čekaju sudnji dan. Pored raznovrsnih specijaliteta izvrsne vegetarijanske kuhinje, raznih vrsta masaža, seksualnih orgija i bogatih muzičkih zbivanja, blaženima je na raspolaganju i takozvani "duhovni centar" sa zavidnom bibliotekom i kolekcijom umetničkih predmeta. Tu su još i kreativne radionice i pričaonice.

Ipak, ono što Limbovo rajsko naselje čini specifičnim i gotovo neuporedivim sa sličnim institucijama drugih religija, jeste veliko poštovanje prema posmrtnim telesnim ostacima pitomaca i štićenika. Centar za plastičnu hirurgiju, protetiku i podmlađivanje, nalazi se na samom ulazu u ove prekrasne rajske vrtove, neposredno uz čistilište.

Kako se šuška u kuloarima božjaka, zbog velikog interesovanja vernika za ovu veoma perspektivnu religiju boga Limba u raju se pravi novih sedam veštačkih jezera na mestu na kome se do skora u nedogled prostirao veliki ružičnjak.

U poslednjih nekoliko godina uočljivo je da je najveći broj religioznih rekorda ostvario upravo Limbo. Laskava priznanja svojih vernika zaslužio je i time što mu je uspelo da u najlepšem sportskom maniru izvrši svoje božje obaveze prema čak hiljadu vernika. On je, naime, uslišio molitve za samo dvadeset šest sekundi i tri desetinke, što je apsolutni rekord svih vremena! Teško je opisati kakva je radost nastala kod vernika i Limbovog sveštenog osoblja, dok su polako otkrivali kakvi su im se sve ćefovi obistinili!

Limbu je veoma žao što je svojom brzopletošću prilikom stvaranja sveta napravio niz, uglavnom sitnijih, grešaka i propusta. Naročito mu je žao čoveka:

- Zbrzao sam posao, priznajem, ali šta je tu je, važno je da se i slepo crevo i umnjaci mogu odstranjivati. Što se pak manjkova tiče, žao mi je što ljudima nisam produžio život bar dvadeset puta, omogućio im da lete i sedamdeset puta pojačao orgazam, ali šta da se radi, u brzini se ponekad dešavaju propusti... No, svakome se može desiti da ponekad pogreši...

Limbo se, za razliku od drugih bogova i boginja koje svoje dužnosti sve više zanemaruju, ne libi spuštanja na zemlju, među narod, tamo gde nesrećnicima i ostalim mučenicima njegova podrška najviše znači. On često proverava poštenje putnika-namernika po tramvajima, trolejbusima i autobusima. Ne dao ti Limbo da budeš bez karte kad on naiđe! Katkad provocira strpljenje publike u bioskopu nesnosno krckajući kokice. U operacionim salama on se obično zavuče u anesteziju. Kad mu je dosadno pretvori se u komarca, leti levo-desno i zujanjem oko ušne školjke opominje grešnike da se urazume pre nego što bude kasno. Kao komarac Limbo je strah i trepet za uvo grešnika. Ponekad, pa opet, kad je veseo, dozvoli da ga popiju u vidu piva ili vinjaka, a češće mu se dogodi da čitavo veče probdi u te-ve aparatu dosađujući gledaocima.

Više se tačno ne sećam kada mi se prvi put obratio. Mislim da je u pitanju bila pripomoć u vidu sugestije oko količine začina u pripremi nekakvog spanaća. "Više soli!" - tako je glasila njegova prva zapovest. Bio sam zahvalan, nije da nisam, ali nisam baš ni odmah potrčao da mu sagradim spomen kapelu, pogotovo što bi tako nešto komšije svakako pogrešno protumačile kao uzurpiranje zajedničkog baštenskog prostora za potrebe mojih ličnih unutrašnjih glasova.

Danas kada ga sretnem, ja se lepo sa njim pozdravim:

- Zdravo Limbo! Stari druže, šta ima novo?

Ako je pripit on mi ispriča vic koji je toga dana čuo, ali ako je trezan onda samo zakuca mojim srcem malo brže i nepravilnije, kao da hoće reći kako su sve to trice i kučine i da me pri tom, šale radi, malkice uplaši.

Crna rupa

Sa oduševljenjem sam pozdravio odluku o denacionalizaciji i rasparčavanju kosmosa. Lično smatram da je sasvim ispravno da se prostranstva koja beskorisno zjape podele narodu.

Meni je, naravno, u deo pripala tapija na tek dvadesetak galaksija sa par hiljada pripadajućih pratećih planeta. Razume se da sam se žalio zbog te nepravde. Na fin način, pismenim putem, skrenuo sam pažnju nadležnima da je imanje malecno i zabačeno, jednom rečju, prava svinjarija.

Prošli su meseci i gotovo da sam na kosmos i zaboravio mučeći svoje uobičajene zemaljske muke, kada je poštar zazvonio dvaput. Pretrnuo sam pri pomisli na poziv u rat, ili na radnu obavezu u planinskim logorima o kojima se šuška, dok sam drhtavim rukama otvarao zloslutno plavi koverat.

Srećom, obaveštavali su me o tome da je moje potraživanje odbačeno kao nerealno i besmisleno, ali su mi, sasvim uzgred, skrenuli pažnju da pre nego što krenem u obilazak svog svemirskog imanja izvršim jedan temeljan lekarski pregled. Čak su mi preporučili i specijalistu za bolesti svemirskih pilota i u ime suda poželeli sve najbolje.

Dirnut neočekivanom pažnjom, prihvatio sam sudsku poduku i smesta otpočeo sa pripremama za put.

Doktor koga su mi preporučili bio je zaista sjajan. Već tokom prvog pregleda uspeo je da me ubedi kako u postupku privatizacije svemira uopšte nisam loše prošao. Zabačenost parcele, naime, ne treba da primim tragično, jer među tolikim planetama koje sam dobio, mora da ima mnogo onih koje su prebogate svakojakim rudama i drugim prirodnim lepotama. To silno blago samo čeka na vrednog domaćina ornog da zasuče rukave. Što se udaljenosti tiče, istina je, taj deo sveta jeste pomalo zabačen, ali kad god se budem zaželeo kuće, mogu odande da se vratim prvim svemirskim spavaćim brodom, bar za vikend.

Doktora sam toliko zavoleo da sam rešio da od njega zatražim pozajmicu za kupovinu rakete i neophodnih mašina.

Znao sam da me ova široka duša prosto ne može odbiti. Šta više, doktor je čak i izbor modela u potpunosti prepustio meni. Nećkao sam se samo onoliko koliko mi je pristojnost nalagala: opšte je poznato da je "Ekobum" najbolja mašina za prekopavanje i površinsku obradu planeta.

Doktora je posebno obradovalo to što "Ekobum", odmah pošto svojim gigantskim češljem oplevi rudno blago sa površine planete, pristupa njenom ulepšavanju na ekološkoj osnovi. Razorena i zaravnjena pustoš planete može se jednostavnim komandama unaprediti u uzgajalište prvoklasnih petunija, paramecijuma, herpes virusa ili kakve druge kombinacije različitih biljnih i životinjskih vrsta, već prema želji vlasnika.

