Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић Купите штампано издање романа "Повест о спису Рајмонда Лила" у издању Народне књиге (спољни линк, www.knjizara.com)

TABULA VERI MOTUS DRACQ ... Мапа са ротационим круговима која служи за налажење растућих и опадајућих тачака Месечеве орбите ради утврђивање дужина у свакој години и данима током године. Померање главе и репа змаја овде има преносни астрологијски смисао утицаја Месечевих мена на судбине људи. Табла 18 из "Astronomicum Caesareum" Петера Апиануса из 1540. Дрворез, ручно обојен, вел. 42 x 31 cm. (НБС Кр. VIII - 167)

"Будућим догађајима претходи њихова сенка."
Јохан Волфганг фон ГЕТЕ

Садржај

• I. Смрт на монголском коњу
• II. Ружа или паук?
• III. Демон који није успео да се врати
• IV. Како уништити Београд
• Белешка о писцу

I. Смрт на монголском коњу

Према краћем Извештају, једног од историчара позног Рима, о групацијама Атилиних монголско-хунских хорди које су продрле кроз Врата народа и налазе се пред капијама малаксалог Римског царства,¹ уочавамо, осим мрачног претксазања о будућој судбини становништва царства, и страховито убрзање времена које скрива овај, по својој природи, ипак више војни Извештај него што би био историјски. Но, како га морамо испричати језиком приче, Извештај мора добити некакву форму историјског апокрифа. Очигледно, аутор овога Извештаја није имао времена, или жеље, да дуже нагважда у доношењу својих судова о природи, начину живота и обичајима варвара који су, као скакавци из Апокалипсе, надирали попут стихије у ондашњу Европу из недовољно познатих дубина Азије, као из ада; једном речју, из области описаних као код древних картографа Птоломејевог доба:"Иза краја света."

Некакав млад, амбициозан каган (узевши сву власт у свом монголском каганату), одбије притисак Атилиних гласника да се и он прикључи, са својом хордом, Атилином азијатском мору. Такав каганов одговор учинио је да се Бич Божији разјари јер је, осим повређене сујете (коју имају и имаће сви освајачи у људској историји), изгубио неколико недеља у свом планираном походу на Рим. Кан канова сместа је ишибао до крви неке од својих виђенијих главешина непобедиве коњице тога доба пославши их да казне дрског кагана или, у противном, да се не враћају живи.

Мора да су страшно изгледали Атилини победници у овом сукобу са младим каганом за аутора овог Извештаја, који се као трговац једва спасао: још као дечацима спржили су образе због доживотног елиминисања браде; обријаних лобања са перчинима од коњских репова Хуни су јели, спавали, жене опасивали - проводећи тако живот на коњима. На земљи та бића беху кривонога и гегава као грозни патуљци из пакла.

Пред очима пораженог кагана поклали су сву његову мушку децу, а женску чељад, већ опијањени кобиљим кефиром, поделили су између себе тако што су се отимали око робља; кидајући с њих хаљине, кожу с њихових руку, вукући их крвнички за косе док су жене вриштале од бола. Њега су поставили на коња тако што су му подвезали ноге испод трбуха животиње, а руке завезали на леђима. Потом су ископали човечији леш и, лицем на лице, завезали за осуђеног. Дуго су свезаног коња, са осуђеником на сапима, подбадали усијаним гвожђем: животиња се њиштећи болно пропињала; онда су га нагло пустили у степу са лешом и жртвом на себи. Осуђени на смрт - човек и животиња нестајали су у дубинама степе, чинило се као да их она гута.

Тако је на коњу умирао побуњени каган. Његова највећа срећа била би (ако је то уопште срећа, по мишљењу анонимног аутора овог Извештаја) да његов коњ што пре наиђе на чопор изгладнелих степских вукова.

Коментари

^*1 Извештај датира временски негде пред битку на Катапулшким пољима, у којој је Рим страховито потучен од Атиле.

^*2 Било је искључивог мишљења да се иза аутора овог анонимног Извештаја, којег је исписао наводни трговац - крио Амијан Марцелин пре него што је исписао своје Анале . Будући да је у Аналима основна тема Сеобе народа током IV и V века при којима се одвијају задње деценије издисаја Западног Римског царства - многи бејаху спремни да поверују у то да је тајна аутора овог Извештаја решена.

Али, нема приче која се завршава нити догађаја који умире. Западноготски писац Јорданес писао је, око 550. г, да је ужасни народ Хуна потекао из полног општења демона са женама. Са каквим конкретним чињеницама je - осим ужаса што су га задавали освајачи из Азије - Јорданес поткрепљивао ову тврдњу, није познато. Основна теза Јорданесовог списа (из горе наведених година) било је бављење полношћу демона и њиховим мешањем са људским родом.

Да стварно догађаји не умиру (па и овај о побуњеном кагану) посведочиће један Спис који има, за своју главну тему, како одржати вулгарну апсолутистичку власт: ону власт која је, пре свега, увек у стању да свој најочигледнији пораз претвори у победу. По тој управљачкој вештини; боље рећи прикривеној тортури власти (уколико би она била апсолутно примењена) и највећа, огавна, скотска лаж, једне такве политике, била би неприкосновена истина коју би бесловесно крдо народа морало да слави! Таква политика би личила на свињац у ком би се омамљени људи ваљали у сопственој погани изазваној страхом, баш као свиње у обору; убеђени да имају сва права и слободе, па чак и да ће, временом, стећи прилику за управљањем над другима у том обору!

Али, куда би нас одвело свако даље распредање о вештини аркане у политици?

Нешто од ове тајне чији су темељи ударени почетком XVII. века, помињемо тек да би лакше премостили све оне перипетије које су ометале боље осветљавање потраге за њеним истинским ауторима; као и да би коначно пронашли какав такав смисао низу, наоко неповезаних, догађаја — од којих је овај први: о Атили и побуњеном кагану.

II. Ружа или паук?

Наиме, све негде тамо до средине XVII. века, овај на око бенигни краћи Извештај о Атилиној најезди пада у апсолутни заборав. Но, тада, неких 13 векова пошто је угледао светлост дана Извештај трговца позног Рима из дубина Азије наново васкрсава.

У Амстердаму, ученик Холанђанина Корвинуса (по некима звао се Ван дер Хохенхајм*), настављајући да исповеда арканску политичку праксу свога покојног учитеља, навео је пример Атилиног сукоба са својим непослушним каганом, пре него што се Бич Божији сукобио са римским легијама. Ученик Корвинусов, као доказ нуди један процес инквизиције спроведен шесте године откако је изабран папа Мартин V, што би била, дакле, 1423. Овај Лионски процес је описан у делу: КЊИГА СВИХ ЗАБРАЊЕНИХ ВЕШТИНА, БЕЗВЕРСТВА И ЧАРОБЊАШТВА, чији је аутор Johann Hart-Lieb.**

У овој књизи стоји да су у самом бискупату Лионске курије ухваћени негроманти; чаробњаци који уз помоћ демона призваних у огледала подижу мртве. За ту "нову секту" чаробњака истражитељи инквизиције утврђују да су тајни припадници јеретичке секте Валдежана, која већ стотинама година. преживљава тешке прогоне. Сви окривљени, у овом процесу гнусној опачини, признали су под тортуром свој савез са злим анђелима — па су спаљени на ломачама, на периферији Авињона, 1423, крајем августа месеца. Та мања група људи није сама горела на авињонском огњу крајем тог августа; неколико стотина окованих доведено је из Тулуза, Валона, Тулона и Арла. Жар ломача дуго је бљескала у приобаљу Роне, а горки људску пепео доносили су ветрови с обала реке и данима је падао по Авињону.

Оно што чини ову књигу Ј. Хартлиеба изузетном и непоновљивом за доба у коме је настала, јесте податак да је главнооптужена ове Лионске херезе, и судећи по судским списима инквизиције главна мајсторица ове "секте чаробњака", једноставно нестала пред очима уваженог истражитељства. Ни у једном средњевековном аналу о прогону вештица нема ништа слично овом догађају који је забележио Јохан Хартлиеб. А ако их је било, не би чудило да је такве писане изворе уништавала Ватиканска курија из једноставног разлога - јер откривају моћи чаробњака и могу да делују саблажњујуће. Међутим, и Хартлиебово навођење једног јединог случаја у више стотина прогона вештица доведено је у питање интервенцијом тајног одељка Ватиканске библиотечке архиве (што се види из друге назнаке, под **).

Но, да нас не захвате вирови које поседује свака прича, да не одлутамо кроз њене лавиринте па да не поменемо како се то одиграло са нестанком (боље рећи ишчезнућем) чаробњачке мајсторице из описа које нам нуди Јохан Хартлиеб. А то се бејаше одиграло на следећи начин:

Ту ругобу од жене, длакаву по целом телу, ретке косе слепљене у бичевима, раста нешто већег од патуљастог, ситног тела у раменом појасу, а дебелих, кривих масивних бутина** цивилна служба инквизиције ухватила је у некој рибарској селендри, по имену Лугано.

Бедно рибарско село било је полунапуштено и на прстима једне руке могле су се избројати његове страћаре, а по сатрулим моткама за сушење;рибе дало се видети чиме су се његови становници бавили. Село је било усечено у стење изнад саме обале мора. У камењару изнад тих бедних страћара црнили су се отвори многих пећина, у којима су се скривали сабински гусари после својих пљачкашких похода. Крајем маја 1423. у зору, пред самим уласком у Марсељску луку, гусари препадом пљачкају претоварени енглески трговачки једрењак— галију Далекоисточне компаније. Позната по својим енормно великим осигурањима робних товара и пловила Далекоисточна компанија је принудила скоро све лучке капетаније сабинских и провансалских области да се још истог дана баце у бесомучну потеру за гусарима. Лаке ђеновљанске и савонске шкуне са добро наоружаним људством, а из Марсеља и Тулона две тешке галије са по једним бочним топовима, с тим што је флотили гонича у сусрет пловила тешка галијска топовњача из Нарбона. Сви изгледи су говорили да ће се ова поморска потера лоше завршити по сабинске гусаре. Али другога дана, усред потере, ветар је променио смер; стао је да дува с копна у мања и споредна бочна једрила прво тарасконских поморских стража, а нешто касније и преосталом бродовљу из ове потере. Такав правац ветра одговарао је гусарском једрењаку са четири огромна једрила. Једрењак је био од оних дужих са јаком крмом к уским, избаченим прамцем. Изненадну предност гусари нису желели да пропусте — вештим маневром крманоша, с правцем према отвореном мору, ветар с копна је напунио сва четири гусарска једра, а уски прамац секао је не баш мале таласе грабећи према пучини. Прво је команда тешког бродовља из потере схватила да би маневар, низ ветар, био тром; губитак у времену постао би ненадокнадив — бројност наоружане флотиле више не би представљала никакву предност. Зато су се определили за пловидбу дуж обала, чиме је потера привођена свом нужном крају. У рану зору, четвртог дана, удари ветра снажно су долазили из правца отвореног мора. Потера се бејаше делом осула: добар део посаде топовњаче из Нарбона, увече претходног дана, приклонила се својим затонима, искрцана у чамцима из тешке галије која је упловила у нарбонску луку касно те ноћи. Тарасконци, са посадом и официрима углавном из Авињона, налазили су се на челу потере, свесни да је прва следећа лука крај њихове потраге. Да ће ускоро то исто чекати Тулонце ту није било сумње. Међутим, јак ветар с пучине сада је запретио да целу потеру баци ка обали и тиме је насуче на хриди. Команда је одмах наредила обарање свих својих великих једара; тиме је пловидба постала сигурнија, али је брзина бродовља опала.

Судбина морнара једино зависи од ћуди мора — најидеалнији ветар требао је да буде онај који би ударао потери с леђа у једра њених крма. Овако, њен обалски курс пловидбе изазивао је само мучну ситуацију, коју би решио једино што бржи повратак у матичну луку. Али, како рекосмо на мору је све у ћуди мора: те ране зоре, с катарке савонске шкуне би најављена појава једрењака на хоризонту. Шибао је кроз таласе као велика бела ајкула којој су досадиле мрачне дубине мора и која је због тога изронила. Једрењак се кретао под правим углом у односу на обалу. Јездећи тако као да је имао све повољне ветрове неба и мора у својим једрима, једрењак је незадрживо прилазио свом обалском циљу. Официри су бесно јурили палубама марсељских и тулонских галија, урлајући на своје посаде да што пре довуку кратке топове на ону страну одакле се појавио гусарски једрењак и да на њега отворе ватру. Када су њихове тобџије принеле бакље топовским цевима једрењак већ беше ушао у мртав угао у односу на корита њихових галија. Само су праснуле две топовске салве — обе су промашиле свој циљ. Команда галија је преценила брзину маневра с топовима у односу брзине гусарског једрењака: уместо да топове одмах баце на прамце својих галија и тако добију у времену, сачекавши бочно излагање гусарског једрењака салви својих топова — они су, са великим закашњењем, само једном вечном салвом испратили једрењак, који је овим коначно измакао сваком њиховом топовском огњу.

Већ се увелико разданило када су гоничи угледали задње гусарско једро како замиче иза избоченог стења омањег затона. Изнад саме обале штрчале су голе литице; јато галебова је кричало у прелетима изнад морске обале и воде која се смирила, више није било ветра — све је изненада утихнуло. Суре литице бацале су мрачну сенку на воде које су запљускивале стење приобаља. Тешко бродовље потере усидрило се на отвореној пучини. Једино је шкуна била ближе обали, али ни она није хтела до краја да се упушта у њену тешку приступачност: из ње су само спуштени први чамци с којима се једино могло искрцати на обалу. Официри су, прегледајући карте, увидели да је место искрцавања необележено и потпуно непознато. С крајњим опрезом пред могућношћу гусарске заседе, чамци с наоружаним људима веслали су према стењу затона. Први међу њима, чим зађе њихов чамац у усеклину затона, угледаше у његовој дубини, скоро насукан једрењак на самој обали. Високо горе, на благом улегнућу литице, последњи међу гусарима, с пленом на леђима, замицали су у једну од пећина. Потом спазише прве плетаре те проклете рибарске селендре.

На овом месту у својој хроници, писац КЊИГЕ СВИХ ЗАБРАЊЕНИХ ВЕШТИНА, БЕЗВЕРСТВА И ЧАРОБЊАШТВА - уважени Јохан Хартлиеб објашњава зашто је поклонио толику пажњу опису ове потере - па даље вели:

Из те чињенице како се потера одвијала дало се уочити "како ту нису била чиста посла". Потера је стално била за петама десетини гусара, који су умакли, као да су у земљу пропали у једној од пећина изнад те гусарске јазбине која се звала Лугано. Уместо да похватају и казне пљачкаше енглеског брода — војна Команда сабинских лука дочепала се демона скривеног у људском телу које је имало наказни облик и изглед жене-патуљка.

Чим се људство из првих чамаца искрцало, не сачекавши остатак потере, дало се у претресање рибарских страћара. Село је било пусто, без људи— ако их је било нестали су без трага: огњишта, у неким од страћара, била су још топла. Унаоколо јачина сунца већ је жарила камењар. Из увале је допирало потмуло шкрипање гусарског једрењака, плима је расла и набијала га на обалско стење. Није се више чуло кричање птица - на збуњене људе из обалских Стража легла је нека чудна тишина.

Изненада, зачуше се с висине повици двојице стражара, који су групи људи на обали показивали рукама у правцу једне удаљене, последње међу страћарама. Стражари, поведени официрима, одмах се развише у стрелце. Та удаљена страћара од камених плоча, суве траве и блата налазила се на најнеприступачнијем месту села. У два прстена, стража је опколила сумњиву страћару. Наступило је краће затишје, а онда се из заклона подигао официр Тарасконац са још два наоружана стражара — и чизмом оборио врата од сувог прућа. Унутра је било мрачно. У првом моменту, нешто слаткасто је оптерећивало ноздрве, али је одмах прелазило у несносни смрад. Онда се пред људима из потере указао призор: на лежају од крпа био је склупчан патуљак коме је у полумраку било тешко одредити пол. Одмах до мале склупчане прилике био је испружен човек, нешто испод средњег раста, али са густом косом која је штрчала у вис. Ситне, свињске очи севнуле су, а свинуте усне покренуле су се у нешто што је личило на осмех само до јагодица. Тарасконском официру се учинило да му је упечатљива, коцкаста брада приметно задрхтала, док му је шака посегла ка напуњеној кубури. Али кремењаче официра и двојице стражара сукнуше олово из цеви широких као трубе и та глава стршаве косе би претворена у крваву безобличну кашу, у којој су се још дали препознати остаци широког, прћастог носа. Наг човек само отресе ногама, а са бедног лежаја скочи жена-патуљак, грозног изгледа, маљавог нагог тела.. Док су је везивали, из ње је излазило нешто као кричање птичурине и штектање лисице — а смрад је тек тада постао неиздржив.

Судбина је тако хтела: с промислом Божијим, демону би допуштено да, овом приликом, превари људе, пише даље Јохан Хартлиеб. А прва грешка и слабост људска показала се оног тренутка када је тарасконски официр угледао, у мрачном углу страћаре, стаклену посуду са зеленкасто-црном текућином. Слаба светлост је исијавала и мамила да се погледа изблиза. Официр - чије име Хартлиеб не наводи, али каже да је био у служби Авињонске инквизиције при обласној бискупији - одмах је у тој текућини препознао вештичију помаст. Стаклене посуде су биле ретке; могле су се видети у богатијим и виђенијим кућама Тараскона и његове околине. Приневши посуду лицу официр се затетурао — смрад га умало није оборио. За то време, један од стражара подигао је са крпа тог бедног лежаја, на коме је затечена жена-патуљак, мали црни предмет. Личио је на брош; био је лаган као да је направљен од корњачине кости, чудног облика: као да је био црни цвет, али са необично увијеним латицама, тако да је подсећао и на великог црног паука. Чим је угледала црни брош у рукама стражара, жена-патуљак је запевушила језивим пискавим гласом као у детета. - Врати ми моју ружицу - запевушила је, али стражар беше тај који је направио другу грешку тог кобног дана - чврсто је стегао тај предмет у својој шаци.

Напољу, згомилана љубопитљива стража устукну. Дугачке маље прекривале су њене мале шпицасте сисе, а сало обрасло длаком клатило се ако њених бедара, док је длакавост, као козја кострет, просто прекрила њене дебеле, огромне: бутине. Та патуљаста наказа од жене имала је наглашено повијен нос и нешто паучинастог прамења од косе на лобањи, која је бљескала на сунцу.

Укрцавање у бродовље почело је негде иза поднева. Од гусара није било ни трага, а бројност страже није дозвољавала да се свака од тих пећина проверава. Могућност да се гусари, којима су пећински пролази били познати, дочепају једне од лађа обалске Страже и да остале спале, па тако још једном умакну — била је велика. Због тога се официри из Команде одлучише за повратак потере у своје матичне луке.

Но, тада наступише први знаци несреће. Смрад из оног стакленог, и затвореног, суда био је толики да је Тарасконац наредио да га на ужету спусте, у корпи, да виси над подом током пловидбе. Предвече, док је сунце тонуло у море, оном стражару који је узео ту проклету црну ствар, у облику руже или паука, десна шака беше видно упаљена и под отоком, са низом згомиланих пликова. Већ у првим часовима ноћи стражар се жалио на ватру која му је пржила прсте. Шаку су му премазали ускислим вином и оловним прахом. Жртви је било неколико часова лакше, врелина је опала. Међутим, негде око поноћи, несрећни човек урлао је од болова. Морали су да му одсеку руку испод рамена, јер су се на њој пликови претворили у отворене ране, док му је рука била црна као нагорело дрво све до лакта. Тога јутра, шестога дана потере, ноћна стража је рапортирала дежурном официру на палуби тулонске галије: негде око трећег ноћног часа, крај њих је протрчао једноруки морнар, страшног црвеног лица и усјакталих зеница. Изненађени, потрчали су за њим, али се он бацио у море баш на оној страни на којој је о ужету висила смрдљива текућина. Ноћ је била обасјана месечином; дуго су зурили у површину воде, али човек који се бацио у море није више изронио. По прослеђеном извештају дежурног официра тулонске галије Команди Сабинских лука — утврђено је, са жаљењем, да је несрећни крај једноруког морнара нестанак главног сведока и важног доказа о демонским везама нечастивог са наказном патуљицом. Стога осудише стражаре на бичевање свезане уз јарбол галије, а по приспећу у луку - на тешку робију у оковима. Оно што је остало од доказа (ружа или паук?), демонски оракл, тарасконски поручник је добио задужење, испред Команде, да преда инквизиторском суду при Авињонској Бискупији.

Ово би, по Хартлиебу, били најважнији детаљи о томе нашто је потера сабинских лука налетела гонећи гусаре.

Писац даље пише:

Пред авињонску инквизицију, крајем августа 1423. - коју су сачињавали истражитељи: бискуп авињонски Бартоломеј, магистар и доктор канонског права; Франциско Кесторис, професор грађанског права; и Петар де Пратис, препошт цркве у Авињону, као и низ присутних капелана свете римокатоличке курије - изведена је жена патуљак, из једног од подрума авињонске тамнице. Као што ред налаже једна нога јој је била у оковима, на ланцу причвршћеном за дрвену клупу на којој је седела. И патуљица је, као многи оптужени пре ње, џелатима признала под тортуром свој душегубни савез са злим анђелима. Истражитељи су у овом случају утврдили да је смрдљива текућина гнусобне патуљице ништа друго до ugentum pharelis— илити вештичија помаст. По њеном задаху истражитељство инквизиције је утврдило јачину помасти, њен демонски квалитет и знање приликом њеног справљања —те је једнодушно дошло до закључка да је пред њима створ који је предводио вештичије сабате. У оваквом уверењу држала их је чињеница како је патуљица ухваћена, с ким је затечена и под којим околностима. За особу која је убијена у рибарској страћари Лугана признала је да није гусар, већ неко с ким је могла да пролази кроз низ смрти, и да је, као човек, учествовао пред великим скупом људи и жена, који су тражили доказ његове љубави.

Овај исказ оптужене изазвао је бурну реакцију присутних судија: да ли је Ђаво, претходних ноћи, лично посетио једну од Сабинских обала? И да ли Ђаво може бити убијен било чиме, осим Светим Крстом? — гласно су се питали. Из признања патуљице, то као да је био ђаво који се као инкуб или сукуб спаривао са људима и женама током сабатног плеса.

По коментарима Јохана Хартлиеба, никоме од присутних судија није пало на памет да пред њима седи демон, који је једино ишчекивао средство којим би се вратио у поноре пакла! Напротив, било је скептика; па чак и оних, међу куријом, који су се смејали оваквом признању жене-патуљка.

Да ли је пажња присутних попустила? Или је њихова лакомост и жеља за забавом превладала? Можда је то био први знак слабљења њихове вере да Ђавола нема и да је то измишљотина неуких и затуцаних? Или је демонска патуљица била духовно јача од свих? Тек, повикала је из свег гласа: ако је вера инквизиције јача, зашто јој не дозволе да употреби своју помаст!?

Некако врло брзо (зачудно брзо), створише се поред ње судски извршитељи са својим послужитељима, који наказној мајсторици дадоше њену помаст. И, премазавши се пред ужаснутим инквизиторима, патуљица је... Нестала. Али, са њеном ногом у оковима и са ланцем, који су били пошкропљени светом водицом, ишло је теже. Нога, оставши неко време једино видљива, мењала је боје, да би, у једном моменту, црна као гар проговорила режећим гласом:

Вратићу се опет с њим, да га држим за руку и шетам по Лугану! Доћи ћу, кад Аквитанија не буде у Француској! - зарежала је та нога и - нестала.

Тек сутрадан, Веће инквизиторског суда Авињона, у суженом саставу, сетило се према приспелом извештају Сабинских лука да није испитан најважнији сведок у целој ствари: тарасконски морнарички поручник и члан наоружаних чета при седишту Авињонског бискупског суда. Нити је, пак, виђен и дат суд о демонском ораклу, који би дотични сведок морао приложити Авињонском суду.

У очекивању да се тарасконски поручник појави као сведок пред овим судом, Веће издаде хитан налог да се осуђена стража са тулонске галије одмах ослободи из марсељске тамнице. Ти људи, био је закључак авињонског Већа, нису могли бити одговорни за силу демонског напада, којом је несрећни једноруки морнар прво заражен па поседнут, пре него што је извршио самоубиство бацивши се с галије у море.

Међу члановима Већа трајала је необавезна расправа и, како се Тарасконац није појављивао, претила је да се претвори у ћаскање, при чему се свако од чланова упињао да не помене догађај са патуљицом. Расправа је вођена у областима схоластичке догме и њених учења, која тумаче природу ђавола и начине његових сексуалних моћи, а која се могу наћи у делима Томе Аквинског, блаженог Аугустина или доминиканца Мартина из Опаве. Неки од судија позивали су се на петнаесту књигу Аугустинову "Божје државе", у којој овај вели да демони, као инкуби, напаствују непоштене жене и да им успева да се с њима полно здруже. Демон, тврди овај схоластик, може начинити сопствено мушко или женско тело, па према томе може полно општити и са женама и са мушкарцима. Да ли је могуће да се из оваквог односа роди људски створ? Опет се неко од њих, из инквизиторског судства, позвао на једног од три највећа света схоластика —на Бонавентуру, који о полности демона каже како се демони, као сукуби, у облику жена подају мушкарцима од којих добијају излучено семе. То семе они оштроумно чувају у његовој снази, а касније, по Божјем допуштену, постају инкуби па, исто семе, преливају у органе жене те се тако може родити људски створ. Према томе, онај ко се роди из оваквог односа, није син демона него онога човека од кога је семе узето. Како је овде њихова прича нужно дошла до теме о људској и демонској природи грозне патуљице — схоластичари авињонске инквизиције поставише питање да ли демонска природа може да пребива у материји и у демонијаштву, али у истом времену и у два простора? Ако може — значи ли то да је демон био скривен у ораклу или је, тек, са узимањем у руку тог пакленог знамења несрећни морнар оживео ђавола? Ако ђаво може да пребива у материји, да ли је човек тај преко кога он, једино, може да изађе из ње? Будући да се морнар убио скоком у воду — да ли је био у питању демон воде из морских бездана?

Усред тог њиховог надгорњавања схоластичким знањем, на сто испред уваженог истражитеља, авињонског бискупа Бартоломеја, службеник суда спусти затворени коверат. Отворивши га — бискуп остаде запрепашћен његовим садржајем. При погледу на његово бледо лице сви присутни се утишаше.

У гробној тишини која је изненада наступила, бискуп Бартоломеј саопшти присутнима: главни сведок, и војни службеник овог суда, Иван де Лемовицие, звани Тарасконац (тек на овом месту, аутор Ј. Хартлиеб помиње, први и последњи пут, име тарасконског поручника), убијен је у Марсељу под недовољно осветљеним околностима. Починитељ и повод овоме убиству потпуно су непознати... Истрази марсељске капетаније, која још увек траје, једино су познати место и време овог убиства, као и два блиска пријатеља убијеног поручника. Његови пријатељи, нажалост, нису могли да му помогну у одсудном тренутку, мада су били присутни у оним тренуцима за које би се могло рећи да су претходили самом крају тарасконског поручника. Његова смрт се одиграла у тмини лучке четврти Марсеља, у неком пролазу где је било опасно затећи се и усред белог дана, место где је ноћне патроле сваког момента вребала смрт, и са низом полумрачних морнарских крчми из којих су људи излазили тек у свануће. Те кобне ноћи, у једној од њих затекао се поручник са још двојицом пријатеља; одатле је изашао, негде иза поноћи, за непознатом женом, у ноћ из које се није вратио.

Овим се Хартлиебова прича затвара - некако нагло, баш на занимљивом месту, као да је тиме нешто од судбине Ивана де Лемовицие ускраћено. Зашто је он убијен и ко је била жена због које је Тарасконац изашао у ноћ? И, на крају, како се завршила ова истрага поводом убиства тарасконског племића?

Коментари

* Тек шездесетих година овога, века, Пол Нодон зналац историје Темпларског реда, утврдио је - излажући своју верзију о животу Рајмонда Лила - да је Ван дер Хохенхајм псеудоним Корвинусовог савременика, Немца Клапмаријуса следбеника вулгарног макијавелизма. Он је, по мишљењу П. Нодона, био увучен, као розенкројцер, у процесе реформације на немачком тлу. У обрачуну са немачким језуитима тога времена, сем имена аутора Јохана Хартлиеба** и наслова његове књиге, све остало је Клапмаријусова (Хохенхајмова) подла измишљотина! Као доказ оваквој тврдњи немачки језуити су јавно понудили Хартлиебов рукопис из 1456. год. У коме се, тачно је, помиње случај мајсторице вештице која је у току суђења захтевала од Капитола своју помаст како би доказала снагу демонског летења, али њен захтев није услишен. Остала је окована за клупу, све док није спаљена тамо где је била заточена, а по налогу главног инквизитора, у том случају Ханса Вон Талхајма! Све је то (тврдили су језуити) у књизи Ј. Хартлиеба, чија сигнатура лежи убележена у Хајделбершкој универзитетској библиотеци под шифром: Cod. Palat. Germ. 478.

III. Демон који није успео да се врати

Али, Клапмаријус (алијас Ван дер Хохенхајм) није остао дужан: одговор је убрзо стигао из Амстердама. Клапмаријус је ову језуитску тврдњу назвао једном обичном, бедном пашквилом. По њему, оригинални примерак рукописа ове књиге - чији су један примерак просветљени Брабанта пуким случајем сачували - уништио је језуитски Капитол Немачке, давне 1423. године. Хартлиеб кога језуити нуде је лажан. Садржај његовог рукописа је измишљен и дешава се у Немачкој, касних недеља 1456.

Француски Хартлиеб са кључним догађајем пред авињонском инквизицијом из 1423. г., на кога се позива Клапмаријус (тврди у свом излагању Пол Нодон), има свој крај у судбини тарасконског поручника Ивана де Лемовицие. На крају крајева, није важно Клапмаријус или Хохенхајм, без приче о жалосном крају тарасконског поручника не би било оне светлости која је неопходна да би се осветлила Повест о Рајмонду Лилу, или учинила видљивом могућа истина о кагану Атилиног доба, као и сама судбина Ивана де Лемовицие, будући да је овај племић био један од бољих приврженика Авињонске инквизиције што је било, чини се, од пресудног значаја за његов живот. Зашто је у целој Повести битан крај де Лемовицие? Зато што је био у најдиректнијој борби с ђаволом (а да тога није био свестан до краја) са оним демоном који је стотине година пре те поручникове проклете ноћи у марсељској крчми населио кагана и који није успео, (или желео?) да се врати назад, кроз паклена врата, одакле је изашао.

А због чега је у целој тој причи о тарасконском поручнику потребна Повест о спису Рајмонда Лила? Зато што најубедљивије сведочи како је до тога дошло и како демон дошавши међу људе, није успео да се врати.

*** Али, пре него што наставимо ову причу о Спису Рајмонда Лила — баца нас назад, као огроман вал, на поновну распру о правом и лажном Јохану Хартлиебу једна демонова реченица коју је зарежао кроз своју ногу, оковану за инквизиторску клупу, о томе како ће се, са вољеним у аквитанском Лугану, поново вратити кад Аквитанија буде изван француске државе. Аквитанија, независна краљевина у 8. веку, припојена је Француској 1453.

Чудом божијим, у својој тридесетој години живота, фрањевац; па касније алхемичар из Мајорке, Рајмонд Лил пише у својој "Књизи контроверзи између Рајмонда и Авероса" да таква врста проблема не постоји све до краја људског времена, јер је демону дато да нешто види од историје унапред. Природа демона и анђела је људима објашњена исто и у Библији и у Курану; обе свете књиге се у томе слажу и од тога треба почети. С том мишљу, искрцава се у Тунису 1292. давно пре Авињонског случаја, и у бескрајним врелинама лучких поподнева, негде између ићиндије и јације, загледан у бљесак сунца које пада у морску пучину као да открива вечност, као да у том додиру светлости и силне воде види легионе анђела. Рајмонд Лил прихвата учењачке двобоје са докторима Ислама, из школе Авероса, у којима тријумфује, бивајући проглашен пријатељем Алаховог посланика, кроз чија је уста изашла сва лепота победе учења Исе Пенгабира, сина Маријане, вечите девојке из Назарета.

Ко је, уствари, био Рајмонд Лил, пре него што ће 1292. године доживети признање. учењака из школе Авероса?

