"Budućim događajima prethodi njihova senka."
Johan Volfgang fon GETE

Sadržaj

• I. Smrt na mongolskom konju
• II. Ruža ili pauk?
• III. Demon koji nije uspeo da se vrati
• IV. Kako uništiti Beograd
• Beleška o piscu

I. Smrt na mongolskom konju

Prema kraćem Izveštaju, jednog od istoričara poznog Rima, o grupacijama Atilinih mongolsko-hunskih hordi koje su prodrle kroz Vrata naroda i nalaze se pred kapijama malaksalog Rimskog carstva,¹ uočavamo, osim mračnog pretksazanja o budućoj sudbini stanovništva carstva, i strahovito ubrzanje vremena koje skriva ovaj, po svojoj prirodi, ipak više vojni Izveštaj nego što bi bio istorijski. No, kako ga moramo ispričati jezikom priče, Izveštaj mora dobiti nekakvu formu istorijskog apokrifa. Očigledno, autor ovoga Izveštaja nije imao vremena, ili želje, da duže nagvažda u donošenju svojih sudova o prirodi, načinu života i običajima varvara koji su, kao skakavci iz Apokalipse, nadirali poput stihije u ondašnju Evropu iz nedovoljno poznatih dubina Azije, kao iz ada; jednom rečju, iz oblasti opisanih kao kod drevnih kartografa Ptolomejevog doba:"Iza kraja sveta."

Nekakav mlad, ambiciozan kagan (uzevši svu vlast u svom mongolskom kaganatu), odbije pritisak Atilinih glasnika da se i on priključi, sa svojom hordom, Atilinom azijatskom moru. Takav kaganov odgovor učinio je da se Bič Božiji razjari jer je, osim povređene sujete (koju imaju i imaće svi osvajači u ljudskoj istoriji), izgubio nekoliko nedelja u svom planiranom pohodu na Rim. Kan kanova smesta je išibao do krvi neke od svojih viđenijih glavešina nepobedive konjice toga doba poslavši ih da kazne drskog kagana ili, u protivnom, da se ne vraćaju živi.

Mora da su strašno izgledali Atilini pobednici u ovom sukobu sa mladim kaganom za autora ovog Izveštaja, koji se kao trgovac jedva spasao: još kao dečacima spržili su obraze zbog doživotnog eliminisanja brade; obrijanih lobanja sa perčinima od konjskih repova Huni su jeli, spavali, žene opasivali - provodeći tako život na konjima. Na zemlji ta bića behu krivonoga i gegava kao grozni patuljci iz pakla.

Pred očima poraženog kagana poklali su svu njegovu mušku decu, a žensku čeljad, već opijanjeni kobiljim kefirom, podelili su između sebe tako što su se otimali oko roblja; kidajući s njih haljine, kožu s njihovih ruku, vukući ih krvnički za kose dok su žene vrištale od bola. Njega su postavili na konja tako što su mu podvezali noge ispod trbuha životinje, a ruke zavezali na leđima. Potom su iskopali čovečiji leš i, licem na lice, zavezali za osuđenog. Dugo su svezanog konja, sa osuđenikom na sapima, podbadali usijanim gvožđem: životinja se njišteći bolno propinjala; onda su ga naglo pustili u stepu sa lešom i žrtvom na sebi. Osuđeni na smrt - čovek i životinja nestajali su u dubinama stepe, činilo se kao da ih ona guta.

Tako je na konju umirao pobunjeni kagan. Njegova najveća sreća bila bi (ako je to uopšte sreća, po mišljenju anonimnog autora ovog Izveštaja) da njegov konj što pre naiđe na čopor izgladnelih stepskih vukova.

Komentari

^*1 Izveštaj datira vremenski negde pred bitku na Katapulškim poljima, u kojoj je Rim strahovito potučen od Atile.

^*2 Bilo je isključivog mišljenja da se iza autora ovog anonimnog Izveštaja, kojeg je ispisao navodni trgovac - krio Amijan Marcelin pre nego što je ispisao svoje Anale . Budući da je u Analima osnovna tema Seobe naroda tokom IV i V veka pri kojima se odvijaju zadnje decenije izdisaja Zapadnog Rimskog carstva - mnogi bejahu spremni da poveruju u to da je tajna autora ovog Izveštaja rešena.

Ali, nema priče koja se završava niti događaja koji umire. Zapadnogotski pisac Jordanes pisao je, oko 550. g, da je užasni narod Huna potekao iz polnog opštenja demona sa ženama. Sa kakvim konkretnim činjenicama je - osim užasa što su ga zadavali osvajači iz Azije - Jordanes potkrepljivao ovu tvrdnju, nije poznato. Osnovna teza Jordanesovog spisa (iz gore navedenih godina) bilo je bavljenje polnošću demona i njihovim mešanjem sa ljudskim rodom.

Da stvarno događaji ne umiru (pa i ovaj o pobunjenom kaganu) posvedočiće jedan Spis koji ima, za svoju glavnu temu, kako održati vulgarnu apsolutističku vlast: onu vlast koja je, pre svega, uvek u stanju da svoj najočigledniji poraz pretvori u pobedu. Po toj upravljačkoj veštini; bolje reći prikrivenoj torturi vlasti (ukoliko bi ona bila apsolutno primenjena) i najveća, ogavna, skotska laž, jedne takve politike, bila bi neprikosnovena istina koju bi beslovesno krdo naroda moralo da slavi! Takva politika bi ličila na svinjac u kom bi se omamljeni ljudi valjali u sopstvenoj pogani izazvanoj strahom, baš kao svinje u oboru; ubeđeni da imaju sva prava i slobode, pa čak i da će, vremenom, steći priliku za upravljanjem nad drugima u tom oboru!

Ali, kuda bi nas odvelo svako dalje raspredanje o veštini arkane u politici?

Nešto od ove tajne čiji su temelji udareni početkom XVII. veka, pominjemo tek da bi lakše premostili sve one peripetije koje su ometale bolje osvetljavanje potrage za njenim istinskim autorima; kao i da bi konačno pronašli kakav takav smisao nizu, naoko nepovezanih, događaja — od kojih je ovaj prvi: o Atili i pobunjenom kaganu.

II. Ruža ili pauk?

Naime, sve negde tamo do sredine XVII. veka, ovaj na oko benigni kraći Izveštaj o Atilinoj najezdi pada u apsolutni zaborav. No, tada, nekih 13 vekova pošto je ugledao svetlost dana Izveštaj trgovca poznog Rima iz dubina Azije nanovo vaskrsava.

U Amsterdamu, učenik Holanđanina Korvinusa (po nekima zvao se Van der Hohenhajm*), nastavljajući da ispoveda arkansku političku praksu svoga pokojnog učitelja, naveo je primer Atilinog sukoba sa svojim neposlušnim kaganom, pre nego što se Bič Božiji sukobio sa rimskim legijama. Učenik Korvinusov, kao dokaz nudi jedan proces inkvizicije sproveden šeste godine otkako je izabran papa Martin V, što bi bila, dakle, 1423. Ovaj Lionski proces je opisan u delu: KNjIGA SVIH ZABRANjENIH VEŠTINA, BEZVERSTVA I ČAROBNjAŠTVA, čiji je autor Johann Hart-Lieb.**

U ovoj knjizi stoji da su u samom biskupatu Lionske kurije uhvaćeni negromanti; čarobnjaci koji uz pomoć demona prizvanih u ogledala podižu mrtve. Za tu "novu sektu" čarobnjaka istražitelji inkvizicije utvrđuju da su tajni pripadnici jeretičke sekte Valdežana, koja već stotinama godina. preživljava teške progone. Svi okrivljeni, u ovom procesu gnusnoj opačini, priznali su pod torturom svoj savez sa zlim anđelima — pa su spaljeni na lomačama, na periferiji Avinjona, 1423, krajem avgusta meseca. Ta manja grupa ljudi nije sama gorela na avinjonskom ognju krajem tog avgusta; nekoliko stotina okovanih dovedeno je iz Tuluza, Valona, Tulona i Arla. Žar lomača dugo je bljeskala u priobalju Rone, a gorki ljudsku pepeo donosili su vetrovi s obala reke i danima je padao po Avinjonu.

Ono što čini ovu knjigu J. Hartlieba izuzetnom i neponovljivom za doba u kome je nastala, jeste podatak da je glavnooptužena ove Lionske hereze, i sudeći po sudskim spisima inkvizicije glavna majstorica ove "sekte čarobnjaka", jednostavno nestala pred očima uvaženog istražiteljstva. Ni u jednom srednjevekovnom analu o progonu veštica nema ništa slično ovom događaju koji je zabeležio Johan Hartlieb. A ako ih je bilo, ne bi čudilo da je takve pisane izvore uništavala Vatikanska kurija iz jednostavnog razloga - jer otkrivaju moći čarobnjaka i mogu da deluju sablažnjujuće. Međutim, i Hartliebovo navođenje jednog jedinog slučaja u više stotina progona veštica dovedeno je u pitanje intervencijom tajnog odeljka Vatikanske bibliotečke arhive (što se vidi iz druge naznake, pod **).

No, da nas ne zahvate virovi koje poseduje svaka priča, da ne odlutamo kroz njene lavirinte pa da ne pomenemo kako se to odigralo sa nestankom (bolje reći iščeznućem) čarobnjačke majstorice iz opisa koje nam nudi Johan Hartlieb. A to se bejaše odigralo na sledeći način:

Tu rugobu od žene, dlakavu po celom telu, retke kose slepljene u bičevima, rasta nešto većeg od patuljastog, sitnog tela u ramenom pojasu, a debelih, krivih masivnih butina** civilna služba inkvizicije uhvatila je u nekoj ribarskoj selendri, po imenu Lugano.

Bedno ribarsko selo bilo je polunapušteno i na prstima jedne ruke mogle su se izbrojati njegove straćare, a po satrulim motkama za sušenje;ribe dalo se videti čime su se njegovi stanovnici bavili. Selo je bilo usečeno u stenje iznad same obale mora. U kamenjaru iznad tih bednih straćara crnili su se otvori mnogih pećina, u kojima su se skrivali sabinski gusari posle svojih pljačkaških pohoda. Krajem maja 1423. u zoru, pred samim ulaskom u Marseljsku luku, gusari prepadom pljačkaju pretovareni engleski trgovački jedrenjak— galiju Dalekoistočne kompanije. Poznata po svojim enormno velikim osiguranjima robnih tovara i plovila Dalekoistočna kompanija je prinudila skoro sve lučke kapetanije sabinskih i provansalskih oblasti da se još istog dana bace u besomučnu poteru za gusarima. Lake đenovljanske i savonske škune sa dobro naoružanim ljudstvom, a iz Marselja i Tulona dve teške galije sa po jednim bočnim topovima, s tim što je flotili goniča u susret plovila teška galijska topovnjača iz Narbona. Svi izgledi su govorili da će se ova pomorska potera loše završiti po sabinske gusare. Ali drugoga dana, usred potere, vetar je promenio smer; stao je da duva s kopna u manja i sporedna bočna jedrila prvo taraskonskih pomorskih straža, a nešto kasnije i preostalom brodovlju iz ove potere. Takav pravac vetra odgovarao je gusarskom jedrenjaku sa četiri ogromna jedrila. Jedrenjak je bio od onih dužih sa jakom krmom k uskim, izbačenim pramcem. Iznenadnu prednost gusari nisu želeli da propuste — veštim manevrom krmanoša, s pravcem prema otvorenom moru, vetar s kopna je napunio sva četiri gusarska jedra, a uski pramac sekao je ne baš male talase grabeći prema pučini. Prvo je komanda teškog brodovlja iz potere shvatila da bi manevar, niz vetar, bio trom; gubitak u vremenu postao bi nenadoknadiv — brojnost naoružane flotile više ne bi predstavljala nikakvu prednost. Zato su se opredelili za plovidbu duž obala, čime je potera privođena svom nužnom kraju. U ranu zoru, četvrtog dana, udari vetra snažno su dolazili iz pravca otvorenog mora. Potera se bejaše delom osula: dobar deo posade topovnjače iz Narbona, uveče prethodnog dana, priklonila se svojim zatonima, iskrcana u čamcima iz teške galije koja je uplovila u narbonsku luku kasno te noći. Taraskonci, sa posadom i oficirima uglavnom iz Avinjona, nalazili su se na čelu potere, svesni da je prva sledeća luka kraj njihove potrage. Da će uskoro to isto čekati Tulonce tu nije bilo sumnje. Međutim, jak vetar s pučine sada je zapretio da celu poteru baci ka obali i time je nasuče na hridi. Komanda je odmah naredila obaranje svih svojih velikih jedara; time je plovidba postala sigurnija, ali je brzina brodovlja opala.

Sudbina mornara jedino zavisi od ćudi mora — najidealniji vetar trebao je da bude onaj koji bi udarao poteri s leđa u jedra njenih krma. Ovako, njen obalski kurs plovidbe izazivao je samo mučnu situaciju, koju bi rešio jedino što brži povratak u matičnu luku. Ali, kako rekosmo na moru je sve u ćudi mora: te rane zore, s katarke savonske škune bi najavljena pojava jedrenjaka na horizontu. Šibao je kroz talase kao velika bela ajkula kojoj su dosadile mračne dubine mora i koja je zbog toga izronila. Jedrenjak se kretao pod pravim uglom u odnosu na obalu. Jezdeći tako kao da je imao sve povoljne vetrove neba i mora u svojim jedrima, jedrenjak je nezadrživo prilazio svom obalskom cilju. Oficiri su besno jurili palubama marseljskih i tulonskih galija, urlajući na svoje posade da što pre dovuku kratke topove na onu stranu odakle se pojavio gusarski jedrenjak i da na njega otvore vatru. Kada su njihove tobdžije prinele baklje topovskim cevima jedrenjak već beše ušao u mrtav ugao u odnosu na korita njihovih galija. Samo su prasnule dve topovske salve — obe su promašile svoj cilj. Komanda galija je precenila brzinu manevra s topovima u odnosu brzine gusarskog jedrenjaka: umesto da topove odmah bace na pramce svojih galija i tako dobiju u vremenu, sačekavši bočno izlaganje gusarskog jedrenjaka salvi svojih topova — oni su, sa velikim zakašnjenjem, samo jednom večnom salvom ispratili jedrenjak, koji je ovim konačno izmakao svakom njihovom topovskom ognju.