Dok sam živ pamtiću sjaj koji sam video u očima dobrog eskulapa, dok je telefonski naručivao devet "Ekobuma" na soj račun.

Posle ovog plemenitog doktorovog gesta, moja odluka da se otisnem put svemirskih prostranstava postala je konačna!

Povoljno sam kupio polovni svemirski brod sa skromnom ali efikasnom radionicom u prostranom tovarnom delu: tek što našvrljam hologram stvarčice koju zamislim, a odande se već kotrljaju kolica sa još vrućim uzorkom! Pored snažne mašine, ponos broda je i veoma dobar alarmni sistem na čiju se intuiciju mogu pouzdati čak i tokom najžešćih meteorskih kiša ili pri prolasku kroz najgušće antimaterijske oblake. Kabina je skromna i ima samo četiri prozorčeta od kojih su dva polubočna, ali su zato komande veoma jednostavne pa osim volana presvučenog zečijom kožicom postoje još samo dve papučice: gas i kočnica.

Kad mi nešto zasmeta ili se preda mnom ukaže kakav problemčić, dovoljno je samo da se požalim, pa da se na ekranu iznad volana pojavi moj omiljeni cvetak - kadifa, kao znak da je nevolja prevaziđena.

Skučenost kabine nadoknađuje fini trodimenzionalni te-ve sa veoma pristojnim nadražajnicima. Kad god imam vremena uđem unutra da se razonodim seksualnim orgijama, plivanjem u nekom bistrom i plavetnom jezeru, ili planinarenjem. Ponekad se zadovoljim i razgledanjem kakvog velikog muzeja, brzom vožnjom kroz neki lep grad, ili običnom šetnjom pored mora. Kada sam loše volje, pođem u neki rat i ne vraćam se odande dok tamo sve ne poubijam.

Na žalost, u poslednje vreme, televizor je na par mesta počeo da blago elektrizira, što me golica i samo po sebi nije ništa strašno, ali ukazuje na potrebu kupovine novog aparata.

Inače, brod je veoma ekonomičan: troši samo 7,5 munja na sto svetlosnih godina. Srećom, jedna od planeta na imanju ima tako olujno vreme da ne moram čak ni da sletim na nju da bih natankovao 180 prvoklasnih munja, koliko u moj skromni brodski rezervoar stane!

Posao je bio prilično lak: devet dana sam putovao do otkupne stanice. Tu bih se malo zabavio sa kolegama i komšijama, a onda nazad po novu turu. Za to vreme eko-bumovi bi već spremili tovar koji samo čeka na moj povratak.

Slobodno vreme sam provodio u svemirskoj otkupnoj stanici u kojoj je točena božanstvena ambrozija "Mila munja" i "Cvećko" - pomalo nakiseli, razblaženi nektar.

Tu u stanici, koristeći se ošamućenošću kosmičkim orgastičkim pijanstvom, na nas goste prosto su nasrtali prodavci svakojakih trica i kučina. Slab prema ljudima raspoloženim za razgovor, uvek popustim i kupim ono što mi ne treba.

Tako je jednom na mene nasrnuo profesor univerzalistike.

Navaljivao je da za male pare steknem veoma visoko obrazovanje iz nekoliko stotina naučnih oblasti, sa širokim mogućnostima kombinovanja i usavršavanja. Kako mi je "Mila munja" u jednom momentu lako dodirnula nežne duševne strune, stidljivo sam mu poverio da me u poslednje vreme privlači oblast stvaranja i modeliranja živih bića. Dok smo ispijali novu turu ambrozije potpuno sam otvorio srce i otkrio mu koliko je plemenita i duboka bila moja želja, moj san, da na svekosmičkom takmičenju za izbor najidealnijih živih bića za svoje stvaralaštvo dobijem bar neko skromno priznanje, makar u vidu trećeg mesta i besplatne te-ve pretplate.

Profesor univerzalističkih nauka se jako obradovao, nazvao me entuzijastom i na svoj račun poručio još dve ambrozije.

- U vama gospodine očigledno čuči talenat koga treba razvijati. Preporučio bih vam stoga obrazovni paket "Svemir u mom džepu" koji sadrži kombinaciju znanja iz više zanimljivih oblasti.

- Kada je tako, onda pristajem! Vi ste očigledno moj veliki učitelj i prijatelj! Dozvolite da vas poljubim... Hvala! Živeli!

Kad je profesor iz torbe izvukao pištolj i stao da prebira po nekakvoj municiji, stanje konfuznog ambrozijskog pijanstva razbistrilo mi se za tren. Tako sam uspeo da vidim kako jednu patronu sa natpisom "Anatomija" gura u cev pištolja mrmljajući kako će mi to možda nekad zatrebati.

- Išmrknite dobro nos, sada da ne bi kasnije, u slinavim maramicama svaki čas pronalazili okorele semestre molekularne biologije ili neke slične manje nauke.

Malo sam se, priznajem, prestrašio, ali čim je počeo da me vuče za nos, samo sam krotko zažmurio.

- Evo, evo, strpljenja malo, brzo će sve biti gotovo, ne budite nestrpljivi, i ne izmičite mi se, jer da bi efekat bio što bolji, cev mora da uđe u nozdrvu što je moguće dublje...

- Jaoj! - rekao sam kada je pištolj opalio po sred mozga.

- Eto vidite da nije ništa strašno. Bez ikakve potrebe ste se toliko prepali...

Profesor je pakovao svoju nauku i obračunavao cenu mog školovanja.

- Ali, profesore, ja se još uvek nikako ne osećam kao genijalni naučnik kako ste obećali?

- To vam je od prevelike količine znanja i ambrozije u isto vreme. Eto, baš zbog toga ću vam dati popust! - rekavši to univerzalista mi je još jednom čestitao na stečenom znanju i predao priznanicu u vidu diplome. Na kraju mi se izvinio, jer bi rado još ćaskao sa mnom, kao čovekom sorte koja se retko u svemiru sreće, ali ga već čekaju u jednoj maglini na drugom kraju sveta.

Nakon treće šolje ambrozije, dok me obuzimao karakteristični zvezdani zanos, zarekao sam se da ću pobediti u nadmetanju za najbolje oživljenu planetu.

Smesta sam kupio priručnu genetsko-inženjersku laboratoriju, a preostalim parama svima u stanici platio turu ambrozije i nadoknadio štetu za tom prilikom razbijenu fontanu.

Kada sam se probudio iz košmarnog svemirskog popodnevnog sna, nezadovoljstvo samim sobom pretilo je da preraste u otvorenu pobunu! Odlučio sam da se zbog strašnog mamurluka kaznim proučavanjem opširnog uputstva priloženog uz paket. Na njemu je bio naslikan nasmejani lik hobiste kako se zabavlja sa malenim zmajem koji unezverenim pogledom očajnički traži spasonosnu oznaku "Srednji 3".