Пол Надон, зналац историје темпларског реда, у краћој белешци Лилове биографије, под наводом: "Шпански период и смрт", нуди основне податке: Каталонац, Рајмонд Лил рођен је 1235. године у Палми на острву Мајорка, у отменој породици каталонског краљевског порекла. Тачно три године после успешног надирања краљевине Арагонске и њеног повратка под свети Шпански крст целих Балеара — и тиме неумитног одласка у прошлост маварског краљевства Алморавида са Мајорке, Ивиза, Форментера и Менорке. У осамдесетој години свога земаљског живота, 1315. године, умире мученичком смрћу засут камењем у Тунису, где се, по други пут, искрцао у жељи да поново укрсти знање са новим нараштајем исламских мудраца - али на његов осамдесетогодишњи живот и старачко тело падају каменице варвара. Сви пријатељи Рајмонда Лила, по његовом првом боравку у Тунису, учени зналци Свете Књиге, већ одавно бејаху мртви — те се нико не нађе да спасе живот необичном старцу из Франгистана, који је после толико година поново допловио до Туниса да у њему "проверава чија је вера јача". Посада трговачког брода под заставом Хелвеције (на коме је вероватно Лил и допловио у Тунис као по сопствену смрт) једва је некако успела да извуче његове остатке из канџи руље и гомиле камења. Без и једне паре надокнаде, сматрајући то почашћу као да је био у питању неко од највиђенијих Женевљана, мртво тело фрањевца Рајмонда Лила (давно пре учења Цвинглија, како пише Серж Хитен у својој тротомној студији под насловом: "Масони и Темплари до Велике Конституције"), та иста посада пребацује га у Мајорку. Р. Лил бива сахрањен уз велику пошту коју му одају суграђани —док је градско свештенство, из далека, раздражено њушило мирис сумпора који је, тако им се чинило, допирао с његовог одра.

Већ наречени, Пол Надон, употпуњава основну биографију Рајмонда Лила: његови су водили краљевско порекло из Каталоније, тачније града Херона; у тој отменој породици рођен је и Рајмонд, у граду Палми на острву Мајорци. Као млад човек водио је пустолован, блудни живот распусног трговца. И у браку, оформивши породицу, не одриче се блудне титуле дон Жуана од Тонориа. Уз општи презир иза његових леђа, чак и међу његовом најближом фамилијом, Рајмонда Лила сматрају отпадником, срамотом породице и безбожником. Овде се краћа биографска белешка о раној младости Р. Лила, из пера Пола Надона, завршава. Касније му, исти биограф, приписује обављање хаџијских послова: пратњу и обезбеђење побожних на путу за Јерусалим. Нема никаквог објашњења како је дошло до дубоког премљења код младог безбожног трговца да стави свој живот у службу римокатоличке вере. За разлику од Надона, Серж Хитен тај изостављени део Лилове биографије назива периодом несхватљиве илуминације — унутрашњег просветљења кога су, на жалост изучавалаца херметичног у Лиловом животу и делу, фрањевци Мајорке довели у питање. Наиме, докопавши се, углавном неопрезношћу и немарношћу Рајмондових наследника, већег дела његове писане заоставштине стали су да кривотворе нека кључна места и догађаје из живота Рајмонда Лила.

Спорни део Лилове биографије заузео је само онај догађај који, према црквеној курији Мајорке, Рајмонда Лила приводи фрањевачком реду; нешто као спасоносно проналажење вере чиме је био награђен један окорели блудник какав је био Рајмонд Лил тачно до своје тридесете године живота. Њега ће, промислом Господњим, преобразити болест жене у коју је био заљубљен до лудила. Млади и обесни трговац краљевског порекла улази у тридесету годину живота: у браку је у коме има децу, али већ три године прогања жену чија га лепота опчињава. И млада жена је удата, али то Рајмонда не спречава да - на опште ужасе и саблазан целог града и својих остарелих родитеља. — упада јашући на коњу у катедралу Палме док у њој траје миса, у намери да задобије барем један поглед гнушања и мржње оне која га месецима излуђује, а помисао на њено лице помућује му разум. Успомене на Маваре још су свеже — после оваквог чина оскврнућа римокатоличке вере проклињу га и одричу га се родитељи. Али Рајмонда Лила страст је одавно ослепила, он не живи у свету који га окружује, а то што свет и његови најближи виде то је сенка: човек који се звао Рајмонд Лил већ је три године нестао у океану пожуде. Млада жена узалудно покушава да га одбије од себе. Нема никаквих писаних трагова о томе да ли је та несрећница имала било какву заштиту. Како се у свему томе држао њен супруг? Да ли је имала браћу? Уколико је био жив - оца способног да подигне кремењачу? На крају крајева, шта раде они који држе до закона Палме из тог времена? Можда једини одговор на ова питања лежи у фрањевачким листинама у којима је писало да је Лил био склон авантурама, а то је, за оно време, сигурно значило да је био брз и лак на оружју! С времена на време, од његове насртљивости само је тренутно спашавају његова трговачка избивања ван Палме. Но по поврацима бивао је све страшнији у изливању љубавног лудила, као да је био насељен легионима демона пожуде који су га увек успевали да убеде како је био на дохвату свог толико жељеног циља, али да га је посао (који је могао да одложи!?) спречио у томе те сада мора наново, од самог почетка! Тако је то трајало већ трећу годину. Онда је Рајмонд Лил, једне вечери, упао у кућу младе жене; могло би се рећи, тада је већ био луд. Али, призор који је избезумљени напасник угледао учинио је да га свом силином ошине божанска светлост дубоког покајања. Млада жена, још увек прелепог лица, раздрљила је хаљине на својим грудима - и Лил је угледао страшан призор: рак јој је појео дојке; на њега су зјапиле две крваве гнојне рупе! Рајмонд Лил је посрнуо, скоро изгубивши свест — сручио се пред женом. С лицем на земљи, пред њеним ногама, остао је непомичан.

Долази к себи у цик јесењег праскозорја - сам у магли на обали мора. Као из тмине, без неба, без и најмањег трага светла, надиру црни морски таласи и засипају црне спрудове на обалама Палме. Тог истог дана Рајмонд Лил, у згради сената Палме, исписује своју посмртну опоруку. Део свог иметка оставља у наслеђе својој породици, а са већим ће 1276. године, основати манастир у Мајорци с циљем да у њему тек заређени фрањевци уче арапски језик како би деловали на преобраћању муслимана, али не на принципима крсташких догми. Не доводећи у питање преумљење Р. Лила, чак и овако како ју је изложила фрањевачка редакција, Серж Хитен тврди да су покајника примили у свој ред само због употребе његовог покајања и целе приче о њему. Они су, тврди овај аутор, убрзо издали и њега и његове племените намере.

По Хитену, фрањевци су вештим изменама у повести о Рајмонду Лилу покушали да скину са себе сваку евентуалну одговорност о његовој даљој судбини и његовим самоиницијативним боравцима у Тунису. Изгледа да су били врло добро упознати са одговором бискупског Бечког концила, па су га и јавно обзнанили: идеју Рајмонда Лила о преводу Еванђеља на арапски и његово изучавање у манастирској школи Бечки концил је одбио као гнусну опачину учења Господовог. Уместо те Каталончеве замисли исти концил му је наредио трогодишње повлачење у тишину и мир самостана на Мајорци. На овом месту Серж Хитен почиње да се интересује за онај део Лилових записа који су говорили о његовом личном искуству, а који су се одиграли непосредно пре његовог преумљења. По њему, Рајмонд Лил као фрањевац је још толико интересантан колико и оно што ће се назвати његовом смрћу, под каменицама муслимана из Туниса.

Но, Пол Надон се не одриче тако лако овог периода живота Р. Лила и његовог добровољног самостанског изгнанства. По његовом мишљењу, Лил је био човек који није морао да послуша бечке докторанте теологије: своје трогодишње склањање од света покајник из Палме продужиће на петнаест година самозаточеништва. У тим данима, док је у шетњи самостанским вртом размишљао о обраћању муслимана — угледао је испред себе, по опалом лишћу мастике, исписану сву врсту слова и симбола кабале. У првом моменту, према сопственом признању, помислио је да се нашао у мрежи демона. Али, како га касније та визуелна представа слова и доживљај тих форми нису недељама напуштали - постао је свестан дара с неба! Тада се у њему рађа идеја Велике вештине - његова Арс Магна! За само неколико месеци уследио је опус од четири хиљаде расправа, изложен у десет томова. То ће му донети титулу доктор Илуминатус. А судбина тог интегрално објављеног рукописа биће одложена четири стотине година у будућност - тек у Мајансу 1721. угледаће светлост дана.*

Његова Арс Магна бејаше чудесна творевина универзалне азбуке кадре да логички исказује ставове свих врста мишљења; моћ, с којом је могао да говори о свему одједном! Са својом Великом Вештином - постоје докази о томе - Рајмонд Лил је упознавао свет око себе и све оно што тек треба да оживи на стотине година после његове физичке смрти. Оно што је имало силу будућег живота, тумачено знањем Лилове Вештине, наслућивало се у њеним симболима — требало је само одржавати моћ над облицима у природи који ће се тек појавити (тренутно, они су скривени од људског сазнања јер чекају свој ред појавности), а њихова основна тајна лежи у бескрајности коју човек мора да прати кроз историју! Када је први (и једини) пут Рајмонд Лил излагао само део свог учења пред савременицима - они, склони схоластичком умовању, његово излагање прогласише бунцањем; мишљу која нема реда. Траг о овом безначајном суду савременика изреченом о Арс Магни Рајмонда Лила налази се у апокрифу написаном неких шест стотина година касније у једној од "Проклетих књига" Жака Бержиеа. Поводом овог апокрифа, Пол Надон закључује да је овој схоластичкој бедастоћи робовао добар део Сорбоне све до тридесетих година XX века. И своју причу о Р. Лилу закључује једном тезом која баца нешто новога светла на тумачење његове смрти: наиме, није само голи муслимански фанатизам био пресудан узрок смрти Рајмонда Лила а најмање је то била чврстина његове фрањевачке догме...

Доктор Илуминатус из Палме, непосредно по свом првом искрцавању на тло Туниса, напушта фрањевце и постаје хоспиталац Јовановог реда; ту почиње његово интересовање за историју темплара у време крсташких ратова. Добар део његових списа о историји овог реда (по мишљењу П. Надона) дугује једном старом мистику из редова Друза. А по мишљењу неких окултних извора био је то тајни припадник једне озлоглашене секте, која се путем кетмана скривала унутар сунитског обреда. По истом извору, Рајмонда Лила су ликвидирали језуитски агенти потплативши тунижанску руљу која га је каменовала. Повод за ову заверу против Лила лежао је у ономе оно што је он открио изучавајући темпларе, а што се тицало њихових задњих година опстанка на оријенту.

"Све и да је ово било тачно, то ништа не мења у прсту судбине која је снашла Рајмонда Лила у Тунису. Неумољиву чињеницу његове смрти ништа није могло да измени" — овим речима, Пол Надон завршава свој извештај о првом великом европском илуминату, Рајмонду Лилу.

Коментари

* Како је Пол Надон наишао на траг учења Холанђанина Корвинуса, које је говорило о пакленој власти?

Тражећи у Списима илумината Р. Лила, објављеним у Мајансу, трагове о узроцима војног посрнућа Темпларског реда — набасао је на једну опаску Корвинуса о политици, у којој се овај позивао на период другог боравка Рајмонда Лила у Тунису.

Једне туниске ноћи, марта месеца 1315. по западном календару (саопштава Корвинус, мирним тоном, негде на средини излагања своје паклене арканије о власти), Рајмонду Лилу остало је још неколико недеља живота а да он те пресудне чињенице није био свестан. Напротив, иако је згазио у осамдесету годину живота, беше чио и некако добар за рад у то доба ноћи — пребирао је по свежем сећању правећи забелешке о утисцима. с путовања. Тек што је пристигао с краћих боравака по боноаској обали и Алжиру. У меџлису једне алжирске џамије имао је пријатеља, сина Шпанца обраћеног у ислам. Тај мувалад га је замолио, као Шпанца, да свој други учењачки скуп у спору обави са једним сунитским кругом кога он познаје. Мувалад је Лилу нудио пријатеље, на том сунитском дивану, који би га прогласили победником у вери. Али, Рајмонд Лил је желео да такву врсту спора обави са исмаилитима., Алијиним седмашима. Преко једне везе, човека из пустиње лица црног као ноћ, добио је обећање да ће бити повезан са дервишком текијом исмаилита. Није знао ком реду припадају; текија је била скривена и држала је тајна учења у сунитском окружењу.

Пријатељ му је - иначе вероучитељ преобраћеницима. Шпаније и Грчке - скренуо пажњу да ће можда имати посла са проклетим асасинима из скривене текије. Клоне их се чак и шиити.. Доводе у питање и само божанство Бога, а за Мухамедово пророштво веле да нема краја јер се наставља кроз њихова учења! И Арханђео Гаврил је за њих несавршен јер је заменио, носећи Алахову обавест, Мухамеда са Алијом када га је позвао на његову пророчку мисију!

Рајмонд Лил је остао упоран: желео је да се посведочи у вери баш са тим Алијиним обожаваоцима из Персије, који су свог имама чекали као Махдија — и за кога тврде да је Онај кога Бог води.

Необично осећање, нешто као нелагода, стало је да тиња у грудима старог Шпанца при помисли да испред себе држи ове белешке са путовања, а да му мисао одвлачи пажњу од њих у сасвим другом правцу. До тог сусрета са исмаилитима је могло, али није ни морало, да дође, али ово што је нашао у малој заједници Копта о последњим данима Јерусалимског крсташког краљевства, било је од изузетне важности за старог Каталонца. Документа на која је наишао о стању цркве на тлу Палестине, непосредно по смрти краља Болдвина V, године 1186, прибавиће му милост Ватикана - а сталне претње и ухођења фрањеваца и језуита требало би, надао се, да попусте. Но, документи до којих је дошао с овог путовања говорили су да срећа човекова често не иде сама — Рајмонд осети горчину на језику од оног што је, једним својим делом, било исписано у добијеним коптским листинама.

Ово морам скривати, помисли, обасјан кругом слабе светлости лојанице која је догоревала. Руиниран хан, што га је откупила фрањевачка мисија из Феза, коришћен је као прихватилиште за хришћане које је судбина довела на ивицу ове пустиње између два мора - мора воде и мора песка. Рајмонд је користио једну мању просторију која је, у овој напола рушевини, деловала колико-толико најздравије, чији су напрсли зидови били заптивени комадима кострети. На једином уском прозору просторије клепетали су сасушени дрвени заклопи под ударима снажног ветра који је све засипао безмерним песком. При удару пешчане олује у руину од хана стварао се шум који је код Лила разбијао сваку жељу за сном. Било је неке сличности у том шуму ветра песка са људском смрћу; у Рајмонду Лилу тај шум невремена стварао је осећај страшне, бесмислено удаљене и непознате даљине. Мала зидана пећ враћала је под ударима ветра дим који је по просторији ширио несношљив смрад суве магареће балеге којом је пећ ложена.

Када је отворио врата димљиве просторије засуо га је облак песка. Учинило му се да је све ове протекле године живота провео у безразложном избегавању смрти. Када бих сада могао да будем у Палми, помисли Лил, и уздахну затварајући врата. При погледу на листине пожелео је да их поново узме у шаке, али видео је и комад лојанице који се неумитно топио; видео је и дим који се пузајући извлачио из напрслина пећи. Ипак, одлучио је да још мало поседи и прелиста оно до чега је недавно дошао.

Након смрти у Саладиновим казаматима осмог Великог мајстора Храмовника, Ода де Сен Амана, 1184. изабран је Жерар де Ридефор, главни узрок свих темпларских и крсташких несрећа, застава свих хришћанских пораза тога времена у Палестини, онај због кога је више десетина година био напуштен гроб Господњи.

У свађама око престола, после Болдвина V, Ридефор је дао темпларску подршку омраженом Гију де Лусињану; и убрзо га крунисао за краља Јерусалима уместо регента- престолонаследника Рејмонда III од Триполија. Овим крсташким размирицама успешно се окоришћавао асасински калиф и крвник Крста Господњег из неосвојиве тврђаве исмаилитске Аламута - Саладин. Асасенске пљачкашке хорде умарширале су под његовим вођством као беспрекорни ешалони у Јерусалим 1187. године.

То је била теза званичне, протежиране истине из Ватикана — за разлику од коптских листина, овде у диму, испред старачких очију илумината Лила, које су говориле сасвим нешто друго.

Расколи око јерусалимског престола подгревани су из Европе: све симпатије увек су биле на страни реда Јовановаца против Темплара. Али, није то баш увек тако било - Лилу је одавно било познато (исто оно што су листине пред њим тврдиле) како је Ватикан, кроз догађаје у Палестини за време Крсташких ратова, полако напуштао Маровинге прелазећи на страну Каролинга.*

Због те подршке Јовановаца, коју је добио Рејмонд III, Ридефор је прешао на страну Гија де Лусињана. Уз прећутни пристанак регента-престолонаследника Саладин је ушао у Јерусалим. Ни у једном званичном извору римокатоличке цркве (барем до те ноћи 1315) није било забележено да ли је неко од хришћана покушавао да спречи улазак Саладина у Јерусалим. (Да ли је велики мајстор храмовника, Ридефор, био последњи Темплар на страни Маровинга? - дрхтурило је питање на старачким уснама.)

Поводом овог догађаја везаног за пад Јерусалима у коптским листинама је писало: Ридефор је са сто педесет витезова темплара покушао да спречи армију Саладинових асасена у бици код Назарета. Ридефор са стотинак витезова - огромних црвених крстова на својим одеждама и плаштовима у белом - сјурио се кроз песак Назарета на седам хиљада муслимана. Само су Велики мајстор и још тројица витезова темплара успели да изјашу живи из овог јуриша. Тога дана Крсташко краљевство било је уништено, а Ридефор, Велики мајстор темпларског реда, постао је кривац у свим римокатоличким хроникама које су писале о овом догађају.

Саладинов мировни уговор са крсташима (пре пада Јерусалима) прекршио је издајник Рејнолд де Шатилон, принц Антиохије - прочита Лил избледели редак на жутој листини, оставши без даха, загледан у пламичак светлости и танког, црног прамена дима, који као да је пузао над остатком стопљене свеће.

Читајући ово Лила прође језа, ових дана и недеља по тамницама Европе ред храмовника стављен је под истрагу инквизиције - на справе за кидање меса и ломљење људских костију. За многе сведоке, али на справама за мучење, опаки Ридефор увео је обичај пљувања на Свето Распеће не би ли за узврат добио од Саладина обећану слободу. Дело де Шатилона нико не помиње - размишљао је Рајмонд Лил, изнад пламичка који је трнуо.

Да ли ове коптске листине помињу битку код Рогова Хатина, у дубинама Тиберијске пустиње по пакленој жези, У којој су крсташи били опкољени и поражени, а Ридефор пао у руке Саладину? Лагано је склопио коптске рукописе, лојаница је догорела. Више није било светла, а просторија се поново испунила димом из пећи. Ослушнуо је. Споља више није допирао удар пешчане олује.

Онда је осетио нечије присуство иза леђа. У магновењу помислио је да је то немогуће и да би га чуо при улазу у његову собу, пре ће бити од замора, дима или неумитног губитка. светлости у просторији. Али, шум се појачавао - као да се неко суздржавао при накашљавању, нешто као тешком хрипању ваздуха из плућа при дугом и напорном ходању. Чудно осећање је шчепало Лила: никако да се окрене, али и огромна жеља да се ипак окрене! И, Рајмонд Лил, сав претрнувши, прво лицем преко рамена, а потом читавим телом - стаде да се окреће. У мраку просторије, у диму који се лагано слегао по ћошковима, на ивици његовог бедног лежаја седела је људска прилика у дервишкој хрки од козје кострети. Но, Рајмонд Лил се одмах поколебао: није могао са сигурношћу да погоди ком дервишком реду је припадала прилика која је неприметно ушла у собу. Незнанац уопште није седео по муслимански; Лил је чуо за просвећене суније, како седе као хришћани или као раби по синагогама. Незнанчев крај чалме изнад десног ока, био је подврнут на темену; лева рука му је лежала преко струка са шаком чији су прсти били свинути навише на стомаку, док је десну шаку спустио на лево колено тако да је изгледало као да га држи; ноге му беху примакнуте колено уз колено, али је зато стопало десне било спољним зглобом пребачено преко левог стопала. Положај целог тела, при таквом седењу, био је тежак, али нагнут унапред деловао је једноставно и природно. Који је ово дервишки ред? Да ли је из текије која је уопште објавила, по муслиманском свету, своје учење? Како да ословим ову прилику? - грозничаво је размишљао Лил. Намах га ошину мисао слично удару грома: овај је из редова исмаилита; нашао ме је преко човека са обода пустиње. Али, кад је покушао да поздрави незнанца са "Алах је велики" — схватио је да је, напречац, изгубио моћ говора. Прво што је осетио био је неподношљив притисак у плућима, који се веома брзо претворио у бол.

Нешто је као огроман левак стало да усисава ваздух око њега - отварао је безуспешно уста, не би ли дошао до ваздуха! Потом је све лагано стало да тоне око њега; ишчезавало је у некаквој магленој копрени!

Удари олује о хан нису се чули; никакав шум није допирао до њега у тренутку када је завладао мрак. Кратко је трајала тама око њега, јер је гост засветлео. Не баш изразитим јасним сјајем - пре је то личило на одбљесак, слично одразу на мирној површини воде, да би се одмах потом претворило у светло мутњикаву контуру људског створења.

Утвара! Гост је био присутан вантелесно - размишљао је Рајмонд Лил - има велику снагу и моћ, и сигурно припада вишим круговима тајног знања. Ништа није одавало утисак на његовом лицу да му се незнанац обраћа - али Лил је чуо глас: био је изговаран у еху. Незнанчеве реченице допирале су до њега, одлазиле и опет се враћале из огромних дубина. пешчаног мора.

Кров наше текије - лебдео је глас незнанца, у тами, свуда око Лила - звездано је небо изнад пустиње, а зидови су бескрај њеног песка! Ми смо господари џинова, ми их јашемо! Надмећи се у знању тамо где си, али ћеш убрзо видети како изгледа лице смрти!

Следеће што је Лил осетио био је мирис погоретине папируса којим је била облепљена танка штављена кожа. То није био једини мирис - осећао се дах ловора и лаванде. Чула као да су опет прорадила: угледао је како оно биће ишчезава; чуо је ветар који је урлао споља, засипајући облацима песка руине хана. У венама и мишићима тела осетио је страховит умор - тонуо је у сан над столом за којим је седео.

У првим сатима јутра, Рајмонда Лила буди паклена врелина, Поглед му пада на коптске листине које су те ноћи лежале испод његовог лица у сну. Одмах је уочио танке линије изазване пламеном; траг који је могао да направи, исто тако, усијани шиљати предмет. Траг је имао облике слова - била су исписана на шпанском!? Рукопис је имао делимично облик дијалога. (Судећи по дијалогу - испадало је да је Лил водио о неким расправу за коју, сада у будном стању, није знао, нити је се сећао...) Ипак, био је убеђен, био је то онај створ који је ноћас овде био присутан. Није било сумње - врата су била отворена иако их је Лил, пред ударима синоћне пешчане олује, добро учврстио затворивши их изнутра. Лил је устао и затворио их; али ништа није могло да га спасе од врелине која је испунила страћару. Поново је бацио поглед на рукопис који је донео пре неколико недеља. То више није био исти спис; не само због уочљивих погоретина на листинама, већ и због дописаног шпанског текста у чију поруку није могао, за сада, да проникне.

Како је настао овај траг и зашто то није видео? Када је водио дијалог са бићем из астрала, када се сећао да није био у стању да проговори ни једну реч? Кога представља незнанац који се, на тај начин, појавио пред њим протекле ноћи? И шта је значила његова препорука о дијалогу са учењацима ислама у коме ће спознати лице смрти — све су то била питања на која Лил није имао никакав одговор.* Да ли је човек оно што је најважније у делима Стварања Божијег или су то били анђели као будући помагачи у Стварању? - стајало је, на Листинама, као питање које је Рајмонд Лил поставио створењу, али питање кога се он, сада, није сећао.

- Шта мислиш... - стајало је као одговор те ноћи од стране незнанца. - Да се Господ бави таквим ситницама као што је човек? -

- Зар Господ Бог није творац човеков и зар га није сачинио од праха? - стајало је Лилово питање, које је он сад срицао на шпанском.

Јесте. Господ је од блата направио створење за које је знао да ће га опонашати као мајмун и да ће временом бити све горе и горе. Да ће бити будући пријатељ палог анђела и да ће се кроз људску историју утркивати у злу са Иблисом! И да неће бити духа времена у коме овај блатњави црв неће бити гори од најгорих створова. земаљских! Мајмун који изиграва Бога, ето и то је човек! - било је исписано на шпанском као одговор Лилу.

- Шта је онда Господу било најтеже, ако не створити биће које ће га поштовати?- упита Лил.

- Почетак свега видљивог и невидљивог. Светлост када се делила од таме Божијим енергијама, које су зрачиле стварајући простор и у том простору да буде нешто, јер је простор без ичега једно велико ништа! То је било најтеже! - лебдео је испис испред Лилових очију. Да нема смрти човек никада не би био исконско биће. Када се људима коначно догоди спознање о смрти онда се тек осете енергије Бога, бесмртност душе и неприкосновеност вечности. Али то спознање, у огромном броју случајева, дешава се тек на човековој самрти - тренутак који је недовољан да надокнади улудо потрошен живот. Све до истинског спознања о смрти човек је мртав; личи на нешто што бисмо могли назвати сенком која мисли, али која је у непрестаном сну. Да ли сенка може да се пробуди? Може, то је онај тренутак кад се човеку догоди смрт ближњег, али то делује кратко; човек личи на мамурно створење, које као да долази себи после тешког пијанства! Људи су углавном мртви, и то не само у преносном смислу: да су у духовној смрти. Они су у апсолутној смрти! Само је Бог жив и превечан! Обична травка у пољу је живља од човека! Она има свог анђела који јој каже: "Расти!" и она расте; не ропће на Господа, не види у другим травкама најгоре а у себи најбоље, не чини безумља, не одступа од ниједне Алахове заповести! "Бићеш попашена кад дође време!" каже јој њен анђео; а она је мирна јер зна, боље него човек, да је део вечности!

Ово је, сигурно, део његовог учења, помисли Рајмонд Лил, загледан у редове направљене танким трагом погоретине. Али, нема ништа о знању с којим је савладао толики простор? Где је оставио своје физичко тело док је био присутан овде, код мене? Највероватније да је то једна од највећих тајни овог реда.

У судбини Рајмонда Лила убрзо се показало "виђење лица смрти" — био је каменован ту где се затекао, недалеко од те рушевине некадашњег хана, од стране верски излуделе руље.

Зашто се Е. Х. Корвинус позивао на његове Списе, и где је у њима налазио примере као илустрацију своје тезе о Арканији у политици - остаће тајна. Изузев, ако се та илустрација није скривала иза завеса које ћемо сада подићи:

На једном месту Корвинус се позива на Лилове коментаре Вилијама из Тира, које ми овде наводимо: осми Велики мајстор Храмовника, Одо де Сен Аман, радио је на подели Јерусалимског краљевства. Том беднику усана вечито искривљених, сваки боговетни дан беше испуњен бесовима. Ништа и никога није поштовао; у свом безумљу одрицао је Господа Бога. Раскинувши гнусним интригама уговор између крвожедног Саладина и краља Јерусалима, довео је Јерусалимско краљевство пред свршен чин пропасти Одо де Сен Аман је демон који је водио сопствени ред, хришћане и Јерусалимско краљевство у пропаст. Он је био једини, и најбољи, сарадник антихриста. Једном речју - био је издајник сопственог имена, славе Храмовника које је предводио, уништитељ Гроба Господњег! Проклет био и на овом и на оном свету, Одо де Сен Аману! Овај језуитски став (кога Корвинус само преноси) заснован је на једној од Хроника Вилијама из Тира, коју Рајмонд Лил тако педантно цитира. Оно што је сигурно у ставу Корвинуса јесте његова тврдња да језуити (можда намерно?) не праве разлику између узрока и последице. Наиме, Жерар де Ридефор је такође одиграо улогу у паду Јерусалимског краљевства - али он је био у свему само нужна последица. Први, и најзначајнији, упропаститељ звао се Одо де Сен Аман.

Оно што ствара недоумицу (да ли је реч о искуству Рајмонда Лила, везано за Коптске листине, или је реч о Вилијамовој хроници?), јесте Корвинусова тврдња да Арканију сачињава демон који не успева да се врати у царство пакла. Реч је о оном демону који се с Божијим допуштењем увукао кроз пукотину пакла у људску историју а што му је успело још у време појаве Атиле. До Васкрсења Господњег земља је била испуњена легијама демона, али их је Васкрсли Господ низвргао у ад.

Рајмонд Лил је (по Корвинусу) стекао стање просветљења и преумљења тек у контакту са астралним бићем непознатог дервиша. Тај додир с непознатим створио је код Р. Лила иницијастичко искуство у писаној форми на шпанском језику. Од тог тренутка Повест о Атилином кагану добија смисао Арканије!

Просветљење је суштински потпуно интуитивно, лични пут - а по Корвинусу Рајмонд Лил није схватио да је прича о"Демону који није успео да се врати", уствари, иницијастичко искуство о Арканији, али исто тако и о његовој судбини, јер Рајмонд Лил није успео, по други пут, да се врати у своју Мајорку!

Хорде Хуна (првобитно настале општењем ђавола са родом човечијим), у Арканској политици показале су један од јачих трагова: таква политика, пре свега, тражи подршку од азијских сила. У дубинама Азије траже се народи и племена (ни Кина се не искључује!) за савезнике у борби против Европе! Појава исламске цивилизације (опет по Корвинусу) само је успорила те упаде азијских хорди у Европу!? Ова тврдња делује, само на први поглед, парадоксално, међутим, Ислам је монотеистичка вера - цивилизација са вером у једног Бога! Читаве планине посечених муслиманских лобања, и мора проливене муслиманске крви; стотине спржених и преораних муслиманских градова и насеља - остављале су иза себе пустош и људску крв хорде које су упадале из азијских степа и пустиња у исламске калифате пре него што су прихватиле Ислам као веру! У огромном делу своје досадашње историје Ислам је био заузет одбраном од ових хорди из Азије и није имао никада (до сада) озбиљнијег и дужег времена за ковање планова о освајању Европе! Историјска је чињеница да је Ислам био као освајач присутан у Европи - али то је бескрајно мало време у односу на његово трајање у свеукупној историји човечанства. Хиџра (муслимански календар) касни за франгистанским (европским) календаром. Када се буде изједначио, народи Франгистана познаваће једино хиџру - вели један, за Европљане непријатан, запис из предаје Хадиса. На то су новодобни зналци Ислама, са запада, пожурили да овај Хадис доведу у питање тиме што су пронашли да је припадао Ибн-аби-ал-Авју (772. год. по Христу), а за кога је он признао (пре свога погубљења у Куфи) да је припадао једном од 4.000 лажних хадиса које је измислио као вероучитељ у Куфи; и због чега је, уосталом, већу веродостојност стекла традиција школе у Медини од оне у Куфи (видети код: Едвард Ј. Јурији: "Илуминације у мистичном Исламу", Принстон, 1938. год.).

Али, да се вратимо на Корвинусове налазе у којима он износи неке чињенице које је, наводно Лил прећутао, и не само Лил! Његова теза је у следећем: загонетна посета Рајмонду Лилу је астрал дервиша-суфија, из редова Батинија са падина Исфахана. Лил, фрањевци, језуити - нису придавали пажњу (или је то само тако изгледало?), неколиким редовима погоретине иако су они били исписани јасним шпанским језиком: "При самом крају људског времена - долази Махди да подигне Иран како би овај повратио арапско царство!" Ово су биле речи (Махди је једна од централних личности и у учењу шиија), батинија Хамдана Кармате, изговорене негде око 875. год по Христу; који ово пророчанство изговара као ирачки сељак, тврдећи да га види уписаног међу звездама изнад ноћног неба Багдада. Касније ће се сељак-звездочатац описменити: његове ће проповеди о дванаестом скривеном имаму, Махдију (Господару Времена који ће доћи да васпостави прави ислам, да овлада читавим светом, и да објави време најкраћих хиљаду људских година пре самог краја свих ствари) — са нескривеним одушевљењем слушати његов учитељ и вођа, Абдулах; и он ће га прогласити, на самртничкој постељи, за свога наследника реда, и његовог учења, Батинија. Ово ће бити најтежа, а тиме и најстрашнија секта унутар сунитског ислама. Предање каже да су их, у ствари, основале Исманлије. Религиозно-полувојнички ред секте Битинија имао је одлично развијену пропаганду о равноправности људи пред Алахом; с том апсолутном једнакошћу треба да се дочека Махди! Такву политичко-религиозну пропаганду исламски свет никада није искусио: слали су мисионаре широм сунитског и шиитског простора и прозелитирали за нови ислам! Батин је било име том езотеријском учењу, које је тврдило да је доживљај Корана унутрашњи доживљај човека који је обасјан светлошћу Пророковом! Зато је право значење Корана скривено од очију неупућених, којих има највише по сунитским џамијама!

Абдулах беше син Мајмона ал-Кадаха, човека непознатог порекла, који се бавио лечењем очију у Ахвазу, све док му син није усавршио религиозно-политички систем исмаилија у Батини и, проклевши га очевом клетвом као опаког јеретика, побегао у Јерусалим. Том приликом (вели један сунитски Кадис), отац је изрекао: "Родио сам змију, а не Муслимана!" Са доласком Хамдана Кармате* на чело Батинија — они постају Карматије!