Već se uveliko razdanilo kada su goniči ugledali zadnje gusarsko jedro kako zamiče iza izbočenog stenja omanjeg zatona. Iznad same obale štrčale su gole litice; jato galebova je kričalo u preletima iznad morske obale i vode koja se smirila, više nije bilo vetra — sve je iznenada utihnulo. Sure litice bacale su mračnu senku na vode koje su zapljuskivale stenje priobalja. Teško brodovlje potere usidrilo se na otvorenoj pučini. Jedino je škuna bila bliže obali, ali ni ona nije htela do kraja da se upušta u njenu tešku pristupačnost: iz nje su samo spušteni prvi čamci s kojima se jedino moglo iskrcati na obalu. Oficiri su, pregledajući karte, uvideli da je mesto iskrcavanja neobeleženo i potpuno nepoznato. S krajnjim oprezom pred mogućnošću gusarske zasede, čamci s naoružanim ljudima veslali su prema stenju zatona. Prvi među njima, čim zađe njihov čamac u useklinu zatona, ugledaše u njegovoj dubini, skoro nasukan jedrenjak na samoj obali. Visoko gore, na blagom ulegnuću litice, poslednji među gusarima, s plenom na leđima, zamicali su u jednu od pećina. Potom spaziše prve pletare te proklete ribarske selendre.

Na ovom mestu u svojoj hronici, pisac KNjIGE SVIH ZABRANjENIH VEŠTINA, BEZVERSTVA I ČAROBNjAŠTVA - uvaženi Johan Hartlieb objašnjava zašto je poklonio toliku pažnju opisu ove potere - pa dalje veli:

Iz te činjenice kako se potera odvijala dalo se uočiti "kako tu nisu bila čista posla". Potera je stalno bila za petama desetini gusara, koji su umakli, kao da su u zemlju propali u jednoj od pećina iznad te gusarske jazbine koja se zvala Lugano. Umesto da pohvataju i kazne pljačkaše engleskog broda — vojna Komanda sabinskih luka dočepala se demona skrivenog u ljudskom telu koje je imalo nakazni oblik i izgled žene-patuljka.

Čim se ljudstvo iz prvih čamaca iskrcalo, ne sačekavši ostatak potere, dalo se u pretresanje ribarskih straćara. Selo je bilo pusto, bez ljudi— ako ih je bilo nestali su bez traga: ognjišta, u nekim od straćara, bila su još topla. Unaokolo jačina sunca već je žarila kamenjar. Iz uvale je dopiralo potmulo škripanje gusarskog jedrenjaka, plima je rasla i nabijala ga na obalsko stenje. Nije se više čulo kričanje ptica - na zbunjene ljude iz obalskih Straža legla je neka čudna tišina.

Iznenada, začuše se s visine povici dvojice stražara, koji su grupi ljudi na obali pokazivali rukama u pravcu jedne udaljene, poslednje među straćarama. Stražari, povedeni oficirima, odmah se razviše u strelce. Ta udaljena straćara od kamenih ploča, suve trave i blata nalazila se na najnepristupačnijem mestu sela. U dva prstena, straža je opkolila sumnjivu straćaru. Nastupilo je kraće zatišje, a onda se iz zaklona podigao oficir Taraskonac sa još dva naoružana stražara — i čizmom oborio vrata od suvog pruća. Unutra je bilo mračno. U prvom momentu, nešto slatkasto je opterećivalo nozdrve, ali je odmah prelazilo u nesnosni smrad. Onda se pred ljudima iz potere ukazao prizor: na ležaju od krpa bio je sklupčan patuljak kome je u polumraku bilo teško odrediti pol. Odmah do male sklupčane prilike bio je ispružen čovek, nešto ispod srednjeg rasta, ali sa gustom kosom koja je štrčala u vis. Sitne, svinjske oči sevnule su, a svinute usne pokrenule su se u nešto što je ličilo na osmeh samo do jagodica. Taraskonskom oficiru se učinilo da mu je upečatljiva, kockasta brada primetno zadrhtala, dok mu je šaka posegla ka napunjenoj kuburi. Ali kremenjače oficira i dvojice stražara suknuše olovo iz cevi širokih kao trube i ta glava stršave kose bi pretvorena u krvavu bezobličnu kašu, u kojoj su se još dali prepoznati ostaci širokog, prćastog nosa. Nag čovek samo otrese nogama, a sa bednog ležaja skoči žena-patuljak, groznog izgleda, maljavog nagog tela.. Dok su je vezivali, iz nje je izlazilo nešto kao kričanje ptičurine i štektanje lisice — a smrad je tek tada postao neizdrživ.

Sudbina je tako htela: s promislom Božijim, demonu bi dopušteno da, ovom prilikom, prevari ljude, piše dalje Johan Hartlieb. A prva greška i slabost ljudska pokazala se onog trenutka kada je taraskonski oficir ugledao, u mračnom uglu straćare, staklenu posudu sa zelenkasto-crnom tekućinom. Slaba svetlost je isijavala i mamila da se pogleda izbliza. Oficir - čije ime Hartlieb ne navodi, ali kaže da je bio u službi Avinjonske inkvizicije pri oblasnoj biskupiji - odmah je u toj tekućini prepoznao veštičiju pomast. Staklene posude su bile retke; mogle su se videti u bogatijim i viđenijim kućama Taraskona i njegove okoline. Prinevši posudu licu oficir se zateturao — smrad ga umalo nije oborio. Za to vreme, jedan od stražara podigao je sa krpa tog bednog ležaja, na kome je zatečena žena-patuljak, mali crni predmet. Ličio je na broš; bio je lagan kao da je napravljen od kornjačine kosti, čudnog oblika: kao da je bio crni cvet, ali sa neobično uvijenim laticama, tako da je podsećao i na velikog crnog pauka. Čim je ugledala crni broš u rukama stražara, žena-patuljak je zapevušila jezivim piskavim glasom kao u deteta. - Vrati mi moju ružicu - zapevušila je, ali stražar beše taj koji je napravio drugu grešku tog kobnog dana - čvrsto je stegao taj predmet u svojoj šaci.

Napolju, zgomilana ljubopitljiva straža ustuknu. Dugačke malje prekrivale su njene male špicaste sise, a salo obraslo dlakom klatilo se ako njenih bedara, dok je dlakavost, kao kozja kostret, prosto prekrila njene debele, ogromne: butine. Ta patuljasta nakaza od žene imala je naglašeno povijen nos i nešto paučinastog pramenja od kose na lobanji, koja je bljeskala na suncu.

Ukrcavanje u brodovlje počelo je negde iza podneva. Od gusara nije bilo ni traga, a brojnost straže nije dozvoljavala da se svaka od tih pećina proverava. Mogućnost da se gusari, kojima su pećinski prolazi bili poznati, dočepaju jedne od lađa obalske Straže i da ostale spale, pa tako još jednom umaknu — bila je velika. Zbog toga se oficiri iz Komande odlučiše za povratak potere u svoje matične luke.

No, tada nastupiše prvi znaci nesreće. Smrad iz onog staklenog, i zatvorenog, suda bio je toliki da je Taraskonac naredio da ga na užetu spuste, u korpi, da visi nad podom tokom plovidbe. Predveče, dok je sunce tonulo u more, onom stražaru koji je uzeo tu prokletu crnu stvar, u obliku ruže ili pauka, desna šaka beše vidno upaljena i pod otokom, sa nizom zgomilanih plikova. Već u prvim časovima noći stražar se žalio na vatru koja mu je pržila prste. Šaku su mu premazali uskislim vinom i olovnim prahom. Žrtvi je bilo nekoliko časova lakše, vrelina je opala. Međutim, negde oko ponoći, nesrećni čovek urlao je od bolova. Morali su da mu odseku ruku ispod ramena, jer su se na njoj plikovi pretvorili u otvorene rane, dok mu je ruka bila crna kao nagorelo drvo sve do lakta. Toga jutra, šestoga dana potere, noćna straža je raportirala dežurnom oficiru na palubi tulonske galije: negde oko trećeg noćnog časa, kraj njih je protrčao jednoruki mornar, strašnog crvenog lica i usjaktalih zenica. Iznenađeni, potrčali su za njim, ali se on bacio u more baš na onoj strani na kojoj je o užetu visila smrdljiva tekućina. Noć je bila obasjana mesečinom; dugo su zurili u površinu vode, ali čovek koji se bacio u more nije više izronio. Po prosleđenom izveštaju dežurnog oficira tulonske galije Komandi Sabinskih luka — utvrđeno je, sa žaljenjem, da je nesrećni kraj jednorukog mornara nestanak glavnog svedoka i važnog dokaza o demonskim vezama nečastivog sa nakaznom patuljicom. Stoga osudiše stražare na bičevanje svezane uz jarbol galije, a po prispeću u luku - na tešku robiju u okovima. Ono što je ostalo od dokaza (ruža ili pauk?), demonski orakl, taraskonski poručnik je dobio zaduženje, ispred Komande, da preda inkvizitorskom sudu pri Avinjonskoj Biskupiji.

Ovo bi, po Hartliebu, bili najvažniji detalji o tome našto je potera sabinskih luka naletela goneći gusare.

Pisac dalje piše:

Pred avinjonsku inkviziciju, krajem avgusta 1423. - koju su sačinjavali istražitelji: biskup avinjonski Bartolomej, magistar i doktor kanonskog prava; Francisko Kestoris, profesor građanskog prava; i Petar de Pratis, prepošt crkve u Avinjonu, kao i niz prisutnih kapelana svete rimokatoličke kurije - izvedena je žena patuljak, iz jednog od podruma avinjonske tamnice. Kao što red nalaže jedna noga joj je bila u okovima, na lancu pričvršćenom za drvenu klupu na kojoj je sedela. I patuljica je, kao mnogi optuženi pre nje, dželatima priznala pod torturom svoj dušegubni savez sa zlim anđelima. Istražitelji su u ovom slučaju utvrdili da je smrdljiva tekućina gnusobne patuljice ništa drugo do ugentum pharelis— iliti veštičija pomast. Po njenom zadahu istražiteljstvo inkvizicije je utvrdilo jačinu pomasti, njen demonski kvalitet i znanje prilikom njenog spravljanja —te je jednodušno došlo do zaključka da je pred njima stvor koji je predvodio veštičije sabate. U ovakvom uverenju držala ih je činjenica kako je patuljica uhvaćena, s kim je zatečena i pod kojim okolnostima. Za osobu koja je ubijena u ribarskoj straćari Lugana priznala je da nije gusar, već neko s kim je mogla da prolazi kroz niz smrti, i da je, kao čovek, učestvovao pred velikim skupom ljudi i žena, koji su tražili dokaz njegove ljubavi.

Ovaj iskaz optužene izazvao je burnu reakciju prisutnih sudija: da li je Đavo, prethodnih noći, lično posetio jednu od Sabinskih obala? I da li Đavo može biti ubijen bilo čime, osim Svetim Krstom? — glasno su se pitali. Iz priznanja patuljice, to kao da je bio đavo koji se kao inkub ili sukub sparivao sa ljudima i ženama tokom sabatnog plesa.

Po komentarima Johana Hartlieba, nikome od prisutnih sudija nije palo na pamet da pred njima sedi demon, koji je jedino iščekivao sredstvo kojim bi se vratio u ponore pakla! Naprotiv, bilo je skeptika; pa čak i onih, među kurijom, koji su se smejali ovakvom priznanju žene-patuljka.

Da li je pažnja prisutnih popustila? Ili je njihova lakomost i želja za zabavom prevladala? Možda je to bio prvi znak slabljenja njihove vere da Đavola nema i da je to izmišljotina neukih i zatucanih? Ili je demonska patuljica bila duhovno jača od svih? Tek, povikala je iz sveg glasa: ako je vera inkvizicije jača, zašto joj ne dozvole da upotrebi svoju pomast!?

Nekako vrlo brzo (začudno brzo), stvoriše se pored nje sudski izvršitelji sa svojim poslužiteljima, koji nakaznoj majstorici dadoše njenu pomast. I, premazavši se pred užasnutim inkvizitorima, patuljica je... Nestala. Ali, sa njenom nogom u okovima i sa lancem, koji su bili poškropljeni svetom vodicom, išlo je teže. Noga, ostavši neko vreme jedino vidljiva, menjala je boje, da bi, u jednom momentu, crna kao gar progovorila režećim glasom:

Vratiću se opet s njim, da ga držim za ruku i šetam po Luganu! Doći ću, kad Akvitanija ne bude u Francuskoj! - zarežala je ta noga i - nestala.

Tek sutradan, Veće inkvizitorskog suda Avinjona, u suženom sastavu, setilo se prema prispelom izveštaju Sabinskih luka da nije ispitan najvažniji svedok u celoj stvari: taraskonski mornarički poručnik i član naoružanih četa pri sedištu Avinjonskog biskupskog suda. Niti je, pak, viđen i dat sud o demonskom oraklu, koji bi dotični svedok morao priložiti Avinjonskom sudu.