Probao sam da, za početak napravim nešto prosto, onako tek probe radi, sa jednom ili dve ćelije, ne više. U uputstvu je pisalo da ukoliko mi pođe za rukom da pomoću priručnih mašica potopim jedan spiralni lančić u ostrvce po sred okruglastog bazenčića, mogu sa ponosom reći da sam stvorio kakav-takav, novi život. Zbog drhtavice, uspomene na bogovski napitak, lančić mi je više puta ispadao izvan vidokruga specijalnih naočara. Ipak, kako to i obično biva, početnička sreća je nadjačala mamurluk i prirodnu neobdarenost za pipave poslove.

U trenu sam se osetio nekako blaženo, mogao bih čak otvoreno reći, da je to bio pravi bogovski mamurluk.

Na žalost, povratno dejstvo ambrozije i savesti nateralo me je da za taj dan sve batalim i utehu potražim u oralnom seksu, pa je u bazen mog televizora banulo veselo društvance, a ja sam se poput davljenika uhvatio za prvu tanušnu lepoticu.

Ne mogu baš reći da sam u prvo vreme imao mnogo uspeha u genetsko-inženjerskom radu. Ipak, marljivo sam napredovao na stvaranju novih vrsta, skoro fanatično se predajući ovom poslu bar po desetak minuta dnevno.

Priznajem da sam, rukovođen težnjom ka savršenstvu, o kojoj sam tih dana gledao neki reklamni film, ubrzo počeo da preterujem u pogledu obdarenosti sveta koji sam uspešno razmnožavao po planetama u mom posedu.

Tako sam travi, kojom sam prema uputstvu iz priručnika preplavio planete kako bi poslužila kao univerzalna hrana svim ostalim živim bićima koja ću ubuduće stvarati, dao niz osobina suvišnih za njen položaj: napravio sam veoma hranljivu, ali duboko emotivnu i pomalo ratobornu prirodu. Ponekad, kad bih hodao po njoj, ona bi se, valjda se osetivši poniženom i uvređenom, tek najednom, sva orosila.

Travojed je sasvim nepotrebno bio gurman radoznale prirode. Zato je Klon danima mogao da žvaće jednu jedinu vlat trave i pri tom podriguje od sitosti. Zekojed je, opet, imao sklonosti ka matematici i okultnom.

Imao sam, činilo mi se, prilično uspeha u stvaranju jedinstvenog miša za specijalne namene. Iskariran šarama veselih boja, sa krilcima od finog paperja i mnoštvom očiju koje sam postavio nasumice tu i tamo u parovima, izazvao je divljenje i radost kolega u stanici.

- Tek da ga vidite kako trči: razvija brzinu zvuka sa potrošnjom od samo pet zrnaca bibera na sat. Naoružan je, kao što vidite, sa čak tri reda oštrih zuba i opremljen kandžicama sa svrbećim praškom...

Na tom mišu su mi svi zavideli.

Ipak, moj ponos su bili krilati ljudi. Zar to nije bila lepa zamisao: par velikih krila na leđima? Prava simfonija duginih boja što poput slapova padaju prema petama, nonšalantno, ali sa ukusom. Za ovu kreaciju, priznajem, bio sam inspirisan osnovnim tonovima paunovih pera. Poseban ukras, koji je imao i svoju veoma praktičnu namenu, bio je lep rep, kombinacija lavlje gracioznosti i paunovskih šara sa perima u kićanci.

Prvobitna namena repa bila je da se njime u vazdušnim visinama koriguje pravac leta, mada je, po mom mišljenju, bio sasvim dobar i za šašoljenje.

Uopšte me ne čudi što su vrhunski intelektualci, najveći mudraci i ostali umni ljudi velike prznice, džangrizavci, nervčici i što mnogo piju. Kako stari stoje, to zapravo baš nikoga ne treba da čudi.

Teško je posvetiti se iole uzvišenijim razmišljanjima u svemiru u kome svaka druga galaksija prosto vrvi od gluposti i tričarija koje pametnom čoveku bodu oči. Samo od gledanja tog šarenila nakinđurenih i kaćipernih zvezda, planeta i kometa koje se stalno vrte u nekakvim krugovima, dođe čoveku ponekad prosto samo da povraća. Što je najgore, u tom šepurenju prolaznim sjajem i blještavilom prednjače baš one najveće planete koje na taj način svemirskoj sitnariji daju veoma loš primer.

No, kada se sazvežđa pogledaju izbliza stvar postaje prosto odvratna.

Krilati ljudi su se, naime, potcenjujući sav moj trud i višeminutna zalaganja, najviše interesovali za razvoj plastične hirurgije. Krila, koja su im tako lepo stajala, masovno su amputirali u za to specijalizovanim salonima, smatrajući da im ona ometaju kućne aktivnosti i miran san. Odsecanje krila postalo je pitanje prestiža i mode.

Loše raspoložen i ganut ovom nepažnjom prema božjoj promisli, poslao sam im par opominjućih meteora.

Na žalost, krilati su ovih nekoliko katastrofa sasvim pogrešno protumačili.

Ne samo što nisu odustali od prkosnog opiranja mojim zamislima, već su od podsecanja krila napravili neku vrstu kultnog obreda koji je tobože imao zaštitnu ulogu i, kako se verovalo, garantovao dug i srećan život. Šta više, gubitak krila je, suprotno mojim željama i očekivanjima, postao deo rituala ulaska u zrelo doba, vrlo omiljenog praznika kod krilatih ljudi. Naime, ta svečanost je simbolično označavala uključivanje mladunaca u inače veoma bogat seksualni život u kome je kod krilatih ljudi mnogo toga bilo dozvoljeno, a orgazam trajao desetak dana!

Krilati nisu bolje postupali ni sa svojim repovima. Iz njih su, naime, mlade krilate pomodarke čupale sve do poslednjeg pera!

Možda je baš ovo veliko razočaranje u krilate ljude dovelo do toga da u svom daljem stvaralačkom radu malo posustanem. Ovaj način traćenja slobodnog vremena mi je prilično dosadio, pa mi je sve češće padalo na pamet da se latim nekog ozbiljnijeg hobija - od toga da budem bog.

Na kraju sam se zadovoljavao time da beskrajno usavršavam model travojeda grabljivca, za leto i jesen, i da virus besnila napravim tako da postane otporan na velike mrazeve...

Postepeno sam se okrenuo proučavanju seksualne razgoropađenosti. Ova zanimljiva pojava je posledica mamurluka koji nastaje posle najmanje tri šolje tople "Mile munje". Iz tih čisto naučnih razloga sve više vremena provodio sam u televizoru, u društvu stidljive zelenooke lepotice i njenih veselih drugarica.

Ne ide baš sve tako glatko i od ruke svemirskim pilotima. Ponekad se desi neka teža kosmička katastrofa, a onda dobrotvori iz svih galaksija nagrnu da dosađuju šaljući pomoć. Sa druge strane, tobože brižni čuvari kosmosa i ljubitelji pojedinih galaksija, tužakaju pilote za svaku, pa i najmanju sitnicu.

Smeta im, kako kažu, što se iz puke dosade, obesti i sporta, dnevno uništavaju dve do tri galaksije. Razume se, uvek je bilo onih koji samo vrebaju priliku da svemirskog pilota optuže za kakav saobraćajni prekršaj.

Meni, na primer, savest, sa kojom sam još od malena u sukobu, prosto nalaže oprez u svemirskom saobraćaju.