У гладним исламским просторима, кугом опустошеним, спрженим монголским најездама - широм устрашеног Багдадског калифата, Карматије се шире као паклени огањ на крилима пустињских ветрова. Они засипају ватром свога месијанства изгладнели муслимански свет - огњем и мачем шире рај Пророков по земљи: Карматије утиру пут своме скривеном имаму, Ономе кога Бог води, Махдију који само што се не појави! Има их као пустињског песка: од Басре до Саламије у северној Сирији. Њихове крвожедне религијско-војничке трупе, наоружане лудилом верског фанатизма и његовог раја на земљи, освојиле су Меку 930. и однеле из ње Црни Камен!

Тамо где су били у верској мањини - обдан су на молитвама по џамијама, као сунити или шиије, али кад падне ноћ сви су у својим тајним карматијским обредима, у којима негирају све оно изречено у дневним молитвама упућеним Пророку и његовим Пенгабирима! Ту, под опојним жаром њихових проповеди, које су сипане по мраку њихових тајних цехова - Карматије су утврђивале учења о седам еманација Бога. Седма форма, а не суштина, Бога био је Исмаил. Седми имам који ће доћи, Исмаил се није појавио - али је из мисирског и нубијског песка изронио моћни калифат Фатимида, којег су они довели на власт у Египту и Тунису!

Чинило се да нико више не може задржати, ни спречити, тај силовити огањ учења о правди на земљи.**

Нова заједница некадашњих Батинија, издржавала се из заједничких фондова створених доприносима свих њених чланова. За оне који нису припадали Карматијама, порези су били све тежи и крвавији. Карматије су тражиле од својих присталица заједничко власништво над свим покретним и непокретним имањима својих чланова, као и стварање заједничких фондова. Једном речју, над свим оним што су њихове руке могле да дохвате и очи виде. (Поново видети Е. Ф. Флорвок "Муслимански комунизам"). Кармат је био толико обасјан лажном светлошћу шејтана да је прописао заједничко власништво над свим женама у заједници чији је био имам.

*

За целу нашу причу о демонском пару, видљивом по први пут у људском догађају који личи на историју у Атилиним степским дубинама Азије — важни су верски списи Карматија, који су се расути после пораза од стране ал-Мансура и вековима развлачени - коначно нашли, својим мањим делом, у Корвинусовим рукама. Па ипак, да није било догађаја између Рајмонда Лила и тајанственог дервиша из астрала - питање је да ли би Корвинус само на основу писане грађе Карматија могао да изведе своју тезу о Арканији која има сву енергију пакла.

Холанђанин Корвинус (кога смо више пута помињали, када је у питању проналажење ђавола путем Арканије) наводи пример искуства које је стекао Рајмонд Лил боравећи на. муслиманском истоку. Атилин сукоб са непослушним каганом у верзији Р. Лила, пример је коме се Корвинус увек враћао како би што боље осветлио пакленску Арканију.

У доба калифа ал-Ма'муна (вели један бледи, напола истрошени, карматијски остатак записа хадиса, који је нечија рука, међу коптским листинама Рајмонда Лила, насловила: "Прича мртвих који су мислили да су живи") - живеше зналац по имену Кваризми. Он сачини прву карту света у Исламу и назва је Слика Земље. Ал-Мас'уди, који је био оно код Арапа што и Херодот код древних Јелина, устврди како је Кваризми први на тој својој карти, означио Врх Света и назвао га Арин. Касније је у причама о животу Кваризмиа тај његов Арин носио значење идеје о Центру Света. Ал-Мас'уди тврди (а Р. Лил и Корвинус то преносе до нас) да је Арин за огроман део човечанства митско место; тек кад буде сваком изучаваоцу доступан откриће се потпуно тајна Кваризмиеве Слике Земље.

Суфи из области Хорасана (један или више њих), тврде да је у Кваризмиевом делу Сурат ал—Ард (како они називају, на арапском, његову Слику Земље), постоје невидљиве странице о невидљивим земљама и невидљивим људима који управљају невидљивим царствима иза (овог видљивог) запада, преко четири видљива мора (а два ће бити исушена)! Када непостојеће буде постојеће, а постојеће, које називамо исламским простором, буде добило другачије обрисе или ишчезне — у земљама Румија* које ће тек бити створене, неће бити обухваћене Пророковим Именом нити Алаховом светлошћу; али ће у њима моћи слободно да се изучава Књига над Књигама. И не само да ће слободно бити држање Курана, већ ће се зидати џамије и у њима ће се клањати и срицати суре!

Ратовима синови ће Алахови узети велике области Франгије* и њене многе луке; али ће пре ратне славе, стечене мачевима о Алаховим именом, исламско освајање помоћи Шејтан, који ће хришћане толико ослабити да ће једни другима, од ране младости, правити удове телесне од гвожђа, а своју коначну смрт дочекиваће без меса и костију.

Човек без Бога имаће знаке своје у времену по коме ће бити познат: биће то времена када ће биљке и рибе имати људске главе, а људи свињске. Човек ће, уз помоћ Шејтана, чинити чудеса - чиниће да се рађају мајмуни са дечијом памећу; и птице ће говорити тако чисто људским гласом да ће људе хватати страх јер ће препознавати у томе гласове својих ближњих, мртвих или живих, и гониће такве птице из своје близине.

Док не дођу ова времена - Кваризми вели да ће ове тајне бити сакривене и препричаване као низ бајколиких прича, од којих је најпознатија била она коју су Арапи насловили: Повест о Синбаду морепловцу!

Из приложених докумената и размишљања о Арканији као вештини управљања над људима, да се осетити како је сама сенка пакла захватила лично Холанђанина Корвинуса. Његова вражја упорност да докаже присуство ђавола у учењу политичке Арканије просто саблажњава неупућене, грубо обрађене, неофите у ову врсту политике. Корвинусова упорна истраживања о првим траговима Арканије довела су нас, овога пута опет до Кваризмиа!

Први наговештај о Хунима као роду ђаволовом дао је Кваризми у свом нареченом делу. У ствари, он је само преузео Извештај (намењен једној од многобројних канцеларија Абасидског калифата) из пера ученог Ахмада ибн-Фадлана, који је сведочио, и био насловљен као "Извештај о каганатима дуж режа Волге и Дњепра".

Али, причу о овим каганатима не можемо одмах испричати, а да не наведемо неколико чињеница које, колико год бацале сенку сумње на Корвинусово истраживање - толико исто потпомаже и даје нешто јаснију слику политике која ће (далеко боље него она римска: "Заведи па владај"), постати главна одлика стварности двадесетог века после Христа.

Но, да кренемо овим редом: већ помињани Херодот Арапа, Ал-Мас'уди наводи муслиманске трговце који се баве трговином међу паганским племенима у близини Припета, једне од притока Дњепра. Они се, тргујући међу паганима, одједном, судбински нађоше у вртлогу ратних догађаја; боље речено у договореном рату између главне, и најјаче јурте Монгола - коју је оличавао Кан свих Канова Џингис-Кан и Каган Монгола - а на другој страни млади, незнатни кан, прости Кановић који је мајмунисао своју моћ као поглавица једног незнатног аварско-монголског племена, чије су име муслимански трговци изговарали и исписивали као: Скири.

Скири, Коти, Аисти, Турколинги, Херули, Алани, Креутунзи, Роксолани - сви су они били Хуни у тренутку када су измилели из пакла вођени ђаволом - вели Корвинус, држећи се ове приче муслиманских трговаца, коју ћемо вам даље испричати.

Намера Џингис-Кана, Кана свих монголских канова - била је да из дубина Азије крене са својим хордама на Запад. Али, како ромејска вештина тога времена није имала граница, то је сређено да ратна политика пагана око Двине, чак тамо до Финског залива у северно море, па све до Мемела чије су обала насељавали Аисти, па око Дона и Дњепра са хунским племенима Алана, Роксолана и Креутунза и од Одре са Вандалима и Турколингима - буду подигнута у савез против Џингис Кана.

Канови ових паганских племена требали су својим саплеменицима да упорно понављају како они нису даљи сродници Монгола и да ће њихове поглавице (уз добре поклоне) да се супротставе Кагану свих Кагана. Обећана су добра за све ратнике ових племена, поготово у храни и оружју.

Али, лукавост ових пагана превазилазила је све границе ромејског ратног мудровања. Њихови шамани брзо су се договорили да су интереси њихових племена у повиновању свакој ратној олуји и склањању пред њеним ударом. Стога, једне ноћи узјахаше брзе коње и у време пуног месеца нађоше се испред јурте главног, великог шамана, који је био врховни чувар и господар свих демона Монгола. Шамане је зачудила појава жене; жене нису биле те које су носиле врховно знање, осим духова плодности и огњишта — жене нису саобраћале са невидљивим силама. Шамани нису сјахали с коња када је из јурте изашла та страшна жена, грозног патуљастог изгледа; са ораклом у коси који је личио, у исто време, на црвени цвет али и на црвену шкорпију која згрчена гризе саму себе. У првим тренуцима - појаву жене шамани су приписали моћи онога код кога су дошли. Моћ прерушавања с туђим телом била је уобичајена вештина шамана. Оно што је чинило једног шамана врхунским и изузетним то је његово појављивање у два тела: животињска или људска. За таквог шамана држан је шаман Џингис-Кана. Али када је створ проговорио, они су схватили да пред собом имају жену, која се представљала као шаман Скира који је заповедао у име јурте Џингис-Кана:

"Ратоваћете са Скирима! И они ће губити ратове од вас!" - Под светлошћу пуног месеца коњаници се пребројаше - утврдили су да међу њима није јахао шаман Скира.

Било је то изненађење за сва околна племена. Као да се десило масовно лудило међу Скирима, јер је некакав незнатни кан међу њима дошао до власти интригама и убиствима најближих. Сви су знали, то је била јавна. тајна: јурта младог узурпатора власти била је пуна духова самоубица. Нико од саплеменика није могао да се супротстави по пазариштима или око племенских изворишта имену младог кана кога су узвикивали његови блиски родовски рођаци, али и они који су се обогатили пљачкама унутар племенског преврата до кога је дошло. Чим је постао вођа племена - одмах је повео рат са првим суседима Скира, да би ускоро објавио рат и самоме Џингис-Кану. Само су ретки знали али су морали да ћуте или се њихови гласови нису уважавали: Скири су губили ратове са суседним племенима, баш онако како је жена-шаман обећала жрецима, оне ноћи пуног месеца испред јурте Џингис-Кана.

Није прошло много времена, а млади кан Скира заратовао је против целог монголског савеза; а све што је било монголско било је против њега! Било је скоро невероватно, то се никада до тада није догодило у историји Скира да један њихов кан изгуби толики број ратова а да остане на власти!? И у најдубљим сећањима стараца, у њиховим причама испричаним крај племенских ватри, нико није могао да нађе сличан пример губитништва; чак и у далеко безначајнијим пословима какве су имали вође појединих родова унутар Скира. Читав народ Скира стао је да се проређује: под изговором потребе за бољим ловиштима читаве породице напуштале су власт и тотем младог, избезумљеног поразима, кагана; његови најбољи ратници и закрвављене присталице, остављали су коске широм азијских степа у ратовима које као да је намерно губио!?

Са великом опрезношћу пред ушима канових крволока, мудри су већали о узроцима страховитих пораза Скира - чак и од једног безначајног, малобројног племена какво је било племе каспијских Арнаита! Осим очигледне чињенице да је цео монголски свет у том сукобу био на страни Арнаита - мудри су долазили на помисао да је узрок толиких пораза Скира лежао у кановој жени: наиме, да ли је она била само његова жена? Или је била врховни шаман Скира који је делио постељу и јурту са каном? Они нису били у стању да докуче пуну истину о томе — јер су истину о жени-шаману једино знали жреци осталих племена с којима су Скири били у ратним сукобима. Али и да су којим случајем погазили страшну заклетву вештичијег тага која се плаћала животом - и да су пожелели, и саопштили, истину хорди Скира, шта би имали од тога? Зар би им хорда поверовала? Помало, мање-више сви околни народи, пуштали су крв хорди Скира - а они, што су више крвавили у поразима тим су бивали све бешњи и бешњи, срљајући из губитничког рата у рат. Сваки следећи бивао је за Скире све мучнији и погубнији, али је хорда упорно урлала каново име.

Древни духови племена беху препуштени забораву, обичаји погажени, сопствена светишта са жртвеницима оскрнављена и напуштена после ратних пораза. Они који су требали да чувају света места Скира беху канове огавне, изопачене слуге које су заговарале ратну пропаст сопственог народа. Тако, са онима који су требали да виде будућност, дођоше страшни дани за Скире — племе је било пред нестанком!

Смрт је прождирала оне Скире који нису хтели да ћуте - смрт се звала канова невидљива рука, а чинио ју је сав онај племенски олош претходне власти, који код претходног, преминулог кана не би могао ни коње да тимари. Али, било је Скира које је обузимао очај — стотине паклених мука није могло да их спречи да говоре и размишљају о Судњем дану који је задесио племе. Тајновитост кановог оца такође је изазивала пажњу мудрих стараца. Тврдили су из потиха, крај ватри, како ништа у цртама кановог лица (изобличеног од опојног кефира) не говори у прилог истини да је наречени човек доиста био његов отац. Човек за кога се тврдило да је канов отац имао је још једног сина, али ни најмања физичка сличност није уочена између рођене браће! Кан је брзо старио; после сваке изгубљене битке у лику је бивао све изобличенији, као да се сва људска крв проливена том приликом слила у њега: ситне свињске очи једва су се назирале из саластог лица, а његове свинуте усне и шопав нос одавале су рођеног крволока. Све чешће, стале су да колају гласине - у којим је данима свога живота кан насељен злим демонима? Сада, у његовим зрелим годинама, деловао је као да је насељен легионом демона. Било је и оних на племенским поселима који су износили доказе да је зли демон ушао у дете од три године. Наиме, поочиму (а не рођеном оцу), који је припадао реду једног злог, црног тага шамана — беше предано мушко дете од три године на чување. Дете је обичавало да упорно мокри (и поред шибања) по шамановом светишту. Очајни поочим слао је узалудне, ритуалне поруке свом тагу да неко од њих дође и преузме дете.

Било је и оних гласина које су тврдиле да је кан насељен демонима у младости коју је провео под кожом јурте Џингис-Кана!? Они који су причали овакве приче нестајали су из Скира под крајње сумњивим околностима. Нестајали су баш оних дана када је охоли кан објавио рат Џингис-Кану! Народ Скира није имао ни једног савезника под Алаховим небесима — једини његов савезник и бог, заједно са женом-шаманом и псима, био је сакривен дубоко у земуници прекривеној гомилом земље, негде у дубинама степе.

Нешто села околних родова, који су припадали суседним племенима, због близине канових земаља и његовог крволоштва приклонили су се Скирима. Њих и њихове насеобине у првом налету коњица Џингис Кана збрисала је с лица земље. Димила се степа до небеса пре него што су монголски скакавци на коњским копитама стигли до територије Скира!

Дошавши до саме границе Скира (на опште чуђење муслиманских трговаца, пише Фадлан у овом извештају за војну канцеларију багдадског калифата), Монголи Џингис-Кана стали су са својим продирањем... Једино што су чинили било је то што су из својих кривих, змијоликих лукова, и дању и ноћу, избацивали и одапињали своје стреле: пљуштао је огањ са небеса по насељима Скира које није имао ко да озбиљније одбрани. Канова војска била је стално у покрету; ту негде око сопствених насеља (а најчешће иза њих), никада не улазећи у директан сукоб са страшним и непобедивим противником, јединим и стварним господаром Азије свога доба! Народ Скира, тачније речено заточеници гнусног кана - а касније ћемо видети из Каризмиевог Списа, и патолошког лажова - горео је и дању и ноћу.

Огањ пламених монголских стрела падао је по Скирима: од ноћи чинећи дан, а дан претварајући у ноћ од дима и пепела! Као да су били испуњени демонима лудила и самообмана — на све стране погореле земље Скира летели су канови сеизи и подрепаши; свакојаки шљам који је предводио војску која се нигде није супротставила и сукобила са Монголима - објављујући победу над Џингис-Каном!? Скири бејаху силним поразима десетковани; њихова земља преполовљена, на све стране падале су, поред пламених, и монголске стреле са замотуљцима отровних трава: стада Скира скапаваху, извори с водом постадоше места отровна, ако већ нису спржена и срушена, по светим местима Скира Монголи везиваху своје коње. Али лаж канова сијала је јаче од сунца: прогласили су га за хероја који је победио Џингис-Кана. А од својих гнусобних слугу проглашен је за кана свих канова и био извикан за врховног вођу највећег којег су Скири икада имали! Још је само остало да се кан појави из своје земунице; обелео и подбуо од подземне мемле, опојног кефира и месине коју је јео у обилним количинама.

Поспрдно исмејавање Монгола - по оно мало преосталих села и насеља Скира - и њиховог кана свих канова (Џингис-Кана, Бича Божијег како су га називали сви историјски извори од Арапа до Ромеја тог доба), у бедној, голој и спаљеној Скирији то исмејавање било је толико неумесно да се косило са здравим разумом. Оно што је посебно запрепастило трговца из Багдада била је необорива чињеница: ту патолошку лаж свирепог кана и његових чанколиза савез монголских племена, на челу са Џингис-Каном, благонаклоно је гледао. Кваризми је тврдио да је овакав разлог држања Монгола према кану и његовима лежао у једној дубокој и скривеној чињеници: кан Скира био је човек Џингис-Кана. Ту чињеницу Кинези** нису спознали до краја, па су кану обећавали, у неколико наврата, помоћ. За Џингис-Кана, гнусобни кан је био обичан ратни мамац: преко њега, кан свих канова, желео је да испровоцира и извуче кинеске армије ван њиховог зида. у степска пространства где би их смождио својом непобедивом коњицом.

У прилог ове своје тврдње Кваризми износи причу о једној казни коју су (по Фадлановом Извештају) у Багдад донели чудом преживели муслимански трговци из проклете земље Скира, негде из дубина паганске Азије.

Прича ових муслиманских трговаца говорила је о судбини једног од њих, чији гроб никада нису видели. Тај несрећник чији остаци пребивају са остацима једног коња - пожелео је да до Багдада дотури своју сумњу у поштене, и искрене, намере скирског хана да до краја ратује с хордама непобедивог Џингис-Кана. Молили су га да то не чини и да им тим чином не отежа ионако тежак положај у земљи беде и лажи — али он их није послушао. Убрзо је његов доушнички извештај Багдаду ухваћен. Издали су га потказивачи и шпијуни који су радили за Џингис-Кана и којих је било свуда по разореној и спаљеној земљи скирској. И, он је био осуђен на смрт глађу у јахању. Казна је била извршена тако што је несрећни човек посађен и чврсто везан за сапи коња, а потом је животиња врелим гвожђима натерана пуним галопом у степу.

*

"Не треба нимало да чуди"- написаће на једном месту, у својим Коментарима Корвинус, а што ћемо нешто касније детаљно ишчитати — "то што је у Извештају древних Римљана, Херодотовог времена, главни актер Атила, вођа Хуна, а смрт на коњу задесила неког безначајног побуњеног кана - јесте обична персонификација једне мрачне политике, њен назив је Арканија, вештина самог ђавола у политици".

"Под сенком паклене Арканије"- пише даље у својим Коментарима, Корвинус, зналац и тумач политичких тајни којима се бавио Рајмонд Лил -"и учесник и посматрач једног те истог догађаја у политици виде исто; смисао и циљ тог истог догађаја је изван њих и њихових моћи. А кад им се учини да имају решење за њега - то је само илузија јер од дрвета мисле да је шума! Ипак се у људској историји појаве понеки који наслуте њен дубљи смисао — ти ретки одбијају сваку могућност да је историја само слепа, безумна сила! Али, око тих ретких трагача одмах се појави неколико протува, они који помажу просипању људске крви. Они стварају фаму о трагачима као људима, ако не крајње сумњивим, а оно ординираним сањарима; људима који су жртве болесних амбиција, непоправљивим опсенарима, а можда (то се најчешће користи у њиховим кампањама против видилаца) и као људима који су жртве наслеђених лудила!"

IV. Како уништити Београд

Корвинус нам открива да је Рајмонд Лил био један од трагача - жртва фрањевачког реда коме је припадао али им је ускратио то задовољство да му пресуде још на Мајорци, Изабрао је муслимански Исток као место своје мученичке смрти. Морао је знати да по други пут неће успети у својој намери да добије двобој на меџлису учењака по питањима вере.

"Ја сам отписан код мојих, сад сам сам као сламка на пустињском ветру"- пише Рајмонд Лил у својим дневницима; непосредно при изучавању Коптских Листина, које су говориле о пропасти Јерусалимског краљевства. —"Осећам се као материјализована сенка слепог Башара ибн—Бурда; као сенка пала из акаше с људском суштином. Као ибн-Еурду, приписали су ми лажни хадис који нисам написао. Истинит или лажан, хадис никада не може бити живот — а они мој траже.

Због чега? Зар сам ја открио, или створио, протуву која је прави узрок пропасти Јерусалимског краљевства? У одласку из овог живота не смем пореметити токове енергије, не смем се вратити поново у њега — јер је он мој пакао!"

Ко је био Башар ибн—Бурд? Због чега Рајмонд Лил помиње његов лажни хадис, поистовећујући се с нечим што није учинио? О чему говори тај лажни хадис ибн—Бурда?

У истраживањима муслиманског истока Рајмонда Лила, Холанђанин Корвинус наводи пример лажног хадиса који говори о Смрти на монголском коњу, тврдећи (са доказима), да се заправо у његовој лажности крије нечији напор да се, свим силама, избаци из предаје историјска судбина Скира и њихове Скирије!.

О већ помињаном хадису; као предаји науке о Курану, ни најмање не треба посумњати у то да су га Лилови пријатељи - мувалади, шпански обраћеници на ислам - тачно објаснили, онако као што гласи чувена Пророкова. изрека: "Тражите науку макар она била и у Кини!".

Све истине требало је посведочити истинитим или потпуним хадисима а они се састоје из два дела: имају редослед преносача приче и одређеног текста догађаја у причи који не сме да се мења. Тај ланац јемаца приче, или сведока хадиса, врло је важан и иде од времена живог (последњег) сведока приче — све (уназад) до Пророка и Пророкових времена.

Ако само део од свега овога наведеног зафали — то је лажни или непоуздан хадис; исписан је као проклет (да'иф) и пред вечношћу увек сведочи лаж!

Пошто су Кинези остали мирни, иза свога зида, на све провокације Џингис-Кана са скирским ханом - бележи Кваризми закључак који је дала калифова канцеларија за војна питања абасидског Багдада — Џингис-Кан се окреће освајањима Абасидског калифата. Писац тог времена Ибн ал-Атлир са грозом приповеда о градовима који постају пустиње иза страшних монголских хорди; и жали што га је мајка родила. Реке људске крви, вели писац, текле су улицама градова Херата, Букаре, Самарканда, Балка - на све стране бејаху призори мртвих у распадању, а стотину година касније, у ноћима, могли су се чути јецаји и вапаји поклане деце у рушевинама некадашњих златних градова.

Због чега Кваризми напушта изворе које је нудио Фадлан? И зашто се позива на Атлира?

Један од последњих абасидских калифа (име му не наводи ниједан аутор, нити извор) позива у помоћ Џингис-Кана. Он је издајник јер је призвао пакао у земље Пророкове и правоверних — Фадлан ту чињеницу скрива од нас, али нам је слепи Персијанац Башар ибн Бурд открива. Он на једном месту пише: "Већи је шејтан тај који је призвао пакао од самог пакла."

Неименованом калифу (ни благочестива жртва, ибн-Бурд није навео у својој причи име калифа), једне ноћи, на двор стижу два створа из непознатог правца, али као посланици Џингис-Кана. Будући да су били у људском обличју нису изазивали неку већу пажњу осим жене која је имала изглед и била обучена као пагански шаман. Посланици су калифу понудили помоћ Џингис-Кана. Бедном и скудоумном калифу, опхрваном демоном власти, није пало на памет - вели ибн-Бурд - да се замисли над простом чињеницом: како је дошло (и ко је помогао?) да се његова жеља тако брзо оствари? Наиме, калиф је у мислима, током бесаних ноћи и занет данима, прижељкивао помоћ Џингис-Кана, али јавно није смео пред двором да искаже ту своју, крајње нечасну намеру.

Ето — то је био први писани траг о Башару ибн-Бурду, али и о демонском пару из Скирије, који се нашао на Багдадском двору у улози посланика Џингис—Кана, као посланици силе која је ширила пакао рата. Башар ибн-Бурд је први човек под Алаховом светлошћу и на путу Пророковом (видећемо, нешто касније, како се у списима појављује још један Бурд), који је запазио појаву демонског пара и њихово скирско порекло, као и њихове односе са Џингис-Каном - а што ће га стајати очног вида! Други траг о Башару иби-Бурду, трагачу на демоне власти наилазимо годинама касније: у времену грозног Хулага, унука Џингис-Кана. Утврђено је, пише Рајмонд Лил, Ахмад ибн-Фадлан је био дворски летописац у времену багдадске пропасти по упаду Хулага. Други талас монголских хорди био је покренут 1253. године на Абасидски калифат. Хулагу је нашао разлог за напад. Било је то одлично оправдање пред сунитским светом - Багдаду је, пре упада, понуђен савез против Асасина и њиховог Орловског гнезда, Аламута; неосвојиве тврђаве јеретичког зла, оних који су одступили од Пророковог учења!

Тих дана, пише у историји багдадског престола Абасида, седео је калиф чије би име било у слободном преводу "Онај који се чврсто држи" - мисли се уз Бога; али је био по личној судбини и судбини престола последњи калиф Абасида. Ибн-Фадлан је упоран у својој тврдњи: калиф није одговорио на понуду јер је долазак Монгола сматрао већим злом од убилачких завера Асасина. Али је у разговору са Хулаговим посланством (видећемо, Башар ибн-Бурд пише како су то били жена шаман и крволок који је уништио сопствено племе*), исказао крајњу неопрезност — назвавши освајача двоструким неверником, према коме је његов деда, Џингис-Кан, био само један обичан паганин! Алузија је била јасна и увреда великом кану била је задана до коске: Хулагу је био ожењен женом несторијанске хришћанске вероисповести. Несторијанство је било одбачено од званичне Ромејске цркве као јеретичко и секташко од две природе (божије и људске); признавало је само људску у посланству Исуса Христа. Овакав одговор Хулагу утолико је био неразумнији због просте чињенице која је говорила да је у Багдаду тог времена била призната несторијанска јерес као званична и једина хришћанска црква, са изабраним патријархом, коју је признавао Абасидски калифат.

Оно што је изгледало неоствариво за људски ум и људско оружје, и било равно једино Алаховим моћима — учинио је реалним грозни Хулагу. У тешко доступним планинским врлетима, између Каспијске и Персијске висоравни, сраслу са окомитим планинским стењем, ассасинску тврђаву Аламут (Орловско гнездо), заузео је Хулагу; сурвавши њене зидине у околне планинске бездане. Гореле су асасинске обредне књиге, са записима тајног учења, заједно са покланом асасинском децом. Тако је нестајало, горећи пет дана и пет ноћи, чудо од тврђаве из људске историје — Аламут, северозападно од Казвина, на литицама планине Албруз.

Из ибн-Фадланове хронике "Последњих Абасида", коју Кваризми упорно заобилази, Хулагу окреће своје хорде, после Аламута, на Багдад.

Тек тада је ("Онај који се чврсто држи", што би рекли на српском, а истину говорећи: патуљак недорастао тренутку, онај који се није држао ничега!) - калиф ал-Миста'симу послао своје изасланство пред Хулага, које је било састављено од несторијанаца и њиховог патријарха. "Ако нападнете Багдад" - запретили су они Хулагу - "више никада неће пасти киша, а сунце ће се суновратити с небеса"! Хулагу их надмено одбија - он верује својим астролозима и гатарима: Багдад ће освојити, а калифа и његове кадије погубити.

Неколико дана касније, калиф ће, и три стотине његових кадија, бити погубљени, а Багдад преоран, спржен и испуњен људским лешевима. "Од смрада мртваца" (задња је реченица у Запису ибн-Фадлана) "Хулагу привремено напушта Багдад."

Холанђанин Корвинус, као истраживач Арканије, покушава да открије тајну Башара ибн-Бурда. Да ли је ибн-Бурд двострука личност? Или проста измишљотина неког ко се крио иза тог имена? Није уопште искључено - вели даље Корвинус тумачећи штиво Р. Лила - да су се Кваризми или ибн-Фадлан скривали иза горке судбине првог секретара багдадске дворске канцеларије, који је лоше завршио, у првим данима Хулагове владавине, због онога што је било записано у Аналима калифата о монголским кановима. Али, било како било са идентитетом аутора — иза ослепљивања првог секретара калифске дворске канцеларије није могао да стоји ни слепи Персијанац Башар ибн-Бурд! А то због чега се Кваризми позива на писање слепог персијског секретара и његове непоуздане хронике догађаја око упада Монгола у Багдадски калифат — Корвинус упорно приписује огњу Арканије, чије демонијаштво власти нема границе.

Корвинус овај проблем потраге за истинитим Башаром ибн-Бурдом решава тако што све доводи у питање и опредељује се за оно што је у целом догађају око пада калифата најневероватније! "То што је најневероватније пресудно је одлучило да га прихватим као најјачу историјску чињеницу*** јер", пише даље Корвинус, "једино у овом Запису ослепљеног Персијанца (чије су дело прогласили лажним Хадисом), постоје подаци о животу и делу крволока сопственог племена које се звало Скири".

Неко ко је стајао иза Анала о задњим годинама опстанка ал-Миста'симовог калифата, упорно се трудио да истина о кану Скирије, и његовој жени-шаману, нестане са историјске сцене монголског освајања Багдадског калифата. А проста, неупућена рука која је бележила све догађаје била је сурово кажњена! "Зар то није први траг Арканије?" - питао се Корвинус.

Због чега се прича о Монголима и кану Скирије (овог Башара ибн-Бурда) назива Лажним Хадисом? Кваризми и ибн-Фадлан тврде да је непознат онај човек који је дело Башара ибн-Бурда назвао Лажним Хадисом!? "Зар то није други траг Арканије?" - опет бележи Корвинус.

И на крају свих крајева — зар слепи Персијанац, песник Башар ибн-Бурд није живео далеке 783. године? Онај који је био познат по захваљивању Алаху што га је створио слепим тако да није морао да гледа оно што мрзи. Зар ово није довољан доказ о трећем трагу Арканије?

Дакле, скинули смо три основне љуштуре које скривају срце истине - па би могли да се упитамо: ко је Башар ибн-Бурд, онај човек кога је бесна Хулагова стража, заједно са исписаним Аналима, бацила пред ноге разјареног монголског кана 1259. године? Док се дизао дим у ужарено небо Багдада и свуда около чули самртнички крици— Хулагова питања, испуњена кипућим бесом, нису чули ни они најближи из његове пратње а камоли бедни роб, са земље, пред његовим ногама. Ко је то смео, о кану свих канова, њему и његовом деди, Џингис Кану, да испише такву повест!? Силнику, ђавољи бес није дозволио да саслуша одговор — беднога писара подигли су са земље и, одмах ту, у полуспаљеној калифовој палати, ослепили.

Ко је био тај човек осуђен на губитак вида због кривотворене историје? И ко је био тај који је утврдио да је она била кривотворена! Има озбиљних индиција - непопустљив је Корвинус у својим арканским судовима - да су несрећног писара, највероватније доставили Хулагу несторијанци калифата под оптужбом да је скрнавио углед његове породице. Да ли смо овим ступили на прави траг Арканије и њеног могућег разрешења? Ову тезу Корвинус поткрепљује чињеницом да је Хулагу у моменту освајања Багдада био паганин; те да су несторијански кругови око његове жене упорно радили на томе да кан прими несторијанство! Но, да је ово и истина - тајна несрећног писара остаје: ко је он?

Онај кога Кваризми помиње као Башара ибн-Бурда творца Лажног Хадиса? Човек који је сачекао своје џелате.

Због чега аутор Лажног Хадиса (знајући добро шта је исписао), није умакао пред освајачима Багдада 1259. године? - питао се Корвинус, и одмах одговорио на то питање: стварни аутор Повести о кану Скирије и монголским освајачима - умакао је; кажњен је невин човек. Прави аутор је пристао на губитак властитог имена јер је излагао учење Арканије које се налазило у његовом исписаном Хадису, и које је говорило о томе како с крајњим намерама издајник води своје сопствено племе у пропаст као његов вођа. И још нешто, додао је Корвинус, у жељи да што боље осветли овај случај, скривени аутор је пристао, боље рећи знао је (што доста говори о његовој мудрости), да ће његов Спис бити проглашен за Лажни Хадис! Да ли би имала смисла лична жртва? Остати, сачекати освајача и изгубити вид бранећи истину у свом Спису? - питао се Корвинус. Био жив или мртав, с видом или без њега - оно што је исписано било би (као што и јесте) проглашено Лажним Хадисом.

***

Да ли је могуће да сазнање о политичком злу нестане? Арканија припада давној прошлости; она у савременим условима цивилизације не може да се реализује. Стално се говори и пише о томе да је човечанство узнапредовало - добро је победило; просто је немогуће наћи издајника који води сопствени народ у губитничке ратове и у ишчезнуће!.