U očekivanju da se taraskonski poručnik pojavi kao svedok pred ovim sudom, Veće izdade hitan nalog da se osuđena straža sa tulonske galije odmah oslobodi iz marseljske tamnice. Ti ljudi, bio je zaključak avinjonskog Veća, nisu mogli biti odgovorni za silu demonskog napada, kojom je nesrećni jednoruki mornar prvo zaražen pa posednut, pre nego što je izvršio samoubistvo bacivši se s galije u more.

Među članovima Veća trajala je neobavezna rasprava i, kako se Taraskonac nije pojavljivao, pretila je da se pretvori u ćaskanje, pri čemu se svako od članova upinjao da ne pomene događaj sa patuljicom. Rasprava je vođena u oblastima sholastičke dogme i njenih učenja, koja tumače prirodu đavola i načine njegovih seksualnih moći, a koja se mogu naći u delima Tome Akvinskog, blaženog Augustina ili dominikanca Martina iz Opave. Neki od sudija pozivali su se na petnaestu knjigu Augustinovu "Božje države", u kojoj ovaj veli da demoni, kao inkubi, napastvuju nepoštene žene i da im uspeva da se s njima polno združe. Demon, tvrdi ovaj sholastik, može načiniti sopstveno muško ili žensko telo, pa prema tome može polno opštiti i sa ženama i sa muškarcima. Da li je moguće da se iz ovakvog odnosa rodi ljudski stvor? Opet se neko od njih, iz inkvizitorskog sudstva, pozvao na jednog od tri najveća sveta sholastika —na Bonaventuru, koji o polnosti demona kaže kako se demoni, kao sukubi, u obliku žena podaju muškarcima od kojih dobijaju izlučeno seme. To seme oni oštroumno čuvaju u njegovoj snazi, a kasnije, po Božjem dopuštenu, postaju inkubi pa, isto seme, prelivaju u organe žene te se tako može roditi ljudski stvor. Prema tome, onaj ko se rodi iz ovakvog odnosa, nije sin demona nego onoga čoveka od koga je seme uzeto. Kako je ovde njihova priča nužno došla do teme o ljudskoj i demonskoj prirodi grozne patuljice — sholastičari avinjonske inkvizicije postaviše pitanje da li demonska priroda može da prebiva u materiji i u demonijaštvu, ali u istom vremenu i u dva prostora? Ako može — znači li to da je demon bio skriven u oraklu ili je, tek, sa uzimanjem u ruku tog paklenog znamenja nesrećni mornar oživeo đavola? Ako đavo može da prebiva u materiji, da li je čovek taj preko koga on, jedino, može da izađe iz nje? Budući da se mornar ubio skokom u vodu — da li je bio u pitanju demon vode iz morskih bezdana?

Usred tog njihovog nadgornjavanja sholastičkim znanjem, na sto ispred uvaženog istražitelja, avinjonskog biskupa Bartolomeja, službenik suda spusti zatvoreni koverat. Otvorivši ga — biskup ostade zaprepašćen njegovim sadržajem. Pri pogledu na njegovo bledo lice svi prisutni se utišaše.

U grobnoj tišini koja je iznenada nastupila, biskup Bartolomej saopšti prisutnima: glavni svedok, i vojni službenik ovog suda, Ivan de Lemovicie, zvani Taraskonac (tek na ovom mestu, autor J. Hartlieb pominje, prvi i poslednji put, ime taraskonskog poručnika), ubijen je u Marselju pod nedovoljno osvetljenim okolnostima. Počinitelj i povod ovome ubistvu potpuno su nepoznati... Istrazi marseljske kapetanije, koja još uvek traje, jedino su poznati mesto i vreme ovog ubistva, kao i dva bliska prijatelja ubijenog poručnika. Njegovi prijatelji, nažalost, nisu mogli da mu pomognu u odsudnom trenutku, mada su bili prisutni u onim trenucima za koje bi se moglo reći da su prethodili samom kraju taraskonskog poručnika. Njegova smrt se odigrala u tmini lučke četvrti Marselja, u nekom prolazu gde je bilo opasno zateći se i usred belog dana, mesto gde je noćne patrole svakog momenta vrebala smrt, i sa nizom polumračnih mornarskih krčmi iz kojih su ljudi izlazili tek u svanuće. Te kobne noći, u jednoj od njih zatekao se poručnik sa još dvojicom prijatelja; odatle je izašao, negde iza ponoći, za nepoznatom ženom, u noć iz koje se nije vratio.

Ovim se Hartliebova priča zatvara - nekako naglo, baš na zanimljivom mestu, kao da je time nešto od sudbine Ivana de Lemovicie uskraćeno. Zašto je on ubijen i ko je bila žena zbog koje je Taraskonac izašao u noć? I, na kraju, kako se završila ova istraga povodom ubistva taraskonskog plemića?

Komentari

* Tek šezdesetih godina ovoga, veka, Pol Nodon znalac istorije Templarskog reda, utvrdio je - izlažući svoju verziju o životu Rajmonda Lila - da je Van der Hohenhajm pseudonim Korvinusovog savremenika, Nemca Klapmarijusa sledbenika vulgarnog makijavelizma. On je, po mišljenju P. Nodona, bio uvučen, kao rozenkrojcer, u procese reformacije na nemačkom tlu. U obračunu sa nemačkim jezuitima toga vremena, sem imena autora Johana Hartlieba** i naslova njegove knjige, sve ostalo je Klapmarijusova (Hohenhajmova) podla izmišljotina! Kao dokaz ovakvoj tvrdnji nemački jezuiti su javno ponudili Hartliebov rukopis iz 1456. god. U kome se, tačno je, pominje slučaj majstorice veštice koja je u toku suđenja zahtevala od Kapitola svoju pomast kako bi dokazala snagu demonskog letenja, ali njen zahtev nije uslišen. Ostala je okovana za klupu, sve dok nije spaljena tamo gde je bila zatočena, a po nalogu glavnog inkvizitora, u tom slučaju Hansa Von Talhajma! Sve je to (tvrdili su jezuiti) u knjizi J. Hartlieba, čija signatura leži ubeležena u Hajdelberškoj univerzitetskoj biblioteci pod šifrom: Cod. Palat. Germ. 478.

III. Demon koji nije uspeo da se vrati

Ali, Klapmarijus (alijas Van der Hohenhajm) nije ostao dužan: odgovor je ubrzo stigao iz Amsterdama. Klapmarijus je ovu jezuitsku tvrdnju nazvao jednom običnom, bednom paškvilom. Po njemu, originalni primerak rukopisa ove knjige - čiji su jedan primerak prosvetljeni Brabanta pukim slučajem sačuvali - uništio je jezuitski Kapitol Nemačke, davne 1423. godine. Hartlieb koga jezuiti nude je lažan. Sadržaj njegovog rukopisa je izmišljen i dešava se u Nemačkoj, kasnih nedelja 1456.

Francuski Hartlieb sa ključnim događajem pred avinjonskom inkvizicijom iz 1423. g., na koga se poziva Klapmarijus (tvrdi u svom izlaganju Pol Nodon), ima svoj kraj u sudbini taraskonskog poručnika Ivana de Lemovicie. Na kraju krajeva, nije važno Klapmarijus ili Hohenhajm, bez priče o žalosnom kraju taraskonskog poručnika ne bi bilo one svetlosti koja je neophodna da bi se osvetlila Povest o Rajmondu Lilu, ili učinila vidljivom moguća istina o kaganu Atilinog doba, kao i sama sudbina Ivana de Lemovicie, budući da je ovaj plemić bio jedan od boljih privrženika Avinjonske inkvizicije što je bilo, čini se, od presudnog značaja za njegov život. Zašto je u celoj Povesti bitan kraj de Lemovicie? Zato što je bio u najdirektnijoj borbi s đavolom (a da toga nije bio svestan do kraja) sa onim demonom koji je stotine godina pre te poručnikove proklete noći u marseljskoj krčmi naselio kagana i koji nije uspeo, (ili želeo?) da se vrati nazad, kroz paklena vrata, odakle je izašao.

A zbog čega je u celoj toj priči o taraskonskom poručniku potrebna Povest o spisu Rajmonda Lila? Zato što najubedljivije svedoči kako je do toga došlo i kako demon došavši među ljude, nije uspeo da se vrati.

*** Ali, pre nego što nastavimo ovu priču o Spisu Rajmonda Lila — baca nas nazad, kao ogroman val, na ponovnu raspru o pravom i lažnom Johanu Hartliebu jedna demonova rečenica koju je zarežao kroz svoju nogu, okovanu za inkvizitorsku klupu, o tome kako će se, sa voljenim u akvitanskom Luganu, ponovo vratiti kad Akvitanija bude izvan francuske države. Akvitanija, nezavisna kraljevina u 8. veku, pripojena je Francuskoj 1453.

Čudom božijim, u svojoj tridesetoj godini života, franjevac; pa kasnije alhemičar iz Majorke, Rajmond Lil piše u svojoj "Knjizi kontroverzi između Rajmonda i Averosa" da takva vrsta problema ne postoji sve do kraja ljudskog vremena, jer je demonu dato da nešto vidi od istorije unapred. Priroda demona i anđela je ljudima objašnjena isto i u Bibliji i u Kuranu; obe svete knjige se u tome slažu i od toga treba početi. S tom mišlju, iskrcava se u Tunisu 1292. davno pre Avinjonskog slučaja, i u beskrajnim vrelinama lučkih popodneva, negde između ićindije i jacije, zagledan u bljesak sunca koje pada u morsku pučinu kao da otkriva večnost, kao da u tom dodiru svetlosti i silne vode vidi legione anđela. Rajmond Lil prihvata učenjačke dvoboje sa doktorima Islama, iz škole Averosa, u kojima trijumfuje, bivajući proglašen prijateljem Alahovog poslanika, kroz čija je usta izašla sva lepota pobede učenja Ise Pengabira, sina Marijane, večite devojke iz Nazareta.

Ko je, ustvari, bio Rajmond Lil, pre nego što će 1292. godine doživeti priznanje. učenjaka iz škole Averosa?

Pol Nadon, znalac istorije templarskog reda, u kraćoj belešci Lilove biografije, pod navodom: "Španski period i smrt", nudi osnovne podatke: Katalonac, Rajmond Lil rođen je 1235. godine u Palmi na ostrvu Majorka, u otmenoj porodici katalonskog kraljevskog porekla. Tačno tri godine posle uspešnog nadiranja kraljevine Aragonske i njenog povratka pod sveti Španski krst celih Baleara — i time neumitnog odlaska u prošlost mavarskog kraljevstva Almoravida sa Majorke, Iviza, Formentera i Menorke. U osamdesetoj godini svoga zemaljskog života, 1315. godine, umire mučeničkom smrću zasut kamenjem u Tunisu, gde se, po drugi put, iskrcao u želji da ponovo ukrsti znanje sa novim naraštajem islamskih mudraca - ali na njegov osamdesetogodišnji život i staračko telo padaju kamenice varvara. Svi prijatelji Rajmonda Lila, po njegovom prvom boravku u Tunisu, učeni znalci Svete Knjige, već odavno bejahu mrtvi — te se niko ne nađe da spase život neobičnom starcu iz Frangistana, koji je posle toliko godina ponovo doplovio do Tunisa da u njemu "proverava čija je vera jača". Posada trgovačkog broda pod zastavom Helvecije (na kome je verovatno Lil i doplovio u Tunis kao po sopstvenu smrt) jedva je nekako uspela da izvuče njegove ostatke iz kandži rulje i gomile kamenja. Bez i jedne pare nadoknade, smatrajući to počašću kao da je bio u pitanju neko od najviđenijih Ženevljana, mrtvo telo franjevca Rajmonda Lila (davno pre učenja Cvinglija, kako piše Serž Hiten u svojoj trotomnoj studiji pod naslovom: "Masoni i Templari do Velike Konstitucije"), ta ista posada prebacuje ga u Majorku. R. Lil biva sahranjen uz veliku poštu koju mu odaju sugrađani —dok je gradsko sveštenstvo, iz daleka, razdraženo njušilo miris sumpora koji je, tako im se činilo, dopirao s njegovog odra.

Već narečeni, Pol Nadon, upotpunjava osnovnu biografiju Rajmonda Lila: njegovi su vodili kraljevsko poreklo iz Katalonije, tačnije grada Herona; u toj otmenoj porodici rođen je i Rajmond, u gradu Palmi na ostrvu Majorci. Kao mlad čovek vodio je pustolovan, bludni život raspusnog trgovca. I u braku, oformivši porodicu, ne odriče se bludne titule don Žuana od Tonoria. Uz opšti prezir iza njegovih leđa, čak i među njegovom najbližom familijom, Rajmonda Lila smatraju otpadnikom, sramotom porodice i bezbožnikom. Ovde se kraća biografska beleška o ranoj mladosti R. Lila, iz pera Pola Nadona, završava. Kasnije mu, isti biograf, pripisuje obavljanje hadžijskih poslova: pratnju i obezbeđenje pobožnih na putu za Jerusalim. Nema nikakvog objašnjenja kako je došlo do dubokog premljenja kod mladog bezbožnog trgovca da stavi svoj život u službu rimokatoličke vere. Za razliku od Nadona, Serž Hiten taj izostavljeni deo Lilove biografije naziva periodom neshvatljive iluminacije — unutrašnjeg prosvetljenja koga su, na žalost izučavalaca hermetičnog u Lilovom životu i delu, franjevci Majorke doveli u pitanje. Naime, dokopavši se, uglavnom neopreznošću i nemarnošću Rajmondovih naslednika, većeg dela njegove pisane zaostavštine stali su da krivotvore neka ključna mesta i događaje iz života Rajmonda Lila.