Pažljiv sam pilot mada ne kažem da se svemirskim prostranstvima treba vući poput puža. Brzina od samo 1600 "besa", koju garantuje obavezno svemirsko osiguranje zaista je smešno mala, ali sa druge strane, i ja vožnju preko 2800 brzina svetlosti smatram čistim avanturizmom.

Ne volim da uništavam i ruiniram svemir. Pogotovo se neprijatno osećam kada uništim tuđe svemirsko imanje. Mišljenja sam, naime, da kosmička tela moraju biti briga svih nas!

Ako tu i tamo i spljeskam poneku zvezdu, planetu pa čak i neki maleni asteroid, to je samo zato što sam lenj da gubim vreme u zaobilaženju. Osim toga, ja posle čitav dan osećam neku prazninu, potištenost i kao da mi nije ni do čega stalo.

Baš tu skoro se ispred mene isprečila jedna veoma velika planeta. Našao sam se pred teškim izborom, da zakočim i dugo motam volanom da bih je zaobišao, ili jednostavno dodam gas i zaboravim na sve.

Spljeskao sam tu ogromnu planetu.

Lenjost protiv mene igra uvek u paru sa kajanjem. Toj unutrašnjoj nemani ona me prepusti čim nešto dovoljno loše zabrljam.

U stanicu sam stoga ušao veoma snužden. Kako je moj svemirski brod bio jako umackan planetom, kolege su odmah počele da prave šale na račun geološkog sastava nesrećnog nebeskog tela.

Mučen peckanjima i grižom savesti prekardašio sam u pogledu "Mile munje". Kada me vlasnica stanice u šali tobože opomenula da joj ne donosim nepotreban šut, jer još nema nameru da proširuje radnju, potpuno mi se zamračilo pa sam planetu preradio u par bilijardi malenih pajaca.

Dok sam, pogleda uprtog u prozor ispijao treću šolju "Mile munje", jedan pajac je u očajničkom pokušaju da se oslobodi crvene kuglice sa vrha svog nosa, udario svom svojom nejakom snagom po staklu! Raspao se tako da je od njega u celini ostalo samo jedno oko uplašenog pogleda, ispresecano jarko crvenim kapilarima...

U tom trenutku postalo mi je jasno da moram smesta da promenim svoj život. Rešio sam uzgred da se, bar za neko vreme, lišim ambrozije. Avaj, već je bilo kasno...

Naravno, neko me je prijavio.

U mom galaktičkom sistemu uobičajena kazna za hotimično uništavanje svemirskih tela bila je laka hirurška intervencija pri kojoj neurodželati naprave nekoliko tako gadnih i kratkih spojeva na hipotalamusu, da je kažnjenika muka i pogledati. Kažnjeni nesrećnici se lako prepoznaju po neverovatno skrušenom i jadnom izgledu. Dok traje ova, nesumnjivo stroga ali pravična, mandatna kazna, okolina izbegava kažnjenika zbog prosto zaraznog pesimizma i gluposti koja se oko njega širi poput nekog kužnog zadaha. Kazna je tako strašna da se često događa da oni koji se je izdržali nisu u stanju čak ni da zatraže rehabilitacionu intervenciju. Zato ih poput neke jako nesrećne i tužne jagnjadi privode kod lobotoma na operaciju vraćanja, osiguranjem zagarantovanog, dobrog raspoloženja.

Još u stanici su mi prišli, izvadili kazneni čekić i... fljas po čelu!

Poznata je sklonost svemirskih putnika prema crnom humoru, ali i prema nektaru, a naročito ambroziji. Ovaj poslednji porok me jako privlačio i ranije, a kao kažnjenik, nesrećan i tužan, počeo sam u tom pogledu malo i da preterujem.

Veliko me razočaranje čekalo kada sam, posle nekog vremena ponovo udaren čekićem po glavi, rešio da se iz stanice u kojoj sam u zapećku provodio dane, vratim u moje zabito sazvežđe i napravim pauzu u konzumaciji ambrozije.

I pored najboljih namera da ovaj deo svemira oplemenim lepotom biljnog i životinjskog sveta koji sam u višesatnom stvaralačkom zanosu jedva iznedrio iz svoje nabujale mašte, iskričavog uma i preciznog priručnika, na planetama sam zatekao pravu pustoš: stanovništvo se međusobno proždiralo sa takvim apetitom i halapljivošću da nekih vrsta uopšte više nije ni bilo! Tako nisam zapazio nijedan primerak pesmoroga koga sam namenski konstruisao da istančanim glasnim žicama muzički oplemeni jednu od planeta.

Krilati, na primer, nisu bili voljni da im se dere koža. Kad god bi im se približio čopor izgladnelih kožoždera, čitavo jato bi otprhnulo u nebo. Oni koji su iz pomodno-verskih razloga ostali bez bogom danih letećih preimućstava prepuštani su na milost i nemilost ovim nezasitim napasnicima.

Prizor ukratko rečeno jeziv! Naročito u prvoj fazi! Dranje kože na, u krugovima kožoždera omiljeni šiljak, slika je koja posmatraču ostaje u nezaboravnoj uspomeni. U priličnoj meri bih se onespokojio i sneveselio svaki put kada sam izbliza posmatrao pripreme za ručak.

Ali, avaj, nisu se samo kožožderi osilili. Miševi su se takođe domislili da je došlo njihovo vreme i krenuli da kidišu da sve živo.

Na trenutke sam, priznajem, bio toliko ganut tim potresnim slikama da mi je padalo na pamet da se i sam umešam i prekinem pokolj. Ipak, uspeo bih da se suzdržim, odolim iskušenju i, kao i svaki umetnik, zadržim distancu ostajući na taj način isključivo u domenu stvaralaštva.

Tek što sam sleteo na jednu ukrasnu baštensku planetu, za oko mi je zapao poražavajući prizor: biljoljub je čerečio domaćeg trbušinara. U tom poslu ova, po zamisli pitoma i, čak bi se moglo reći pomalo sentimentalna priroda, veoma se zanela. Sladokusac je na sve strane pljuckao kamenčiće iz bubrega nesrećnog trbušinara koji ga je, previše sanjiv da bilo šta u svojoj sudbini promeni, prezrivo posmatrao. Zaglušen krckanjem šupljikavih kostiju biljoljub nije čuo čak ni mene, a kamoli zlikana koji mu se prikradao!

Živa bića u koja sam, tokom stvaranja utkao toliko ljubavi i seksa, proždirala su se tako nemilice i besomučno da je muka bilo i pogledati. Nemarom upropaštene planete pretvorile su se u smrdljiva groblja prepuna gnusnih prizora, oglodanih kostiju i njuški koje samo iskolačuju oči i sline.

Samo se mudra trava na prevaru izvukla iz lanaca ishrane. Kako se oslobodila ovih okova i stega, ćutljiva trava nije imala nameru da mi saopšti. Kada sam je jednom prilikom uhvatio kako sama sebe puši, prosto sam nekako zamrzeo tu sebičnu mudricu.

Sa teškom mukom u duši i šest duplih ambrozija u stomaku, doneo sam sudbonosnu odluku da sve što sam stvorio uništim do daljnjeg.