Ипак, тридесетих година овога века, у томе нас је разуверио један Пробуђени Рус: "Печат Јованов је сломљен. Рекао бих да је поменут као Четврти" - записује испод гасне лампе, у једном од чубурских ћумеза, Е. Ф. Флоров, познат у београдским круговима беле емиграције по надимку "Пробуђени Рус".

"У којој историји муслиманског Истока, Персије или историји Арапа стоји и најмањи траг приче о Лажном Хадису? Па ипак, на основу које историјске грађе сам успео да напишем "Исламски комунизам"?

На искуству религије Батиинија? Или верском лудилу Карматија? Да ли на верском учењу Нусајрија који Алију сматрају инкарнацијом Божанства? То је учење које слави Божић и Ускрс у муслиманском свету - на целом простору централних висова Сирије све до турске Киликије. Учење им се темељило на суфијском пантеизму, а пророк до кога су држали био је Персијанац ал-Халлај, звани Гребенар. "Ја сам Истина!" - говорио је у својим проповедима. Да ли је ово први траг човекобоштва? Џугашвили пре Џугашвилија? Претеча комунистичких шљамова? Или прва најава екумене пре свих екуменија?

Абасидске муле виделе су беговим проповедима утицај Христа. Био је шибан до крви, изложен руглу, прикован за крст и потом спаљен, а његово име било је урезано на потковицама коња абасидских мула.

Али мучеништво ал'Халаја постало је неугасива светлост суфијском свету; светлост која је исцурила из раја: "Ми ћемо постати светлост у рају, зато што ће најбоље у нама издржати!"- говорио је ал-Халај, годинама пре свог мучеништва. То су примери који су ми у мраку овог ћумеза пали на памет. Зашто би Хадис ибн-Бурда био изнимка? Зар најогавнија, крвава измишљотина о рају на земљи, какав је комунизам, није већа утопија од свега оног што стоји у осуђеном спису слепог Персијанца, под игом Лажног Хадиса?

На крају крајева, каква је разлика између приче о беди и пропасти Скира с њиховим каном и - Створа? Не могу да се отмем утиску: као да их људи гоне, као да су их одувек гонили?

Морам бити прецизан (пошто ово што пишем мора бити ускоро на столу Службе у хотелу "Лукс", у Москви), и ја сам један од оних који су их гонили. Дошао сам до Хадиса ибн-Бурде - остало ми је да се дочепам Створа. Можда нема разлике између Хадиса и Створа - али људи упорно воде, кроз време, рат против њих. (Намерно пишем људи, а не извесни Центри моћи.) Затиру трагове о њима. Називају их опскурним измишљотинама и доконим забавама. Да ствар стоји апсолутно другачије, човек може да се увери оног часа кад им се приближи.

Они нестају. Уместо њих појављују се лажна сведочанства о њима; множе се лажни сведоци и интриганти. Чини се као да увек неко други пре стиже до њих. Склањају их у још дубљу таму. Њихови непријатељи се надају да је то тама заборава. Није увек баш тако: гонитељи гаје наду да су их бацили у најдубљу таму - али они су у тој тами као бисер у шкољци; кад-тад зарони ловац на бисере и изнесе их на светлост дана. Ја сам тај ловац. Откако је дошло до реорганизације Службе, од њених задњих директива, док се она још називала Чеком.

Пошто сам у исламској цивилизацији Истока нашао трагове комунизма (учење секте Карматија) - уосталом као да га нема и у хришћанству? - служба ме је упутила на контакт са Новом Централом у Паризу, који је био важан за најновију директиву коју сам добио овде, у Београду.

"Знамо за твој контакт са мртвим братом" - поручили су ми из Москве. "Ми све знамо. Урадио си одличан посао око Зелене петокраке. (ваљда под тим подразумевају моју студију "Исламски комунизам"?) Посао око троцкиста повуци у други план. Пронађи треће место становања у Београду. Мораш појаснити све око Лажног Хадиса; без много приче о хорди -зар не видиш да ми водимо пролетерске хорде које треба обући и нахранити? Пронађи и уништи Сребрну Нит Београда! То ти је главни задатак! Почаствован си! Ти си једини који радиш на њему! Ко те омета не треба да преживи! С те стране си безбедан. Имамо довољан број салонских комуниста у Београду; многи од њих су професионалне везани за судство, људи из виђенијих, буржоаских кућа. Човек који је дошао одатле, овде је осуђен због издаје на десет година тешког рада у Сибиру! Овде је својевремено добио посао у Академији наука*- од њега смо сазнали сигнатуру и шифру. Послали смо ти и то. Само он и ми знамо, према томе, тамо те нико не може омести да се дочепаш артерије Балкана! Ишчупај је! Наређујемо! Понављамо: човек на високој функцији Коминформа осуђен је на десет година тешког, принудног рада без права на слање писама. Он неће бити у стању никога да обавести у Београду о предмету нашег интересовања. Сада је тамо, код тебе, права помама за троцкистима, то треба искористити!"

Не постоји место на проклетој земљи где човек може да се склони од наше јежовштине. Увек те нађу. Ову поруку донео ми је човек са гвозденим зубима у горњој вилици. Био је то непознати на прагу прве старости, с кораком једног тридесетогодишњака. Сребрне чекињасте косе, јаког корена која је штрчала с врха чела. Пришао ми је иза леђа нисам ге чуо од млаза воде на дворишној чесми, имао је на ногама полудубоке ципеле. Оне су биле прво што сам угледао од човека који ме је ословио правим именом. Моје име овде у Београду нико не зна. Он га је рекао без лозинке; то ми је промакло јер до тада никада нисам доживео тај осећај да после више хиљада дана чујем своје сопствено име. Тог јутра, крајем новембра, тридесет и седме**, умивао сам се на дворишној чесми испред своје чатмаре. Са пешкиром око врата, сапуњао сам се го до појаса и запљускивао се водом из шака. Уживао сам у хладним млазевима воде с чесме. Мора да се пушило из мене у хладном и магловитом јутру; чим је ставио примедбу прилазећи ми: "Друже, не уживај дуго у хладној води по оваквом времену. Одмах ће схватити да си Рус". Тек тада сам подигао поглед према лицу непознатог. Имао је смешак, врло непристојан, испод густих сребрнастих бркова; указао ми се ред гвоздених зуба испод њих. Не себи је имао сив мантил од пунијег штофа. Сиви пешкир је држао у једној шаци заједно с дршком велике кожне ташне. Из упалих очних дупљи исијавао је необичан сјај црних зеница, као да су ме посматрале негде из огромне дубине.

"Кога тражите, господине?" - упитах га, свестан грешке: морао сам и на умивању бити наоружан. Он развуче танке прорезе од усана у нешто шири осмех. "Имам нешто за вас" - рече, овога. пута на чистом руском, поново ме ословивши правим именом, Потом се окрете према прагу чатмаре у којој сам изнајмио собу. Схватио сам да овај странац све зна о мени.

Од тога дана, од тренутка када ми је непознати, у чатмрљи, уручио московску директиву (за кога сам касније сазнао да је једини на Балкану улазио у кабинет Јосифа Висарионовича без куцања***), нисам био баш сасвим сигуран шта је мој крајњи циљ у целој тој операцији? Да уништим то за шта нисам био сигуран да ли је Створ, Биће - или само једна обичне ствар? Али, у оваквим пословима човек не сме да се пита. за смисао; једино што треба јесте да извршава.

Успео сам, релативно лако, да дођем до њега. Посматрао сам га; данима сам га посматрао. Покаткад је то деловало на мене као Биће које се налазило између човека и анђела; иако је било непокретно као да је мртво. Али, у исто време, и у некаквом чудесном сну из кога и после више стотина година све види и чује шта се дешава овамо код нас, у овом свету. Укратко, хтедох рећи: неописиво снажно делује на мене, мада је, понављам, непокретно као да је мртво, као једна обична ствар. Ипак, лежи као моћно Биће, у свој својој равнодушности према ономе што људи сматрају за пресудно; сигурно да ће, ако треба, устати и исказати ову своју силину. Сада делује као да му је досадно, али и није; зна тачно шта се дешава, и оно што ће се десити. Све као да иде ка њему јер је Биће тиме испуњено. Чак и оно што ми радимо на челу балаурских пролетерских хорди и тиме је испуњено. Бићу се не вреди супротстављати. Једино да се уништи? Али, како уништити оно што све компликоване банкарске послове зна унапред? Мада стичем утисак да би Биће било живо и да је невидљиво за људско око! Није искључено да негде на земљи има свог сијамског близанца? Поседује огромну количину крви сребрне боје; и највероватније због тога у директиви стоји: "Сребрна нит". Имам утисак, ако бих се дословно придржавао наређења на директиве - да бих завршио као Јона на дну безмерних вода! Шта је његова крв? То су све најмоћније воде од централне Европе до Солуна! Како у том простору да пронађем артерију? И како да је ишчупам!? Треба нешто да допишем у опису Бића; да уградим симулацију, прво с комунизмом - то иде лако с гладним жваљама, прича о рају земаљском! Да је Биће измислио неки комуниста? Брзо ће открити лаж, осим тога Биће бих морао да изнесем оданде где се сада налази, а то би ишло тешко. Лако је Служби: она изда директиву, али око Бића су (њега чувају српски монархисти, мада многи од њих нису свесни његове близине!), увек присутна званична лица.

Ако је то нека предност за мене — они су заслепљени "Сљепачком академијом" и њеним опевањем јунака, из дубоке прошлости на инструменту којег називају гуслама. Друго слепило је комунизам каквог га виде Срби и Руси. То су два лудила, која врхуне ратовима, и увек могу успешно да скрену њихову пажњу са Бића и среће која их с њиме, чека као народ! Само ратови, ратови и углавном низ српских неспоразума с Европом. То ће нам дати шансу да евентуално уклонимо Биће из оног круга светлости у коме би га Срби коначно спознали; промишљали о њему, и схватили чудо које Биће носи са собом!

Рекох, и написах, само ратови који ће Србе одвести било где, у пакао ако треба - само што даље од Европе! Јер, и Европи је стало до српског Бића, до његове крвне артерије; до српске Сребрне нити! Ако Срби немају ратова - треба им убацити Кана!? (Интересантно, мој лични доживљај откровења, овде под труњавом светлошћу гасне лампе у влази чубурске чатмрље, док напољу бесни кошава кроз ноћ позне јесени.) У магновењу свести постало ми је јасно због чега Служба инсистира на тајни аутора Лажног Хадиса и зашто је за њу важна прича о кану Скира: Напред, Срби, јунаци и лудаци! Против читавог света! Против Човечанства - против свих! Као Скири против Монгола Џингис Кана.

Али шта значи имати цео Пројект у разради - идеолошки увид у овдашњи политички миље, а немати људе да се он спроведе? (Морам убрзано радити на окупљању људи. Наравно, највише би ми одговарали они који су у најближем окружењу; ту око Бића.) Лако је констатовати шта овај геополитички простор, насељен овим народом, удаљава од тог, за нас вражијег, Створа (или Бића српске среће) - само ратови и то што чешћи српски ратови! Тим су даље од Европе, али и од свог Бића среће!

Е. Ф. Флоров: напомена
По предаји закључака Централи,
све евентуалне трагове ових бележака-уништити.

***

Београд,

негде почетком јануара,

1938. г.

Током ових тешких зимских дана (док се рат осећа у ваздуху), пришао сам Бићу ближе него икада до сада. Оно је тренутно мало, неугледно, мада сам убеђен да се у таквом стању претвара!

Када сам га први пут угледао као да ми се смешкало!? Било је некако подсмешљиво, или ми се чинило, на све моје напоре да га се дочепам, као да је хтело да ми каже: "Какав си ти будалаш бољшевички, па како ћеш ме уништити?". Одмах потом, баш ових дана, причинило ми се да ми намигује. То ме запрепастило, ипак, све сам приписао болести коју је најавио мој организам и његов биолошки часовник. Исте вечери јак назеб бацио ме у кревет. Током ноћи врућица је учинила своје: бунцао сам. Мора да сам урлао у грозници, из кошмара ме је тргао сопствени глас. Прво што сам помислио било је: добро је што сам изнајмио онај трећи стан, овде у једној дедињској вили. Међу оном чубурском железничарском сиротињом и пролетерском бедом нашао би се неко, у оној чатмрљи, ко би чуо моју причу у болести, а то не би ваљало за мене. (Понекад и Служба, у својим препорукама, може да мисли и о добру човековом!)

Још ме је тресла грипозна грозница када сам изронио лицем из дедињске перине. У соби се све цаклило од леда; иње је сијало преко барокног намештаја, а дах ми се ледио у ваздуху, Био сам сам у овој проклетој незагрејаној ледари. Моје вишегодишње пребивање по Медитерану учинило је своје: лагано се смањивао отпор мог органима на зиму. У Турској, где сам провео највећи део мог емигрантског живота, зиме скоро и да није било. Онда сам, после толико времена, због тих Бернштајнових пацова добио премештај овде. Овај стан нашла ми је београдска партијска ћелија. Имам мали проблем: њен партијски секретар (имам утисак, а он ме не вара) избегава сусрет са мном.

Што се директиве тиче - дошло је до малог помака набоље у целој операцији: дошао сам до човека за кога сам убеђен да је оно право брвно до друге обале; он најдиректније надгледа ресор у коме се налази Биће. Има кључ од те просторије и многих којима се стиже до мог циља! Млађи је човек, асистент на катедри за историју; добра глина за обраду. Сумњичав на све и свашта; помало колеричан, помало нихилиста - у оваком случају, испољава десни атеизам а ти су најбољи у безбожничкој школи, Увео сам га у партијску организацију. Уверавао ме је како за њега комунизам има смисла. Када сам му изокола поменуо Биће - презриво је одмахнуо руком. Није имао баш никаквог разумевања за било какве, тако се изразио, утопије. "А комунизам? Зар он није највећа утопија?" - упитао сам га, Погледао ме је запрепашћено. Онда се заруменео у лицу.

Фиксирао сам га погледом, који није могао да издржи. Збунио се: није знао како да протумачи ово моје провокативно питање - већ је био члан.

"То је научни социјализам" - одговорио је као свака будала. То увек одговоре као прву одбрану; то им је као неки аксиом.

"Значи, научно си убеђен да сви луди могу бити једнаки у свему, поготово у власништву над производњом ?" - наставио сам са провокацијом. "Дабоме. Могућа је једнакост, уколико се укине приватно власништво" - одговорио ми је, с пеном у угловима усана. Помно сам га посматрао. На његовом лицу рађао се, испод руменила, лагано славодобитни осорни израз који ће се, то сам очекивао, претворити у надмени презир према мени и мом знању.

"Добро, момак" - рекох. "Ако је баш све тако како ти тврдиш, зашто тамо где је победила комунистичка револуција нису уништене банке? Због чега није било рушења, паљења и уништавања банкарско-новчарских добара као свих осталих добара побеђеног старог друштвеног система?"

Био је више него збуњен; стао је да замуцкује, прави млади мајмун стајао је испред мене. Насмејао сам се, пљеснувши га по леђима пријатељски. Али ја знам такву врсту скотова: чим би му се указала прилика, због овога могао би да ме убије.

Ваљало је претпоставити да таква будала нема појма да је Биће ту, пред његовим носом! Убрзо, на партијским састанцима почео је да ми ствара непријатности; на мој предлог је примљен, људи су у његовим реакцијама видели мене. Надобудан је у свему; непогрешив око свега и свачега (једном приликом тема је била мода!), та будала је навалила да буде у праву! Крешти и дречи кад говори и од њега нико не може да дође до речи. Као што рекох, с њиме сам се уплаткао! Прави, млади мајмун. Али, ђаволски ми је потребан, немам избора! Тај дрекавац се зове Стеван, Милутин или можда, Душан - свеједно, то ионако није важно.

Али нема човека који и од будале није видео вајду: Помогао ми је (то није коштало много), око дежурања на Совјетској изложби коју смо некако успели де преко наших канала отворимо овде, у Београду. Десница и овде, са Белима, руши и пали наше изложбе. Студенте које је Дрекавац довео као чуваре нису испали лоши.

Видевши на фотографијама насмејана лица колхозника покрај трактора, великих као куће, студенти су били одушевљени; њих неколико успели смо да заврбујемо.

Негде пред затварање изложбе - у галерију је ушао Хођеровац; један од млађих Борбаша. Назвао нас је пакленим лажовима, проклетим комунистима. и зверима из пакла. За свако насмејано лице на изложеним фотографијама рекао је да је нашминкано и дресирано у содомитском паклу бољшевије. Тражио је да грађани Београда виде Лењинов телеграм од 10. августа осамнаесте послан у Пензу, У коме наш вођа револуције (о коме се побеснели Хођеровац изразио као о говнарском ћелавом кепецу), захтева од Че-ке да за пример јавно веша кулаке. Да их лови по њивама око Пензе као зечеве, довлачи у град и јавно веша за пример! Захтевао је од организатора изложбе да грађанима овог града приложе извештаје и фотографије који сведоче о комунистичким злочинима у Јарославу, Рубинску и Мурому!

Где вам је оно наређење свиње Латиса!? Једног од ближих крвопилаца и сарадника Ђержинског!? Захтевао је од чекиста да на сваком м кораку убијају! - "Убиј! Да не би био убијен! - Зар се све његове заповести нису тако завршавале!?".

Морам признати: тај младић је говорио сјајно. Да ли је био захваћен бесом? Не знам; нисам баш сигуран у то да је бес довољан да би човек говорио узнесено. То што га је с толиком снагом узносило - то никако нисам могао да докучим. Можда је то била истина о злу коју је излагао, Ђаво би га знао. С ораторске тачке гледишта, младићева прича била је савршена. Једино о чему сам грозничаво размишљао и што ми је бало неопходно тог тренутка., било је: како доћи до овог младог човека? Има ли он Ахилову пету у свој овој причи? А тада је рекао, овога пута нешто вишим тоном: "Једна партија влада, све друге су на робији! Зар то није рекао онај пацер Томски!? А Харков, град са најмасовнијим умирањем од глади! Бандо, где су вам овде документи о томе !? Где су оне фотографије са пуним вагонима деце у самртном ропцу од глади!? Због чега их нисте донели из подрума Лубјанке!"- изрекао је, нагло утишаним гласом пуним патње, а потом је заурлао: "Постоје докази о људождерству у вашој говнарској Совјетији! Треба ли да наведем примере који су и вама одлично познати!?"...

Тада сам, у магновењу, схватио; младић је био роб таштине изазване људском патњом. Био је спреман на личну жртву да би патња била спозната; с тим, да је само он саопшти свету. Отуда се на изложби појавио сам без пратње.

Већ сам коракнуо према њему; с намештеним изразом сапатње и саучесништва у болу, пун дивљења према месији који открива светске злочине - кад спазих, у вратима сале, анђела у прелепом женском телу! Одмах сам осетио да има неке везе са човеком који је нападао изложбу; али и то да је пореклом Рускиња. По флуиду који је прострујао у погледима између нас осетио сам да је из официрске емигрантске породице. Бели су испунили Београд, било их је на хиљаде. Код многих сам одлазио на чај, као троцкиста који то више није; као Рус покајник, као блудни син који се вратио у крило Матушке. Али ово прелепо лице у вратима галерије никада до тада нисам видео!

Тргао ме је глас младића који је млео о нашим злочинима; кога би партија у оваквим моментима прогласила провокатором а мене стрељала, као издајника, јер га нисам спречио у томе. На тренутак моја пажња према Хођеровом човеку (касније ћу сазнати да је био његов Борбаш) је ослабила. Задржао сам поглед на анђелу у вратима дуже него што је требало. Говорник је то приметио и све је отишло у пропаст. Моја намера да му се приближим тиме је пропала. Остала ми је она, као дављенику сламке, да јој приђем и упитам је за мишљење о изложби. Морам покушати било шта, само да се упознам са њом. Говорник би нам сигурно пришао. (Он је заљубљен у њу! Они су љубавници? Можда вереници?) Морао би да приђе, не би имао избора, ако би пожелео да сакрије свој пораз тог тренутка. Остала му је врло мала непозната могућност за маневар, ако би заиграо на њу и овај мој покушај би пропао. Наиме, ако је сујета хођеровца већа од његове љубави према младој жени у вратима галерије - ја опет губим! Али, ја сам човек који ретко одустаје у оваквим приликама.

Осим тога, то прелепо лице младе племкиње никада до тада нисам видео овде у Београду? Мора да је била из неке породице високих царских официра Русије? Бледило њеног племенитог лица вратило ме је у рану младост: с гомилом разуларених пијаних чекиста (био сам најмлађи међу њима, ако не и најмлађи), упадао сам у виле и летњиковце пораженог племства. Тада сам први пут, у свом узвишеном и јадном животу, видео на једном месту толико, безмерно море лепоте и светлости и чистоће. Није потребно да овде наводим шта је учинио тада чопор побеснелих гладних паса, који је пре тога данима локао људску крв! (Не због стида - јер ред коме припадам, и коме сам припадао, не зна за стид.) Нити то избегавам из пуког опреза да мој суд (о онима који лочу људску крв помешану са вотком) не дође на сто Службе - једноставно, ја сам постао човек коме је прорадила савест! И, то је сигурно, ову белешку ћу уништити!

Оно што ме нагони да помно бележим (морам признати, самоме себи, у таквим моментима личим на Рајмонда Лила у страћари на ободу алжирске пустиње), јесте осећање да је прелепо лице, са те изложбе, на неки начин било повезано са присуством Охране у Београду? Шчепао ме тај изненадни осећај чим сам коракнуо према њој!? Тада још увек нисмо уништили све огранке царске тајне полиције - мада смо, нарочито у борби с троцкистима и мењшевицима, успели да добар део те организације заврбујемо широм света. Лав Бернштајн (звани Троцки, са својим познатим Црвеним возом), преорао је и спалио више стотина православних манастира - па су људи из Охране здушно, често без пребијене копејке, радили за нас у требљењу тих вашки. Сада ме то овде помало чуди, не могу да се опустим, увек сам на време добијао информацију о њима и њиховом кретању. У Константинопољу на пример; али овде то није био случај. Да ли је то значило да се Охрана није повезала у Србији? Или још увек није била. присутна на овом тлу?

А онда ми је дошло из петних жила; то није била помисао које опомиње, то је био вулкан! Биће - још неко се интересује за њега! Ако зна где се Биће налази - тај зна, то је сигурно, да сам већ стигао, да сам и ја у близини Бића! Ја или тај незнани - један од нас мора бити уклоњен!

Стао сам грозничаво да размишљам; то је трајало сатима без сна, дању и ноћу: Појава тог изненадног проблема рушила је моје дотадашње планове око Бића. Сада, све се искомпликовало. Био сам исцрпљен бдењима решавајући новонастали проблем (није искључено да је узрок моје болести лежао у исцрпљености организама). О овоме сам обавестио Москву. Није стизао никакав одговор, нити се појављивао човек са гвозденим зубима. Уколико се нико не јави у догледном времену од наших - значи да сам једини кривац? Почело је да ме прогања осећање самокривице. Ако је тако - где сам направио грешку? Можда је она лежала у Турској? Вукао сам је као реп: човек који ми је открио податак о српском Бићу - остао је жив. Да се вратим у Константинопољ и да га потражим? Не, то не могу без наређења Службе.

Поставио сам цео проблем у најгорем светлу по мене. Моји противници у том случају већ су у самој близини Бића; познају све ходнике у путу до њега, знају све прилазе, џепове и депое које ваља проћи да би се дошло до њега! И не само то; знају све о људима који се налазе у близини Бића! Још им је једино остало да лично виде како изгледају та двојица људи: тај Флоров и тај скот од Дрекавца. Због тога су се и појавили на изложби? (Ако је то тако, прво што бих требао, да. учиним било би да опет променим стан.) Затим, ти који су дошли до Бића, како су успели у томе? Личним сазнањем или су имали помагача? Личним сазнањем до Бића се долази само мистичном стазом! Такву стазу познају, и по њој се крећу као усред бела дана људи из Охране! Нисам ли и ја сам (преко једног од њих, још тамо у Турској) сазнао за Биће у Србији?!

Али ако су ипак у питању помагачи - ко су они? Да ли су, оног поподнева, били на изложби? Негде, дискретно, међу малобројном публиком ? Можда ту лежи моја грешка? Нисам довољно пажњу посветио присутнима - моју пажњу одвукли су говорник и девојка у вратима галерије. Данима сам напрезао сећање: у први мах, једино што ми је остало у сећању било је како су сви присутни посматрали девојку у вратима - сви су приметили њену божанствену појаву; ни једно лице међу посетиоцима није крило своје одушевљење њоме! Негде иза мојих леђа, још увек док се напрежем у сећању, чујем оптужбе и изливе гнева младог хођеровца. Говорио је о хангарима Холоднаја Горе, у којима на слами умире од глади на хиљаде напуштене деце; а одатле, оне с надутим трбушчићима, пребацују сточним вагонима до теретне станице Северо Донец. На шездесетак километра од њега, агонија деце у глади се завршава, вагони су пуни малих лешева и заједно с мртвом децом бивају затрпана у масовним гробницама. Рекох, још увек ми у ушима прашти глас тог дечака; његов високи крешчендо очаја - али шта ја имам са злом? Да ли сам га могао спречити са својих седамнаест година? Ко је то јачи од историје? Смешно, таман кад смо сви поверовали да је то једино био у стању наш велики учитељ револуције - открили су да је навукао сифилис у једној јавној литванској кући, тако да је атентат Капеланове добро дошао! У сусрету с Бићем, уверио сам се, једино је оно јаче од историје, те проклете науке о људској патњи! Ко зна, можда је младић том приликом (због анђела у вратима галерије), видео у мени злочинца који му отима љубав? До ђавола, све људе које сам познавао у свом животу, а који су се, на овај или онај начин, борили против комунизма - радили су то из врло личних разлога! Због приватних трагедија, освете, презира; познавао сам чак и изневерене љубавнике који су се због тога. светили комунизму! Та бедастоћа расута и сама, у тој својој посебности, нема никакве шансе против нашег зла! Наше зло има идеју вечне правде и истине људског раја на земљи. У име те идеје милиони се убијају; али човечанство је слепо, оно неће да види те злочине, напустило је Бога, и сања правду! Хоће једнакост васцела светска пролетерска хорда, и на том путу згазиће сваког! Ми правимо ту правду за свет; једино ми знамо шта је једнакост - то је оствариво једино са материјалом који се зове људска крв! Полако комунизирамо планету; ми ћемо успети у томе јер смо рођени злочинци! Нико никада неће успети да раскринка наше злочине. Нити ће икада доћи до законског преиспитивања комунистичких злочина. Страдаће народи, читаве земље, али ми не! До светског комунистичког поретка и његовог испуњења треба нам само један светски рат (који, узгред буди речено, само што није почео!), а ми да будемо на правој страни, оној која ће победити. И, готово, ми са победницима и нема више наших злочина! Ту и тамо, временом, ако неко нешто и открије (и ми не успемо да му наместимо да га је појела ноћ), наши агенти ће то заташкати: прогласиће то успутним грешкама Револуције; непотребним левим скретањима, заблудама појединаца у реализацији општег циља, или одговором црвеног терора, над белим. Ако треба наши агенти ће поново измислити цара, обновити цркву, ожалити одојчад царске породице које смо у колевкама побили - све ћемо учинити само да останемо на власти. Ми смо несмењиви, а зашто? Зато што смо демоноимани; ми смо триклето семе пакла испуњено демонима! Због тога смо тако јаки - ми крвави, данас совјетски, а сутра светски комунисти! Луцифер је на нашој страни. Да, ђаво, као у Откровењу Јовановом, испод Печата! Ми смо прекаљене звери. Изашли смо из пакла. Подруми Лубјанке сведоче да је злочин био наша главна полуга успеха, а клозети и писоари хотела "Лукс" да смо имали најстрашнији људски шљам који је једини био у стању да проспе толику људску крв која је преплавила и исток и запад ове посране планете! Гладна, пролетерска хорда, сва, та духовна ништарија која сања дан и час освете, због својих празних црева, када ће својим црвенилом заговнати и исток и запад! Боже... (И ја недостојан помињем Име Господње!) ... Ево с каквим једноставним срањем човек може да подигне светску хорду — ето, то је сав програм светске Револуције! Да сви гладни буду сити и једнаки, а то ће бити остварено када светски комунистички поредак завлада говњивом земљом!

Изненада застадох с белешкама — бес који ме захватио удаљио ме је од проблема. Напољу, ледени ветар витлао је Дедињем. Учинило ми се да неко отвара капију од кованог гвожђа, на дворишту виле у којој ми је београдска организација нашла собу. Напрегао сам се ослушкујући. Ветар је био толико јак и капија је под његовим ударима шкипала. Те ме вратило у срж проблема: ако Охрана није у питању - ко се то примакао српском Бићу толико близу а да ја то не знам; нити ме Служба из Москве, обавештава о томе?

Е. Ф. Флоров: напомена
Нема никаквих закључака
за Централу,
обавезно, сваки траг ових бележака - уништити.

*

Београд,
негде средином фебруара,
1938. г.

Ових дана појавио се човек са гвозденим зубима; тачније једне вечери. Био сам одсутан из стана. По мом повратку у њега, затекао сам га за столом пуним јела. Гулио је велике главице црног лука и јео их као јабуке. Посматрао ме је преко залогаја, с дозом подсмешљивости у црним зеницама које као да су сијале однекуд с неког дна.

Видео сам у његовом погледу да све зна; схватио сам да све знају и ако ме позову тамо - тамо се завршавају сви снови, истине и будалаштине комунизма. Друг Јежов је специјалисте за сопствене, партијке кадрове.

Оно што ме је сачувало (засад од подрума Лубјанке), и мене је изненадило! Просто невероватно, ни на крај памети ми није падало! Биће, оно што сам сазнао о њему и оно њега - то ме је чувало. Нису знали шта је тачно то што сам сазнао — ни Службе, ни човек с гвозденим зубима, нико!

"Не би требало да си оптерећен скандалом на изложби" - рекао је, преко оног његовог смешка. Оћутао сам ову примедбу. "Централу интересује тумачење Хадиса оних из Париза. Наши из тог одељења су убеђени да негде у Спису лежи кључ тајне коју решаваш."

"У том Спису нема ничега од овог геополитичког простора. Нема ни најмање алузије на Биће" - одговорих.

"Да ли си сигуран?"

Слегнух раменима. Поред умора, осетио сам досаду; био сам сит свега.

"А Сто невероватних догађаја у Србији, коју је написао Рашид беј?" - упита он.

"Ништа им то не говори. Нити они имају представу због чега је, и ко је, уистину убио тог њиховог кнеза Михаила. Чак и они озбиљни који се баве историјском науком, тврде како је то дело сујетних људи и оптужених трговачких кесароша који су то учинили из освете, Једва да су негде прибележили да је убијен у Кошутњаку."

"Зар историчари не отварају питање шта је са полицијским документима са саслушавања убица или документима са њиховог суђења. Због чега су нестала? Можда су уништена?

"Наслућују да је убијен због Срба у Босни и Херцеговини; то би по њима био један од разлога."

"Не и једини" - настави он. "Нико од историчара нема исцрпан преглед о држању Беча тога времена?"

"Не, нисам наишао на такве изворе... Можда они постоје али нису у мом домену?"

"Да ли уопште постоји историчар који наслућује да је кнез Михаило знао за Тајну?"

"Не" - рекох. "Само сам наилазио на сентименталне записе савременика, набијене пристрасном емоцијом."

Да, био сам сигуран, наилазио сам на трагове о томе: убијени српски кнез, чини ми се, лично је био свестан постојања Бића - али ја о тим траговима нисам желео да разговарам са човеком за везу кога ми је слала Служба. Уосталом, зашто бих доводио у питање оно што ме чувало у животу?

Упорно ме посматрао неколико тренутака. Око усана му се појавио гадљив израз.

Потом ја лагано стао да отвара ташну. Шкљоцнуле су велике металне шнале на ташни. Дубоко је завукао шаку у њу. Тако сам вадио, својевремено, наган; тако је и он, сада, могао да га извади. Али, појавила се шака, велика као лопате, с гомилом згужваних новчаница. "Ово ће ти требати" - рекао је, бацивши новац на сто испред мене.

Када је изашао, остао сам под мучним утиском нечега што нисам морао да објасним себи: Шта је то заправо, што ме снашло у животу? Мене, борца за пролетерска права; окруженог тешком лујевином, с изнајмљеном вилом, и кога увек може да заспе смрад црног прженог лука са џигерицом и накиселог вина; коме сваки сумњиви смутљивац може да уђе и остави гомилу пара?

*

Тргао сам се из сна, окупан знојем, сав у врелини. Напољу је свањивало. Голомразица беше оковала прозорска окна ледом. Имао сам кошмаран сан.

После толиких недеља, у ноћашњем сну открио сам присуство једне особе на изложби, за коју држим да има неко значење. Али, сада у будном стању - чини ни се смешним и немогућим; далеко од сваке помисли да је то могуће. Наиме, да сам животним околностима био у ситуацији, временски колико је трајало то спорно поподне на изложби, да се и у мојој судбини понови нешто из биографије Ивана де Лемовицие, тарасконског официра из 1423. године!? И ја и он били смо, по свој прилици у додиру са истом особом. Он је успео да је приведе инквизицији - а ја сам, ето, имао сусрет о њом на изложби совјетског достигнућа.