Sporni deo Lilove biografije zauzeo je samo onaj događaj koji, prema crkvenoj kuriji Majorke, Rajmonda Lila privodi franjevačkom redu; nešto kao spasonosno pronalaženje vere čime je bio nagrađen jedan okoreli bludnik kakav je bio Rajmond Lil tačno do svoje tridesete godine života. Njega će, promislom Gospodnjim, preobraziti bolest žene u koju je bio zaljubljen do ludila. Mladi i obesni trgovac kraljevskog porekla ulazi u tridesetu godinu života: u braku je u kome ima decu, ali već tri godine proganja ženu čija ga lepota opčinjava. I mlada žena je udata, ali to Rajmonda ne sprečava da - na opšte užase i sablazan celog grada i svojih ostarelih roditelja. — upada jašući na konju u katedralu Palme dok u njoj traje misa, u nameri da zadobije barem jedan pogled gnušanja i mržnje one koja ga mesecima izluđuje, a pomisao na njeno lice pomućuje mu razum. Uspomene na Mavare još su sveže — posle ovakvog čina oskvrnuća rimokatoličke vere proklinju ga i odriču ga se roditelji. Ali Rajmonda Lila strast je odavno oslepila, on ne živi u svetu koji ga okružuje, a to što svet i njegovi najbliži vide to je senka: čovek koji se zvao Rajmond Lil već je tri godine nestao u okeanu požude. Mlada žena uzaludno pokušava da ga odbije od sebe. Nema nikakvih pisanih tragova o tome da li je ta nesrećnica imala bilo kakvu zaštitu. Kako se u svemu tome držao njen suprug? Da li je imala braću? Ukoliko je bio živ - oca sposobnog da podigne kremenjaču? Na kraju krajeva, šta rade oni koji drže do zakona Palme iz tog vremena? Možda jedini odgovor na ova pitanja leži u franjevačkim listinama u kojima je pisalo da je Lil bio sklon avanturama, a to je, za ono vreme, sigurno značilo da je bio brz i lak na oružju! S vremena na vreme, od njegove nasrtljivosti samo je trenutno spašavaju njegova trgovačka izbivanja van Palme. No po povracima bivao je sve strašniji u izlivanju ljubavnog ludila, kao da je bio naseljen legionima demona požude koji su ga uvek uspevali da ubede kako je bio na dohvatu svog toliko željenog cilja, ali da ga je posao (koji je mogao da odloži!?) sprečio u tome te sada mora nanovo, od samog početka! Tako je to trajalo već treću godinu. Onda je Rajmond Lil, jedne večeri, upao u kuću mlade žene; moglo bi se reći, tada je već bio lud. Ali, prizor koji je izbezumljeni napasnik ugledao učinio je da ga svom silinom ošine božanska svetlost dubokog pokajanja. Mlada žena, još uvek prelepog lica, razdrljila je haljine na svojim grudima - i Lil je ugledao strašan prizor: rak joj je pojeo dojke; na njega su zjapile dve krvave gnojne rupe! Rajmond Lil je posrnuo, skoro izgubivši svest — sručio se pred ženom. S licem na zemlji, pred njenim nogama, ostao je nepomičan.

Dolazi k sebi u cik jesenjeg praskozorja - sam u magli na obali mora. Kao iz tmine, bez neba, bez i najmanjeg traga svetla, nadiru crni morski talasi i zasipaju crne sprudove na obalama Palme. Tog istog dana Rajmond Lil, u zgradi senata Palme, ispisuje svoju posmrtnu oporuku. Deo svog imetka ostavlja u nasleđe svojoj porodici, a sa većim će 1276. godine, osnovati manastir u Majorci s ciljem da u njemu tek zaređeni franjevci uče arapski jezik kako bi delovali na preobraćanju muslimana, ali ne na principima krstaških dogmi. Ne dovodeći u pitanje preumljenje R. Lila, čak i ovako kako ju je izložila franjevačka redakcija, Serž Hiten tvrdi da su pokajnika primili u svoj red samo zbog upotrebe njegovog pokajanja i cele priče o njemu. Oni su, tvrdi ovaj autor, ubrzo izdali i njega i njegove plemenite namere.

Po Hitenu, franjevci su veštim izmenama u povesti o Rajmondu Lilu pokušali da skinu sa sebe svaku eventualnu odgovornost o njegovoj daljoj sudbini i njegovim samoinicijativnim boravcima u Tunisu. Izgleda da su bili vrlo dobro upoznati sa odgovorom biskupskog Bečkog koncila, pa su ga i javno obznanili: ideju Rajmonda Lila o prevodu Evanđelja na arapski i njegovo izučavanje u manastirskoj školi Bečki koncil je odbio kao gnusnu opačinu učenja Gospodovog. Umesto te Katalončeve zamisli isti koncil mu je naredio trogodišnje povlačenje u tišinu i mir samostana na Majorci. Na ovom mestu Serž Hiten počinje da se interesuje za onaj deo Lilovih zapisa koji su govorili o njegovom ličnom iskustvu, a koji su se odigrali neposredno pre njegovog preumljenja. Po njemu, Rajmond Lil kao franjevac je još toliko interesantan koliko i ono što će se nazvati njegovom smrću, pod kamenicama muslimana iz Tunisa.

No, Pol Nadon se ne odriče tako lako ovog perioda života R. Lila i njegovog dobrovoljnog samostanskog izgnanstva. Po njegovom mišljenju, Lil je bio čovek koji nije morao da posluša bečke doktorante teologije: svoje trogodišnje sklanjanje od sveta pokajnik iz Palme produžiće na petnaest godina samozatočeništva. U tim danima, dok je u šetnji samostanskim vrtom razmišljao o obraćanju muslimana — ugledao je ispred sebe, po opalom lišću mastike, ispisanu svu vrstu slova i simbola kabale. U prvom momentu, prema sopstvenom priznanju, pomislio je da se našao u mreži demona. Ali, kako ga kasnije ta vizuelna predstava slova i doživljaj tih formi nisu nedeljama napuštali - postao je svestan dara s neba! Tada se u njemu rađa ideja Velike veštine - njegova Ars Magna! Za samo nekoliko meseci usledio je opus od četiri hiljade rasprava, izložen u deset tomova. To će mu doneti titulu doktor Iluminatus. A sudbina tog integralno objavljenog rukopisa biće odložena četiri stotine godina u budućnost - tek u Majansu 1721. ugledaće svetlost dana.*

Njegova Ars Magna bejaše čudesna tvorevina univerzalne azbuke kadre da logički iskazuje stavove svih vrsta mišljenja; moć, s kojom je mogao da govori o svemu odjednom! Sa svojom Velikom Veštinom - postoje dokazi o tome - Rajmond Lil je upoznavao svet oko sebe i sve ono što tek treba da oživi na stotine godina posle njegove fizičke smrti. Ono što je imalo silu budućeg života, tumačeno znanjem Lilove Veštine, naslućivalo se u njenim simbolima — trebalo je samo održavati moć nad oblicima u prirodi koji će se tek pojaviti (trenutno, oni su skriveni od ljudskog saznanja jer čekaju svoj red pojavnosti), a njihova osnovna tajna leži u beskrajnosti koju čovek mora da prati kroz istoriju! Kada je prvi (i jedini) put Rajmond Lil izlagao samo deo svog učenja pred savremenicima - oni, skloni sholastičkom umovanju, njegovo izlaganje proglasiše buncanjem; mišlju koja nema reda. Trag o ovom beznačajnom sudu savremenika izrečenom o Ars Magni Rajmonda Lila nalazi se u apokrifu napisanom nekih šest stotina godina kasnije u jednoj od "Prokletih knjiga" Žaka Beržiea. Povodom ovog apokrifa, Pol Nadon zaključuje da je ovoj sholastičkoj bedastoći robovao dobar deo Sorbone sve do tridesetih godina XX veka. I svoju priču o R. Lilu zaključuje jednom tezom koja baca nešto novoga svetla na tumačenje njegove smrti: naime, nije samo goli muslimanski fanatizam bio presudan uzrok smrti Rajmonda Lila a najmanje je to bila čvrstina njegove franjevačke dogme...

Doktor Iluminatus iz Palme, neposredno po svom prvom iskrcavanju na tlo Tunisa, napušta franjevce i postaje hospitalac Jovanovog reda; tu počinje njegovo interesovanje za istoriju templara u vreme krstaških ratova. Dobar deo njegovih spisa o istoriji ovog reda (po mišljenju P. Nadona) duguje jednom starom mistiku iz redova Druza. A po mišljenju nekih okultnih izvora bio je to tajni pripadnik jedne ozloglašene sekte, koja se putem ketmana skrivala unutar sunitskog obreda. Po istom izvoru, Rajmonda Lila su likvidirali jezuitski agenti potplativši tunižansku rulju koja ga je kamenovala. Povod za ovu zaveru protiv Lila ležao je u onome ono što je on otkrio izučavajući templare, a što se ticalo njihovih zadnjih godina opstanka na orijentu.

"Sve i da je ovo bilo tačno, to ništa ne menja u prstu sudbine koja je snašla Rajmonda Lila u Tunisu. Neumoljivu činjenicu njegove smrti ništa nije moglo da izmeni" — ovim rečima, Pol Nadon završava svoj izveštaj o prvom velikom evropskom iluminatu, Rajmondu Lilu.

Komentari

* Kako je Pol Nadon naišao na trag učenja Holanđanina Korvinusa, koje je govorilo o paklenoj vlasti?

Tražeći u Spisima iluminata R. Lila, objavljenim u Majansu, tragove o uzrocima vojnog posrnuća Templarskog reda — nabasao je na jednu opasku Korvinusa o politici, u kojoj se ovaj pozivao na period drugog boravka Rajmonda Lila u Tunisu.

Jedne tuniske noći, marta meseca 1315. po zapadnom kalendaru (saopštava Korvinus, mirnim tonom, negde na sredini izlaganja svoje paklene arkanije o vlasti), Rajmondu Lilu ostalo je još nekoliko nedelja života a da on te presudne činjenice nije bio svestan. Naprotiv, iako je zgazio u osamdesetu godinu života, beše čio i nekako dobar za rad u to doba noći — prebirao je po svežem sećanju praveći zabeleške o utiscima. s putovanja. Tek što je pristigao s kraćih boravaka po bonoaskoj obali i Alžiru. U medžlisu jedne alžirske džamije imao je prijatelja, sina Španca obraćenog u islam. Taj muvalad ga je zamolio, kao Španca, da svoj drugi učenjački skup u sporu obavi sa jednim sunitskim krugom koga on poznaje. Muvalad je Lilu nudio prijatelje, na tom sunitskom divanu, koji bi ga proglasili pobednikom u veri. Ali, Rajmond Lil je želeo da takvu vrstu spora obavi sa ismailitima., Alijinim sedmašima. Preko jedne veze, čoveka iz pustinje lica crnog kao noć, dobio je obećanje da će biti povezan sa derviškom tekijom ismailita. Nije znao kom redu pripadaju; tekija je bila skrivena i držala je tajna učenja u sunitskom okruženju.

Prijatelj mu je - inače veroučitelj preobraćenicima. Španije i Grčke - skrenuo pažnju da će možda imati posla sa prokletim asasinima iz skrivene tekije. Klone ih se čak i šiiti.. Dovode u pitanje i samo božanstvo Boga, a za Muhamedovo proroštvo vele da nema kraja jer se nastavlja kroz njihova učenja! I Arhanđeo Gavril je za njih nesavršen jer je zamenio, noseći Alahovu obavest, Muhameda sa Alijom kada ga je pozvao na njegovu proročku misiju!

Rajmond Lil je ostao uporan: želeo je da se posvedoči u veri baš sa tim Alijinim obožavaocima iz Persije, koji su svog imama čekali kao Mahdija — i za koga tvrde da je Onaj koga Bog vodi.

Neobično osećanje, nešto kao nelagoda, stalo je da tinja u grudima starog Španca pri pomisli da ispred sebe drži ove beleške sa putovanja, a da mu misao odvlači pažnju od njih u sasvim drugom pravcu. Do tog susreta sa ismailitima je moglo, ali nije ni moralo, da dođe, ali ovo što je našao u maloj zajednici Kopta o poslednjim danima Jerusalimskog krstaškog kraljevstva, bilo je od izuzetne važnosti za starog Katalonca. Dokumenta na koja je naišao o stanju crkve na tlu Palestine, neposredno po smrti kralja Boldvina V, godine 1186, pribaviće mu milost Vatikana - a stalne pretnje i uhođenja franjevaca i jezuita trebalo bi, nadao se, da popuste. No, dokumenti do kojih je došao s ovog putovanja govorili su da sreća čovekova često ne ide sama — Rajmond oseti gorčinu na jeziku od onog što je, jednim svojim delom, bilo ispisano u dobijenim koptskim listinama.

Ovo moram skrivati, pomisli, obasjan krugom slabe svetlosti lojanice koja je dogorevala. Ruiniran han, što ga je otkupila franjevačka misija iz Feza, korišćen je kao prihvatilište za hrišćane koje je sudbina dovela na ivicu ove pustinje između dva mora - mora vode i mora peska. Rajmond je koristio jednu manju prostoriju koja je, u ovoj napola ruševini, delovala koliko-toliko najzdravije, čiji su naprsli zidovi bili zaptiveni komadima kostreti. Na jedinom uskom prozoru prostorije klepetali su sasušeni drveni zaklopi pod udarima snažnog vetra koji je sve zasipao bezmernim peskom. Pri udaru peščane oluje u ruinu od hana stvarao se šum koji je kod Lila razbijao svaku želju za snom. Bilo je neke sličnosti u tom šumu vetra peska sa ljudskom smrću; u Rajmondu Lilu taj šum nevremena stvarao je osećaj strašne, besmisleno udaljene i nepoznate daljine. Mala zidana peć vraćala je pod udarima vetra dim koji je po prostoriji širio nesnošljiv smrad suve magareće balege kojom je peć ložena.