Niko se ionako u današnje vreme previše ne obazire na tu i tamo poneki lokalni smak sveta. Uostalom, kada jednoga dana ponovo budem imao vremena napraviću neki solidniji i bolji život. Što se tih nekoliko planeta tiče, nije mi ih mnogo žao, imam ih ionako na pretek, prosto ponekad ne znam šta ću sa njima...

U pogledu smaka sveta imao sam nekih nedoumica: najlakše bi bilo sve spržiti ognjem, ali od zagoretine mi uvek dođe neka muka. Potop je, pa opet, suviše melanholičan i spor proces tokom koga bih mogao da podlegnem iskušenjima kojima je podložna moja neodlučna priroda. Mogao bih, naime, da se smekšam i negde na pola posla sažalim i predomislim. To bi me još možda dovelo i u neugodnu situaciju da kopam kanale kao na Marsu.

Na ovom mestu postavlja se i neizbežno pitanje, šta bih posle radio sa tolikim blatom?

Srećom, nedaleko od mog sazvežđa skoro se baš otvorila oveća crna rupa. Odmerio sam rastojanje: ako bih računao sa odbitkom o jednu poveću zvezdu mogao bih, svih svojih pet nesrećno oživljenih planeta da ubacim sa samo tri udarca. Sa druge strane, ako bih, pa opet, išao na felš udarac, koristeći kao martinelu jedan oblak asteroida, izvesno je da bih napunio crnu rupu sve samim pogocima.

Da opet ne bih počeo da se predomišljam i gubim volju za uništenje, brzo sam nanišanio, uzeo zalet i... tap! - tresnuo koliko sam dug i širok po planeti, nešto malo ulevo iznad polutara.

Zavrtela se nesrećnica kao čigra! Sa zadovoljstvom sam posmatrao kako joj se tamo daleko od njenog zvezdanog sistema svetluca brzo smrznuta korica. Lepo sam iz svoje udobne pilotske fotelje mogao da vidim kako planeta, koju sam nastanio predivnim belim lasima otpornim na vodu i šampon, jogunasto pravi počasni krug po obodu rupe kao da se predomišlja, a onda naglo propada u tamu i nestaje. Crvenu sam ubacio uz odbitak o asteroidnu martinelu. Plavu i zelenu uterao sam u rupu jednu za drugom.

Priznajem da sam se opustio ponesen uspehom u raščišćavanju svemirskog imanja, pa nisam puno nišanio kada je došao red na poslednju - žutu planetu. Čim sam je udario znao sam da će to biti promašaj!

Šta sam drugo mogao nego da stegnem zube i čekam katastrofu? Žuta je najpre udarila nekakvu grdosiju od zvezde koja joj je sasvim izmenila putanju. Zatim se, kao za inat, obrela u gustišu sitnih planeta kojima se moj komšija toliko ponosio i hvalio svaki put kada bi se sreli u otkupnoj stanici. Kao da joj je nešto davalo dodatnu snagu i ubrzanje, žuta štetočina se nemilice sudarala sa svim mogućim komšijskim nebeskim telima odbijajući se čas brže, čas sporije, ali uvek u najgorem pravcu.

Požurio sam na lice mesta što sam brže mogao. Da me ovako obruka moja bivša miljenica, žuta planeta, koju sam nastanio cvećem u nameri da otpočnem sa sopstvenom proizvodnjom nektara na veliko, to me prosto porazilo.

Razbesneo sam se, natakao celu planetu na kljun broda i krenuo put crne rupe da je lično u nju ubacim, i tako se uverim da više nikome od komšija neće naneti štetu.

Avaj, biće da sam, onako besan, vozio malo brže, kanda je i lepljivi cvetni sok učinio da se planeta prekasno odvoji od broda, a izgleda da je i u pričama o crnim rupama kao svemirskim usisivačima bilo dosta istine. Istine je bilo bar onoliko koliko je dovoljno da se brod stocilja u tu tmušu.

Bilo je veoma neprijatno posmatrati kako moj svemirski brod nestaje i kako mrak lagano nagriza kabinu. Pokušao sam da nađem utočište u televizoru, ali su čak i nasumice odabrane slike koje sam u panici naručio, počele da se cepkaju poput sitnih hartijica i nestaju u pomrčini. Krpice mraka odvaljivale su se sa planinskog pejzaža i padale po meni. Nestajao sam koliko sam dug i širok.

Na kraju mi se jedan veliki komad mraka strovalio na glavu.

Ne znam koliko sam dugo bio zatrpan tim mrakom, ali kada sam konačno ponovo došao k sebi, osetio sam se malo glupavo i moglo bi se čak reći u jednoj veoma smešnoj situaciji: zatekao sam se, naime, kako sav ošamućen sedim na nekakvom tepihu i ne mogu da otrgnem pažnju sa jednog plavog plastičnog kamiona sa žutim točkovima u vidu valjkova koji se mogu skidati!!!

Ta ništavna stvarčica prosto je mamila čoveka da se sa njom zabavlja, vuče tamo-amo po linijama tepiha, tovari je nekakvim kestenjem i uz sve to glasom podražava njen tandrkavi rad!

Od tada sam potpuno nemoćan da se otrgnem od ovakvih i sličnih magija koje su često u stanju da gotovo u potpunosti obuzmu moju svest.

Prošlo je mnogo vremena ispunjenog uglavnom mučnim potucanjima, naizgled beskrajnim školovanjima, bolestima i sumornim tlapnjama pod stalno istim, dosadnim, plavo obojenim nebom. Često sam bio primoran čak i da radim da bih jeo i imao krov nad glavom. O tim strahotama zaista ne bih želeo da pričam.

Žao mi je planeta koje sam uništio, naročito onih komšijskih. Znam da sam se loše poneo, da sam zaslužio kaznu za počinjeni saobraćajni prekršaj i da sam napravio veliki grešku što svoje đubre nisam uništio prema propisima, ali je po mom mišljenju kazna ipak preteška. To što se nalazim u masi i što na ovaj zabiti svet dolazi sve više i više kažnjenika, uopšte me ne teši.

Smatram da bi već jednom bio red da me neurodželati rehabilituju i vrate nazad, kroz rupu. Tako bih u sreći i veselju ponovo mogao da se oprobam kao gazda mog malenog kosmičkog imanja.

Doktore, vi koji ste mi prošli put izašli u susret i tako se prijateljski potrudili oko nabavke "Ekobumova", pomozite mi i ovoga puta!

Evo, ja sam, da ne biste prljali svoje instrumente od kuće doneo moju sekiricu, turpiju, čekić, ekser, burgiju. Evo, ja ću sad da zažmurim a vi slobodno udrite po hipotalamusu, pa kako se već kaže: kom opanci, kom obojci!

Ubistveni junak pisca

Pošteni sam umetnik i ne zabušavam čak ni onda kada naručilac porodičnog romana izvoljeva. U stanju sam da, ako zatreba, u nedogled iznosim svoja literarna zapažanja u pogledu kakve god bilo trice, porodične uspomene na dane siromaštva makar u pitanju bio, recimo, čak i nekakav crvotočni kredenac. Oznojim se dobro, ali kad zatreba umem da se napregnem i u najlepšem svetlu prikažem najmanju pojedinost koja bi se mogla uočiti na servisu za kafu, poklonu drage rođake iz inostranstva.