У сну био сам на пар корака од тог предивног бледог лица, док је говорник, негде иза мојих леђа, дробио о злочинима Совјетије. Боја говорниковог гласа говорила је понајбоље о очајању које га је захватило јер, цела галерија је гледала у њеном правцу - ка вратима. Ја сам се нашао сасвим близу ње. Могао сам да вадим грч око њених усана. У њеним модрим зеницама пламтео је страх; личила ми је на срну која је ненадно, из честара, натрчала на чопор изгладнелих вукова.

Онда је праснуо онај мој скот од Дрекавца, обрушивши се на Хођеровог борбаша. Био је то жесток судар младих сујета. Ту су сучељене политике и идеологије биле само повод - она је била стварни узрок њиховог сукоба и мржње. Обојица су горели на патолошком огњу таштине; жеље за самодоказивањем пред њом и само што нису један другом, откидали месо о костију. Настала је гужва. И, ја сам је тог тренутка изгубио из вида; нестала је с врата галерије. Био сам очајан. Безмерни океан празнине сабио ми се у плућима. Имао сам осећај да живот истиче из мене. Тако је било на јави; то исто сам преживео и у сну. У ноћном кошмару цео догађај се поновио али и наставио тако да могу слободно да кажем да можда то више и нисам био је - већ Иван де Лемовициа, Тарасконац из 1423, године... Човек који је изашао једне ноћи из лучке крчме негде у Марсељу, за женом изузетне лепоте и кога су по сванућу пронашли мртвог! Да ли сам ја могао да напустим изложбу и да изађем за тим анђелом у девојачком телу?

Вероватно да сам могао, али нисам.

У очајању, због губитка мени несхватљиво драге особе (ишчилила је свака претпоставка о њеном учешћу у било каквој завери), поглед ми је био прикован за тло. Дошло ми је да, главу више не подижем; нити да било шта, и иког, више погледам! Запљуснуо ме је талас необичних, умилних звукова, а боја свега у галерији стала је да се мења. Почело је све око мене да лебди; мада сам још увек сасвим лепо могао да чујем жамор људи који су ме окруживали.

Као што рекох, био сам очајан и бескрајно усамљен. Ни сам не знам колико сам држао овој поглед оборен. Када сам га подигао: прво што сам угледао у насталој гужви били су пуни, здепасти листови на кривим женским ногама у белим сандалама са потпетицама боје злата.

Тргох се у страху пред појавом жене-кепеца. У сну је то откриће било крајње непријатно. Скоро се очешале од мене; била је нешто виша до изнад мог паса, иако штикле на њеним сандалама нису биле тако мале. Тај њен дуг повијен нос; или њен поглед, поготово свака влас на њеном темену, као да је била усађена у кожу темена, што је још више појачавало ћелавост женског патуљка.

Њен поглед, преко малог шпицастог рамена, и је сам се (у овом мом проклетом сну) нашао у Харкову тридесет и треће. Чека града Харкова добила је специјалан задатак да спречи и уништи појаву људождерства. Истину о тој појави (велику компромитацију бољшевизма) ширило је италијанско посланство у Совјетском савезу; и то је требало зауставити.

Појединачни случајеви људождерства постајали су све масовнији, сразмерно глади која је узимала маха. Установљено је да многи лешеви имају дуге резове на трбушној дупљи и да су без јетре. Једне ноћи смо их похватали. Читаву групу, створили су ланац препродаваца.

Вадили су јетре из још топлих људских лешева и правили надев за пирошке, потом су их продавали. То хапшење се одиграло једне априлске ноћи тридесет и треће. Међу приведенима, била је и жена-патуљак. Око врата је имала свезану црвену мараму. Не задуго, пуштена је из притвора, али тако да то остали ухапшени никад не сазнају, јер је била наш доушник убачен у бандитске редове. Међутим, после неколико недеља открили смо жалосну и запрепашћујућу чињеницу (будући да нам се тако нешто никада, до тада, није десило!)- међу групом ухваћених бандита и стрељаних, убили смо и нашег, правог, доушника!?

Шеф одељења Чеке, за град Харков, Литванац Јухас Цилигер, извршио је самоубиство јер је његов потпис гарантовао да је патуљица била наш агент. Убрзо смо сазнали, да је гнусна патуљица преко дана радила при градском агит-пропу, а ноћу је вадила још топле људске јетре из утроба помрлих од глади. У агит-пропу су нам рекли да жена-кепец већ неколико недеља не долази на посао; дали су нам адресу њеног пребивалишта. Било је лажно - наказу у том градском реону нико никада није видео. Данима смо трагали за њом. Све живе наказе смо скупљали и испитивали по Харкову и околини - али такву кепуљу нико никада није видео!

Сећам се - гледала ме је тада та патуљица из Харкова, исто као и ова у сну! С тим, што је у случају сна било мале разлике (да ли небитне?)... У сну је жена кепец била без црвене мараме и имала је нешто као брош у коси. Тај брош (или шнала) био је црвене боје и имао је облик цвета - али је, исто тако, пажљивим посматрањем могао бити и паук. Ова чињеница (макар откривена и у сну), поново ме је приближила судбини Ивана де Лемовицие и демонском ораклу који никада није стигао као доказ пред суд инквизиције - а који је имао форму руже или паука!

Е. Ф. Флоров: напомена
Постоје Списи који убијају!
Ово не сме да стигне до Службе у Москви!
Током исписивања-уништавати!
П. С.
Обратити се другом Центру, Париз.
Питати за мишљење о могућности појаве дезинтегрисаног духа (случај жене-кепеца).
Због чега касни одговор из Париза на тему Хадиса Башара ибн-Бурда?

***

Београд,
април-мај,
1938. г.

Данас, негде око поднева, поново сам га видео по ко зна који пут. Овога пута опет смо били сами. Ја и то Биће. Од Дрекавца сам коначно добио кључ од ове просторије у којој је тај необични Створ. Несметано и дуго могу да посматрам оно што је, пре свега, само по себи велика Тајна. Ево ме где сам ухватио себе како размишљам тачно онако како стоји у директиви из Москве: "То није обична књига - измишљотина у низу измишљотина; то је више од студије у којој пребива српско Биће! Треба да утврдиш колико има тачан број, у депоима тих примерака. Повежи се са комунистима пореклом из Ужичког краја — они располажу подацима о том феномену из Кремана. За Србе је то живи створ!"

Таман сам се, преко овдашњих партијских канала, нашао међу овим депоима с књигама - када ми је Дрекавац (иначе један од секретара овдашње комунистичке ћелије), почео да прави проблеме. Посумњао сам да очијука са београдском полицијом... Одлучио сам да не носим са собом оружје по граду, изузев веће количине новца јер ме, пре свега, московска Централа још увек није повезала ни са једним комунистом у врху судске власти Београда. За разлику од цариградске полиције - овде ако имаш новаца (што више то боље!) свака сумња у комунизам отпада! Уз то имам и радни пасош насловљен адресом белогардејске фирме "Перун & Син", са главним седиштем у Паризу. Тако да ће Дрекавац (у то сам потпуно сигуран!) потписати самоме себи смртну пресуду уколико установим да ме денунцира код полиције. Иначе осећам да, с времена на време, долази у искушење да то учини, Наиме, у разговору ме све чешће оптужује да му ја растурам партијску ћелију!? Дрекавац својим понашањем, углавном ригидном нетолеранцијом, вречећи као јарац, просто је разјурио људе око себе; тако да је партијски рад с људима, за који је он био као секретар задужен, једноставно замро! Следећих дана одлучио сам да га пратим; тако сам сазнао где залази.

На пристојној удаљености ишао сам за њим све до Сава-мале, и тамо је ушао у један ћумез од куплераја! Хуља се увукла испод тог црвеног фењера као ваш испод прња; тако сам се уверио да је све око његовог комунизма било једно обично глуметање. Једноставно, ово искуство натерало ме је да помислим да када зачепркаш Србина, сваки од тих говњивих материјала жели да буде један једини и главни комуниста. Ако зачепркаш Руса или Бугарина добијеш, одмах испод коже, Татарина. А Пољака и Хрвата не мораш ни да додирнеш, испод њих увек вири папа!

За овакав партијски рад, и због посећивања јавних кућа - Дрекавац би, како веле Срби, у Москви омркнуо а не би освануо! Али они знају да кажу и то да се од гована пита не прави, јер сва та, назови београдска комунистичка млађарија, није ништа друго него скуп кењаца, и салонских комуниста! Нема седмице откако ја овде водим комунистичку инструктажу, стрепећи на сваки миг из Москве, а да се у Београду не десе партијске провале! Онда те богатуне (из партијских редова) ваде родитељи уз добре кауције и дебеле везе. Они, после дан-два затвора, излазе као да су провели двадесетак година у сибирским гулазима, или као да су побили сву аристократију Европе! Ту, недавно, имао сам непријатно искуство с једном таквом гњидом у салону београдског Цинцарина, неког Поповића. Седео је заваљен у фотељи, у облаку мириса никога не примећујући; важан самоме себи као да је извео светску револуцију и установио планетарни комунистички поредак! Гледао је кроз мене, као да ме први пут види - а ја сам полагао толике наде у њега! Он је био моја највећа грешка откако сам добио премештај из Цариграда овде; и ко зна када ће то они из Москве употребити против мене? Нисам имао основну информацију о њему, била је то моја кобна грешка јер је био гузичар. Због младог учитеља из Кумодража, његовог љубавника који је из љубоморе пријавио групу људи - тако да је пала једна од већих партијских ћелија Београда! Сада је седео у салону као цар, док су остали добили вишегодишње робије. (Ко је платио његов брзи излазак?, можда је ту у салону, поред њега, било и богатих дупедаваца?, проверио сам, увек је био у слабим финансијама. Можда је пуштен као провокатор и сад ради за полицију? Проверити преко скојевске ударне песнице и по потреби - ликвидирати! Али тако, као да су десничари извршили атентат на њега!). Док сам га посматрао бес је куљао у мени - размишљао сам о оној гладној пролетерској беди која је заглавила у Лепоглави захваљујући овом салонском педеру. Видех себе како га спроводим све до Мурманска; да тамо, у снегу и леду тајге, ради на сечи боровине без часа одмора, све док му се не заледи утроба и мозак, све до његовог педерског црева!

Пало ми је на памет да о свему овоме обавестим човека са гвозденим зубима - нека он одлучи шта ће, и како ће, даље с овим скотом. У осталом, ово и јесте случај за Балканско одељење Коминформа - па нека оно одлучи о овом проблему.

У сваком случају, због ове београдске протуве не бих требао да усложњавам свој положај овде. Тренутно сам ту због сасвим другог поверљивог задатка. због онога заведеног под шифру као Српско Биће! Сазнање о томе, из Кремана, толико је важно за нашу Централу да ме је ослободила доскорашњег задужења (због чега сам и допутовао из Цариграда!), лова на гамад Лава Бернштајна која се довукла до Београда. Оно све што обавим овде, поводом најновије инструкције из Централе, иде директно у Кремљ - на сто Коби*.

Е. Ф. Флоров: напомена

Преобликовати закључке око овог случаја -
и предати човеку за везу с Централом.
Остатак текста обавезно уништити.
Тражити дозволу, из врха, за промену адресе.

*

Но, данас сам изузетно задовољан. Као што већ написах: с кључем добијеним од Дрекавца ушао сам код Њега. Сад се гледамо, ја и то чудо од Бића! Толико чудо а нико га не види нити примећује!? Због чега? Биће све надилази. Несагледивих је висина, немерљивих је ширина. (Треба све учинити да га Срби последњи виде, јер ако они залегну за правац Рајна- Солун овај простор биће изгубљен за комунизам!) Какву има представу буба када се нађе на човеку? Зна ли где је? Тако и овде, око Бића, његова најближа околина својих поживинчених судбина, слепачких живота свакодневно шеткари око њега у глувилу сопствених дана - нити зна, нити види, нити ишта разуме. А дођу му као неки научници, знањедавци, мувају се око Њега, преврћу силне листине около, смичу прашину и паучину с мртвих пожутелих књига које не говоре ништа. А Биће је равнодушно према свој тој људској глупости: ево га где преда мном дрема у свој својој сили и моћи. Као да хиљадама. година чека да се појави човек (Можда читава генерација људи? Само да не буду Срби!), неко ко ће да схвати Његову моћ и сјај - а силина његовог добра биће тада подељена са Човечанством!

Али, авај, тренутно је у тами, на дну свог кавеза; и одозго ме гледа ни тужно ни весело. Морам признати, Биће је равнодушно према мојој љубави коју осећам према Њему. Али ни моја мржња, којим случајем, не би му значила ништа. Биће је изнад сваке љубави и мржње. Овде је одлучило да се склони од људске (мада и најтачније било рећи, српске!) глупости, беде и лутања, кроз вихор патње, коју су Срби назвали, и називају, својом историјом!

Српске балауре, углавном оне које намештаљком одлучују о судбини овог народа, ламентирају лијући крокодилске сузе над историјском судбином Србије - а у исто време чинећи све да овај простор затворе Европи на њеном путу за Исток. Кад то ураде до краја - увек је рат; пустош и смрт и јахачи апокалипсе не напуштају, за дуже време, Србију. Онда српске балауре стану да оптужују светске газде као главне кривце њихов патње (мада су до тада ти крвави домаћи лупежи спроводили политику: Напред, Срби, јунаци и лудаци!), и тако све до следећег рата!*¹ А Биће је одувек било ту, поред Срба! На дохват њихових руку, пред њиховим очима!

Било је опаких (они су ту међу Србима) који су осетили каква сила пребива у српском Бићу - па су га одгурнули, као пуку утопију, у мрачне подруме иза седам брава.

Али, временом, Биће се лагано извлачило из мемљивих подрума на светлост дана. Ко су били људи који су се борили за праву истину о српском Бићу? Да ли је било оних који су знали његову тајну до краја? Какве су биле судбине тих људи?*² А Биће је сада ту, јаче од било ког живог створа, игром моје животне судбине, по којој сам се нашао у овом граду, сада је испред мене - као по свом најдубљем избору и по својим унутрашњим силама а не по било каквим људским принудама!

Зашто је Биће изабрало ово поднебље да се осами и склони пред људском глупошћу? Можда по великим воденим сливовима по којима је Рајна тако близу Дунава? Можда због овог народа који злонамерно научен од својих душмана папагајски понавља како му је кућа направљена на раскршћу светских путева? Последњи пишљиви крчмар, из последње посране губерније, зна да ако му је крчма подигнута на раскршћу путева може само да заради. Али овај народ, на раскршћу светских путева., воде лупежи а не крчмари домаћини! Воде га ево већ седамдесет година, тачније све од погибије Кнеза Михајла! И, што је добро за нас комунисте, водиће га из рата у рат!

"Биће Срба за под крушку такушу!" - чујем како причају сељаци по београдским пијацама. (Због ове изречене мисли морам прелистати П. Шиф-Г алоа, Париз, II Центар; његов коментар: М. Д. Н. Центурије, "Нови Анри").

Да ли ће овај мали број Срба бити последица најезде ислама на Европу?

Крв једном народу могу да полочу они који га воде - зар Срби нису доказ за то?

У свим ратовима, до сада, први се истурају. Ова мисао, са српске пијаце, можда би могла да буде и предосећање рата који долази?

Иначе, ова мисао (сазнао сам) саодноси се са Бићем - и то још из оних времена када је Биће кружило, као слободно и видљиво, планинама, брдима, селима и паланкама ужичког краја. Али је, убрзо, гоњење Бића достигло свој врхунац, према мом сазнању, средином друге половине XIX века. Биће је променило свој облик, постоје писани извори с томе. То се догодило 1870. године! Постојао је човек (или више њих?), који је, да би спасао Биће, променио његов облик, али при томе тај који је то учинио није открио своје име!

Већ сам ових недеља успео, мувајући се око Бића, да сазнам: било је људи, међу Србима, који су знали наизуст да изложе његову целину - мада никада нису докучили суштине Бића, нити његове смислове, а тек ту и тамо нагађали су његове поуке. Била су то времена када се Биће крило у самом човеку (као што анђео Господњи насели пророка или демон ђавоиманога!), тако је и Биће нашло своје најбоље уточиште, упорно исијавајући из њихових уста док су га Креманци изговарали! А онима који су то слушали крај огњишта; поред упаљених славских свећа, испод танушног трепета зрна светлости из кандила — бивало је лакше у страшним временима безнађа, свих српских смрти и ратова. Биће је сипало најтоплију жар преко језика тих ретких људи. После тога, кад Креманци минуше овим светом, Биће би вађено испод кућних прагова, скидано с кућних слемена, у стаклу вађено је из дубоких бунара, или из сувих јама безданица, зидано је у темељима кућа, скривано по црквама. Једном речју, било је неуништиво; огромно, блештаво, страшним огњем обдарено од чега човек може истински да узрасте!

Сада се гледамо ја и тај српски Створ. Чини ми се као да ми се обраћа: каква си ти бољшевичка будалетина. Дошао си однекуд из Азије, а ја сам толико тога видео пре тебе - видео сам и тебе на овом месту, ту где сада стојиш. Одавно, пре хиљаду дана и хиљаду година; још с почетка српског времена. Знам за све хорде које ће овуда проминути, које су биле и које ће бити. Знам за оне четири династије пре Немањића и за оне после њих - све до краја људског времена. А ти, бубино, шта желиш од мене?

Е. Ф. Флоров: напомена
Да ли постоји могућност да је Ч. М.
аутор који је променио облик Бићу, како би га сакрио,
овде у подрумима ове куће која је, данас, симбол
безбожништва?
Ако је то учинио, и ако Обреновићевац, Ч. М. је
заварао траг Бићу, више него успешно, пред
његовим гонитељима!

***

Београд,
почетком јуна
1938. год.

И. С. Аксаков је успео, коначно из Париза, да ми дотури податак који иде у прилог историјској чињеници о постојању једног таквог Хадиса. Да ли сам, тиме, па правом путу? Да ли је арканијска политика зла, која се кроз људску историју судара са Бићем, овим постаје јаснија?

На седницама одржаним у Паризу (јануара-фебруара ове године) код сира Роберта Паркеша у Одељењу Новог центра, у присуству неколико чланова, међу којима је био човек спиритистичког реномеа Роберт Пелетије, секретар часописа "Ревија невидљивог света". Обављено је читав низ покушаја, праћени експериментима, у огледу са приложеним Хадисом. Дошло се врло брзо до закључка да ће се експеримент одужити - јер приложени Хадис (будући преведен) није био исписан на персијском језику свог аутора.

Коначно се јави један дух и рече да се зове Џабер. Био је пореклом Арапин; као млад у једној најезди пустињских номада на калифат беше заробљен и продан на тргу робља у Исфахану. Купио га је неки богати Персијанац и у Персији је учврстио веру Алахову, Касније га, угледни господар, посветио знању које није баш увек зазирало а да не уступи од правоверне суније. Живео је све време свога овоземаљског живота у Персији од 760. до 820. године. Као доказ истинитости свога постојава он наведе преводе својих дела у библиотеци града Париза, под насловом: Summa collectionis, Compendium, Testamentum. У одушевљењу, што се коначно указала могућност решења ове тајне — један од чланова овог кружока, сам г. Пелетије отишао је још истог часа у библиотеку да провери истинитост ових тврђења и нашао да су тачна!? Од присутних, за ту личност персијског аутора, проблематичног Хадиса - нико никада није чуо!

*

Био је почетак јуна. Некако тих дана стигао је у Београд па је свратио до мене. Таквим људима као што је био он ни будала не би поверовала; не знам због чега је био убеђен да сам ја један од тих који му верује? Мора да је и њега деформисала слепа партијска послушност - подређени су се слепо држали да је све истина што долази одозго; а он је био један од ретких овде, ако не и једини, за везу с Москвом.

Рекох, био је почетак јуна с нагло претоплим данима, а на њему је још увек био онај мантил од пуног штофа и дубоке црне ципеле. Овог пута, из своје црне ташне извадио је кобасицу, јаја и, обавезно, црни лук. Док је јео великим залогајима из препуног тигања и гризао лук гвозденим зубима пала ми је на памет мисао за коју нисам сигуран да има смисла: човек који ће сигурно испунити зидове ове виле, у којој сам изнајмио собу, задахом црног лука - има манију гоњења? Пред могућношћу да буде отрован (веома убеђен да је битан, толико да је несигуран и међу својима?) сам себи припрема јело.

Први је проговорио гвозденозуби, преко залогаја, човек за везу чије име (ни право ни лажно) још увек нисам знао: '"Исламски комунизам" је занимљива студија. Колико си је времена писао? За мене у њој има много непознатих података..."

"Одмах по прихватању новог задужења" - одговорих што сам могао марније; чуло ме није варало, осећао сам да нешто вреба не би ли сазнао од мене а што би ми се, касније, обило о главу. Знао сам то добро, као ваздух који удишем, ми комунисти највише уживамо кад таманимо једни друге. Зар тај осећај нисам имао с троцкистима?

"Инсистираш на идеји по којој би комунизам могао да користи искуству муслиманског ширења?"

"Између осталог. Планета мора бити пролетерска држава" - рекох. Он климну главом и н настави да једе.

На моменат понео сам се мишљу да му то образложим, али ме је нешто у мени спречило да то учиним питањем које сам поставио самоме себи: зашто? Па зар то већ нисам написао у поменутој студији? Чему понављање? Дужност сваког светог рата подигнута је на достојанство шестог стуба вере у учењу верске исламске секте Хариџита. Без те дужности, ислам никада не би поседовао експанзију највеће силе у историји. Један од главних задатака калифа, по учењу Хариџита, јесте да се не дозволи потискивање уназад геополитичког и верског зида исламске религије; оног вида која раздваја дар ал-ислам, или земљу ислама од дар ал-харба, или ратне територије. Да ли је гвозденозуби тај став Хариџита поредио са религијом комунизма и државном територијом Совјетског савеза?

"Ја сам муслимански син рођењем" - процедио је коначно преко усана, танких као процеп, - "У именослову ми пише: Србин турског закона" - покушао је да се насмеши. "Сад сам комунист, то побеђује на земљи." — Брзо климнух главом. Он је застао са жваком; из дубине његових очних дупљи помно су ме посматрала два мала црна пламена.

*

Ово што ћу следеће да убележим говори о мојој озбиљној дилеми: није ли мој задатак да управо и ја порадим на томе да на овим просторима буде што више ратова? Шта, питам се, зар то не чиним? Решио сам, можда, најтежи проблем до сада: тачно одредио локацију где се Биће налази, на ком је месту (у Београду је) и шта га окружује, на који начин и који тип људи (и њихова знања) воде рачуна о њему. Ако бих овоме додао, а морам, јасну директиву Службе, коју ми је јакоже просто изрецитовао човек за везу с Москвом: "Мало петокраке, мало гусле и они ће нестати из историје"- чуо сам његове речи, које као да су зашкрипале, преко гвожђа, у његовој усној дупљи. Пред овим чињеницама човек, на мом месту, требао би да буде задовољан, али ипак није тако! У сопственим очима изгледам самоме себи јадно и неуверљиво! Због чега сам толико преокупиран њиховим Бићем? Можда тај разлог тиња дубоко у мени, то осећање које ми говори: оно не може бити уништено - залудни су сви радови на томе да се Биће уништи!?

Прво, и врло просто, ако је до уништења - могу да изазовем пожар у згради где се Биће, тренутно, налази; само, шта тиме добијам? Пре, или касније, већ ће се наћи нека будала (и то на једном месту Биће тврди да ће га сачекати!), која ће то учинити убеђена да ће тим чином уништити Биће! Али нема тот огња из којег Биће неће изаћи у далекој будућности! Можда ће то бити баш онако као што тврди на једном месту: "Сада ме ретки знају и познају! А бићу видљив у Београду 2070. године по Христу!" Ако је ово истина - ко то може да спречи!? Ја? Какав идиотизам!

*

Ту, скоро, указала ми се прилика да се нађем у друштву заједно са господом заступницима паришке фирме "Перун & син" - овде, у Београду, у једном виђенијем салону господина С. Празни разговори старије господе, фриволне даме које кокетно показују своја утркивања с модом; подлачко трговачко меркање будућих жртава повереника кредита, сво то мучко одмеравање јачине финансија, као ту и тамо, то је обавезно за оваква места, намигивање и почетак флерта будућих љубавника - све то, као што рекох, не би вредело помена да нисам сплетом случаја сазнао неке појединости које су ме још више увукле у вртлог везан за Биће!

У тренутку кад помислих да је досади дошао крај и да је заиста време да кренем; негде иза мојих леђа (био сам још увек заваљен у фотељи бидермајера), тик до мог уха, чух соноран глас млађег мушкарца: "Ви, господине, немате појма какав је то човек био! Тек је изашао са ручка по позиву краља Александра, а већ је стигао да нас, испред капије двора, упозна са човеком чији су сви зуби у горњој вилици направљени од гвожђа!"

"Ма, допустите, млади господине, све је то екстраваганција! Поза Ха, нерђајући челик у зубима! Ја знам ко је био ваш пријатељ! Знам како је ушао у Енглеску први пут, почетком тридесетих. Али, никада до сада нисам чуо за тај дијалог између њега и краља? То личи, на - њега, воли сваком да држи придику и да се прави најпаметнији, па и од краља! Знам ја ко је био он!"- зачух глас иза мог потиљка, по боји и свежини, рекао бих постаријег мушкарца. "Ко?"- уследило је помало нервозно питање оног млађег човека иза мојих леђа. Требало је да устанем и одшетам до угла салона; одатле бих успео да им пажљивије осмотрим лица. Касније бих се распитао ко је био онај млађи човек из салона који се упознао, ту није било никакве сумње, са гвозденозубим...

"Новодобац, знам то још из оних дана када је био члан Младе Босне, она му је била само параван. Све ратне страхоте, гажења Албаније провео је на италијанском Каприју; склонио се човек, мислим да иду на два колосека па који упали..." - и ту више нисам био у стању да разазнам шапутање старијег човека, јер је у просторију грунула група гостију тражећи у сав глас танцовање. Реших да не мрднем из фотеље; нисам био сигуран да бих успео да их добро осмотрим у новонасталој гужви која је завладала салоном.

Одмах при првом такту музике за игру, која је закрчала из грамофона с огромном трубом, уз шумове дамских хаљина - млађи човек обраћао се као навијен, додуше нешто тишим гласом, старијем господину до себе, тако да сам сасвим лепо успео да ухватим смисао његове приче:

"Шта рекосте, Новодобац? Значи, тачна је била тврдња да је збунио краља. 'Вас су препоручила озбиљна господа' - обратио му се Александар, зачуђеног израза на лицу после првих реченица необичног госта. 'Будите љубазни и појасните о каквом је пројекту реч'?-млео је, иза мог потиљка, млађи мушкарац, понављајући краљево питање свом старијем саговорнику у салону.

'Ваше краљевско величанство, зар пред оволиким званицама?' - упитао је гост, не без дрскости у гласу. 'Бојим се да не присутни неће схватити.'

'Слободно изнесите шта имате, зар не седимо међу Србима?'

'Ако сте створили земљу која се зове Југославија, онда њена територија, да би заживела као државна, треба да има свој језик, веру и један апсолутни устав који би важио за једну недељиву државну целину каква је ваша земља!'

'Али господине,' - прекиде га краљ - 'то око државе и некако разумем, али ми нисте јасни с језиком и религијом? Како то мислите?'

'Ваше величанство, ни са вашом државом неће ићи лако, али ја верујем у вашу снажну вољу! Проблем језика је веома тежак! Он лежи у великој сличности српског и хрватског; стога би требао неизоставно да доживи реформу! Југословенски језик би морао бити језичка заједница српског, хрватског, словеначког и арнаутског језика!

'Шта сте рекли!?' - запрепастио се Александар, посматрајући човека испред себе као да је пред њим сабласт; ни лица околних људи нису била ништа мање запрепашћена.

'Дозволите, величанство. Држава без свог језика и своје вере никада није постојала у људској историји, докле је ви нисте направили, ви сте створили чудо!' - каза гост и настави хладнокрвно:

'Недовољно упућене историчаре збуњује чињеница. што су многе државе прихватиле монотеистичке религије као своје, не обраћајући, при том, на ноторне чињенице да папинство ипак није римокатолицизам, нити је православље истоветно светосављу. Зато би, уколико желите јаку државу, југословенска вера морала бити религија Балкана, а то значи службени обреди и храмови морали би имати заједничке особине свих религија с овога тла! То и онако очекује човечанство на крају људског времена, једна религија! Како ће се друкчије и испунити Писмо о Другом доласку Христовом! Ако то не учините, ваше величанство, доћи ће нека друга религија, или идеологија свеједно, која ће оставити само љуштуру од вашег дела, а ову државу изопачити!' - Мало је рећи како је запрепашћење на монарховом лицу прешло у гримасу ужасног беса; вилица искривљена од беса није могла никако да се смири упечатљиво дрхтећи - скочивши од стола, пун беса, краљ је руком закачио кристалну винску чашу која је праснула у облаку срче ударивши о мермерно тло. 'Губите се напоље!' - заурлао је разјарени Александар - 'и да вас моје очи више никада нису виделе, а уши чуле да се налазите у овој земљи!'

Д. М.* се наклони; упутивши се ка излазу из двора осетио је на својим, леђима исцерене погледе лакеја и дворске камариле, појединци који су, како се приближавао капији двора, бивали све безначајнији.

Ту, испред двора сам налетео на њега; случајно, био сам у шетњи. На брзину ми је саопштио да мора хитно на пут за Енглеску; затраживши ми новац на зајам. Стекао сам утисак да није имао чиме да плати путну карту! Нажалост, тога тренутка, код себе нисам имао ни пребијеног динара. Понудио сам му да свратимо до мене, али је он то одбио под изговором да му је низ послова у плану а пут за Лондон неодложан!

То је просто да не поверујете, господине Гођевац, нисмо стигли ни до травњака, пришао нам је човек с којим ме је Д. М. упознао. Човек је био сумњивог изгледа, мада прописно обучен; могло би се рећи с елегантним, по последњој моди, оделу на себи. Али, чим је незнанац отворио уста спазио сам да су ми сви зуби у горњој вилици начињени од гвожђа! Замислите, господине, од гвожђа! Замислите, господине, од гвожђа!?" млео је тај глас, млађег мушкарца, тик иза мог потиљка, скоро на ухо оном старијем господину. Десетак парова, припијених тела било је зането игром; у салону је бивало све топлије. Устао сам и изишао напоље у хладњикаво августовско вече.

*

Обично у току ових летњих ноћи не спавам; размишљам и коментаришем белешке које сам прибавио у току дана. До сада, успело ми је да их прокријумчарим поред службеника који надгледа ту врсту гробља успомена; људи су ту као муве које миле између полица, запахнути задахом књига. Обично нађем неки заклонит сто, у полумрачном углу; направим читаву бусију од поређаних књига око себе - и онда кренем да узимам из искуства Бића, помно бележим оно што мислим да сам докучио: Биће има много времена; то је најтеже, разлучити та времена!

Али прошле ноћи сам заспао овде, необично рано, за столом над белешкама. У сну - нашао сам се у јеку операције: приводили смо ухапшене Кијевљане. У кијевској улици Садоваја постоји кућа под бројем 5. Има широки пасажни улаз, и велико поплочано двориште. Да ли је потребно рећи: ко овде жив уђе - жив не излази. Од дворишта смо направили огромну, дубоку и широку раку. Трпамо их у њу не водећи рачуна да ли су баш мртви.

Батинане до смрти у подрумима огромне кућерине бацамо у ту ископану раку, потом слој креча одозго са пола лопате земље. После долази, одозго, друга група; и тако редом. Кад се ова рака напуни - одмах до ње приведени копају другу.

Те ноћи, у сну, нашао сам се на дну те проклете раке. Газио сам по гомилама мртвих и полуживих људи. Нисам могао горе. Онда су стали да се придижу они у чијем сам саслушавањима учествовао. Ја сам потписивао њихову ликвидацију; свеједно, и да су били људи (тако сам их назвао) који су дошли у комунистичку Москву по сопствену смрт! Били су то спавачи, у сну који се звао комунистички рај на земљи, и преко Америке дошли су као добровољци да граде совјетску Русију! Преко стотину тих говнара, пореклом Срба, дошло је преко сињег мора овде да гради говњиви метро у Москви! А онда су схватили да гладују и да се смрзавају и да се налазе у пакленим условима - потом су се, ти говнари, сетили Америке и затражили да се тамо врате, али нема повратка ни за кога, па ни за њих, тамо где су дошли. И ми смо покупили те говнаре, који ме неће дати мира у ни једном мом проклетом сну до краја овог мог проклетог живота! Ти одвратни спавачи који нису знали истину о времену и месту на коме су се нашли; распаднутих тела, проваљених лобања, испалих очију и трулих руку давили су ме у сну. Био сам у пакленим мукама; успевао сам некако да им се измигољим из загрљаја, бежећи ноге су ми пропадале кроз труле утробе и глиб од људских црева и земље.

Колико је трајао тај кошмар? Не знам. Сан се настављао, али у неком другом кругу пакла!