Kada je otvorio vrata dimljive prostorije zasuo ga je oblak peska. Učinilo mu se da je sve ove protekle godine života proveo u bezrazložnom izbegavanju smrti. Kada bih sada mogao da budem u Palmi, pomisli Lil, i uzdahnu zatvarajući vrata. Pri pogledu na listine poželeo je da ih ponovo uzme u šake, ali video je i komad lojanice koji se neumitno topio; video je i dim koji se puzajući izvlačio iz naprslina peći. Ipak, odlučio je da još malo posedi i prelista ono do čega je nedavno došao.

Nakon smrti u Saladinovim kazamatima osmog Velikog majstora Hramovnika, Oda de Sen Amana, 1184. izabran je Žerar de Ridefor, glavni uzrok svih templarskih i krstaških nesreća, zastava svih hrišćanskih poraza toga vremena u Palestini, onaj zbog koga je više desetina godina bio napušten grob Gospodnji.

U svađama oko prestola, posle Boldvina V, Ridefor je dao templarsku podršku omraženom Giju de Lusinjanu; i ubrzo ga krunisao za kralja Jerusalima umesto regenta- prestolonaslednika Rejmonda III od Tripolija. Ovim krstaškim razmiricama uspešno se okorišćavao asasinski kalif i krvnik Krsta Gospodnjeg iz neosvojive tvrđave ismailitske Alamuta - Saladin. Asasenske pljačkaške horde umarširale su pod njegovim vođstvom kao besprekorni ešaloni u Jerusalim 1187. godine.

To je bila teza zvanične, protežirane istine iz Vatikana — za razliku od koptskih listina, ovde u dimu, ispred staračkih očiju iluminata Lila, koje su govorile sasvim nešto drugo.

Raskoli oko jerusalimskog prestola podgrevani su iz Evrope: sve simpatije uvek su bile na strani reda Jovanovaca protiv Templara. Ali, nije to baš uvek tako bilo - Lilu je odavno bilo poznato (isto ono što su listine pred njim tvrdile) kako je Vatikan, kroz događaje u Palestini za vreme Krstaških ratova, polako napuštao Marovinge prelazeći na stranu Karolinga.*

Zbog te podrške Jovanovaca, koju je dobio Rejmond III, Ridefor je prešao na stranu Gija de Lusinjana. Uz prećutni pristanak regenta-prestolonaslednika Saladin je ušao u Jerusalim. Ni u jednom zvaničnom izvoru rimokatoličke crkve (barem do te noći 1315) nije bilo zabeleženo da li je neko od hrišćana pokušavao da spreči ulazak Saladina u Jerusalim. (Da li je veliki majstor hramovnika, Ridefor, bio poslednji Templar na strani Marovinga? - drhturilo je pitanje na staračkim usnama.)

Povodom ovog događaja vezanog za pad Jerusalima u koptskim listinama je pisalo: Ridefor je sa sto pedeset vitezova templara pokušao da spreči armiju Saladinovih asasena u bici kod Nazareta. Ridefor sa stotinak vitezova - ogromnih crvenih krstova na svojim odeždama i plaštovima u belom - sjurio se kroz pesak Nazareta na sedam hiljada muslimana. Samo su Veliki majstor i još trojica vitezova templara uspeli da izjašu živi iz ovog juriša. Toga dana Krstaško kraljevstvo bilo je uništeno, a Ridefor, Veliki majstor templarskog reda, postao je krivac u svim rimokatoličkim hronikama koje su pisale o ovom događaju.

Saladinov mirovni ugovor sa krstašima (pre pada Jerusalima) prekršio je izdajnik Rejnold de Šatilon, princ Antiohije - pročita Lil izbledeli redak na žutoj listini, ostavši bez daha, zagledan u plamičak svetlosti i tankog, crnog pramena dima, koji kao da je puzao nad ostatkom stopljene sveće.

Čitajući ovo Lila prođe jeza, ovih dana i nedelja po tamnicama Evrope red hramovnika stavljen je pod istragu inkvizicije - na sprave za kidanje mesa i lomljenje ljudskih kostiju. Za mnoge svedoke, ali na spravama za mučenje, opaki Ridefor uveo je običaj pljuvanja na Sveto Raspeće ne bi li za uzvrat dobio od Saladina obećanu slobodu. Delo de Šatilona niko ne pominje - razmišljao je Rajmond Lil, iznad plamička koji je trnuo.

Da li ove koptske listine pominju bitku kod Rogova Hatina, u dubinama Tiberijske pustinje po paklenoj žezi, U kojoj su krstaši bili opkoljeni i poraženi, a Ridefor pao u ruke Saladinu? Lagano je sklopio koptske rukopise, lojanica je dogorela. Više nije bilo svetla, a prostorija se ponovo ispunila dimom iz peći. Oslušnuo je. Spolja više nije dopirao udar peščane oluje.

Onda je osetio nečije prisustvo iza leđa. U magnovenju pomislio je da je to nemoguće i da bi ga čuo pri ulazu u njegovu sobu, pre će biti od zamora, dima ili neumitnog gubitka. svetlosti u prostoriji. Ali, šum se pojačavao - kao da se neko suzdržavao pri nakašljavanju, nešto kao teškom hripanju vazduha iz pluća pri dugom i napornom hodanju. Čudno osećanje je ščepalo Lila: nikako da se okrene, ali i ogromna želja da se ipak okrene! I, Rajmond Lil, sav pretrnuvši, prvo licem preko ramena, a potom čitavim telom - stade da se okreće. U mraku prostorije, u dimu koji se lagano slegao po ćoškovima, na ivici njegovog bednog ležaja sedela je ljudska prilika u derviškoj hrki od kozje kostreti. No, Rajmond Lil se odmah pokolebao: nije mogao sa sigurnošću da pogodi kom derviškom redu je pripadala prilika koja je neprimetno ušla u sobu. Neznanac uopšte nije sedeo po muslimanski; Lil je čuo za prosvećene sunije, kako sede kao hrišćani ili kao rabi po sinagogama. Neznančev kraj čalme iznad desnog oka, bio je podvrnut na temenu; leva ruka mu je ležala preko struka sa šakom čiji su prsti bili svinuti naviše na stomaku, dok je desnu šaku spustio na levo koleno tako da je izgledalo kao da ga drži; noge mu behu primaknute koleno uz koleno, ali je zato stopalo desne bilo spoljnim zglobom prebačeno preko levog stopala. Položaj celog tela, pri takvom sedenju, bio je težak, ali nagnut unapred delovao je jednostavno i prirodno. Koji je ovo derviški red? Da li je iz tekije koja je uopšte objavila, po muslimanskom svetu, svoje učenje? Kako da oslovim ovu priliku? - grozničavo je razmišljao Lil. Namah ga ošinu misao slično udaru groma: ovaj je iz redova ismailita; našao me je preko čoveka sa oboda pustinje. Ali, kad je pokušao da pozdravi neznanca sa "Alah je veliki" — shvatio je da je, naprečac, izgubio moć govora. Prvo što je osetio bio je nepodnošljiv pritisak u plućima, koji se veoma brzo pretvorio u bol.

Nešto je kao ogroman levak stalo da usisava vazduh oko njega - otvarao je bezuspešno usta, ne bi li došao do vazduha! Potom je sve lagano stalo da tone oko njega; iščezavalo je u nekakvoj maglenoj kopreni!

Udari oluje o han nisu se čuli; nikakav šum nije dopirao do njega u trenutku kada je zavladao mrak. Kratko je trajala tama oko njega, jer je gost zasvetleo. Ne baš izrazitim jasnim sjajem - pre je to ličilo na odbljesak, slično odrazu na mirnoj površini vode, da bi se odmah potom pretvorilo u svetlo mutnjikavu konturu ljudskog stvorenja.

Utvara! Gost je bio prisutan vantelesno - razmišljao je Rajmond Lil - ima veliku snagu i moć, i sigurno pripada višim krugovima tajnog znanja. Ništa nije odavalo utisak na njegovom licu da mu se neznanac obraća - ali Lil je čuo glas: bio je izgovaran u ehu. Neznančeve rečenice dopirale su do njega, odlazile i opet se vraćale iz ogromnih dubina. peščanog mora.

Krov naše tekije - lebdeo je glas neznanca, u tami, svuda oko Lila - zvezdano je nebo iznad pustinje, a zidovi su beskraj njenog peska! Mi smo gospodari džinova, mi ih jašemo! Nadmeći se u znanju tamo gde si, ali ćeš ubrzo videti kako izgleda lice smrti!

Sledeće što je Lil osetio bio je miris pogoretine papirusa kojim je bila oblepljena tanka štavljena koža. To nije bio jedini miris - osećao se dah lovora i lavande. Čula kao da su opet proradila: ugledao je kako ono biće iščezava; čuo je vetar koji je urlao spolja, zasipajući oblacima peska ruine hana. U venama i mišićima tela osetio je strahovit umor - tonuo je u san nad stolom za kojim je sedeo.

U prvim satima jutra, Rajmonda Lila budi paklena vrelina, Pogled mu pada na koptske listine koje su te noći ležale ispod njegovog lica u snu. Odmah je uočio tanke linije izazvane plamenom; trag koji je mogao da napravi, isto tako, usijani šiljati predmet. Trag je imao oblike slova - bila su ispisana na španskom!? Rukopis je imao delimično oblik dijaloga. (Sudeći po dijalogu - ispadalo je da je Lil vodio o nekim raspravu za koju, sada u budnom stanju, nije znao, niti je se sećao...) Ipak, bio je ubeđen, bio je to onaj stvor koji je noćas ovde bio prisutan. Nije bilo sumnje - vrata su bila otvorena iako ih je Lil, pred udarima sinoćne peščane oluje, dobro učvrstio zatvorivši ih iznutra. Lil je ustao i zatvorio ih; ali ništa nije moglo da ga spase od vreline koja je ispunila straćaru. Ponovo je bacio pogled na rukopis koji je doneo pre nekoliko nedelja. To više nije bio isti spis; ne samo zbog uočljivih pogoretina na listinama, već i zbog dopisanog španskog teksta u čiju poruku nije mogao, za sada, da pronikne.

Kako je nastao ovaj trag i zašto to nije video? Kada je vodio dijalog sa bićem iz astrala, kada se sećao da nije bio u stanju da progovori ni jednu reč? Koga predstavlja neznanac koji se, na taj način, pojavio pred njim protekle noći? I šta je značila njegova preporuka o dijalogu sa učenjacima islama u kome će spoznati lice smrti — sve su to bila pitanja na koja Lil nije imao nikakav odgovor.* Da li je čovek ono što je najvažnije u delima Stvaranja Božijeg ili su to bili anđeli kao budući pomagači u Stvaranju? - stajalo je, na Listinama, kao pitanje koje je Rajmond Lil postavio stvorenju, ali pitanje koga se on, sada, nije sećao.

- Šta misliš... - stajalo je kao odgovor te noći od strane neznanca. - Da se Gospod bavi takvim sitnicama kao što je čovek? -

- Zar Gospod Bog nije tvorac čovekov i zar ga nije sačinio od praha? - stajalo je Lilovo pitanje, koje je on sad sricao na španskom.

Jeste. Gospod je od blata napravio stvorenje za koje je znao da će ga oponašati kao majmun i da će vremenom biti sve gore i gore. Da će biti budući prijatelj palog anđela i da će se kroz ljudsku istoriju utrkivati u zlu sa Iblisom! I da neće biti duha vremena u kome ovaj blatnjavi crv neće biti gori od najgorih stvorova. zemaljskih! Majmun koji izigrava Boga, eto i to je čovek! - bilo je ispisano na španskom kao odgovor Lilu.

- Šta je onda Gospodu bilo najteže, ako ne stvoriti biće koje će ga poštovati?- upita Lil.

- Početak svega vidljivog i nevidljivog. Svetlost kada se delila od tame Božijim energijama, koje su zračile stvarajući prostor i u tom prostoru da bude nešto, jer je prostor bez ičega jedno veliko ništa! To je bilo najteže! - lebdeo je ispis ispred Lilovih očiju. Da nema smrti čovek nikada ne bi bio iskonsko biće. Kada se ljudima konačno dogodi spoznanje o smrti onda se tek osete energije Boga, besmrtnost duše i neprikosnovenost večnosti. Ali to spoznanje, u ogromnom broju slučajeva, dešava se tek na čovekovoj samrti - trenutak koji je nedovoljan da nadoknadi uludo potrošen život. Sve do istinskog spoznanja o smrti čovek je mrtav; liči na nešto što bismo mogli nazvati senkom koja misli, ali koja je u neprestanom snu. Da li senka može da se probudi? Može, to je onaj trenutak kad se čoveku dogodi smrt bližnjeg, ali to deluje kratko; čovek liči na mamurno stvorenje, koje kao da dolazi sebi posle teškog pijanstva! Ljudi su uglavnom mrtvi, i to ne samo u prenosnom smislu: da su u duhovnoj smrti. Oni su u apsolutnoj smrti! Samo je Bog živ i prevečan! Obična travka u polju je življa od čoveka! Ona ima svog anđela koji joj kaže: "Rasti!" i ona raste; ne ropće na Gospoda, ne vidi u drugim travkama najgore a u sebi najbolje, ne čini bezumlja, ne odstupa od nijedne Alahove zapovesti! "Bićeš popašena kad dođe vreme!" kaže joj njen anđeo; a ona je mirna jer zna, bolje nego čovek, da je deo večnosti!