Mnogi su prepričavali smešnu epizodu iz knjige o nestašnoj persijskoj maci u kojoj je Đulija usred novogodišnjeg ručka veoma neobično zamjaukala...

Jednom sam u čak šest glava opisivao drumske avanture omiljenog porodičnog automobila. U uvodu sam potanko opisao kupovinu kućnog miljenika i nedoumice oko izbora boje sedišta. U najsvečanijem stilu dočarao sam miris tek kupljenog auta, divljenje i zavist komšija, prvu probnu vožnju do restorana u obližnjem izletištu. Zatim sam žestoko osudio postupak nesavesnog vozača koji je na parkingu u centru grada ogrebao našeg junaka. Posebno sam nagrađen za poglavlje "Zlehudi šleper" u kome sam na majstorski način opisao dramatični tok preticanja jednog kamiona na uzanom i krivudavom putu do mora!

U ovom poslu je veoma važno razumeti mušterije. I najmanjem kamičku u šarenom mozaiku kućnog blaga mora se prići sa pijetetom.

Dužnost pisca koji drži do svog ugleda je da se sa poštovanjem odnosi prema precima svojih mušterija.

Nedopustivo je biti škrt na rečima kada su u pitanju starine koje su zarad nekakve zanosne i fine stvarčice često žrtvovale svoju čast i miran san. Razume se, ukoliko za to postoje ikakve mogućnosti, od pisca se očekuje da ih učini slavnim, čak i po cenu pokretanja veza u istorijskom arhivu.

Jasno, ko imalo drži do sebe, spreman je da odreši kesu kako bi mu se porodica, poput skupocene vaze, smestila po sred kulturno-istorijskog miljea.

Nekima, pak, hor muza predvođenih ponosnim Apolonom, potpuno okrene leđa i tada su svi umetnički napori uzaludni. Čak ni uz pomoć dražesnih kućnih ljubimaca, izmišljenih spletki i lažnih ljubavnih avantura sa poznatim i uglednim svetom, iz nekih porodica nije moguće izvući ni jeftinu intrigu! Retko, ali se desi da moram da budem i grub:

- Nije nego! Vi biste, gospođo hteli roman od najmanje hiljadu strana! Molim vas, pa vi imate tek radnju za plisiranje! Posao vam ide traljavo, a ljubavni život vam je tanak i mršav, uostalom baš kao i vaš zajmodavac! I od vaše sam ćerke mnogo više očekivao, pogotovo kada ste obećali da će dobiti nagradu na anonimnom konkursu kompozitora! Biću iskren i reći ću vam sasvim otvoreno: nemate vi para ni za kakve nagrade...

Ponekad ljudi preteruju.

- Gazda, razuman ste čovek, vidite i sami koliko sam se namučio oko vašeg pradede, ali je sve uzalud, od njega se nikako ne može načiniti vođa ustanka. Učinio sam što sam mogao: sekirom sam mu ubio taštu tak okrutno da bi i Raskoljnikovu pozlilo, poetskim stilom sam otrovao strica, ali, dozvolićete - ne mogu ja da se borim protiv istoričara! Ako oni kažu da nije bilo ustanka u to vreme, tu se onda ništa ne može! Iz vaše porodice mogla bi eventualno da se izvuče jedna novela na, hajde da nategnemo, stotinak strana, ali je roman, dozvolićete, nešto što vašoj porodici kao književna forma ne odgovara. Ne vredi da me moljakate, jednostavno u vama, kako mi pisci stručno kažemo, nema potke za dramski zapet...

Ne volim ni one koji samo misle na profit.

- Ne, ne! Meni se jako dopada vaš slogan "Kemik-kajsijevača telo jača - od izabranih sorti prija aorti", samo, dozvolićete, sa stanovišta lepe književnosti prosto naprosto je nedopustivo da ga lik karakternog preljubnika izgovara na svakoj strani u vidu zdravice! To jednostavno ne ide! Barem da ste platili za krimi-roman, pa da razgovaramo, ali ovako...

Takvi smo mi pisci, britki na reči kada nas neko povuče za jezik!

Ponekad, tek da ljudima učinim i budem omiljen, napišem i po koju pričicu o kakvom bakalinu, javnom radniku, sportisti ili bogatijem humanisti. Tako je svet ugledala zbirka kratkih priča "Skaske o malim ljudima iz susedstva" koja je imala velikog uspeha sve dok neki pakosnik, zavidan na moju popularnost u srednjoj babičkoj školi, na čije sam književne tribine "Carski perorez" često pozivan, nije zapeo da me žestoko kritikuje preko novina. O meni je napisao mnoštvo neistina, a čak je bio i toliko drzak da odnekud u gradskoj biblioteci pronađe knjige iz kojih sam, tobože, prepisao nekoliko priča.

Ne kažem, sasvim je moguće da mi se dogodila omaška da neki zaboravljeni, davno čitani tekst nesvesno prisvojim, ali i oni koji su jedva dočekali da me žestoko i niskim udarcima napadnu treba da za nju da ni jedan junak nikada nije baš potpuno izmišljen. Uostalom, kako je to još davno lepo rekao neki veliki mislilac: "Umetnost je podražavačica života!"

Jednom rečju, umetnički život i nije baš tako bezbrižan, veseo i raspojasan kako se to na prvi pogled čini. Neki od nas imaju sreću da odmah, već pri pisanju prvog dela nalete na junaka koji im glatko osvaja književne nagrade i priznanja. Neko, pa opet, pomno bira i kada na kraju odabere pravog Mesiju od junaka ovaj, kao da je samo to čekao, odmah nađe da pijan padne pod voz, pa se iz te tragedije ne može izvući ništa više od kraćeg prikaza nesreće sa lica mesta. Tek za novine.

Prošle godine, baš negde u ovo vreme, ukazala mi se velika šansa da postanem vrhunski pisac.

Telefon je zazvonio u sred noći. Još dok sam podizao slušalicu lepo sam osetio kako mi nadolazi inspiracija. Tek što sam začuo glas bilo mi je sve jasno. Na telefonskoj vezi je bio junak glavom i bradom. Istog trena pred mojim krmeljivim očima jasno se ukazala vizija remek dela.

Smesta sam prionuo na posao. Da bih se obezbedio od uvek neugodnih remetilačkih upadica i predupredio savest koja bi me sigurno kasnije ometala u radu, rešio sam da malo pospremim nered sa pisaćeg stola. Tada sam, sasvim uzgred, došao do jednog velikog otkrića.

Jasno se pokazalo da dremež nije najveći neprijatelj književnom stvaralaštvu i literaturi uopšte!

Zamajan čišćenjem prašine, peruti, mrvica keksa "Domaćica", lešina mušica koje su mesto za svoje majušno groblje našle podno stone lampe, baš tamo gde inače uredno odlažem omote čokoladnih bombona od kojih mi dolazi inspiracija za ljubavne romane, nisam ni primetio kada je početna ideja budućeg remek-dela pretrpela izmene. Elementi humora ustupili su mesto tmurnim mislima o varljivoj suštini ljudskog postojanja. Akciju je zamenila tlapnja i nekakvo iščekivanje ne znam ni ja čega.