Уском стазом, кроз густу борову шуму, спроводили су ме чекисти кундачећи ме.

Када су ме увели у острвску робијашницу био сам сав у крви. Острво Лемнос, ту сам допао као ревизионистички кадар; члан партијског апарата високог ранга!

Ту сам био на новом задатку чеке, после проклете улице Садоваја овде сам био затворен као троцкиста. Мој задатак је био да се убацим међу те шљамове Лава Бернштајна Троцког! Нико од стражаре, нити било ко из управне зграде лагера - није знао за мој прави идентитет, нити моју праву сврху боравака. Нисам имао човека за везу са Службом у Москви. Никог. Био сам сам. Бачен на то проклето острво Лемнос, у његову зелену пустош оковану ледом.

Није прошло ко зна колико недеља, а ја сам стекао поверење тог бољшевичког отпада. Увели су ме у једну своју ћелију - сви су некада били, на овај или онај начин, становници хотела "Лукс", а сада су ту у робијашници Лемноса због партијског сукоба са Маријом Фрини. Те будале о ничему другом нису размишљали до ли о атентату на њу чим им истекне казна!

Било их је петорица; први троцкисти које сам упознао овде - њих петорица имали су сто двадесет и седам година робије!

Робијашница Лемноса имала је расуте кажњеничке логоре свуда по острву; са убицама, умоболнима, сифилистичарима, белима, социјалистима и свакојаким мењшевичким олошем - у мору ледене пустоши море људских гована. Ја сам, као што рекох, био у делу логора где су били заточени они који су издали бољшевизам. Најгоре су поступили с нама, бившим партијским друговима.

Онда је дошао тај, после неколико година мог робијања, дан када је на острву избила губа! (Тај дан је испунио кошмар у сну који ме неће напустити!) У грозници, лепрозни су шетали избезумљени по лагерском кругу. Онда су почели да умиру: сви, и робијаши, и стражари, и апаратчици затворске службе. Убрзо је нестало хране, а лекова никада и није било у том паклу. Нико није смео да приђе Лемносу - вест о епидемији раширила се као снежни оркан до најудаљенијих области.

Једне ноћи, оно што је било здравих из управе логора и десеткована стража тајно су напустили острво. На Лемносу су остали, од хиљада робијаша, пар десетина преживелих, губа и глад.

Стигао сам у Трапезунт после неколико месеци пробијања са групом белих Колчакових официра. Били смо живи костури; мртваци који су још увек дисали. Прошле су недеље док се нисам како тако опоравио. У цариградском Емиграционом бироу добио сам пасош политичког емигранта. Бироу сам доставио своју адресу у Цариграду и чекао. Нисам дуго чекао. Знао сам да ће ме пронаћи. Нашима нико и ништа не може да промакне, кад-тад те пронађу. Служби је све достижно. Ту сам добио нову директиву: задатак се наставља и у новим околностима. За почетак сам морао да проверим колико се преживелих троцкиста извукло са Лемноса и где се налазе? Да ли су на територији Турске или су продужили у новим правцима, ка новим одредиштима. Ко у Турској држи троцкистичке пунктове и њихова тачна одредишта?

Цео тај пакао вратио ми се у том сну. Све сам то морао наново да преживим. Тресао сам се у врућици; тело ми је горело. Имао сам гадан осећај да ме нешто вреба, али ја никако нисам био у стању да докучим шта би то требало да буде...

Онда сам се сетио патуљице! Била је то потпуно идиотска мисао: ако и јесте та мала наказа била на совјетској изложби - зар је то била она иста и из Списа Рајмонда Лила, из 1423 године!? Постао сам један од оних проклетих људи којима су снови и стварност измењали места. Поново сам узео да прочитам, по ко зна који пут, Лиловог "Демона који није успео да се врати". Али, овога пута, после неколико прочитаних редова као да сам у шакама држао жар! Па ја се никада нећу вратити тамо у совјетију! Сви који су се вратили тамо убрзо су нестали у чисткама! Ја сам демон који не може да се врати међу своје демоне - комуниста којег чека Сибир! О, Господе! Какав сам само вулкан осетио у себи; ја сам Пробуђени Рус који гори на унутрашњем огњу! Али како тој ђаволској секти да умакнеш!? Тог момента на вратима се зачуло лупање. У ово доба, помислих, то једино може бити гвозденозуби! Брзо склоних ове задње листове са стола и коментаре које сам правио после посете српском Бићу! Прилазећи излазним вратима дедињске виле у којој сам изнајмио собу, понадао сам се да је у питању неки други незвани гост, чак сам пожелео и београдску политичку полицију - све, само не њега! Али, то је неумитно био он: управо се јавка тако и завршила - два јака ударца и један слабији на улазним вратима.

Тог јутра, пред свитање, када сам га угледао на вратима, био је блед с гримасом мучнине на лицу. Одбио је да скине мантил, из руке није одлагао своју ташну.

'Централе се интересује за извештај о Бићу. Касниш, друже Флоров, а ми не знамо узрок томе? Како стоји ствар са Аксаковљевом науком?' - рекао је то гласом прозуклим у чијим се дубинама осећала потмула претња, мада је било и дозе поруге у њему. Одмах сам схватио да је осећање, тога јутра, да ме нешто неодређено вреба, сада стало да се испуњава.

'То су будалаштине, филозофија материјализма то не признаје' - одговорих што сам могао мирније. Као да му је било лакше; покушао је да се насмеши оним устима танким као процеп. Прошетао је до мог стола бацивши летимичан поглед по њему.

'Око Бића радим полако и темељно. Ту не сме бити грешке; било би кобно за нашу ствар' - додадох , с опуштеношћу која и мене изненади.

Коначно почињем да схватам Корвинуса, Лила или Надона! Докучио сам смисао арканије! Паклене науке о власти!

Шта је то савршена арканија? Брутално и голо отимање власти? Не, пре ће бити да је то фина обрада грубог, неофитског камена; руље или хорде - у једном народу где њени најподлији и најпокваренији део води главну реч, а племе га слуша без поговора и у том бедном, слугањском послушништву, и робовском страху, полако губи и нестаје! Али, то је процес! Треба доћи, кроз историјско време, до те арканијске фазе у којој би твој човек водио противнички народ!

До тога се долази лагано, подмукло - преко конзервиране коњетине заражене вирусом шпанске грознице, којом је требало да се спасе, наводни ратни савезник, од глади; или бомбардовањем тих истих савезника, слањем топовске муниције већег калибра! Да и не говорим о томе како противничку хорду треба преко плаћеника, из њених редова, довести у стање колективног самоубилачког транса, у коме ће хорда тражити једино ратове, сукобе и сопствене гробове; а узвишени идеали као што су Отаџбина, слобода, народ или сопствена историја бити параван страшног и крвавог губитништва! Хорда, под магијом арканије, све ради у корист сопствене штете! У таквим околностима хордин кан је незаменљив; нико не може као он да буде синоним хордине слободе у борби с целим светом! Тако најперфиднији издајник, и вођа једног народа, постаје јунак јадне, губитничке историје племена! Хорда није званично окупирана, она није у "ропству под туђином", напротив, она је све ратове добила, њени жреци су једино видели лице хординог бога (оно личи на каново!), а сам кан је божанство јер ни један народ нема таквога вођу! Пут у самоуништење. хорде овим је отворен — арканија је савршена!

Тако би отприлике изгледао сажетак мог искуства што сам га стекао бавећи се тајном српског Бића!

Све до онога дана у историји Балкана, вели Биће, када треба ишчупати њиховом народу Сребрну жилу куцавицу. Како!? Тако што би се изградио најмодернији аутопут од граница северне Италије, дуж мора, све до Грчке! Кућа на сјајним раскршћима светских путева била би, тиме, на прагу Азије - постала би европски каганат! Они који на томе здушно раде, стално понављају како је Београд караула погранична, а Србија несрећна јер је на друму народа! Имам потврду за ову тезу: једне вечери Биће ми је дошапнуло како ће они (арканијанци) све учинити да се никада не изгради пруга из Европе до српског мора! Али ће бити изграђена! (Свет очекује рат с нацизмом - о каквој прузи је реч!?)

Постоје чињенице које нећу, или нисам у стању да схватим, она врста знања које сам приписивао хиру Бића (ко зна, помишљам и на цинизам Бића према мени?)... Како би иначе могао да протумачим његове сугестије о српским пругама, чијом изградњом настају ратови на Балкану? Или пак, о оној прузи, кроз Србију, чијом би изградњом биле доведене у питање све луке на Северном Јадрану изнад Дубровника!? Човека преокупираног марксистичком мишљу овакве ствари апсолутно не додирују; безбожник је равнодушан према свакој врсти преддестинације божијих енергија у људској историји! Пада ми на памет страшна мисао (због које ћу овај део свог записа сигурно спалити јер би ми, уколико би га се дочепала Служба, донео сигурну смрт!), а то је: да ли, уистину, представљају светски политички проблем нацизам и комунизам? Шта ако су те две гадне, крваве измишљотине наместили арканијанци несрећном људском роду!? Питам се, да ли је Биће овако нешто изричито тврдило? Не, евентуално, ту и тамо понеком алузијом или ставом, могуће је да је сугерисало како се зло отело арканијској контроли, попримивши облике светских ратова!? Значи ли то, запитах се осетивши хладноћу из пакла, да арканијанци неколико стотина година унапред контролишу, а једним делом и програмирају, будућност света?

"Ако је тако, неће издржати, нестаће овај народ!" - узвикнух у чуду - "како у историји уопште, до сада, и постоји!?"

Трже ме звук сопственог гласа. Ипак, чињеница да је Биће било склоно црном хумору давало ми је наде да није све баш тако црно. Наиме, на једном месту, Биће је тврдило да ће, у једном тренутку српске историје, пруга овог народа бити у рукама кловнова и лакрдијаната кагана и његових арканских газда. Њихове циркузантске улоге толико ће бити уверљиве да ће хорда поверовати и у ове канове опачине!? Насмеших се, то ме је мало ободрило — био сам комунистички гост, овде у Београду 1938. године, на хлебу овог јадног народа. Просто ме је разгалила слика до ганућа, која је искрсла у сећању, из детињства у Одеси: кловнови који се јуре по шушци испод циркуске шатре — знао сам да на свету не постоји народ кога могу да преваре политички лакрдијанти!

Када подигох поглед према прозорским окнима, напољу беше мркла ноћ. Био сам сам у изнајмљеној соби виле, чији је власник био један од чланова овдашње партијске ћелије; савршено сам био покривен чињеницом да сам у стану милионера, доступан само нашима. Био сам на страни оних који су се борили (за сада само својим програмима) против политике опстанака и значаја сопственог народа на овим просторима. Али, каква ме то слабост захвата!? Нека и једни и други иду до ђавола! Ја сам интернационалац! Још увек сам бољшевик, војник своје партије! И овде се налазим на задатку - треба да се дочепам Бића! Историја је, између осталог, и огромно гробље несталих народа. Срби, у том гробљу, неће бити ни први ни последњи.

Осећао сам: налазио сам се на крају своје прве велике лекције после неколико месеци проведених у близини српског Бића!

Е. Ф. Флоров: Напомена
У партијском раду строго је забрањено
остављати писане трагове иза себе!
Поготово ако у њима има биографије!
Сигурно бих био стрељан за изношење
ових прича о партијским задацима.
Поновити захтев о промени места становања!
Постоји ли могућност да се удаљим из
Београда на неколико недеља?
Зар нисам заслужио да се одморим у
дачи, на обали Црног Мора, барем недељу
дана?
П. С. Спалити све писане трагове!

***

Сва моја трагања за идентитетом човека који се, после ручка са краљем, упознао са гвозденозубим остала су без успеха. Недељама сам улагао напоре да сазнам куда се креће, овуда по Београду, гвозденозуби; за мене је то било опасно, али сам имао нагонску потребу за тим! Такође сам тих недеља био на ивици море: никако нису стизали одговори из Новог Центра у Паризу...

Морао сам да сазнам шта се крије иза патуљице, због тога ми је била потребна информација о дезинтегрисаним духовима. Да ли сам на изложби доживео феномен материјализације духа, а представу целог догађаја стекао тек у сну? Можда сам због овог проблема требао да се обратим лично, без посредника, И. С. Аксакову? Шта ако је у Паризу откривено да иза тог захтева стоји бољшевички агент у Београду?

Могу слободно признати: Аксакову дугујем живот. Негде пред само избијање Октобарске - брат ми је убијен као комуниста приликом покушаја бекства из Петропавловске. Његова вереница, Александра Шура Настасијевна, чим је чула за ту несрећу посегнула је за отровом - убрзо је умрла у тешким мукама. Године су пролазиле, мислим да је прошло више од петнаест година од њихове смрти. Био сам у сред акција против троцкиста; живео сам тих дана врло растрзано, стално у покрету, на релацији Цариград-Софија-Париз. Онда ме је једног дана у Паризу потражио мој пријатељ Аксаков. Наше пријатељство траје још од шеснаесте, као ђака учитељског лицеја у Одеси. Аксаков је, преко мене, упознао мога брата и Шуру и, како сам увидео, ни то пријатељство није заборавио после толико година емиграције. Тада у Паризу водио сам се, као и данас, под радним односом у фирми "Перун & син". Када ми је почео причу први пут поменувши, после толиких година, Шуру нисам могао да се сетим о коме је реч! Цела његова прича личила ми је на духовњачка бунцања, али сам оћутао, нисам желео да га повредим. Знао сам да је Аксаков уложио сав свој живот у ту врсту истраживања - прогласивши то новом науком!?

Схвативши да се, као материјалиста и атеиста, устежем да у то поверујем, Аксаков је наставио да излаже читав низ информација о мени (за које ни у сну није могао да зна!), и о мојој смртној опасности која треба да ме задеси уколико не услишим Шурину молбу из смрти и не послушам је!? Тада му нисам поверовао и поред свих доказа о мени - то је било први пут.

Није прошло неколико недеља, а ја сам у Паризу добио задатак да прихватим наше из Швајцарске и да, заједно са њиме, ликвидирам једну већу групу троцкиста у Лиону! У нашем првом разговору, Аксаков ми је рекао број људи које треба да сачекам, име издајника у нашим редовима, имена троцкиста, као и називе улица са прилазима тргу на коме смо требали да наместимо заседу — све је било тачно, као да је Шура била присутна, из смрти у моменту када сам примао директиву! И не само то, речено ми је време и место са кога ће револверско зрно бити испаљено, с леђа, у мој потиљак!? То је, ипак, било превише и за мене; и сам сам имао осећај да ће се та акција лоше завршити, а онда је Аксаков дошао са тим вражијим упозорењем!

Затражио сам дозволу за измену целе акције. Нисам навео праве разлоге. Назначио сам сумњу да је постојала могућност провале плана, то је значило да имамо кртицу у својим редовима. Могли су да инсистирају код мене одакле ми та информација у последњем тренутку... Али то Служба није учинила — имали су поверења у мене. То није била прва акција те врсте, никада нисам правио грешке. Напротив, све моје команде у ликвидацијама увек су се завршавале симулацијом међу троцкистима, тако да су се остаци њихових група клали и међусобно оптуживали за издају! Било како било, од тог Шуриног упозорења из смрти — ја сам поверовао у заумни свет. Оно што не могу себи да објасним и што код мене увек изазива недоумицу је питање које често сам себи постављам! Зашто Аксаков и његови духовници помажу једном комунисти? Ту енигму никада нисам успео себи да објасним.

***

Београд,
јула-августа,
1938. год.

Приликом задњег сусрета са српским Бићем сазнао сам за рат* Али, то није био рат о коме пише и кога очекује цео свет рат са нацизмом или с нама комунистима! То је некакав српски рат са целим светом!? Каква лудост! То је немогуће! Једино ако Срби буду имали кана, као што су га имали Скири, пропаст ће бити неминовна! У том рату, вели Биће, кан би се договорио са белом петорогом звери (најјачом људском силом још од Вавилона!), колико би временски трајао и где би се на тлу Србије одвијао тај рат!?

Нешто као договорени рат!? Немам примерније речи за ту врсту злочина. Никада се такав рат није догодио у људској историји!

Народи света имали су кроз своје историје издајнике, али никада читаве врхушке које су их водиле у пропаст! У српском случају арканија ће бити примењена над сопственим народом! Да ли ће то бити могуће?

*

Падало ми је на памет да Биће некако доведем у контакт са Аксаковим и његовом окултном паришком групом — али то ми се никако није дало. Мада, то морам признати, ишло је тешко понајвише због мога личног доживљаја целе акције и њеног смисла, то се једноставно косило са мојим погледима на свет! Целој ствари бих пришао крајње темељно и са великом опрезношћу - они би нестанак Бића (сигуран сам у то!), касно приметили! Али, нека сам проклет ако ме вара вражији осећај који имам док о овоме размишљам - он ми говори да би тим контактом Бића са Аксаковљевим кругом моја судбина постала слична судбини Ивана де Лемовициа!? И он је носио нешто као оракл и (на путу за Лион), нестао негде у ноћи испред мрачне марсељске јазбине! Оно што је за Лемовициу био судбински изазов и што је искрсло, тако изненада, пред његовим очима у марсељској крчми - то врло лако могу бити околности које су почеле да се, из дана у дан, гомилају око мене.

*

Танак зрак сунчеве светлости падао је одозго, кроз прашњава горња окна, на мене. Седео сам у мрачном углу и посматрао Биће. Нисам имао снаге низашта, само сам га посматрао. Врата од просторије нисам затворио. Оставио сам отворена врата и на претходне две просторије кроз које сам прошао да бих ушао овде. Одавде, из мрачног угла у коме сам седео могао сам да видим добар део ходника из којег се улазило у све три просторије.

Колико је прошло времена а да ништа нисам учинио? Само сам седео; без покрета, без жеље да, овога пута, било шта учиним са Бићем. Осећао сам слабост, она није била физичка, била је то слабост воље — осећање безвољности које је изазвано гађењем над животом који сам водио. Долазећи овамо био сам испуњен надахнућем и жељом за даљим трагањем за тајном Бића. Зашто је то тако брзо ишчезло из мене? Тај усхит да се поново сусретнем са Бићем? И, тада сам зачуо шум који је допро са врата.

Када сам подигао поглед - угледао сам је у рагастову врата. Стајала је мирно а око ње је било толико светла!? Био сам изненађен колико малочас било је тако мрачно! Прошла ме је језа од њене лепоте у тој светлости - од те девојке која је била на отварању наше изложбе. Онда је она коракнула према мени и то је код мене изазвало неописив страх, чији је узрок за мене тога тренутка био недокучив...

"Волите окултну литературу?" - упита ме, и приђе прашњавој полици с књигама. Извукла је дебелу књигу и ставила је испред мене. Корице књиге биле су једва читљиве, испуњене прашином и паучином. Пришао сам длановима преко њих. Указао се посивели наслов књиге: "ГОДИНА 2440", аутора Себастијана Мерсјеа штампана на француском у Амстердаму 1771. године.

"Духови су видовити. Главни јунак се буди из сна после седам стотина година и затиче непознат свет око себе. Духови мртвих су му помогли у откривању тог непознатог света, а он је морао да слаже своје савременике баналном причом о толико дугом сну" - каза изнад моје главе, док сам покушавао нешто више да прочитам у њој. У том напору за сазнањем шта пише у књизи био сам ђаволски упоран и уопште ми није јасно због чега сам тако реаговао:

"Шта ме се тиче!" - узвикнух набусито. 'То није поље мог интересовања!'

"Шта би на то рекао гвозденозуби? Не желиш спознање будућег времена? Не желиш победу комунизма на овој планети? Зар ниси задужен за Биће?"

"Како? Шта има Биће са идеологијом комунизма?"

"Има. Земља припаде световима испаштања, а комунизам је анђео патње."

Помислио сам да сањам овај призор; али је исто тако то могла би и моја жеља да ће овај разговор са девојком био уобразиља тренутка, премор тела или мрак у коме сам седео. Међутим она је и даље стајала недалеко од мог стола, и ма колико се чинио тај призор тако обичним и простим до баналности, на необичан и чудесан начин. "Никада нећете победити" - рекла је тихо.

"Ко?"

"Ви, комунисти, јер сте дошли с вашом науком из царства лажи." Стао сам да се смејем. Мора да сам се смејао као луд јер, када сам престао са смехом — осетио сам безмеран стид и његову неописиву тежину! Погледао сам према вратима, она је била тамо, у њима и посматрала ме. Али како!? Осетио сам језу од њеног погледа, мада у њеним очима није било ничега страшног, нити на лицу било каквог израза мржње или презира. Напротив, било је (ако је ичега било што би се речима могло описати), понајпре туге због мене и мог живота; свих људи које не познајем, и никада их нећу упознати, свих оних који ће се тек родити у овој Долини плача, за жртве и џелате, за овај град и ову земљу - и шире, можда, за цели свет!

"Земља је при самом дну умних бића" - рече, са оним изразом туге на лицу који ме је доводио до ужаса. Покушао сам поново да се насмејем. Али, мора да сам се гадно нацерио, јер ме је наново шчепао стид.

"То што ви желите неће помоћи људској срећи. Узалуд трагаш. Биће ратује с вама." - каза девојка и нестаде пред мојим очима...

***

Неколико дана после тог догађаја са девојком, чекало ме је изненађење. Аксаков се појавио на капији виле у којој сам изнајмио собу и из које никако нисам могао да добијем дозволу за исељење од Централе. Био је у пратњи гвозденозубог!

"Биће је исцурило са неког од виших светова обнављања. У додиру са земљом населило је те сељаке код Ужица у прошлом веку" - рекао је чим је ступио у собу. Приметио сам како му је стало да изгледа што убедљивије.

"Крајем прошлог века забележене визије ових сељака доживеле су своја прва велика гоњења. То ће се наставити и касније, биће све жешће. Свака режимска уш узимала је оно што јој је одговарало у тим визијама, а одбацивала и гонила оно што јој у политичком свакодневљу није ишло у прилог" - додао је Аксаков.

"Схватам. Визијама је промењена форма, зато Биће тако изгледа" - одговорих невољно.

"Тако је спашена визија. Она је непотписана јер је њен анонимни аутор чувао свој реноме у олуји српске просвећености. Било га је срамота, и он је робовао губи рационализма. Тако је визија ужичких сељака сведена на причу о Београду из 2070. године" - млео је Аксаков.

"Другови и браћа из наше Централе утврдили су да целу планету чека колективно просветљење. Комунизам је прва степеница на том путу" - сасуо је из себе гвозденозуби. Зенице су му сијале од задовољства, али само накратко.

"Ха, нешто као прва петољетка. Првих пет хиљада година иде тешко, а после ће завладати царство хармоније и људске среће" - узврати цинично Аксаков. Лице гвозденозубог искриви се од беса, стиснуте усне му побелеше, без капи крви личиле су на танку белу напрслину испод његових бркова. Аксаков га је посматрао као да је пред њим стајало створење нешто нижег стања свести. То ме је запрепастило, гвозденозуби је немоћно, у бесу, стезао дршку своје огромне кожне ташне, као да није био у стању да је отвори и из ње извади оно што је одувек носио са собом а жеља да то учини видела му се у упаљеним зеницама. Онда се Аксаков окрете према мени: "Још ће човек имати проблема са мајмуном у себи, још ће му бити потребно времена да се издигне изнад животиње. Зато ће протећи људског времена, као у оној тајној доктрини Есена на Јеванђеља по Марку: "Дано вам је да знате тајне царства Божијега, али за оне који су напољу све у причама бива." Отуда Биће, за многе у овом времену, има сребрну артерију."

Пажљиво сем посматрао Аксакова: као да је преда мном стајао неки други, непознати човек, или у најмању руку човек кога сам тек неколико пута видео у животу. Од оног старог Аксакова, из наше младости у Одеси, остао је само благ израз у очима и на лицу.

Е. Ф. Флоров! Напомена:
Коначно сам видео човека који је био јачи
од гвозденозубог!
Аксаков!? Одакле му та моћ!? Не желим у то да
улазим. Можда би то погоршало правац мога истраживања Бића?
Имам осећај да сам близу решења тајне.
Да ли се варам? Аксаков ми мора помоћи.
Тај човек ме је много задужио.
Шта да доставим у свом најновијем извештају московској Централи?
Можда свој утисак кога сам стекао посматрајући Аксакова и гвозденозубог?
Да ли је на помолу велики проблем или се ја само варам?

Апсолутно уништити сваки писани траг о овим последњим догађајима...
Друго, обновити захтев за променом места становања.
Предосећам: постајем полицијска мета!

***

Београд,
9. септембар,
1938. год.

Аксаков ми је саопштио да мора видети изблиза Биће. Дошао је са двојицом експерата из Париза, који су гарантовали да могу да реше проблем око Бића. Обојица су косили црне наочари - били су слепи.

За оно што је била изузетна енигма за мене (девојка на отварању совјетске изложбе), Аксаков је имао прилично убедљив одговор без обзира што је та врста знања за мене била апсолутно непозната.

"Девојка је флуидни двојник живе особе која је била ту негде у твојој близини, отуда њено нагло ишчезнуће" - рекао је, додавши још нешто на тему како се граница између религијског и научног све више претапа, али то ме није занимало - моји погледи били су материјалистички и све то његово на мене је деловало као једна добро спакована измишљотина.

Да ли је Аксаков приметио моју равнодушност док ме је убеђивао у своју доктрину? Не знам, није ме интересовало - али када је предложио заједничку посету једној београдској адреси за коју сам први пут чуо, одмах сам прихватио осетивши необјашњиву узнемиреност као кад нешто учините а нисте сигурни до краја због чега сте то учинили...

Запамтио сам - био је ветровит јесењи сумрак, касно поподне, осмог септембра. Аксаковљеви пратиоци, ја и он, сели смо у фијакер тог изузетно хладног јесењег поподнева. У њега смо ушли пред капијом виле. Аксаков је сео поред кочијаша. Био је умотан великим карираним шалом, без мантила, са шеширом на глави, повијен унапред бранио се од ветра. Нисам могао да се отмем утиску да је мени много пријатније унутра. Седео сам између њих двојице; било је тесно али није било ветра. Занимало ме је куда нас то води Аксаков?

Прошли смо Теразије и фијакер је стао да се спушта низ неку од улица.

Ненадано је, без речи, један од слепаца је пребацио руку преко мог рамена, тог тренутка захватио ме дремеж.

Мора да сам брзо и дубоко спавао - јер су ме она два слепца с муком изнела из фијакера. Цедило се још увек нешто од последњег остатка јесењега дана. Једино је ветар био још јачи, он ме је разбудио. Стајали смо испред улаза у високу кућу обраслу дивљом пузавицом. Капија на њеном улазу била је висока, од кованог гвожђа.

Једно њено веће крило, које се отварало при уласку већих товара, на овоме зарингљеном врху имало је лимену птицу - ветроказ је личио на петла велике зарђале кресте. На ветру је велика лимена птичурина гадно шкрипала витлајући у круг. Освртао сам се око себе, али овај део града био ми је потпуно непознат - овде никада нисам био.

Двориште је било огромно и дубоко, а кућа се продужавала на лакат, сва њена унутрашња фасаде била је прекривена још гушћом пузавицом. Прошли смо њена два унутрашња улаза са дрвеним верандама, које су имале лимене настрешице.

Аксаков је отворио једна врата не самом крају зграде. Унутра је било мрачно, а ми смо се нашли у кратком уском ходнику који се продужавао у вис стрмим дрвеним степеништем. Пењали смо се једен иза другог, Асаков је ишао први, слепци су такође ишли без проблема, као да су се пели хиљадити пут.

Изненада, горе на врху стрмог степеништа., отворила су се једна врата. У танушном кругу светлости свеће појавила се жена у црном са високо сплетеном пунђом, држећи у руци свећњак. Пришавши жени, при танушној светлости, угледао сам њен изразито разроки поглед; као да је гледала некуда неодређено, између нас или више нас, деловао је изгубљено као да нешто свакога трена треба да угледа а што је од животне важности за њу.

Померила се са отшкринутих врата и ми смо ушли у собу. Аксаков је први закорачио у њу. У слабо осветљеној соби, лампом на гас, полуго дебео човек лежао је на кревету. Две старице су га масирале крпама натопљеним у некаквом киселкастом раствору који је штипао очи и ноздрве. Човек је то подносио јечећи, потпуно спуштених очних капака. Аксаков је процедио његово име, може бити да је рекао поздрав - али то што је рекао било је неразумљиво. Дебели човек на кревету као да се тргао од страха, следећег момента био је у седећем положају. Старице су навлачиле чаршав преко њега, а иза леђа затискивале јастуцима.

Дебели човек је избезумљено посматрао Аксакова, као да је годинама живео у пакленом страху пред њим. Његови тешки очни капци били су подигнути а огромне жабље очи нису ме дуго посматрале. Слепци су ме брзо скинули до пола; убрзо се дебели човек свом силином бацио на мене - својим огромним, тешким и меким длановима као глиб да ме масира. Убрзо сам осети како ми кожа гори, а онда је све јачи огањ стао да ми допире из утробе. Прво су старице нестале из мог видокруга, нисам чак приметио ни када су изашле... Док ме је дебели човек масирао, све време, разговарао је са слепцима и Аксаковим на француском, али приметио сам, зачудно су се удаљавали од мог лежаја!? Заједно са топлином, људима који се удаљују од мене - стало је да надире осећање да је још неко присутан поред мене и то одмах ту, иза потиљка.

Језик на коме су слепци. Аксаков и дебели човек причали стао је да се мења - први га је изговорио дебели човек; боја његовог гласа постала је нагло друкчија, као да је из њега излазио глас жене! Из њега као да је неко други, непознат, проговорио!

Нагло сам лежао леђима у врелој води; нисам могао да потонем, плутао сам - зидови су коначно нестали, као да сам био сам на пучини врелог мора. Око мене се пушило, огромни облаци паре дизали су се вис. И тада сам је угледао - следио сам се, прилазила ми је ходајући кроз облаке паре по врелој води. Онда је села изнад мог потиљка. Посматрала ме је одозго, а ја њу одоздо, лежећи преко чела сам могао да се померим из тог положаја. Као и увек до сада, била је на страшни начин лепа. Упирао сам се да крикнем, хтео сам да их опоменем, од њих су остали још једино њихови гласови, који су као шапати допирали из оне паре - али нисам био у стању да пустим глас из себе. "Они разговарају на есперанту, Неће те чути. Они нису сасвим овде" - обратила ми се, а да никакав глас није прелазио преко њених усана! То ме је просто укочило.

"Никада нећете победити" - као да је рекла очима, мимиком усана, и ја сам је разумео. "Ви сте невреме из пакла. Проминућете светом."

"Једино..." - ту је застала, као да се све на њеном лицу скаменило.

"Шта?" - промуцах.

"Појавили сте се да покварите овај свет. Човек ће после вас комуниста бити још опакији."

Колико је трајала та сеанса? Када сам отворио очи (или када сам дошао себи?) то је било тешко разлучити - угледао сам Аксакова и чуо га како је рекао: "Треба да кренемо". Слепци су ме облачили с тешком муком, био сам сав мокар. Дрхтао сам, све у мени као да је било здробљено, никако ми није полазило за ногом да закорачим. "Враћамо се" - опет сам чуо Аксакова.

Силазили смо низ стрмо степениште по мраку. Слепци су ме гурали између себе. Силазили су један иза другог, а ја сам био између њих - просто су ме носили.

Аксаков се неуобичајено распричао; торокао је нападно, схватио сам да се једино мени обраћа, као да се то слепаца није тицало, или као да су они знали то што је он мени желео да саопшти:

Дебели човек је пре неки дан изгубио брата официра. Брат му је извршио самоубиство у сред теревенке. Његово поднапито официрско друштво, са свадбарског весеља, прешло је на прослављање будуће велике победе над немачком војном силом.

То је трајало сатима. Победу над немачком силом исказивали су исуканим сабљама сатерујући циганске музиканте под столове кафанске или их терајући да се пењу на њих. У једном моменту његов брат је зауставио цео пијани и разуларени официрски тулум - попео се на сто и саопштио: "Долази пораз више него бедан", рекао је, "а онда полом и клање српског народа, потом паклена власт комуниста! Нико од пијанчура у кафани овој, ни од музиканата цигана, ни од оних који се надвирују да виде све ово - нико неће бити жив, нико то неће преживети! Завладао је мук - онда је на њих провалила мржња. Оно што су из потиха говорили иза његових леђа да има брата чудака и гатара, да му је породицу покосила болест чији узрок нико није знао да протумачи сад је ове то покуљало из њихових уста као гној.

"Не могу више да вас гледам! Проклете, бедне ништавне црве пред будућношћу! "- обратио им се са кафанског стола и извадио револвер. Пуцао је себи у уста ту пред свима.

Аксаков је нагло ућутао са својом причом, исто онако како ју је и започео. Упорно ме је посматрао, поглед му је био загонетан.