Ovo je, sigurno, deo njegovog učenja, pomisli Rajmond Lil, zagledan u redove napravljene tankim tragom pogoretine. Ali, nema ništa o znanju s kojim je savladao toliki prostor? Gde je ostavio svoje fizičko telo dok je bio prisutan ovde, kod mene? Najverovatnije da je to jedna od najvećih tajni ovog reda.

U sudbini Rajmonda Lila ubrzo se pokazalo "viđenje lica smrti" — bio je kamenovan tu gde se zatekao, nedaleko od te ruševine nekadašnjeg hana, od strane verski izludele rulje.

Zašto se E. H. Korvinus pozivao na njegove Spise, i gde je u njima nalazio primere kao ilustraciju svoje teze o Arkaniji u politici - ostaće tajna. Izuzev, ako se ta ilustracija nije skrivala iza zavesa koje ćemo sada podići:

Na jednom mestu Korvinus se poziva na Lilove komentare Vilijama iz Tira, koje mi ovde navodimo: osmi Veliki majstor Hramovnika, Odo de Sen Aman, radio je na podeli Jerusalimskog kraljevstva. Tom bedniku usana večito iskrivljenih, svaki bogovetni dan beše ispunjen besovima. Ništa i nikoga nije poštovao; u svom bezumlju odricao je Gospoda Boga. Raskinuvši gnusnim intrigama ugovor između krvožednog Saladina i kralja Jerusalima, doveo je Jerusalimsko kraljevstvo pred svršen čin propasti Odo de Sen Aman je demon koji je vodio sopstveni red, hrišćane i Jerusalimsko kraljevstvo u propast. On je bio jedini, i najbolji, saradnik antihrista. Jednom rečju - bio je izdajnik sopstvenog imena, slave Hramovnika koje je predvodio, uništitelj Groba Gospodnjeg! Proklet bio i na ovom i na onom svetu, Odo de Sen Amanu! Ovaj jezuitski stav (koga Korvinus samo prenosi) zasnovan je na jednoj od Hronika Vilijama iz Tira, koju Rajmond Lil tako pedantno citira. Ono što je sigurno u stavu Korvinusa jeste njegova tvrdnja da jezuiti (možda namerno?) ne prave razliku između uzroka i posledice. Naime, Žerar de Ridefor je takođe odigrao ulogu u padu Jerusalimskog kraljevstva - ali on je bio u svemu samo nužna posledica. Prvi, i najznačajniji, upropastitelj zvao se Odo de Sen Aman.

Ono što stvara nedoumicu (da li je reč o iskustvu Rajmonda Lila, vezano za Koptske listine, ili je reč o Vilijamovoj hronici?), jeste Korvinusova tvrdnja da Arkaniju sačinjava demon koji ne uspeva da se vrati u carstvo pakla. Reč je o onom demonu koji se s Božijim dopuštenjem uvukao kroz pukotinu pakla u ljudsku istoriju a što mu je uspelo još u vreme pojave Atile. Do Vaskrsenja Gospodnjeg zemlja je bila ispunjena legijama demona, ali ih je Vaskrsli Gospod nizvrgao u ad.

Rajmond Lil je (po Korvinusu) stekao stanje prosvetljenja i preumljenja tek u kontaktu sa astralnim bićem nepoznatog derviša. Taj dodir s nepoznatim stvorio je kod R. Lila inicijastičko iskustvo u pisanoj formi na španskom jeziku. Od tog trenutka Povest o Atilinom kaganu dobija smisao Arkanije!

Prosvetljenje je suštinski potpuno intuitivno, lični put - a po Korvinusu Rajmond Lil nije shvatio da je priča o"Demonu koji nije uspeo da se vrati", ustvari, inicijastičko iskustvo o Arkaniji, ali isto tako i o njegovoj sudbini, jer Rajmond Lil nije uspeo, po drugi put, da se vrati u svoju Majorku!

Horde Huna (prvobitno nastale opštenjem đavola sa rodom čovečijim), u Arkanskoj politici pokazale su jedan od jačih tragova: takva politika, pre svega, traži podršku od azijskih sila. U dubinama Azije traže se narodi i plemena (ni Kina se ne isključuje!) za saveznike u borbi protiv Evrope! Pojava islamske civilizacije (opet po Korvinusu) samo je usporila te upade azijskih hordi u Evropu!? Ova tvrdnja deluje, samo na prvi pogled, paradoksalno, međutim, Islam je monoteistička vera - civilizacija sa verom u jednog Boga! Čitave planine posečenih muslimanskih lobanja, i mora prolivene muslimanske krvi; stotine sprženih i preoranih muslimanskih gradova i naselja - ostavljale su iza sebe pustoš i ljudsku krv horde koje su upadale iz azijskih stepa i pustinja u islamske kalifate pre nego što su prihvatile Islam kao veru! U ogromnom delu svoje dosadašnje istorije Islam je bio zauzet odbranom od ovih hordi iz Azije i nije imao nikada (do sada) ozbiljnijeg i dužeg vremena za kovanje planova o osvajanju Evrope! Istorijska je činjenica da je Islam bio kao osvajač prisutan u Evropi - ali to je beskrajno malo vreme u odnosu na njegovo trajanje u sveukupnoj istoriji čovečanstva. Hidžra (muslimanski kalendar) kasni za frangistanskim (evropskim) kalendarom. Kada se bude izjednačio, narodi Frangistana poznavaće jedino hidžru - veli jedan, za Evropljane neprijatan, zapis iz predaje Hadisa. Na to su novodobni znalci Islama, sa zapada, požurili da ovaj Hadis dovedu u pitanje time što su pronašli da je pripadao Ibn-abi-al-Avju (772. god. po Hristu), a za koga je on priznao (pre svoga pogubljenja u Kufi) da je pripadao jednom od 4.000 lažnih hadisa koje je izmislio kao veroučitelj u Kufi; i zbog čega je, uostalom, veću verodostojnost stekla tradicija škole u Medini od one u Kufi (videti kod: Edvard J. Juriji: "Iluminacije u mističnom Islamu", Prinston, 1938. god.).

Ali, da se vratimo na Korvinusove nalaze u kojima on iznosi neke činjenice koje je, navodno Lil prećutao, i ne samo Lil! Njegova teza je u sledećem: zagonetna poseta Rajmondu Lilu je astral derviša-sufija, iz redova Batinija sa padina Isfahana. Lil, franjevci, jezuiti - nisu pridavali pažnju (ili je to samo tako izgledalo?), nekolikim redovima pogoretine iako su oni bili ispisani jasnim španskim jezikom: "Pri samom kraju ljudskog vremena - dolazi Mahdi da podigne Iran kako bi ovaj povratio arapsko carstvo!" Ovo su bile reči (Mahdi je jedna od centralnih ličnosti i u učenju šiija), batinija Hamdana Karmate, izgovorene negde oko 875. god po Hristu; koji ovo proročanstvo izgovara kao irački seljak, tvrdeći da ga vidi upisanog među zvezdama iznad noćnog neba Bagdada. Kasnije će se seljak-zvezdočatac opismeniti: njegove će propovedi o dvanaestom skrivenom imamu, Mahdiju (Gospodaru Vremena koji će doći da vaspostavi pravi islam, da ovlada čitavim svetom, i da objavi vreme najkraćih hiljadu ljudskih godina pre samog kraja svih stvari) — sa neskrivenim oduševljenjem slušati njegov učitelj i vođa, Abdulah; i on će ga proglasiti, na samrtničkoj postelji, za svoga naslednika reda, i njegovog učenja, Batinija. Ovo će biti najteža, a time i najstrašnija sekta unutar sunitskog islama. Predanje kaže da su ih, u stvari, osnovale Ismanlije. Religiozno-poluvojnički red sekte Bitinija imao je odlično razvijenu propagandu o ravnopravnosti ljudi pred Alahom; s tom apsolutnom jednakošću treba da se dočeka Mahdi! Takvu političko-religioznu propagandu islamski svet nikada nije iskusio: slali su misionare širom sunitskog i šiitskog prostora i prozelitirali za novi islam! Batin je bilo ime tom ezoterijskom učenju, koje je tvrdilo da je doživljaj Korana unutrašnji doživljaj čoveka koji je obasjan svetlošću Prorokovom! Zato je pravo značenje Korana skriveno od očiju neupućenih, kojih ima najviše po sunitskim džamijama!

Abdulah beše sin Majmona al-Kadaha, čoveka nepoznatog porekla, koji se bavio lečenjem očiju u Ahvazu, sve dok mu sin nije usavršio religiozno-politički sistem ismailija u Batini i, proklevši ga očevom kletvom kao opakog jeretika, pobegao u Jerusalim. Tom prilikom (veli jedan sunitski Kadis), otac je izrekao: "Rodio sam zmiju, a ne Muslimana!" Sa dolaskom Hamdana Karmate* na čelo Batinija — oni postaju Karmatije!

U gladnim islamskim prostorima, kugom opustošenim, sprženim mongolskim najezdama - širom ustrašenog Bagdadskog kalifata, Karmatije se šire kao pakleni oganj na krilima pustinjskih vetrova. Oni zasipaju vatrom svoga mesijanstva izgladneli muslimanski svet - ognjem i mačem šire raj Prorokov po zemlji: Karmatije utiru put svome skrivenom imamu, Onome koga Bog vodi, Mahdiju koji samo što se ne pojavi! Ima ih kao pustinjskog peska: od Basre do Salamije u severnoj Siriji. Njihove krvožedne religijsko-vojničke trupe, naoružane ludilom verskog fanatizma i njegovog raja na zemlji, osvojile su Meku 930. i odnele iz nje Crni Kamen!

Tamo gde su bili u verskoj manjini - obdan su na molitvama po džamijama, kao suniti ili šiije, ali kad padne noć svi su u svojim tajnim karmatijskim obredima, u kojima negiraju sve ono izrečeno u dnevnim molitvama upućenim Proroku i njegovim Pengabirima! Tu, pod opojnim žarom njihovih propovedi, koje su sipane po mraku njihovih tajnih cehova - Karmatije su utvrđivale učenja o sedam emanacija Boga. Sedma forma, a ne suština, Boga bio je Ismail. Sedmi imam koji će doći, Ismail se nije pojavio - ali je iz misirskog i nubijskog peska izronio moćni kalifat Fatimida, kojeg su oni doveli na vlast u Egiptu i Tunisu!

Činilo se da niko više ne može zadržati, ni sprečiti, taj siloviti oganj učenja o pravdi na zemlji.**

Nova zajednica nekadašnjih Batinija, izdržavala se iz zajedničkih fondova stvorenih doprinosima svih njenih članova. Za one koji nisu pripadali Karmatijama, porezi su bili sve teži i krvaviji. Karmatije su tražile od svojih pristalica zajedničko vlasništvo nad svim pokretnim i nepokretnim imanjima svojih članova, kao i stvaranje zajedničkih fondova. Jednom rečju, nad svim onim što su njihove ruke mogle da dohvate i oči vide. (Ponovo videti E. F. Florvok "Muslimanski komunizam"). Karmat je bio toliko obasjan lažnom svetlošću šejtana da je propisao zajedničko vlasništvo nad svim ženama u zajednici čiji je bio imam.

*

Za celu našu priču o demonskom paru, vidljivom po prvi put u ljudskom događaju koji liči na istoriju u Atilinim stepskim dubinama Azije — važni su verski spisi Karmatija, koji su se rasuti posle poraza od strane al-Mansura i vekovima razvlačeni - konačno našli, svojim manjim delom, u Korvinusovim rukama. Pa ipak, da nije bilo događaja između Rajmonda Lila i tajanstvenog derviša iz astrala - pitanje je da li bi Korvinus samo na osnovu pisane građe Karmatija mogao da izvede svoju tezu o Arkaniji koja ima svu energiju pakla.

Holanđanin Korvinus (koga smo više puta pominjali, kada je u pitanju pronalaženje đavola putem Arkanije) navodi primer iskustva koje je stekao Rajmond Lil boraveći na. muslimanskom istoku. Atilin sukob sa neposlušnim kaganom u verziji R. Lila, primer je kome se Korvinus uvek vraćao kako bi što bolje osvetlio paklensku Arkaniju.

U doba kalifa al-Ma'muna (veli jedan bledi, napola istrošeni, karmatijski ostatak zapisa hadisa, koji je nečija ruka, među koptskim listinama Rajmonda Lila, naslovila: "Priča mrtvih koji su mislili da su živi") - živeše znalac po imenu Kvarizmi. On sačini prvu kartu sveta u Islamu i nazva je Slika Zemlje. Al-Mas'udi, koji je bio ono kod Arapa što i Herodot kod drevnih Jelina, ustvrdi kako je Kvarizmi prvi na toj svojoj karti, označio Vrh Sveta i nazvao ga Arin. Kasnije je u pričama o životu Kvarizmia taj njegov Arin nosio značenje ideje o Centru Sveta. Al-Mas'udi tvrdi (a R. Lil i Korvinus to prenose do nas) da je Arin za ogroman deo čovečanstva mitsko mesto; tek kad bude svakom izučavaocu dostupan otkriće se potpuno tajna Kvarizmieve Slike Zemlje.