Najteže je, naravno, prošao junak. Premešten iz julskog dana, koji sam mu tako fino započeo jutarnjom kafom na terasi dvorca preuređenog u luksuzni hotel skriven šumarkom od plaže u morskoj uvali, ovaj veseljak i ženskaroš nikako nije mogao da se zagreje na vetrometini novembarske noći čiji je dobar deo proveo na susnežicom zasivljenom peronu.

Inače, okosnicu romana trebalo je da čini zadovoljstvo i radost junaka koji tek što postao slavni pisac. Bezbrižan u duši, on kroz baštu prepunu mirisnog mediteranskog bilja trijumfalno silazi na plažu. Tu, pre nego što će ući u plavetno, mlako, blago zatalasano more, fino pojede veliku porciju voćne salate sa šlagom u društvu nekoliko lepih devojaka, pa onda prilegne na dušek i dugo pluta u plićaku.

Svu tu divotu junak je olako izgubio zbog moje pedanterije.

Razume se da sam bio veoma ogorčen na samog sebe. Ipak, kako mi se čini da ljutinu i bes uvek valja iskaljivati na drugima, rešio sam da tako učinim i sada. Pomišljao sam i na najgore: da za sve kaznim mog junaka nekom mučnom smrću. Padale su mi na pamet različite mogućnosti: od toga da ga zgazim trolejbusom, pa sve dotle da ga prvim transportom pošaljem u zaleđeni sibirski koncentracioni logor gde bih mu prepustio zadovoljstvo da svake večeri iz barake iznosi četnu kiblu.

Ova poslednja varijanta učinila mi se mnogo životnija i sa više mogućnosti da čitaocima približim uvek zanimljivu oblast mučenja, patnji i ljudskih stradanja.

Na žalost, ovde mi se junak potpuno otrgao ispod pera. Umesto da se lati korisnog posla, postavljanja pragova na pruzi u zaleđenoj stepi, on je, i pored moje izričite zabrane, nastavio da se beskrajno brčka u moru i uveče krcka škampe sa uvek radoznalim i veselim lepoticama koje jako vole kada on uz crno vino malkice mudruje.

Blag postupak prema junaku višestruko mi se osvetio. Naravno, da o velikim i bogatim nagradama i priznanjima nije moglo biti ni reči sa tako raspojasanim zabludelim sinom.

Što je još gore, omiljena zabava mu je da me budi noću ili ranom zorom. Zavuče se pod krevet i počne da brblja o nekakvoj nepravdi koju sam tobože baš njemu naneo i o tome kako ja, po njegovom mišljenju, nisam pisac velikog dometa jer nemam vlastiti stav o ovome ili onome.

Kao da ja namerno neću da imam svoje stavove? Kao da i sam ne bih voleo da zauzmem nepokolebljivo mišljenje o svemu i svačemu?

Ponekad me ovo vređanje toliko uznemiri da se skroz razbudim. Tek kada vidi da mi ne može ništa, jer ja na njega ne obraćam nikakvu pažnju već samo popijem čašu vode i okrenem se na drugu stranu, on zaćuti.

Avaj, u poslednje vreme u moju dušu lagano se uvlači nekakav nemir. Kad god se vraćam kući, iza ćoška, ili u samom ulazu sačekuje me moj junak. I eto, taj prema planovima veličanstveni lik, sa kojim sam imao toliko lepih namera, okomio se na mene svom žestinom. Pljuje me i vređa, a ponekad kad je mrzovoljan samo me udara i šutira nogama.

Napominjem da mi ova uznemiravanja puno smetaju, jer se kući vraćam svakodnevno! Što je najgore, on stalno smišlja sve nove i nove zvrčke i smicalice protiv mene: od pre nekoliko dana taj nesrećnik se skriva u mom televizoru odakle neprestano ometa program, čita vesti po svom nahođenju, a ponekad se čak umeša i u tok nekog filma.

Vrhunac bezobrazluka sa njegove strane doživeo sam juče dok sam dremao čekajući početak važne drugoligaške utakmice, borbe za opstanak u ligi. Koristeći se mojom nebudnošću on se dočepao pištolja iz nekakvog krimića i hladnokrvno ispraznio je šaržer u mene, svog idejnog tvorca. Ne znajući, bez moje pomoći, šta bi drugo učinio sa lešom, taj zlikovac me bacio sa mosta u reku na čijem muljevitom dnu i sada ležim!

Kako slutim da se on danas javio na moj posao i već otišao na teren da napiše elegiju o jednoj mesari, napominjem da u ovoj i svim njegovim budućim prevarama neću učestvovati i da ulažem svoj tih, ali snažan i muljevit protest.

Čudovište iz jezera

Kao strastveni lovac čest sam posetilac našeg šumskog blaga. Naravno, volim da vidim i proplanak, lepu livadu, potok ili jezerce, pa čak i poneki zaselak, ukoliko nije toliko kaljav i zapušten da se čoveku smesta zgadi.

Ništa lepše nego se pritajiti u šumarku, pa dok vetrić leluja grančice i lišće u krošnjama, i dok razdragana lanad skaču kao da je život tek pred njima, na miru nišaniti...

Priznajem, šta da se radi, volim šumu! Volim da i poneku lepšu mladicu iščupam. Izlomim je i naložim, pa dok derem kožu sa pobijene lanadi, slušam kako drvce pišti i cvrči.

Toliko volim prirodu da često zađem u kakvu veću prodavnicu nameštaja, gde katkad zateknem čitav meblirani šumarak.

Uživanje je gledati lep spoj prirode i industrije, jer, razume se - priroda ne može sve sama. Bilo bi nepravedno od nje očekivati da sama iznedri stilski regal, komodu, veš mašinu i ljutiti se kad ona nemoćno poklekne u tim svojim smešnim pokušajima. Jasno je da ma koliko se upinjala da podražava čoveka, priroda sama od sebe ne može da napravi čak ni običnu peglu!

Prirodi se stoga mora pomagati i o njoj se mora stalno brinuti. Eto, na primer, i sam sam lično u nekoliko navrata pokušao da pod ovim podnebljem u lovačkom domenu rada ostvarim afričku produktivnost i serijsku proizvodnju trofeja. Na žalost, nije mi pošlo za rukom da ovu veličanstvenu zamisao ostvarim, kako zbog malenog broja jelena, tako i zbog zabrane automatskog oružja, neophodnog pri rafalnoj paljbi.

Avaj, niko ne haje na moja upozorenja da se priroda ne sme prepustiti stihiji!

Sedeo sam jednom tako na obali malog jezera i drhtao posle kupanja. Jelova šuma je, zna se, šumela, ptice su neumorno cvrkutale, nebo plavilo, sneg se topio pod vrelim avgustovskim suncem, dok je par bezvoljnih orlova lenjo kružio u visinama.

Jedinu zabavu mi je pravila lakoverna pastrmka koja se vrzmala levo-desno po plićaku. Naivna, gramziva priroda jurila je za svakim kamenčićem koji bih joj zavitlao tak da se malčice razonodim.