*

Аксаков је следећег јутра дошао код мене. У рукама је носио нешто налик на раскупусану књигу. "Увек долази сутра" - рекао је некако тајанствено, отварајући књижурину показао ми је прстом на следеће редове: "Србија је била велика огромна шума, као да никада људска нога није крочила кроз њу." Питао сам се ко је аутор овога? Био сам радознао да сазнам наслов књиге, прочитао сам га:

"Пут на исток", од аутора Рајмонда Лила. Ништа ми није значило; никада нисам чуо ни за аутора нити за књигу, слегнух раменима: "Никада нисам чуо за ово" - рекох. Аксаков поново окрете једну од страна, писало је: "Београд је после Солуна. Цариграда и Одесе најглавније трговачко место на европском истоку." Опет сам слегао раменима. "Како не схваташ!? Мења се! Нешто што је некада било шума непрегледна без људске душе постаје један од центара људске комуникације!" - узвикну Аксаков, и окрете нову страницу: "У Београду се оснива у време великих вода, кад се подигну сва мора, важна организација. Друштво за Источну пловидбу - Европа и Балкан." Тог момента као да ми се отворило пред очима! "Видим сребрну нит" промуцах. "Ово има, чини ми се, везе с Бићем."

Аксаков и слепци су се смејуљили. Ухватио ме је ужас - они су пре дошли до информације од Централе у Москви! Испало је да сам им ја помогао у томе! Покушао сам да се приберем:

"Зашто сте баш мене изабрали да ми ово саопштите?"- упитах, али сам осетио да се узалуд чупам из њихових раља. Аксаков је пиљећи у мене чкиљио на једно око.

"Сем што си добар медијум, ти си синоним комунистичког слепила. Претеча најгорег безбожног света и духа времена које долази."

"Не верујем у те глупости, ја сам комуниста!" - одговорих му, али глас ми је звучао несигурно. Пред њима сам деловао смешно, од мог комунизма није остало ништа. Шта сам све преживео с њима у друштву, за само два дана, сам себи сам деловао идиотски.

"Ништа за то!" - искревељи се подругљиво Аксаков, као да пред собом има вашарску луду. "Могли би и ми да се пред тобом поубијамо као онај несрећни официр који, је знао, па те не би разуверили око твог убеђења у научни социјализам!" - Слепци су праснули у смех, од њиховог смеха ми се следиле крв. Аксаков ми се унео у лице:

"Било би добро да заједно испитамо Биће. Сазнаћемо брзо ко окреће Србе против њих. Знамо где га крију. Можемо га спасити. Не заваравај се, ми смо упућени" - казао ми је наоко мирним гласом.

"Да га спасете!? Од чега?" - упитах у чуду.

"Од огромног огња. То место ће ускоро горети под налетима авијације" - одговори Аксаков. Опет ме је шчепала скепса. Никако нисам могао да поверујем у то. Осећај гађења помешан са смешком изазвао је нехотично иронијску гримасу иа мом лицу.

"Гореће сигурно, и земље и камен" - додао је с благошћу Аксаков ово страшно предвиђење. "А десетину година касније свалиће гвожђе у главну артерију с циљем да одсеку Србе од Европе."

"Приметиће" - задрхтао сам.

"Неће. Овде хорда живи од сутрешка до сутрешка и бави се углавном земаљском правдом, како да нахрани себе саму. Овде свет нема визију!"

"Увек некога има око њега, како да га пронесемо?" - био сам упоран. "Не брини, донећемо већ неко решење. Биће морамо извући из тих проклетих подрума где чами стотину година!"

Нисам имао куд, заиграо сам на последњу карту: "Имам обавезе према Москви, сутра могу да отпутујем. Ту је онај..." - застао сам, нисам знао име гвозденозубом.

"То није проблем" - одговори Аксаков мирним гласом. "За пар недеља промениће ти задатак. Нећеш нигде ићи из Београда, а ако добијеш друкчију инструкцију, јавићеш нам. Одложићемо је, ми смо најјачи, ми све можемо!"

Ово ме је згромило. С каквим лудацима имам посла? Или су пуки извршитељи и желе да оставе утисак на мене? Али ми је, у исто време, стално лебдео догађај пред очима с јучерашње сеансе. Посматрао сам Аксакова, мора да сам у његовим очима изгледао шашаво - мени се чинило да први пут видим тог човека. Питао сам се грозничаво, да ли је то тај исти човек кога сам познавао из младости? Срси су ми прострујали дуж кичме, врло мало је имао у изразу лица, у његовим цртама, зар толико године могу да измене лик? Од Аксакова мој поглед се залепио на слепцима. Они су пиљили у мене; хтео сам да кажем, стакла њихових тамних наочара нетремице су била уперена у мене. Посумњао сам у њихове тамне наочари, у њихово слепило рођењем - имао сам осећај као да су ме иза њих посматрале очи које све виде.

Да ли је Аксаков приметио мој страх и збуњеност? Рекао је: "Ти си пришао најближе српском Бићу. То исто је учинила неколицина, али то су кепеци који, као мајмуни, живе у уверењу да је то из измишљотина неког од првих српских социјалиста."

Мора да сам му и даље деловао као неко ко још увек нама поверења у оно што прича. И даље сам ћутао - помисао да се Централи у Москви измиче нешто од важних послова просто ме је паралисало.

"Можда ти треба доказ?" - обрати ми се Аксаков некако исувише љубазно, што код мене изазва осећај да имам посла са изузетно подмуклим човеком. "У Одељењу П/444 лежи тај рукопис" - настави он, истим тоном. ""Објављен је први пут 1869. године, у Београду, под насловом..."

"Доста!" - прекинух га. "То је, схватам, упознати сте. Тачно је дошао сам до њега." Око његових усана заигра смешак, и слепци су стали да се смејуље, док сам се ја презнојавао. С врата, при излазу, Аксаков се окренуо према мени, обративши ми се блаженим тоном: "Не мичи се одавде. То што те брине препусти нама. Послушај свог пријатеља, знаш како завршавају ваши кадрови када се врате тамо..."

Е. Ф. Флоров: Напомена

Нигде не излазим из виле. Све сам добро замандалио.
Револвер ми је под јастуком. Јутрос сам приметио власника
како обилази око капије. Ког ђавола он тражи кад рок
закупа још није истекао? Од гвозденозубог ни трага ни гласа.
Једнога јутра, кад отворим очи, да ли ћу га затећи како седи
крај мог узглавља с руком завученом у својој огромној кожној
ташни? Свеједно ми је, не трудим се да ступим у контакт с
њим, а и коме бих се обратио да посредује у тој вези?

Можда су, ипак, Аксаков и његови слепци опаки људи?
Просто човек да не поверује - зар има јаче службе на Балкану
од агентуре кагебеа? Једини пакао који хода овим просторима
- то је пакао комунизма. Колика је онда моћ Аксакова и његових
слепаца, ако тврди да стоји испред нечега што је јаче од тог
пакла? Можда је Аксаков у праву - нигде не треба да мрдам,
не постоји место где ме, једни или други, не би нашли.

***

Београд, 25. септембар,
1938. год.

За светску руљу, за васколико човечанство, Совјетија је рајско место - у њој тече мед и млеко, правда је остварена на земљи и за то није био потребан Бог, он је сувишан. Да дође до среће - човечанству је потребан светски пролетерски поредак а не Господ Бог, доказ за то је рајска Совјетија! Док сам тамо ламентирао над судбином људског рода - схватио сам да су, ипак, људима неопходни типови кова као што је био Аксаков. Они вас враћају у реалност, једна њихова мала опаска на Сибир сасвим је довољна да човек схвати сву ништавност свога безумног сна.

Следећи пут Аксаков се појавио сам без своје слепачке пратње. Деловао је ведро, био је једноставно разгаљен, весео и оран за сваку причу: "Нигде ниси излазио из куће ових дана!" - рекао је и звизнуо. "Ви, комунисти све схватате дословно! Могао си провирити, Београд је слободан град!" - насмејао се и пљеснуо ме по рамену.

"Носи се" - одговорих, али у мом гласу могло се приметити задовољство што га опет видим. Једино ми није било до приче. Посматрао сам пејсаж кроз прозор. Приметио сам да Аксаков није затворио капију иза себе. Пришао ми је иза леђа, говорио је тихо развлачећи и наглашавајући сваку реч: "Ако очекујеш да се појави она твоја партијска веза са Москвом, она неће доћи, њу смо задужили да заведе ред око Бића" - роморио је Аксаковљев глас изнад мог темена.

"Био си у праву за ситуацију у Одељењу. Мало, мало па неко довлачи младеж на партијске састанке, али увек баш ту? Постало нам је сумњиво." — Подигао сам поглед ка њему - био сам запрепашћен. Коначно сам видео човека који издаје наређења гвозденозубом! Да ли то значи да се Дрекавцу крај примакао? На неки неодређени начин било ми га је жао, како човек да не осети сентимент према корисним будалама у политици? Аксаков је пожурио да ме спасе непријатних мисли: "Доћи ћемо" - рече ми. "Ти ћеш га овде донети. Договорићемо се о осталом. Схватићеш зашто је Фисон* четврта рајска река, а због чега се помињу углавном само њих три."

*

Никада ми ни на крај памети не би пала идеја да се на тај начин може решавати оваква врста тајни! Одређене стране књиге (које су они, Аксаков и његови обележили), морао сам да листам у омамљујућем диму од твари коју су они сваки час бацали у мали, овални, сребрни сасуд. Сва тројица су били полуголи и изгледали су ружно. Нарочито су слепци били ружни. Отромбољених стомака, са грудима без маља, меснатих и саластих избочина око брадавица на грудима, тако да су деловале као мале, неразвијене женске сисе.

Последње чега се сећам био је тај призор из собе: са тим одвратним хермафродитима и стола на коме је стајала велика макета европских и српских водотокова урађена у гипсу. Мени је тако изгледала, као макета у гипсу, док сам још био, ова је прилика, при свести. Мада ме је Аксаков убеђивао (пре почетка ритуала) да је макета привид, обична поштапалица да се цела ствар лакше изведе и да је могу сматрати ритуалном ако ми је тако лакше, док им будем читао глас обележене странице из књиге које ми је он назначио. Последње чега се сећам, пре него што је ритуал узео маха, био је њихово појање мантре — бајалица због које сам, у оном лепљивом диму, губио осећај сопствене телесности. Књига у мојим шакама постојала је све топлија, све док се пред мојим очима нису указале странице које исијавају пламен, али тај пламен није пекао. Ухватио ме је страх од тих пламених страница. Погледао сам у макету, за коју сам био убеђен да је била сачињена од гипса. Макета се пушила, у њој као да је кључао и пенио загашен креч. — "Све живи, ништа не умире" - биле су Аксаковљеве речи, последње што сам запамтио.

Лебдео сам изнад некакве воде — лебдео сам изнад ниско, имао сам осећај да ћу се стрмоглавити у њу, али ме је неко чудо одржавало изнад ње. Потом сам се стреловито издигао и страховитом брзином летео изнад силних река! Лет је трајао бесконачно, у недоглед изнад безмерних водених површина! Нешто ми је говорило да сам изнад Мајне, Рајне и Дунава! Бунило се нешто у мени: шта ћу ја изнад тих река? И како су повезане, оне се не уливају једна у другу на овај начин, њихова ушћа никада нису била на овим местима!? Одакле се ту нашла и Елба - и она је помешала свој ток са њима!? Гурала је сва та огромна водена маса према југу - носећи на себи чуда од пловила, огромне тегљаче велике као да су прекоокеански. На њима су била читава брда од терета људи.

Препознао сам реку, једну па другу и место њиховог ушћа, али ме је сила вукла на југ као и сву ту силну водену масу са свим тим товарима и малим белим лађама које су се кретале несхватљивим брзинама!

Лебдео сам изнад вода Дунава, Саве, обе Мораве и Вардара - преко низа запрека и брана, изнад тушта и тма водених канала - све тако до Солуна. Шта је то - питао сам се - што ми је давало моћ да препознајем пределе над којима сам лебдео? Све те силне воде које прелећем ? Све те призоре по рекама које сам видео?

Чији су то гласови које чујем? Долазе тачно изнад мог потиљка, не могу да окренем лице к њима јер лебдим над силним водама! Ти гласови су упорни, они ми саопштавају нешто што треба да је истина свих живих душа: Живот је вечан, кроз патњу је и у искушењу на земљи због васпитања и усавршавања човечије душе! - чујем како ми разговетно саопштавају изнад темена.

*

Када сам отворио очи (као да сам излазио из кошмарног сна), Аксаков је био наднесен нада мном, смешкао се, отварао уста, размицао усне - нешто ми је говорио, али нисам био у стању да разаберем шта ми је то саопштавао. Приметио сам да су се слепци обукли. Имали су оне своје тамне наочари на лицима, смешкали су се посматрајући ме.

Још увек је лебдео онај опојни лепљиви дим, додуше редак, штипајући ме за ноздрве, изазивајући свраб очних капака.

"Да ли је то могуће?" - коначно сам сасвим разговетно чуо питање које је Аксаков упутио некако неодређено, колико мени толико и слепцима. "Хорда је под опсеном проклете политичке арканије драговољно пристала да учествује, са својим смрдљивим лажним вођом, у бомбардовању сопствених мостова на Фисону!?" - наставио је - "Живеће у заблуди како је напада читав свет! Убедиће је како у рату са читавим светом спашава човечанство! Српска хорда никада неће схватити да је непријатељ, таквом њеном политиком, удаљава од Европе! Просто несхватљиви идиотизам! Српску сељачију води арканијски вођа! Какав паклени наум да се уништи Београд!"

*

Ништа нисам разумео. Шта је тиме Аксаков хтео да каже? Какву врсту упозорења је саопштавао? Листајући штампу (неколико дана касније ), човек је могао да осети како провејава потмуло предосећање светског рата - Срби су били, са својим почившим краљем, творци Мале Антанте, били су у јаком савезничком блоку. Не схватам Аксакова како остају сами против свих? Како један озбиљан историјски народ може да се понаша као хорда будала?

Али, сећам се, после свега, Аксаков је нешто бележио за мојим столом. Изгледало је као да ми оставља неку поруку. Седео сам на кревету без снаге да проверим било шта. Тежак самоме себи као да сам био испуњен оловом.

На крају се Аксаков промувао око стола, са својим слепцима, а затим су ме напустили без и једне речи.

*

Не склањам оно што је остало од Аксакова, после његове задње посете, са стола у мојој соби. Белешка коју је он срочио "Наука ће постати религиозна, а религија научна" уопште не стоји са мојим комунистичким назорима. Интимно је доживљавам као његов бенигни иступ који се коси са мојим здравим разумом. Мада, признајем, сопственим разумом не бих могао ништа да објасним од свега онога што сам преживео у ритуалу! Било је ту прибележено још неких од његових (или преузетих?) мисли: "Материја има много више стања него што је нама познато", итд. За овакву глпост материјалистичко учење (философија марксизма лењинизма) рекло би се да припада назадној мисли философије идеализма - мада сам, искрено речено, преживео један сусрет са необичном Аксаковљевом макетом од гипса, што је на мене оставио утисак чуда.

Једино што ме охрабрује (у целом Аксаковљевом деловању) је његово бављење спиритизмом. То је глупост која нема шансе, човек је животиња коју је рад створио, зар не? Цео свет се налази у сенци рата, а та будала доводи некакве слепе лакрдијанте и качи ми их о врат! Да би изненада нестао са тим својим вампирским циркусом - остављајући некакве сомнабулне белешке о томе каква ће бити будућа заједница Београда!?

Е. Ф. Флоров: Напомена

Данима нико није долазио.
Аксаков као да је у земљу пропао.
Чуди ме зашто се гвозденозуби не појављује?
Није ли ипак дошао до неких података који су
задовољили Централу?
Никада нисам доживео овакву врсту самоће
- после толиких узбуђења и перипетија,
сада се налазим у некој врсти безваздушног простора.
Лебдим. Морам признати, ова неизвесност,
у којој се тренутно налазим, изазива ону
врсту нелагоде од које се човек јежи.
Ноћу ме буде шумови. Ево, и ове ноћи су се
поновили. Док седим у кревету и зурим у мрак
- као да чујем нечије шапате. Да ли су то слушне халуцинације?
Ко то удара о капију виле у сво глуво доба ноћи?
Чујем како се јасно звук пролама кроз ноћ.
Ко би то могао да буде? Морам изаћи да му отворим.
У сваком случају, остаје ми још толико времена
да склоним свој дневник.

Прилози за животопис Е. Ф. Флорова
(Како окончати једну комунистичку биографију?)

Заиста је тешко, поштовани читаоче, ући потпуно у траг човеку чији ће основни идентитет крајња непознаница. Оно што је најважније и најосновније у свакој идентификацији — његово име је непроверено. Особа о којој је реч себе је потписивала као Е. Ф. Флоров, али, да ли је то за нас довољно? Ова најосновнија чињеница, са именом, говори да (трагајући) засигурно нисмо одмакли далеко од псеудонима нашег јунака.

Ипак, у нашем случају, у даљој потрази за овим идентитетом морамо се ослонити на оне чињенице с којима једино располажемо. Према томе, Е. Ф. Флоров је чињеница - и ми немамо друге него да је уважимо.

Један једини сигуран и, за сада, проверен податак је тај да је извесни аутор Е. Ф. Фирш (да ли је то наш јунак Е. Ф. Флоров?), објавио 1931 год. краћу геополитичку студију под насловом "Муслимански комунизам", и то - као што то већ стоји у Флоровљевој исповести - у Константинопољу, код тамошњег издавача "Хелмута Ритера". Морамо се држати ове чињенице, то јест, наслова ове студије - скоро као пијан плота њу изричито апострофира Флоров, на једном месту своје исповести, у дијалогу са гвозденозубим — кога држимо, узгред буди речено, за Мустафу Голубића, такође загонетни лик ове исповести, али колико-толико решен као епизода.

Едвард Лубански, писац предговора "Муслиманског комунизма" тврди за аутора ове студије Ефраима Ф. Фирша да је политички емигрант, троцкиста који се смирио негде у пространствима америчког континента . Даље у тексту, Е. Лубански изражава наду, износећи претпоставку, да ће аутор ове студије рећи доста тога о стаљинизму (и у новим америчким просторима), тој национал-комунистичкој пракси која беспоштедно гаси пламен светске, планетарне комунистичке револуције - тако што се крваво обрачунава са политичким учењем Лава Берштајна Троцког! Свој кратки (и под приличним набојем антистаљинизма ) предговор Е. Лубански завршава констатацијом да нико није тако изнео истину о комунистима који су једини у стању да до краја ликвидирају комунисте - као што је то урадио у својој студији Е. Ф. Фирш. Он наводи чињенице како су за редом падали Зиновјев, Камењев, па је на крају дошао ред и на Троцког. Претходне жртве није Стаљин сам уништавао - и будуће жртве су учествовале у томе!

Ипак, остаје нешто од загонетке у самој личности Едварда Лубанског, и у његовом предговору Фиршове књиге. Он као да није довољно познавао човека за чију књигу је написао предговор... Мада, може бити и да га је добро знао, али је било потребно да чињенице из Фиршовог живота и дела изврне до краја, како би га у његовом задатку успешно покрио. У прилог овој тези иде чињеница да га ни један троцкистички круг није провалио. Ако не посумњамо у И. С. Аксакова, Ефраим Фирш Флоров никада није откривен у својим мрачним пословима за московску Централу!

Судећи по ономе што већ знамо из саме исповести Е. Ф. Флорова, он је био лажни троцкиста. Примајући директиве из Москве стигао је до одређених пунктова троцкизма на релацији Београд-Константипољ.

Негде током прве половине 1938. успоставља везе са агентима-стаљинистима који су се у међувремену убацили у зону кретања троцкиста на овом простору. Преостало му је још само да дође до командног кадра ове фракције. Да би у томе успео, добија издашну помоћ од интернационалног комунистичког капитала. Један београдски издавач, познат по овом левичарењу, штампа му за добре паре - преведену на српски језик - студију "Муслимански комунизам". Е. Ф. Флоров се одлучује за стратегију казана - он проводи дане чекајући. Тим поводом исповеда се једном свом пријатељу у башти београдског хотела "Москва": "Самом себи личим на паука, исплео сам мрежу и чекам".

Та његова, већ помињана, студија испуњена је краћим алузијама на све оно азијатско у стаљинизму. С тим рачуна, као и са радом унутар локалних партијских ћелија. Успоставља везе са белом емиграцијом. (Управо ће из ових кругова потећи један апокриф о судбини Е. Ф. Флорова.) Ни везе са Охраном нису му биле стране - с циљем да дође до троцкистичке емиграционе врхушке у Србији.

*

Али, месеци су пролазили, а Ефраим Фирш Флоров није успео да реализује свој партијски задатак.

Ако се изузме појава И. С. Аксакова у Фиршовом београдском периоду - може се слободно рећи да он нестаје без трага и гласа из Београда, негде крајем октобра 1938, а да ми нисмо у стању да докучимо због чега је и шта је узрок том изненадном нестанку...

Ипак, да ли је са Аксаковљевом појавом све тако мрачно и загонетно у даљој судбини Ифраима Фирша Флорова? Да ли је И. С. Аксаков могао (и био у моћи) да спасе Флорова од његове комунистичке прошлости? Признајемо, никакав поуздан суд у било ком смислу овде не би могли са сигурношћу да тврдимо. Напротив, ако бисмо морали да донесемо некакав закључак поводом оваквог нестанка Флорова - онда би И. С. Аксаков био само пријатељ из младости, који је покушао да помогне. Додуше, та помоћ је била некако мутна, неодређена и признајемо, деловала је потпуно и сасвим обеспокојавајуће - али је ипак, била помоћ! Не треба сметнути с ума да је дуже време Е. Ф. Флоров, захваљујући Аксаковљевој подршци, био ослобођен непријатних сусрета са везом светског комунистичког завереништва.

Оно што баца сенку на Аксаковљеву блискост са Флоровим, током његовог боравка у Београду - јесте његово бављење нечим што Е. Фирш Флоров никако није могао да схвати. Називајући то, у недостатку личног самопоуздања, лудом науком, а самог Аксакова - некадашњег одличног студента политехнике у Одеси - "неоствареним стручњаком под опсеном спиритистичког чаробњаштва". Додуше, увек с једном великом оградом у изрицању оваквог суда о свом пријатељу као шарлатану; наиме, Е. Ф. Флорова је збуњивала Аксаковљева моћ над комунистима. То је био човек који је једини могао да их заустави. Каква је била стварна моћ И. С. Аксакова када је успевао у томе!? Каква белосветска организација стоји у ствари иза И. С. Аксакова?

И ми ћемо се дотаћи понечег од те Аксаковљеве моћи због које је он дошао из Париза у Београд - али, при том, не улазећи у појединости, јер би нас оне предалеко одвеле.

Да би некако ушли у траг Е. Ф. Флорову, враћамо се поново, због једне краће биографске белешке које говори о дечаштву аутора "Муслиманског комунизма". Можда она упућује на нешто изузетно у животу овог необичног човека (да не кажемо, авантуристе, са крволочним идеолошким ликом). Наиме, никада толико једна, наоко бенигна, белешка није посведочила о животу једног човека као што је случај са опаском исписаном на тему ауторове ране младости. Била је једини људски траг о њему. Да ње није било све би, око живота Флорова, остало пуко наређење! Њеним изостављањем живот једног човека у паклу политичког подземља, у одсуству сунца Господњег, нико не би разумео, нити би ико пожелео да у њему потражи било какав смисао човекове судбине.

Али, с друге стране, кад сагледамо мало боље - ова белешка говори само о једној пукој мистификацији комунистичке биографије. Сем твораца комунизма који су племићи или фабриканти - сви остали морају (или имају) пролетерску патњу својим рођењем. Без тог предодређења не би ни било потребе да мењају свет око себе. Што је њихова патња већа то је њена простота схватљивија изгладнелим масама човечанства. У случају Е. Ф. Флорове, њено просташтво (и највероватније пука измишљотина) изазива језу.

Ако можемо да замислимо позну јесен у мрачној и влажној Одеси, засипаној ветровима с мора, негде пред избијање Октобарске - тим речима почиње мистификација ове комунистичке биографије. Промрзли до костију на доковима одешке луке, гомиле изгладнеле деце прате траг просутог брашна при укрцавању на бродове. Веру се по крововима лучког складишта, налазећи пролазе до гомила џакова с брашном. Али, тамо затичу и пацове - настаје борба изгладнеле деце с опасним глодарима око брашна! Једно од те деце био је и наш друг Флоров! Тога дана није имао шта да једе, био је на смрт гладан. Враћајући се из школе у којој је био један од најбољих ђака (комунисти су одувек били најбољи у свему!), није ни сањао да ће у њој затећи смрт! Чим је отворио врата на сиромашном стану - угледао је обешену мајку о куку у самом довратку врата. Ко је стварни убица Петровне Флоров!? - пише даље у овој краћој белешци. Разме се, гласи одговор, злочиначки царски режим Русије! Оличење њене власти, сви они који држе средства за производњу у својим рукама. На исти начин - и смрт ујака и оца нашег друга Флорова могла би да се препише, и да не буде одговорна, друштвена стварност Русије и њене вредности које одређују пијани козачки атамани! Тако да, још као дете, наш друг Флоров није имао избора — гладне пролетерско детињство одвело га је право на светле, херојске стазе наше Револуције!

Ова биографска белешка о детињству једног комунисте нагони на једно битно питање: да ли су комунисти, по својој природи, неизлечиви патолошки лажови? Не само у случају Е. Ф. Флорова, на стотине комунистичких биографија (при пажљивом читању) обилује лажима, подметачинама, инсинуацијама и разним мистификацијама. Да ли је игде иком живом пошло за рукама и очима да прочита од стране два биографа исте чињенице из живота, од рођења до смрти, било ког комунисте од 1917. године до данас? Постоје (или су постојали) они комунисти чији прави идентитет никада није откривен! Хиљаде страница њихових биографија ништа не откривају - већ напротив, хиљаде страница су исписане да би што више замаглиле истину о животима својих јунака.

Но, да се вратимо на саму биографију Ефраима Фирша Флорова. Некога смо ухватили у лажи код биографије (рана младост) комунисте из Одесе. Кога? Самога Флорова који, на појаву И. С. Аксакова исповеда њихово познанство на одешкој политехници — или Едварда Лубанског о пролетерском детињству, вечито несрећном и незадовољном, у борби с пацовима око хлеба?!? Постоји и трећа варијанта оваквих биографија: гладно детињство на дну беде, сви старији из породице завршили као самоубице — а онда мала пролетерска гладница, као младић, уписује политехнику у царској Русији, школу резервисану за децу из виђенијих кућа, племићких и трговачких! Ко може у ово да поверује? Која будала? Може, има их - они који су заражени сифилисом комунистичке идеологије!

***

Морамо признати истину она је неприкосновена! Да ли смо направили било какав значајнији помак да би расветлили изненадни нестанак Е. Ф. Флорова с краја ове Повести? Не! Као да се судбина Ивана де Лемовицие обнавља пред нашим очима, овога пута крајем тридесетих у Београду. Да ли то значи, поштовани читаоче, да постоје људске судбине које се с нама поигравају — или ми нисмо у стању да их на најједноставнији начин дешифрујемо?

Не остаје нам ништа друго него да усмеримо сву пажњу на личност која је, барем за моменат, зауставила комунистичку прошлост и садашњост Е. Ф. Флорова - и тако га спасла од његове сопствене идеологије, за коју је изгарао толике године и која је претила да га прождере. А то је личност Исака Симоновича Аксакова!

Несумњиво да се г. И. С. Аксаков бавио практичном магијом путем спиритизма. Није искључено (мада из изложене приче Флорова о Аксакову то се са сигурношћу не би могло утврдити), да је И. С. Аксаков припадао неком од спољних редова Паришког Оријента. Овој претпоставци ишло би у прилог и то што је један од чланова Аксаковљевог спиритистичког кружока сир Гилберт Паркеш, кога Пол Надон наводи као могућег аутора мање познатог масонског бревијара.

Међутим, да избегнемо претпоставке - оно што у случају Аксакова можемо да констатујемо то би био његов синкретизам, рад на спајању науке и религије. Потирање граница између њих, апсолутни напори да се поља њихових суштина максимално приближе. Стање тзв. флуидног мишљења између врло удаљених области људских спознаја као што су историја и спиритизам. Случај Чеде Мијатовића најбоље говори о тој врсти знања. У том смислу је и "Јутро чаробњака" од Бержијеа и представља неку врсту библије у оваквом начину размишљања.

Аксаков не долази, сви су изгледи, у Београд да би спасао свог пријатеља комунисту од комуниста. Он долази као синкретиста, један од заговорника Новог Доба. Његове намере су биле да личним искуством утврди оно што је неко, у белом свету, одавно знао: да ли је (оно што је писано и преписивано) остало, барем у оригиналним фрагментима - а што се називало Креманским пророчанством? Или је И. С. Аксаков, вођен једним другим трагом који му је указан Флоровљевим коминтерновским задатком да пронађе и испита Српско Биће, дошао до свог циља. У сваком случају, Аксаков је дошао до анонимног аутора (који је припадао реду учених негде током прошлога века у Србији), и који је својевремено објавио 1869. спис под насловом: "Београд 2070".*

Аксаков долази до интересантног закључка, путем огледа, да је будућа Европа без својих унутрашњих граница, будућа европска држава егзистира тако што је повезују велике реке из неколико њених средишта - све до Солуна и Јонског мора!? У том неком новом простору постоји само једна врста политике а то је: политика трговине. Данашњи велики градови постају још већи, огромни моћни концерни, јаки и аутономни, слични некадашњим државама! Силна потрага за здравом водом и храном чине сваку регију, у будућности, моћном (у зависности од тога да ли их има довољно и у ресурсима!), моћном као једно од некадашњег библијског царства!

У Београду, по Аксаковљевом доласку, постоји једна загонетка, један њен део - то је срце Аксаковљеве вештине. Тај део је тешко решив; Флоров га шире не објашњава, за тако нешто није у стању, а нисмо ни ми. Можемо ли замислити шта је Аксаков размишљао док је посматрао Флорова и његове муке? Да ли је испред себе видео дете или идиота?

На ком је прагу истинског знања био комуниста Е. Ф. Флоров? И како је о његовом знању судио И. С. Аксаков?

Када је била у питању тајна знања којом се бавио Аксаков, руски емигрант из Париза, нешто од тога дало се наслутити, као танушан траг у рубрици црне хронике београдског "Времена", 5. априла 1938. године.

"Трговачки помоћник С. А., запослен у фирми "А. Д. Авакумовић", коме је брат доскорашњи официр, недавно не једном весељу, трагично самоокончао сопствени живот - јуче је око 11 час. направио јавни скандал. С. А. је саблазнио јавност својом голотињом по улицама Београда. Полиција је спречавајући га у томе грубо интервенисала. По свему судећи, несрећни трговачки помоћник С. А. био је под нервним сломом. Трчао је наг по Теразијама молећи Београђане да се склоне од сутрашњег бомбардовања!? Наг човек, сишао с ума, који је уз то ширио лажне вести, морао је бити силом уклоњен с улица нашег града."

Човек из Црне хронике, о коме је говорио новински текст "Времена", није био нико други до Аксаковљев изванредни медиј. Ипак, и поред тога што је био одличан - Аксаковљев медиј имао је проблем, који би се могао назвати проблемом између догађаја и времена његовог дешавања.* Очигледно, место дешавања и тачна визија нису биле довољне. Три године и један дан Аксаковљев медиј је предвидео мучеништво Београда. Питамо се, како би хорда реаговала да је стварно погодио дан раније несрећу?

Да ли би га батинали као што су га батинали?

Њих тројица, инспектори београдска полиције, пили су из малих сатиљка расхлађену шљивовицу на првом спрату Главњаче..

"Што се, бре, скиде го?" - упита га један од њих; по акценту се осетило да је с дна Јужне Мораве.

"Народ, једино тако ће да чује, и због тога да прича" - одговорио је, а већ је био пребијен и крвав.

"Добро, бре, и да буде сутра бомбардовање, шта имаш од тога? Пос'о си, бре, изгубио" - опет му се обратио онај с дна Јужне Мораве.

"Ако спасем једно дете да не заврши у рушевинама" - одговори, док су навукли према вратима.

"Чекај!" - добаци један од инспектора жандармима. "Имаш ли жељу?"

Он их је за тренутак посматрао - били су искежени, већ добро припити, наздрављали су један другоме, куцајући се сатљицима.

"Имам." - рече, - "Да ме не затварате у исту ћелију с комунистима."

Овог медија Флоров је упознао, негде у октобру тридесет и осме, У једној тајанственој београдској кући. Тамо га је одвео Аксаков у пратњи двојице мутаваца. У полумрачној соби те куће, непознате жене мењале су облоге на поцрнелом телу дебелог човека, пуног крвавих убоја с тешким подливима задобијених ударцима жандармеријских палица.

Ђаво Ефраима Фирша Флорова

(Апокриф о Београдском периоду живота Е. Ф. Флорова)

Рат је прождерао, као што смо се уверили, многе ауторе прича о животу Е. Ф. Флорова у Београду. Ипак, једна прича, невелике дужине, дуго је одолевала предратним и поратним временима. И она је - ту је била слична са множином сећања - говорила о томе како је прикривени руски левичар прешао у православље. По овом апокрифу - Флоров је за један једини тренутак доживео преумљење и то у оном тренутку када је угледао ђавола; и тада је (причало се уз самовар) потпуно поверовао у Христа. Дакле, ђаво је био пресудан за Флоровљев повратак у крило вере. До тога дана, у своме животу, био је агностик, а по политичком убеђењу троцкиста, (Али, било је људи из београдске беле емиграције, додуше у мањини који су наслућивали симулирање троцкизма Е. Ф.Флорова).