Sufi iz oblasti Horasana (jedan ili više njih), tvrde da je u Kvarizmievom delu Surat al—Ard (kako oni nazivaju, na arapskom, njegovu Sliku Zemlje), postoje nevidljive stranice o nevidljivim zemljama i nevidljivim ljudima koji upravljaju nevidljivim carstvima iza (ovog vidljivog) zapada, preko četiri vidljiva mora (a dva će biti isušena)! Kada nepostojeće bude postojeće, a postojeće, koje nazivamo islamskim prostorom, bude dobilo drugačije obrise ili iščezne — u zemljama Rumija* koje će tek biti stvorene, neće biti obuhvaćene Prorokovim Imenom niti Alahovom svetlošću; ali će u njima moći slobodno da se izučava Knjiga nad Knjigama. I ne samo da će slobodno biti držanje Kurana, već će se zidati džamije i u njima će se klanjati i sricati sure!

Ratovima sinovi će Alahovi uzeti velike oblasti Frangije* i njene mnoge luke; ali će pre ratne slave, stečene mačevima o Alahovim imenom, islamsko osvajanje pomoći Šejtan, koji će hrišćane toliko oslabiti da će jedni drugima, od rane mladosti, praviti udove telesne od gvožđa, a svoju konačnu smrt dočekivaće bez mesa i kostiju.

Čovek bez Boga imaće znake svoje u vremenu po kome će biti poznat: biće to vremena kada će biljke i ribe imati ljudske glave, a ljudi svinjske. Čovek će, uz pomoć Šejtana, činiti čudesa - činiće da se rađaju majmuni sa dečijom pameću; i ptice će govoriti tako čisto ljudskim glasom da će ljude hvatati strah jer će prepoznavati u tome glasove svojih bližnjih, mrtvih ili živih, i goniće takve ptice iz svoje blizine.

Dok ne dođu ova vremena - Kvarizmi veli da će ove tajne biti sakrivene i prepričavane kao niz bajkolikih priča, od kojih je najpoznatija bila ona koju su Arapi naslovili: Povest o Sinbadu moreplovcu!

Iz priloženih dokumenata i razmišljanja o Arkaniji kao veštini upravljanja nad ljudima, da se osetiti kako je sama senka pakla zahvatila lično Holanđanina Korvinusa. Njegova vražja upornost da dokaže prisustvo đavola u učenju političke Arkanije prosto sablažnjava neupućene, grubo obrađene, neofite u ovu vrstu politike. Korvinusova uporna istraživanja o prvim tragovima Arkanije dovela su nas, ovoga puta opet do Kvarizmia!

Prvi nagoveštaj o Hunima kao rodu đavolovom dao je Kvarizmi u svom narečenom delu. U stvari, on je samo preuzeo Izveštaj (namenjen jednoj od mnogobrojnih kancelarija Abasidskog kalifata) iz pera učenog Ahmada ibn-Fadlana, koji je svedočio, i bio naslovljen kao "Izveštaj o kaganatima duž reža Volge i Dnjepra".

Ali, priču o ovim kaganatima ne možemo odmah ispričati, a da ne navedemo nekoliko činjenica koje, koliko god bacale senku sumnje na Korvinusovo istraživanje - toliko isto potpomaže i daje nešto jasniju sliku politike koja će (daleko bolje nego ona rimska: "Zavedi pa vladaj"), postati glavna odlika stvarnosti dvadesetog veka posle Hrista.

No, da krenemo ovim redom: već pominjani Herodot Arapa, Al-Mas'udi navodi muslimanske trgovce koji se bave trgovinom među paganskim plemenima u blizini Pripeta, jedne od pritoka Dnjepra. Oni se, trgujući među paganima, odjednom, sudbinski nađoše u vrtlogu ratnih događaja; bolje rečeno u dogovorenom ratu između glavne, i najjače jurte Mongola - koju je oličavao Kan svih Kanova Džingis-Kan i Kagan Mongola - a na drugoj strani mladi, neznatni kan, prosti Kanović koji je majmunisao svoju moć kao poglavica jednog neznatnog avarsko-mongolskog plemena, čije su ime muslimanski trgovci izgovarali i ispisivali kao: Skiri.

Skiri, Koti, Aisti, Turkolingi, Heruli, Alani, Kreutunzi, Roksolani - svi su oni bili Huni u trenutku kada su izmileli iz pakla vođeni đavolom - veli Korvinus, držeći se ove priče muslimanskih trgovaca, koju ćemo vam dalje ispričati.

Namera Džingis-Kana, Kana svih mongolskih kanova - bila je da iz dubina Azije krene sa svojim hordama na Zapad. Ali, kako romejska veština toga vremena nije imala granica, to je sređeno da ratna politika pagana oko Dvine, čak tamo do Finskog zaliva u severno more, pa sve do Memela čije su obala naseljavali Aisti, pa oko Dona i Dnjepra sa hunskim plemenima Alana, Roksolana i Kreutunza i od Odre sa Vandalima i Turkolingima - budu podignuta u savez protiv Džingis Kana.

Kanovi ovih paganskih plemena trebali su svojim saplemenicima da uporno ponavljaju kako oni nisu dalji srodnici Mongola i da će njihove poglavice (uz dobre poklone) da se suprotstave Kaganu svih Kagana. Obećana su dobra za sve ratnike ovih plemena, pogotovo u hrani i oružju.

Ali, lukavost ovih pagana prevazilazila je sve granice romejskog ratnog mudrovanja. Njihovi šamani brzo su se dogovorili da su interesi njihovih plemena u povinovanju svakoj ratnoj oluji i sklanjanju pred njenim udarom. Stoga, jedne noći uzjahaše brze konje i u vreme punog meseca nađoše se ispred jurte glavnog, velikog šamana, koji je bio vrhovni čuvar i gospodar svih demona Mongola. Šamane je začudila pojava žene; žene nisu bile te koje su nosile vrhovno znanje, osim duhova plodnosti i ognjišta — žene nisu saobraćale sa nevidljivim silama. Šamani nisu sjahali s konja kada je iz jurte izašla ta strašna žena, groznog patuljastog izgleda; sa oraklom u kosi koji je ličio, u isto vreme, na crveni cvet ali i na crvenu škorpiju koja zgrčena grize samu sebe. U prvim trenucima - pojavu žene šamani su pripisali moći onoga kod koga su došli. Moć prerušavanja s tuđim telom bila je uobičajena veština šamana. Ono što je činilo jednog šamana vrhunskim i izuzetnim to je njegovo pojavljivanje u dva tela: životinjska ili ljudska. Za takvog šamana držan je šaman Džingis-Kana. Ali kada je stvor progovorio, oni su shvatili da pred sobom imaju ženu, koja se predstavljala kao šaman Skira koji je zapovedao u ime jurte Džingis-Kana:

"Ratovaćete sa Skirima! I oni će gubiti ratove od vas!" - Pod svetlošću punog meseca konjanici se prebrojaše - utvrdili su da među njima nije jahao šaman Skira.

Bilo je to iznenađenje za sva okolna plemena. Kao da se desilo masovno ludilo među Skirima, jer je nekakav neznatni kan među njima došao do vlasti intrigama i ubistvima najbližih. Svi su znali, to je bila javna. tajna: jurta mladog uzurpatora vlasti bila je puna duhova samoubica. Niko od saplemenika nije mogao da se suprotstavi po pazarištima ili oko plemenskih izvorišta imenu mladog kana koga su uzvikivali njegovi bliski rodovski rođaci, ali i oni koji su se obogatili pljačkama unutar plemenskog prevrata do koga je došlo. Čim je postao vođa plemena - odmah je poveo rat sa prvim susedima Skira, da bi uskoro objavio rat i samome Džingis-Kanu. Samo su retki znali ali su morali da ćute ili se njihovi glasovi nisu uvažavali: Skiri su gubili ratove sa susednim plemenima, baš onako kako je žena-šaman obećala žrecima, one noći punog meseca ispred jurte Džingis-Kana.

Nije prošlo mnogo vremena, a mladi kan Skira zaratovao je protiv celog mongolskog saveza; a sve što je bilo mongolsko bilo je protiv njega! Bilo je skoro neverovatno, to se nikada do tada nije dogodilo u istoriji Skira da jedan njihov kan izgubi toliki broj ratova a da ostane na vlasti!? I u najdubljim sećanjima staraca, u njihovim pričama ispričanim kraj plemenskih vatri, niko nije mogao da nađe sličan primer gubitništva; čak i u daleko beznačajnijim poslovima kakve su imali vođe pojedinih rodova unutar Skira. Čitav narod Skira stao je da se proređuje: pod izgovorom potrebe za boljim lovištima čitave porodice napuštale su vlast i totem mladog, izbezumljenog porazima, kagana; njegovi najbolji ratnici i zakrvavljene pristalice, ostavljali su koske širom azijskih stepa u ratovima koje kao da je namerno gubio!?

Sa velikom opreznošću pred ušima kanovih krvoloka, mudri su većali o uzrocima strahovitih poraza Skira - čak i od jednog beznačajnog, malobrojnog plemena kakvo je bilo pleme kaspijskih Arnaita! Osim očigledne činjenice da je ceo mongolski svet u tom sukobu bio na strani Arnaita - mudri su dolazili na pomisao da je uzrok tolikih poraza Skira ležao u kanovoj ženi: naime, da li je ona bila samo njegova žena? Ili je bila vrhovni šaman Skira koji je delio postelju i jurtu sa kanom? Oni nisu bili u stanju da dokuče punu istinu o tome — jer su istinu o ženi-šamanu jedino znali žreci ostalih plemena s kojima su Skiri bili u ratnim sukobima. Ali i da su kojim slučajem pogazili strašnu zakletvu veštičijeg taga koja se plaćala životom - i da su poželeli, i saopštili, istinu hordi Skira, šta bi imali od toga? Zar bi im horda poverovala? Pomalo, manje-više svi okolni narodi, puštali su krv hordi Skira - a oni, što su više krvavili u porazima tim su bivali sve bešnji i bešnji, srljajući iz gubitničkog rata u rat. Svaki sledeći bivao je za Skire sve mučniji i pogubniji, ali je horda uporno urlala kanovo ime.

Drevni duhovi plemena behu prepušteni zaboravu, običaji pogaženi, sopstvena svetišta sa žrtvenicima oskrnavljena i napuštena posle ratnih poraza. Oni koji su trebali da čuvaju sveta mesta Skira behu kanove ogavne, izopačene sluge koje su zagovarale ratnu propast sopstvenog naroda. Tako, sa onima koji su trebali da vide budućnost, dođoše strašni dani za Skire — pleme je bilo pred nestankom!

Smrt je proždirala one Skire koji nisu hteli da ćute - smrt se zvala kanova nevidljiva ruka, a činio ju je sav onaj plemenski ološ prethodne vlasti, koji kod prethodnog, preminulog kana ne bi mogao ni konje da timari. Ali, bilo je Skira koje je obuzimao očaj — stotine paklenih muka nije moglo da ih spreči da govore i razmišljaju o Sudnjem danu koji je zadesio pleme. Tajnovitost kanovog oca takođe je izazivala pažnju mudrih staraca. Tvrdili su iz potiha, kraj vatri, kako ništa u crtama kanovog lica (izobličenog od opojnog kefira) ne govori u prilog istini da je narečeni čovek doista bio njegov otac. Čovek za koga se tvrdilo da je kanov otac imao je još jednog sina, ali ni najmanja fizička sličnost nije uočena između rođene braće! Kan je brzo stario; posle svake izgubljene bitke u liku je bivao sve izobličeniji, kao da se sva ljudska krv prolivena tom prilikom slila u njega: sitne svinjske oči jedva su se nazirale iz salastog lica, a njegove svinute usne i šopav nos odavale su rođenog krvoloka. Sve češće, stale su da kolaju glasine - u kojim je danima svoga života kan naseljen zlim demonima? Sada, u njegovim zrelim godinama, delovao je kao da je naseljen legionom demona. Bilo je i onih na plemenskim poselima koji su iznosili dokaze da je zli demon ušao u dete od tri godine. Naime, poočimu (a ne rođenom ocu), koji je pripadao redu jednog zlog, crnog taga šamana — beše predano muško dete od tri godine na čuvanje. Dete je običavalo da uporno mokri (i pored šibanja) po šamanovom svetištu. Očajni poočim slao je uzaludne, ritualne poruke svom tagu da neko od njih dođe i preuzme dete.

Bilo je i onih glasina koje su tvrdile da je kan naseljen demonima u mladosti koju je proveo pod kožom jurte Džingis-Kana!? Oni koji su pričali ovakve priče nestajali su iz Skira pod krajnje sumnjivim okolnostima. Nestajali su baš onih dana kada je oholi kan objavio rat Džingis-Kanu! Narod Skira nije imao ni jednog saveznika pod Alahovim nebesima — jedini njegov saveznik i bog, zajedno sa ženom-šamanom i psima, bio je sakriven duboko u zemunici prekrivenoj gomilom zemlje, negde u dubinama stepe.

Nešto sela okolnih rodova, koji su pripadali susednim plemenima, zbog blizine kanovih zemalja i njegovog krvološtva priklonili su se Skirima. Njih i njihove naseobine u prvom naletu konjica Džingis Kana zbrisala je s lica zemlje. Dimila se stepa do nebesa pre nego što su mongolski skakavci na konjskim kopitama stigli do teritorije Skira!

Došavši do same granice Skira (na opšte čuđenje muslimanskih trgovaca, piše Fadlan u ovom izveštaju za vojnu kancelariju bagdadskog kalifata), Mongoli Džingis-Kana stali su sa svojim prodiranjem... Jedino što su činili bilo je to što su iz svojih krivih, zmijolikih lukova, i danju i noću, izbacivali i odapinjali svoje strele: pljuštao je oganj sa nebesa po naseljima Skira koje nije imao ko da ozbiljnije odbrani. Kanova vojska bila je stalno u pokretu; tu negde oko sopstvenih naselja (a najčešće iza njih), nikada ne ulazeći u direktan sukob sa strašnim i nepobedivim protivnikom, jedinim i stvarnim gospodarom Azije svoga doba! Narod Skira, tačnije rečeno zatočenici gnusnog kana - a kasnije ćemo videti iz Karizmievog Spisa, i patološkog lažova - goreo je i danju i noću.