Iznenada, baš kada se jedan oblačić usudio da zakloni našu najsvetliju zvezdu, smaragdna boja jezera se promenila u kancelarijski indigo!

Sa prezrenjem gledam na žalosne pokušaje prirode da sama oponaša ljudske umotvorine i premda ne očekujem da će se ikada opametiti do te mere da bi se sa drveta mogao ubrati televizor, u bašti iskopati automobil ili bar kompjuter, ovakve pojave me uvek iznerviraju. Jer, na kraju krajeva možda ja ne bih ni došao da se kupam u jezeru koje nema smaragdnu boju i koje se upinje da oponaša kancelariju nekog opštinskog suda!

Indigo senka se pak, prišunjala do obale i stala da pentra uz šljunkovit izlaz. Napravio sam se da, tobože sa interesovanjem, čitam uzbudljivu priču o nesrećniku koga je zgazio trolejbus, ali mi nikako nisu davale mira radoznalost i škripa nalik onoj koju može da napravi samo čitav razred nemuzikalnih derana kada revnosno, iz pakosti, grebe viljuškom po tanjiru. Nesnosnoj škripi ritam je davao mukli bat teših koraka.

Kako su mi se koraci neumoljivo približavali postajao sam sve dekoncentrisanji.

Pažnja mi je bila toliko razbijena da više uopšte nisam čitao sa razumevanjem. Stoga sam diskretno, preko papira virnuo u pravcu jezera.

Imao sam šta i videti!

Preda mnom je glavom džinovske pastrmke i bradom odrtavelog jarca, stajalo jezersko čudovište i stresalo zarđale krljušti. Nikada ranije nisam video pastrmku sa goveđim ušima i rogovima. Priznajem, imalo je neke lepote u klempavim ušima i buljavim očima u kojima se ogledala skromna, riblja pamet. Ovaj sklad je ukazivao na gotovo potpuno odsustvo mudrosti, koju bi neko možda i mogao da očekuje od čudovišta velikog kao odrastao medved!

Zastrašujuće oštri, krnjavi i gusti zubi pastrmke krasili su čeljusti iz kojih je smrdelo nešto slično mešavini ubuđalog sutlijaša, ukiseljene doboš torte, i trulog kupusa! Meka, pomalo ofucana vučija griva verovatno je bila tu da zaštiti vrat od infekcija i prehlada kojima hladna jezerska voda sigurno pogoduje. Telo domaće šarke oplemenjeno je nožurdama obično malenog, prugastog daždevnjaka koga često nesmotrenošću gazimo kada noću automobilima hrlimo u kafane i druge objekte zabavnog sadržaja.

Svakako je najčudniji bio rep ovog čudovišta!

Na prvi pogled rep je izgledao kao vučiji, pohaban i olinjao. Ali, kada se posle otresanja vode, razmlatarao levo desno u svoj svojoj veličini, i onima koji su samo jednom ili dvaput oči u oči sa njim bilo je jasno:

- Puh dakle! - otelo mi se sa pomodrelih usana.

Nije bilo puno vremena za razmišljanje. Tako sam i ja pomislio da, kad već nema vremena, ne treba uopšte ni razmišljati jer, na koncu, kuda bi me to u ovom trenu odvelo? Uostalom, ako misao uopšte bilo gde vodi, da li je mesto na koje bih sa njom dospeo dovoljno daleko od ovog čudovišta?

Bez razmišljanja sam, dakle, potražio razglednicu Dubrovnika koja mi služi za obeležavanje stranica, tutnuo je tamo gde treba i pustio da iz mračnih dubina moje podsvesti progovore bezbrojne generacije predaka dajući mi savet i jasno arhetipsko rešenje za izlazak iz ove mučne situacije.

Nisam bio nimalo zadovoljan instinktom koji mi se od iskonskih predaka javio. Na prvom mestu stoga što bekstvo smatram nedostojnim. Sasvim je, sa druge strane, moguće da bi me čudovište sustiglo negde gde mu se najmanje nadam, recimo u šumici, ili bi moglo da se pritaji neko vreme pa da onda iskrsne i napadne me kad zadremam, možda baš u najslađem snu.

Ustao sam. Došlo mi je da zavrnem šiju nemani, jer me već i sama pomisao na dosadna noćna uznemiravanja veoma razjarila.

Prvo sam kamenicom - fljas! Po sred čela, među rogove! Jasno se videlo kako neman koluta očima, poprilično ošamućena. "Nije to ništa" pomislih, pa mokrim peškirom - fis - po oku. Kako u svakom sukobu ima i nevinih žrtava, tako se i sada na putanji peškira našla nesrećna konjska muva. Budući da sirotici više nisam mogao da pomognem, nastavio sam sa borbom. Dok se vešto pogođeno oko presecalo rumenim kapilarima, iskoristio sam zabunu i zajašio zmijoliko telo. Lepo je što mi se u tim odlučujućim trenucima pod rukom našla njena duga griva.

Zgrabio sam grivu koliko je duga i široka i stao da je nemilice cimam na sve strane. No, sve mi to ni izbila nije bilo dosta: "Daj - rekoh, da skrpim vrat ovom čudovištu, pa ponovo na kupanje!"

Na moju neopisivu radost čudovište je ispod bradice, tamo gde je vrat najosetljiviji na lomljavu, imalo zgodne škržne proreze u vidu finih rukohvata za koje bi se potencijalni tlačitelj mogao sasvim lepo uhvatiti.

Za svaki slučaj, obratio sam se za pomoć devojci koja je u tim odsudnim momentima prolazila plažom:

- Hej, lepotice! Dođi malo ovamo da zajedno pridavimo ovu moju aždaju!

Kao da je čitav događaj ni najmanje ne uzbuđuje, devojka se okrenula na drugu stranu tobože zabavljena rastresanjem kose ispod netom skinute punđe.

"Dobro, onda ću morati sve sam..." rekoh to više sebi, tek da se osokolim. Zapeo sam iz sve snage da cimam glavurdu i... krc... krc - počelo je da se lomi na za to predviđenom vratu. U smrtnom ropcu neman je pribegla svom poslednjem lukavstvu: počela je da se smanjuje koliko je duga i široka. Uporno je čilila i nestajala sve dok se nije pretvorila u malene, sluzave mrljice koje su se razbežale već na prvu pojavu Sunca, zvezde koja nas ponekad veoma prijatno ume da iznenadi.

Tek nekoliko dana kasnije saznao sam od jednog čobanina-mudraca da je neman, sa kojom sam se tako žilavo i krvnički borio, uobičajena pojava u ovo doba godine i da obično dolazi kao predznak lošeg vremena. Ponekad, uoči kakve veće nepogode praćene zahlađenjem i grmljavinom iz jezera izađe čitavo krdo ovakvih i još grđih čudovišta, što je pouzdan znak da se đavoli žene, a zima bliži.

Nije mi žao što sam se namučio. Učinio bih to ponovo, a ukoliko se ukaže potreba borio bih se i sa još strašnijim čudovištima, pa ako zatreba i sa samom zimom, naravno, ukoliko u tom trenutku ne bih imao nekakvih prečih obaveza.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]