Ефраим Фирш Флоров живео је у Београду као руски емигрант, а водио се на платном списку једне белогардијске фирме у Паризу и био њен трговачки представник у Београду. Фирма је била власништво белих официра врангеловаца, од којих је један био одличан, стари Флоровљев пријатељ још из школских клупа. Тај пријатељ из Париза, најмање једном годишње, посећивао га је овде у Београду. Иако га је Флоров у више наврата представљао руским круговима, у време седељки уз чај, ипак никада никоме није подробно причао о том човеку, изузев чињенице да му је пријатељ трговац на велико.

Али, рекоше: ипак као да се Е. Ф. Флорову једном приликом омакло, те је изрекао, један једини пут, доста чудну особину свог пријатеља из Париза. Наиме, пријатељ му је имао страст изучавања мртвих и тражењу додира с њима. Једном речи, пријатељ је показивао интересовање за спиритизам. Будући да је Флоров ово поменуо само једном, ова примедба, је заборављена, али само до оног момента када је Флоров доживео изненадно преумљење.

Догодило се то у једном од првих јесењих дана тридесет и девете године.

Пријатељ тек што је допутовао из Париза. Седели су на осунчаној, полуотвореној веранди дедињске виле, у којој је становао Е. Ф. Флоров. Причали су о сасвим обичним стварима, тек о утисцима које је пријатељ стекао приликом путовања. Било је прилично топло за то доба године, са изузетно слабим ветром; јака сунчева светлост пробијала се кроз, још увек, лиснате круне дрвећа у врту виле.

Све време, од тренутка када је сео, заваљен у вртну фотељу од плетеног прућа, пријатељ му је био окренут својим профилом. Изнад његових рамена, Флоров је лепо могао да види у даљини океан сунчеве светлости, тек ту и тамо по који порудели листак у зеленој крошњи, прелет птица, бистрину плавог неба... Негде испод олука досадно цврчање врабаца било је једино што је реметило овај јесењи дан. Онда се, у ваздуху, појавило нешто што је стало да узнемирава Флорова. У полуотвореним вратима веранде лебдело је, спрам бљеска светлости, неколико ситних инсеката малих као труње. Личили су, или су били слични винским мушицама; оној врсти божијих створења која знају да се напате на местима где се одвија врење. Пријатељ га је нешто запитао, али његов поглед беше прикован за огроман, чудовишни облак инсеката који се појавио заклањајући му цео видик. Оног трена када је пожелео да упита свога госта, да ли и он види исто - ухватио га је ужас! Флорова је посматрало неко туђе, непознато и страшно лице које му се кезило.

Флоров махинално пређе шаком преко чела орошеног знојем. Потом се пажљиво загледа у човека који је седео поред њега - све је било исто, као и увек. Лице његовог пријатеља било је опет оно старо: смешило му се, очекујући његов одговор, док од оног облака инсеката не беше ни трага. Ту, временски невероватно малу, и разумом необјашњиву промену пријатељевог лица Флоров је приписао можда свом телесном замору и игри сунчеве светлости. Сав збуњен због слике коју је малочас угледао, није успео одмах да одговори. Гост примети његову збуњеност и понови своје питање. Колико год је била трговина у питању, толико је било бизарно; питање се односило на некакву робу већ дуже време приспелу у Београд, а чији је истовар чекао на савским доковима. Флоров, још увек под утиском, промумлао је нешто као одговор, укочено посматрајући пријатеља како обара поглед ка врховима својих ципела, потом нагло пребацује ногу преко ноге. По покретима стопала у ципели на прекрштеној нози — домаћину се оте утисак да његов гост жели да му скрене пажњу на своје ципеле по последњој паришкој моди. Али, Флоров се запрепасти њиховом величином. Његов пријатељ није био висок човек, једва негде средњега раста, а гле, запрепастило је Флорова, ципеле су ми биле велике као дечији гробови!? Сав ужаснут, помислио је: "Ово није мој пријатељ из детињства, тамо још из Одесе! У овоме што седи испред мене се крије! Украо је лик мог пријатеља! Само да га не погледам!" Флоров се очајно упињао, али му је било јасно да неће успети у томе - да ће морати да га погледа.

И тада, Флоров угледа нешто непојмљиво страшније: један огроман, набубрео, пун гноја, чир! Само очи, са избуљеним зеницама које као да су желеле нешто да кажу, било је једино што је остало од лобање његовог пријатеља - све остало је био тај огавни чир. Флоров заурла од страха и излете из виле, у коју се никада више није вратио. Није био једини који је нестао - ни његовом посетиоцу нико није могао тих дана, да уђе у траг.

*

Можда је Е. Ф. Флоров само, барем на тренутак, видео суштину свога дугогодишњег пријатеља? Или се, ипак, неко сакрио иза тог лика који је припадао и Флоровљевом одешком детињству? Како се назива то биће коме успева тако брза и таквога лика прерушавања? Или је то, ипак, била само Флоровљева болест (онако како су ретки тврдили градећи својом причом овај апокриф), проузрокована близином Беријиних агената који су дошли овде, у Београд, по главу В. Ф. Флорова? Истинит одговор остаће тајна.

Но, како и највећа измишљотина садржи у себи зрно истине она је случају Е. Ф. Флорова лежала у ономе што се догађало после његовог изненадног нестанка. Наиме, датум овог догађаја у дедињској вили приближно је тачан: крајем септембра те 1939. руска емиграција у Београду имала је извесне судске проблеме око преузимања и наследства свега онога што је преостало иза Ефраима Ф. Флорова. Али, временом, и прича о томе је избледела и постала неважна.

Касније кроз годину-две, све о животу Ефраима Фирша Флорова нестало је као трун у прашини светске историје. Нестали су и они који су причали овај апокриф о његовом животу, али и они којима је био приповедан.

*

Међутим, касних осамдесетих година, прича једног старијег лекара у пензији - на сраман начин власника једне виле на Дедињу - како је знао сам да ово неколико пута понови - указала је на голу чињеницу да када је Флоров био у питању ни временом ништа не може да се изгуби! Истина о Флорову била је тајанствена као време. Пронашла је, само њој знане, подземне стазе и избила је на светлост дана оног тренутка када се тешка, каљава зелена камиончина зауставила пред капијом виле и из ње изашла партизанска породица на Дедињу 1945.

Отац, тадашњег дечака а осамдесетих лекара у пензији, био је припадник виших чинова Титове партизанске војске. Био је то, према речима старог лекара, по својој природи прек и осион човек. Поседовао је онај набој идеолошке мржње спрам других, која се могла граничити само са комунистичким лудилом. Њих троје - он, мајка и отац - затекли су у вили само једну старицу. Њеног мужа и оба сина комунисти су стрељали чим су ушли у Београд. Мора да је старица већ под немачком окупацијом показивала знаке дементности - тако да ју је смрт најближих дотукла, само се смешила. Ретко је говорила, а када би проговорила била би увек једна исте реченица: "Хвала лепо, врло сте љубазни". Својевремено, све до његове старости, лекар је улагао напоре да сазна разлоге стрељања старичиног супруга и деце, али никада није сазнао прави разлог њихове смрти за читав низ државних служби они су били непознати.

Старица је презимила ту прву партизанску зиму на Дедињу, у летњој застакљеној баштенској кућици, која је имала форму хладњака. Често је стајала у њеним вратима, са смешком на уснама који је пловио у неке безмерне даљине. Понекад би, али не намерно, млади партизански пар заборавио (услед пречих партијских послова) да пружи нешто хране старици. Но, она, чим би је добила, смешкајући се захваљивала је оном својом реченицом: "Хвала лепо, врло сте љубазни".

Тако је то било до другог пролећа, после рата, онда је комесар партизанских јединица средио да приме старицу у дом. Смешкала се идући према капији виле с два завежљаја у рукама. Ишла је ситним, као у детета, корачићима према капији. "Хвала лепо, врло сте љубазни" - успела је да добаци преко свог рамена, пре него што је с пратњом нестала у капији.

Та слика старице која одлази годинама је прогањала лекара кроз цели живот.

Али, не одувек. Старица је отишла са два завежљаја; у једном су биле њене прње, а у другом завежљају било је неколико књига. За њих је лекар сазнао неких десетак година касније пошто је старица ступила у дом за стара лица. Било је то тек оних месеци када је ступио на посао као млад лекар-стажиста. Администрација дома осећала се обавезном да их врати породици из које је старица дошла. Књиге су биле једино што је остало иза ње, као да де старица била део породице и из своје смрти одлучивала са том својом заоставштином, о даљој срећи породице. Некако тих месеци (по приспећу, заиста чудних књига, видећемо касније), млади лекар се оженио. Супруга му је била колегиница с посла, с којом је добио после две године двоје деце. Али деца, једно у петој, а друго у четвртој, добијају дечију парализу и умиру. Жена се одаје алкохолу и у припитом стању се подвија свакоме и где стигне - да би га на крају напустила. Убрзо, после тога, умиру му и родитељи. Још увек млад, лекар верује у живот, и поново се жени. Међутим, открива да резус-фактор овај други брак чини бездетним и њега захвата вал меланхолије. Како демон меланхолије, звани Униније, месецима опседа његову свест призивајући легионе себи сличних - млади лекар постаје свестан да је роб самоће с осећањем да је жив закопан у гробу.

Нису прошле ни непуне две године у другом браку, а друга жена је затражила развод брака и добила га.

Тек сада, млади лекар (и поред свега још увек се тако осећао), постаје свестан пустоши у коју му је живот запао. Све чешће је у мишљу са старицом и отетом вилом, родитељима који су се бавили ратом и партизанштином, као да мир никада није ни дошао. Довољно је било да само склопи очне капке, а најружније и најнепријатније из његове прошлости би му изронило пред очима. Мртва деца, дани среће са њима и првом женом, која је била права лепотица, све то најлепше бивало је све блеђе и блеђе.

Као да му је некаква немерљива сила отимала оно најлепше из прошлости! А онда је његовим животом завладала старица, и дању и ноћу, тамо негде с краја педесетих година - само је њу видео и чуо, и у сну и на јави. Пуно пута је види: иде ситним, дечијим корацима стазама између цвећа, окреће му се лицем и вели: "Хвала лепо, врло сте љубазни." Појављивала се свуда по дворишту виле, око застакљеног хладњака, улазила у кућу, пела се на таван уским степеништем - увек са оним њеним смешком. Тако се то годинама наставило. Чуо је шумове, кораке, врата по собама су се отварала и затварала а у кући никога живог није било сем њега. Лекар се осамио, а људи су се отуђили од њега, није имао пријатеља - сматрали су га полуделим човеком из уклете дедињске виле. Била је насељена духовима умрлих. Неко време није веровао у то, а онда је пожелео да види своју мртву децу. Али његова деца, из смрти, нису се појављивала. Уместо њих - појавила су се нечија туђа деца.

У сумраку летњег поподнева, после жестоке дневне врелине, заливао је руже у врту виле. Изненада је зачуо шкрипу шарки на капији. Ко би то могао да буде, овде годинама нико није улазио - прошло му је питање кроз свест. Подигао је поглед и у капији угледао децу. Муњевиту радост, заменила је туга - деца нису била његова. Предводила их је старица са смешком, али какав је то био осмех среће на њеном лицу!? Широк, пун миља и светлости која као да је зрачила из њених зеница. Два дечака, која нису могла имати више од седамнаест-осамнаест година, застала су на капији, као да их је збунило присуство непознатог човека у годинама који је заливао руже. Старица је застала крај њега, посматрајући га оним својим широким осмехом и зеницама, из којих као да му је саопштавала: Ево, пронашла сам своју децу, одвели су их далеко. Сада их доводим кући. Хвала лепо, врло сте љубазни.

*

Попели смо се, заједно са старим лекаром, на пространи таван његове, како је понављао, незаконито стечене виле која је једини узрок његове проклете, усамљене од свих и напуштене, судбине. На тавану - за кога не бисмо могли рећи да није био у хаосу набацаних ствари - један његов угао био је савршено намештен. Светлост дана цурила је у таван испод црепног крова виле све јаче како се клонило сунце западу. Падајући косо на онај тавански, прашњави крш од набацаних ствари чинила га је још мрачнијим и хаотичнијим. Међутим, над намештеним углом тавана лебдела, је, у одблеску, чинећи загонетну игру светлости и сенке. Тај необични ореол лебдео је полумрачним углом тавана - изнад малог, округлог баштенског сточића застртог огромним црним, хекланим миљеом на коме су бљескале огромне извезене црвене руже. Краћи комади обрубљеног бордо сомота застирали су мале столице са елипсастим наслонима.

Ипак, као да је највише светлости било на књигама. Биле су нешто веће дебљине од обичних брошура, али су имале рикне са одштампаним насловима и именима аутора. Било их је шест. Деловале су, одозго на сточићу, разбацане као да их је неко тек часак раније читао па брзо склопио корице и нестао. Између греда, и самог угла тавана, висиле су танке завесе светло љубичасте боје, лагано се њишући на слабој промаји тавана изнад сточића с тим књигама.

"Једне ноћи, сањао сам да треба овако да опремим овај ћошак тавана, а да на сточић ставим ове књиге. Можда у њима лежи тајна мог проклетства, ко зна?" - прошаптао је уморно стари лекар, "То су књиге које је старица понела са собом у старачки дом и које су враћене после њене смрти. Годинама су лежале бачене овде на тавану."

Странице су испуштале слаткост, омамљујући мирис, а корице су биле препуне флека боје светле умбре. Странице свих шест књига имале су болесно жутило. Од њих шест, две књиге су биле одштампане на гештетнеру, а ипак су и оне имале прописне рикне. Будући да су штампане у више десетина примерака (величине њиховог тиража није била назначена), разливена штампарска боја делимично је оштетила њихове редове. Старац спусти дланове на њих и у зеницама му заблиста светлост.

"Када ми је изузетно тешко, као што је то данас" - рече. "Попнем се овде, Док их посматрам и читам, као да ме спашавају од самоће. Тада видим и знам што други не види и не зна. Понеки пут их осећам, као да су жива бића. Ово што сам рекао, изгледа лудо али је тако" - рече стари лекар и подиже једну, штампану на гештетнеру. Имала је наслов: "Београд 2070".

"Извучена је на ручном гештетнеру" - настави старац - "а први пут је објављена као новински текст у "Календару Српске Омладине" за 1869. годину. Двадесет и друге, после Првог светског рата, штампана је у овом облику и скривана по разним депоима. Чак је и један оснивач Че-ке, касније као агент Ка-ге-беа, био на задатку тридесет и осме овде у Београду с намером да дође до ње. Тог Руса - који је у ствари био троструки агент, радио је за Коминтерну, Троцког и белогардејце - спасле су ове две књиге. Да није било њих, Рус не би преживео рат нити четрдесет осму" - и старац удари шаком по другој. - ^"Ако прва говори о Београду у Европи без граница, свеопштој трговини и владавини Светске банке, друга говори о победи Тита на овим просторима. О томе да је знао много више од својих противника."

*

И друга је била одштампана на гештетнеру, такође није имала висину тиража, нити је имала име аутора, Ако се изузму иницијали (остајали су и на њеној рикни), била је анонимна. Њен наслов је гласио: "Да ли је Ј. Б. Тито дошао до потпуног рукописа креманског пророчанства"

Књига је имала само два податка у овом импресуму, ако се то могло назвати тако: две кратке, муњевите информације штампане на дну последње, пожутеле странице — Словенска Бистрица, 1944. год.

У првим редовима своје невелике расправе аутор - који је очигледно на најзападнијем делу фронта Југославије тог времена и припада антикомунистичким војним формацијама - пита се зашто члан високе светске комунистичке ложе, са псеудонимом Ј. Б. Тито, док још увек рат није завршен убрзано руши неколико старијих кућа, грађених још у деветнаестом веку, у центру Ужица и гради Дом са баштом својој србоубилачкој банди? Због тога - одговара анонимни аутор - што зна оно што и ја.

Потом, у следећим редовима, прелази на личну судбину, рекли бисмо, у Огледалу крваве историје која је затекла Србе!

"Морам на сваки начин" - наставља анонимни аутор овог Списа, - "да пређем у Аустрију. При том треба избегавати најмањи сусрет се енглеским пацерима. Даљи контакти с Немцима су такође погубни! Не само што губе, они ће бити, како је речено, преорани и подељени.

Да ли би вредело да опоменем све српске мученике око себе? Да ли би ми поверовали? Ако им кажем ко су Енглези у овом рату? И шта чека Србе ако им се овде, на граници с Аустријом, предају? Ако им кажем чији човек сада води комунистичке хорде по Србији, стреља и затире Шумадију, да ли ће ми поверовати? Не. То не би вредело - већина, у историји увек има особине хорде и тешко спознаје. Тренутно, за ове српске мученике око мене — Енглези су савезници у борби против комунизма! Каква заблуда! Политика има страшну, паклену омаму: поседује привид простоте и једноставности! Она у својим дубинама садржи праве намере!"

*

Даље анонимни аутор замишља себе (док опомиње остатке српских бораца), како га хватају, као лудог, на средини логора и предају енглеској команди. Остаје замагљено питање - чега се он то боји? Ипак, оно што је најзанимљивије у целој причи јесте чињеница којом нам, овај аутор, открива тужну судбину неколико старих зграда у центру Ужица. Једна од њих, саграђена још у XIX веку, почетком седамдесетих година, долази у посед ужичког проте Поповића, иначе политичког противника Обреновића и кума креманског проте Захарија Захарића, такође противника Обреновића. Како је гоњење Креманског Пророчанства бивало све веће - власт је преко доушника дошла до сазнања да је кум Тарабића, свештеник Захарије Захарић, забележио сва своја свежа сећања на пророштво Милоша и Митра Тарабића, стрица и синовца - прота Захарије одлучи да преда те своје рукописе, на пергаменту у стаклу наливеном уљем, своме куму, ужичком свештенику Поповићу. Овај закопа те рукописе негде у самој (или у њеној близини?) кући... Тек тада се покренула лавина мистификације која траје све до данашњих дана. На ком је месту рукопис потхрањен? Испод прага куће ужичког проте или негде у њеним темељима? Можда негде у дворишту? Или је укопан негде у подруму заиста простране куће?

Онда су се појавили српски комунисти у српској историји. Титове слуге дале су предлог газди да се Креманско пронађе. Или је Тито, одавно инициран, желео да дође до њега? (Свеједно, зар Хитлер није вршио потрагу за Гралом?) Тако да се олош комунистичка дала у потрагу - преорали су ту градску ужичку четврт. Неколико стотина квадратних метара требало је да буде бетонирано за башту у тој комунистичкој пећини званој Дом крваве јенеје.

Да ли су зверине том приликом дошле до српског Бића? Судећи по белим оделима фелдмаршала, свим његовим женама (обиље курварства) , његовим јахтама и вилама има индиција да јесу — али по самој његовој смрти, тог крвавог самозванца, као да се нису дочепали Креманског извора вечности...*

***

Отприлике, овде се исцрпљује ово занимљиво тумачење доласка владавине Тита анонимног аутора из ратне Илирске Бистрице, мада и даље остаје отворена загонетка различитости визије о Црвенобрадом владару, коју су имали Креманци, од оних које су имали пророци Западне Европе.

Стари лекар са Дедиња поседовао је на свом тавану, од шест књига, још једну штампану на српском језику. Објављена је у Паризу 1938. г., код издавача "Берлемона". Књига је носила наслов: "ПЕТ СТОТИНА ГОДИНА ЗАБЛУДЕ О ПОДВИГУ МИЛОША ОБИЛИЋА". Иза иницијала аутора ове књиге Ч. М. крило се име Чедомира Мијатовића. Аутор је објавио ову књигу у поводу и у част пет стотина и педесет година од Косовског боја, која је падала следеће 1939. год.

Шта је био стварни разлог да се један овакав човек, који де сав потонуо у изучавању спиритизма, определи за ову, превасходно, историјску тему? Није могуће да је једини узрок била само пука чињеница једног обележавања годишњице?

По Ч. М. повод је био догађај који се стотинама година злоупотребљавао у арканској политици. Подвиг Милоша Обилића користио је за одвођење српског меса на ратне кланице којима се ни броја не зна! У свом даљем излагању Ч. М. образлаже како је, у истину, М, Обилић пришао Мурату под чадор. Том приликом он није побио „седам 'иљад' Турак' - ово "седам хиљада побијених Турака"' је арканијска шифра; то ствара емоционално лудило и срљање кроз историју! Исти аутор тврди да се врхунац овакве арканске политике завршава такозваним корисним будалама у политици — они су, међу Србима, направили највећу српску гробницу из најбољих побуда, снова и идеја, а та гробница зове се Југославија. Ако се изузме мучеништво корисних будала (овога пута Ч. М. их је изузео) и несрећних дечака из Младе Босне — за овог аутора прва велика Корисна будала у своме времену био је Светислав Хођера. Он је створио Националну странку Југословена (тачније, умислио да ју је створио!), касније названу Борбаши. До његове појаве у српској политици и појаве његових Борбаша можда је постојала нада да Срби дођу себи и открију суштину гробнице у коју су сами себе гурали!

Ово нису били једини примери Ч(едомира) М(ијатовића) у његовој расправи Арканско с корисним будалама у невеликом историјском огледу о Милошу Обилићу.

Међутим, оно што је бунило и изазивало највеће подозрење код старог лекара с Дедиња - биле су остале три књиге. Оне су биле објављене на шпанском, али у Лиону, са датумом 1899. године. Предговор обновљеном издању (Севиља, 1933. год.) написао је. Чедомир Мијатовић!? Према признању самог старца - књиге су биле надахнуте есхатолошким; посвуда на њиховим странама врвело је о Крају времена!? Како му је шпански био апсолутно непознат, успео је да скунатори нешто превода тако што је преписивао руком читаве пасусе и са њима обијао туђе прагове тражећи преводиоце. Запало му је за око пар издвојених редова у којима Ч. М. коментарише прво издање књиге из Лиона: Књига, у овом издању, била је посвећена држави (и њеном имену), која ће се тек појавити у људској историји (иначе је некада била древно краљевство Аквитаније) и која ће се звати Аквитанија. У њој ће се говорити језиком који је мешавина енглеског и романског језика!? Марсељ и Лион биће велики центри моћи те будуће државе, која ће захватати осим делова данашње Француске, делове Шпаније, Италије и Блиског Истока! "Па, та Аквитанија је сва у границама и, по мапама животних путовања аутора ове књиге Рајмонда Лила!?" - узвикује писац предговора ове књиге Чедомир Мијатовић.

Лионско издање књиге "Нови живот мртвих", објављено из 1899. према средњовековним рукописима Рајмонда Лила, Чедомир Мијатовић је обновио, сад већ далеке, 1933. године у Севиљи заједно са групом спиритиста окупљеним око издавача "Берлемона". Зашто се тај, у интернационалним круговима спиритизма, познати истраживач овог феномена определио за овај начин - да путем издаваштва упозна ширу јавност са својим учењем? Према ономе како је Ч. М. изложио своје идеје у предговору овој Лиловој књизи, учинио је то из најмање два разлога:

Први је будућа судбина Каталоније унутар простора нове силне државе Аквитаније, а други разлог је лежао у самом учењу спиритизма, јер, како је сам тврдио, пореклом је био негде од Пожаревца. Део његове фамилије, по мајчиној линији, био је влашког порекла (Ч. М. је нешто слично пронашао и у пореклу Драге Машин).

"Мртви не мирују, враћају се да приме и раздуже своје дугове стечене овде, на Земљи" - бележи у предговору Ч. Мијатовић. "На правди Бога убијен је брачни пар Обреновића — и они ће се брзо вратити; у односу на Вечност шта је стотину људских година? Убијени су на самом почетку двадесетог века , вратиће се на сам његов крај, и биће из Пожаревца. Трговаће они српским месом - ока његова биће будзашто, до пет пара!"

Преостале две књиге биле су објављене на француском. Њихов садржај је говорио о спиритизму као новој светској религији. О бесмртности људске душе и о Устајању из мртвих. Али, уколико бисмо стали да разматрамо тему како спиритизам види Устајање из мртвих - то би нас одвело у низ религијско-философских и научних разглабања, о нечему што нема директне везе са нашом причом.

*

Неко би се запитао, поштовани читаоче, где је у свему овоме Ефраим Фирш Флоров!? Свуда! Нема белине, ни у једној од тих шест књига, а да на њиховим маргинама нема коментара Е. Ф. Флорова. Сва је истина, читајући те белешке са стране, да је Е. Ф. Флоров био сефардског порекла — чињеница да је знао шпански и француски и да је рођен у Одеси још увек не морају да иду у прилог тој претпоставци. Али ако је Флоров оставио краћу белешку, на шпанском, о кабали - онда не би требало сумњати у његово порекло.

Белешке је правио и стари дедињски лекар. Оне су биле пуне страха, стида и очаја. На белини једне странице стоји исписано: "Стид ме је што сам на туђем. Да имам где, отишао бих из ове куће. Лично, нисам никоме ништа отео." - У потпису су стајали иницијали његовог имена. (Пре него што ће нам показати те књиге, стари лекар нас је замолио да остане анониман.)

Оно због чега је старац осећао неизмеран страх - била је једна Флоровљева белешка из 1938. Говорила је о Флоровљевој намери да се дочепа најудаљенијег континента како би спасао своје потомство од ратова, глади и комунизма... Старца је ужасавала чињеница да је у овој вили становао Ефраим Фирш Флоров, пре Другог светског рата; и да је вила тада била у власништву једног салонског комунисте - чију су породицу његови родитељи, комунистички комесари из шуме, по свршетку рата ликвидирали, а старицу сместили у дом! Чудан, необјашњив страх код старца су изазивале књиге са тавана виле, мада га је, у исто време, нешто везивало за њих... Могао их је запалити, бацити или продати - па ипак, није то учинио. Напротив, све је урадио да се оне свакодневно налазе пред његовим очима. Једноставно - као што је једном приликом признао - књиге су за њега биле као жива бића!

Једно време, покушавао је из дана у дан да нађе преводиоца за њих. Али нико није желео да пристане на услове које је постављао стари лекар. Старац је желео да се књиге на шпанском преводе код њега у вили на Дедињу. По договору, преводилац би требало да долази у вилу и под старчевим будним оком преводи. Сви су ово тумачили као неку врсту увреде, унапред изражену сумњу да ће бити крадљивци ретких књига. Тако је то било са преводиоцима - све до онога дана када се у дедињској вили, појавила госпођица Г. Ћ.

Старац је пажљиво осмотри. Дрхтао је од страха, овога пута због преводиоца који је пристајао на његове услове - на оно на шта нико није желео! "Овде сте, јер ако изађу ове књиге одавде ја ћу умрети"- рече јој.

Она климну главом и насмеши се.

***

Као што рекосмо, белешке је правио и дедињски лекар - био је то једини траг пред његову кончину. Идући трагом тих бележака полако смо се примакли коначном смислу Списа Рајмонда Лила у коме је, последња степеница, тајанствени нестанак Ефраима Фирша Флорова из Београда 1938.

"Све је било испуњено маглом, тог дана у позну јесен осамдесет и прве - почињао је овим речима краћи Запис старца. "Није било ничег; ни моје баште, ни Дедиња, ни Београда. Ништа. Само магла. Није било чак ни мене. У тој проклетој магли једва сам назирао стару, квргаву смречу, коју је отац својевремено засадио да га подсећа на његова брда. Одувек је она била једини остатак онога што је он уистину и био. У рукама сам држао дужи комад конопца за веш. На једном крају направио сам омчу. Био сам спреман. Магла је била неподношљива. Легиони и легиони демона земље и поднебесја жалили су прву јесен Његове смрти. Тако су се светили људима, који су почињали да заборављају зло."

Као што се да видети, с почетка овог Записа, старцу није мањкало уморног, на смрт болесног, али и досадног, нихилизма. Да ли је био само у питању његов живот и његова судбина? Километрима унаоколо свештеничка нога није крочила, нити је на комунистичком Дедињу било благодати Духа Светога! Стари лекар је одавно био демоноиман и, очигледно, намеравао је да изврши самоубиство. Али у том моменту се нешто кључно догодило; нешто што је било важно за његов даљи живот. О томе је стари лекар написао: "Шта је могло да се види у тој проклетој београдској магли без дашка кошаве? У врху баште стајао је кип малог крилатог анђела, дуге косе пале на рамена. Требало је да ме зачуди како сам га јасно угледао у оној магли, али није... Посивео од времена, обрастао маховином и павитином. Стајао је ту као тужна успомена његовог стварног власника и његову некадашњу љубав према лажном вртном вајарству давних тридесетих година. Једног окрњеног крила, које је штрчало као мали ружни патрљак, с једном руком која није имала прсте — мали баштенски анђео личио је на некаквог створа који је одавно изгубио смисао сопственог постојања. Рекох - у магли једва да сам видео уже у сопственим рукама — кип се забелео као снег; појавило се нешто слично белом огњу, који се у моменту угасио... Следећег момента угледао сам девојку плаве дуге косе - сву у белом! Нешто ми је говорила, нисам је чуо; подигла је руку дајући ми знак да јој приђем. Кренуо сам према њој - нисам осећао страх, једино осећање које сам имао била је велика радозналост. Али, ужасно споро сам се кретао; осећао сам бол и тугу због сопствене спорости! Био сам очајан. Уложио сам сву своју телесну снагу да кренем брже — чинило ми се да могу да полетим, али био сам недопустиво спор, а она је била тако лепа и нешто ми је причала а да ја то нисам чуо! Прилазио сам јој споро, врло споро, као паралитичар коме је успело да прохода! И, тог тренутка, учинило ми се да чујем нешто од онога што ми је причала... Не, још увек нисам био довољно близу ње али сам чуо њене речи, које као да је магла гутала. Ни то слабашних речи што је допрло до мене није умањило моју тугу, нити је убрзало мој ход. Напротив, то што сам чуо само је још више појачало мој очај! Чуо сам - али смисао тих речи нисам могао да докучим! Као да ми је рекла нешто о српским комунистима, или о српском народу, или о некој нади, великој, свеопштој коју су српски кесароши изневерили, или је то било о српској крви и српском месу за некога ... За кога? Упињао сам се да јој приђем - била је ту та прелепа девојка сва у белом - и да повежем смисао њених речи. Јасно сам видео смешак на њеном прелепом бљештавом лицу. Није било никакве сумње - било је то лице анђела!

Постао сам свестан свог положаја оног момента када сам осетио хладноћу камена. Клечао сам, сав у сузама, са малим баштенским анђелом у загрљају. Схватио сам да је мала камена наказа, одломљеног крила и без прстију једино блиско што ми, је преостало у мом пустошном животу, у туђој кући коју је, својевремено, крваво присвојио млади партизански пар. Хладан камен, опор мирис влажне маховине, тамне блатњаве зенице анђела - тако близу мога лица; сва нежност која је преостала ономе на чију главу је пало проклетство дедињске партизанштине. Био сам човек коме су деца поумирала, кога су жене напустиле, кућа затрла, људи заборавили, у сваком случају неко коме је време истекло. Живот ми, је прошао у свету без Бога - шта бих ја радио без мог малог, хладног и влажног кумира? Чврсто сам га загрлио, још увек сам био иа коленима пред њим; и ја, и баштенски анђео били смо засути маглом великом и тешком као Страшни суд. Нисам смео да окренем главу; шчепао ме је неописив страх - имао сам гадан осећај да ме неко, у оној силној магли, помно посматра са прага мога сопственог дома."

Белешка о писцу

Славен Радовановић је рођен у Ваљеву 1947.

Прозу објављује од 1968. год по књижевним листовима и часописима широм некадашње, и данашње, Југославије. Радио је и на филму (као сценариста). Аутор је и радио драма. Живи у Ваљеву као професионални писац.

Објављене књиге (штампана издања)

Летопис Тешњарски, 1975. "Просвета", Београд.

Креманска ружа, 1982. "Милић - Ракић^", Ваљево.

Колубара на небу, 1983. СКЗ, Београд.

Креманска Ружа (проширена; издање II), -"Сфаирос", Београд, 1988.

Обрнута Црква, Књижевна заједница Н. Сада, 1990.

Повест о спису Рајмонда Лила, НОЛИТ, Београд 2001.

Објављене књиге (Дигитална издања)

Сабрана дела на компакт диску, као и на Интернету на "Пројекту Растко" септембар-октобар 2001. (у по два издања - ћирилица и латиница)

Летопис Тешњарски

Креманска ружа

Колубара на небу

Обрнута Црква

Повест о спису Рајмонда Лила

Филмови:

Сценариста у филмским пројектима - Атоски вртови, Сингидунум, Београд, 1989/90.

Нечиста крв, Врање - Филмски Атеље, Београд, 1992/3.

Заступљен је у неколико ауторских антологија прозе. У Избору је Југословенске приче, школска лектира (за 8. разр., књ. 12), Београд, 1979/80

Награде:

Књижевна награда "Младости"' за необјављену причу, 1972.

За сценарио, Врњачка Бања, 1994.