Oganj plamenih mongolskih strela padao je po Skirima: od noći čineći dan, a dan pretvarajući u noć od dima i pepela! Kao da su bili ispunjeni demonima ludila i samoobmana — na sve strane pogorele zemlje Skira leteli su kanovi seizi i podrepaši; svakojaki šljam koji je predvodio vojsku koja se nigde nije suprotstavila i sukobila sa Mongolima - objavljujući pobedu nad Džingis-Kanom!? Skiri bejahu silnim porazima desetkovani; njihova zemlja prepolovljena, na sve strane padale su, pored plamenih, i mongolske strele sa zamotuljcima otrovnih trava: stada Skira skapavahu, izvori s vodom postadoše mesta otrovna, ako već nisu spržena i srušena, po svetim mestima Skira Mongoli vezivahu svoje konje. Ali laž kanova sijala je jače od sunca: proglasili su ga za heroja koji je pobedio Džingis-Kana. A od svojih gnusobnih slugu proglašen je za kana svih kanova i bio izvikan za vrhovnog vođu najvećeg kojeg su Skiri ikada imali! Još je samo ostalo da se kan pojavi iz svoje zemunice; obeleo i podbuo od podzemne memle, opojnog kefira i mesine koju je jeo u obilnim količinama.

Posprdno ismejavanje Mongola - po ono malo preostalih sela i naselja Skira - i njihovog kana svih kanova (Džingis-Kana, Biča Božijeg kako su ga nazivali svi istorijski izvori od Arapa do Romeja tog doba), u bednoj, goloj i spaljenoj Skiriji to ismejavanje bilo je toliko neumesno da se kosilo sa zdravim razumom. Ono što je posebno zaprepastilo trgovca iz Bagdada bila je neoboriva činjenica: tu patološku laž svirepog kana i njegovih čankoliza savez mongolskih plemena, na čelu sa Džingis-Kanom, blagonaklono je gledao. Kvarizmi je tvrdio da je ovakav razlog držanja Mongola prema kanu i njegovima ležao u jednoj dubokoj i skrivenoj činjenici: kan Skira bio je čovek Džingis-Kana. Tu činjenicu Kinezi** nisu spoznali do kraja, pa su kanu obećavali, u nekoliko navrata, pomoć. Za Džingis-Kana, gnusobni kan je bio običan ratni mamac: preko njega, kan svih kanova, želeo je da isprovocira i izvuče kineske armije van njihovog zida. u stepska prostranstva gde bi ih smoždio svojom nepobedivom konjicom.

U prilog ove svoje tvrdnje Kvarizmi iznosi priču o jednoj kazni koju su (po Fadlanovom Izveštaju) u Bagdad doneli čudom preživeli muslimanski trgovci iz proklete zemlje Skira, negde iz dubina paganske Azije.

Priča ovih muslimanskih trgovaca govorila je o sudbini jednog od njih, čiji grob nikada nisu videli. Taj nesrećnik čiji ostaci prebivaju sa ostacima jednog konja - poželeo je da do Bagdada doturi svoju sumnju u poštene, i iskrene, namere skirskog hana da do kraja ratuje s hordama nepobedivog Džingis-Kana. Molili su ga da to ne čini i da im tim činom ne oteža ionako težak položaj u zemlji bede i laži — ali on ih nije poslušao. Ubrzo je njegov doušnički izveštaj Bagdadu uhvaćen. Izdali su ga potkazivači i špijuni koji su radili za Džingis-Kana i kojih je bilo svuda po razorenoj i spaljenoj zemlji skirskoj. I, on je bio osuđen na smrt glađu u jahanju. Kazna je bila izvršena tako što je nesrećni čovek posađen i čvrsto vezan za sapi konja, a potom je životinja vrelim gvožđima naterana punim galopom u stepu.

*

"Ne treba nimalo da čudi"- napisaće na jednom mestu, u svojim Komentarima Korvinus, a što ćemo nešto kasnije detaljno iščitati — "to što je u Izveštaju drevnih Rimljana, Herodotovog vremena, glavni akter Atila, vođa Huna, a smrt na konju zadesila nekog beznačajnog pobunjenog kana - jeste obična personifikacija jedne mračne politike, njen naziv je Arkanija, veština samog đavola u politici".

"Pod senkom paklene Arkanije"- piše dalje u svojim Komentarima, Korvinus, znalac i tumač političkih tajni kojima se bavio Rajmond Lil -"i učesnik i posmatrač jednog te istog događaja u politici vide isto; smisao i cilj tog istog događaja je izvan njih i njihovih moći. A kad im se učini da imaju rešenje za njega - to je samo iluzija jer od drveta misle da je šuma! Ipak se u ljudskoj istoriji pojave poneki koji naslute njen dublji smisao — ti retki odbijaju svaku mogućnost da je istorija samo slepa, bezumna sila! Ali, oko tih retkih tragača odmah se pojavi nekoliko protuva, oni koji pomažu prosipanju ljudske krvi. Oni stvaraju famu o tragačima kao ljudima, ako ne krajnje sumnjivim, a ono ordiniranim sanjarima; ljudima koji su žrtve bolesnih ambicija, nepopravljivim opsenarima, a možda (to se najčešće koristi u njihovim kampanjama protiv vidilaca) i kao ljudima koji su žrtve nasleđenih ludila!"

IV. Kako uništiti Beograd

Korvinus nam otkriva da je Rajmond Lil bio jedan od tragača - žrtva franjevačkog reda kome je pripadao ali im je uskratio to zadovoljstvo da mu presude još na Majorci, Izabrao je muslimanski Istok kao mesto svoje mučeničke smrti. Morao je znati da po drugi put neće uspeti u svojoj nameri da dobije dvoboj na medžlisu učenjaka po pitanjima vere.

"Ja sam otpisan kod mojih, sad sam sam kao slamka na pustinjskom vetru"- piše Rajmond Lil u svojim dnevnicima; neposredno pri izučavanju Koptskih Listina, koje su govorile o propasti Jerusalimskog kraljevstva. —"Osećam se kao materijalizovana senka slepog Bašara ibn—Burda; kao senka pala iz akaše s ljudskom suštinom. Kao ibn-Eurdu, pripisali su mi lažni hadis koji nisam napisao. Istinit ili lažan, hadis nikada ne može biti život — a oni moj traže.

Zbog čega? Zar sam ja otkrio, ili stvorio, protuvu koja je pravi uzrok propasti Jerusalimskog kraljevstva? U odlasku iz ovog života ne smem poremetiti tokove energije, ne smem se vratiti ponovo u njega — jer je on moj pakao!"

Ko je bio Bašar ibn—Burd? Zbog čega Rajmond Lil pominje njegov lažni hadis, poistovećujući se s nečim što nije učinio? O čemu govori taj lažni hadis ibn—Burda?

U istraživanjima muslimanskog istoka Rajmonda Lila, Holanđanin Korvinus navodi primer lažnog hadisa koji govori o Smrti na mongolskom konju, tvrdeći (sa dokazima), da se zapravo u njegovoj lažnosti krije nečiji napor da se, svim silama, izbaci iz predaje istorijska sudbina Skira i njihove Skirije!.

O već pominjanom hadisu; kao predaji nauke o Kuranu, ni najmanje ne treba posumnjati u to da su ga Lilovi prijatelji - muvaladi, španski obraćenici na islam - tačno objasnili, onako kao što glasi čuvena Prorokova. izreka: "Tražite nauku makar ona bila i u Kini!".

Sve istine trebalo je posvedočiti istinitim ili potpunim hadisima a oni se sastoje iz dva dela: imaju redosled prenosača priče i određenog teksta događaja u priči koji ne sme da se menja. Taj lanac jemaca priče, ili svedoka hadisa, vrlo je važan i ide od vremena živog (poslednjeg) svedoka priče — sve (unazad) do Proroka i Prorokovih vremena.

Ako samo deo od svega ovoga navedenog zafali — to je lažni ili nepouzdan hadis; ispisan je kao proklet (da'if) i pred večnošću uvek svedoči laž!

Pošto su Kinezi ostali mirni, iza svoga zida, na sve provokacije Džingis-Kana sa skirskim hanom - beleži Kvarizmi zaključak koji je dala kalifova kancelarija za vojna pitanja abasidskog Bagdada — Džingis-Kan se okreće osvajanjima Abasidskog kalifata. Pisac tog vremena Ibn al-Atlir sa grozom pripoveda o gradovima koji postaju pustinje iza strašnih mongolskih hordi; i žali što ga je majka rodila. Reke ljudske krvi, veli pisac, tekle su ulicama gradova Herata, Bukare, Samarkanda, Balka - na sve strane bejahu prizori mrtvih u raspadanju, a stotinu godina kasnije, u noćima, mogli su se čuti jecaji i vapaji poklane dece u ruševinama nekadašnjih zlatnih gradova.

Zbog čega Kvarizmi napušta izvore koje je nudio Fadlan? I zašto se poziva na Atlira?

Jedan od poslednjih abasidskih kalifa (ime mu ne navodi nijedan autor, niti izvor) poziva u pomoć Džingis-Kana. On je izdajnik jer je prizvao pakao u zemlje Prorokove i pravovernih — Fadlan tu činjenicu skriva od nas, ali nam je slepi Persijanac Bašar ibn Burd otkriva. On na jednom mestu piše: "Veći je šejtan taj koji je prizvao pakao od samog pakla."

Neimenovanom kalifu (ni blagočestiva žrtva, ibn-Burd nije naveo u svojoj priči ime kalifa), jedne noći, na dvor stižu dva stvora iz nepoznatog pravca, ali kao poslanici Džingis-Kana. Budući da su bili u ljudskom obličju nisu izazivali neku veću pažnju osim žene koja je imala izgled i bila obučena kao paganski šaman. Poslanici su kalifu ponudili pomoć Džingis-Kana. Bednom i skudoumnom kalifu, ophrvanom demonom vlasti, nije palo na pamet - veli ibn-Burd - da se zamisli nad prostom činjenicom: kako je došlo (i ko je pomogao?) da se njegova želja tako brzo ostvari? Naime, kalif je u mislima, tokom besanih noći i zanet danima, priželjkivao pomoć Džingis-Kana, ali javno nije smeo pred dvorom da iskaže tu svoju, krajnje nečasnu nameru.

Eto — to je bio prvi pisani trag o Bašaru ibn-Burdu, ali i o demonskom paru iz Skirije, koji se našao na Bagdadskom dvoru u ulozi poslanika Džingis—Kana, kao poslanici sile koja je širila pakao rata. Bašar ibn-Burd je prvi čovek pod Alahovom svetlošću i na putu Prorokovom (videćemo, nešto kasnije, kako se u spisima pojavljuje još jedan Burd), koji je zapazio pojavu demonskog para i njihovo skirsko poreklo, kao i njihove odnose sa Džingis-Kanom - a što će ga stajati očnog vida! Drugi trag o Bašaru ibi-Burdu, tragaču na demone vlasti nailazimo godinama kasnije: u vremenu groznog Hulaga, unuka Džingis-Kana. Utvrđeno je, piše Rajmond Lil, Ahmad ibn-Fadlan je bio dvorski letopisac u vremenu bagdadske propasti po upadu Hulaga. Drugi talas mongolskih hordi bio je pokrenut 1253. godine na Abasidski kalifat. Hulagu je našao razlog za napad. Bilo je to odlično opravdanje pred sunitskim svetom - Bagdadu je, pre upada, ponuđen savez protiv Asasina i njihovog Orlovskog gnezda, Alamuta; neosvojive tvrđave jeretičkog zla, onih koji su odstupili od Prorokovog učenja!

Tih dana, piše u istoriji bagdadskog prestola Abasida, sedeo je kalif čije bi ime bilo u slobodnom prevodu "Onaj koji se čvrsto drži" - misli se uz Boga; ali je bio po ličnoj sudbini i sudbini prestola poslednji kalif Abasida. Ibn-Fadlan je uporan u svojoj tvrdnji: kalif nije odgovorio na ponudu jer je dolazak Mongola smatrao većim zlom od ubilačkih zavera Asasina. Ali je u razgovoru sa Hulagovim poslanstvom (videćemo, Bašar ibn-Burd piše kako su to bili žena šaman i krvolok koji je uništio sopstveno pleme*), iskazao krajnju neopreznost — nazvavši osvajača dvostrukim nevernikom, prema kome je njegov deda, Džingis-Kan, bio samo jedan običan paganin! Aluzija je bila jasna i uvreda velikom kanu bila je zadana do koske: Hulagu je bio oženjen ženom nestorijanske hrišćanske veroispovesti. Nestorijanstvo je bilo odbačeno od zvanične Romejske crkve kao jeretičko i sektaško od dve prirode (božije i ljudske); priznavalo je samo ljudsku u poslanstvu Isusa Hrista. Ovakav odgovor Hulagu utoliko je bio nerazumniji zbog proste činjenice koja je govorila da je u Bagdadu tog vremena bila priznata nestorijanska jeres kao zvanična i jedina hrišćanska crkva, sa izabranim patrijarhom, koju je priznavao Abasidski kalifat.

Ono što je izgledalo neostvarivo za ljudski um i ljudsko oružje, i bilo ravno jedino Alahovim moćima — učinio je realnim grozni Hulagu. U teško dostupnim planinskim vrletima, između Kaspijske i Persijske visoravni, sraslu sa okomitim planinskim stenjem, assasinsku tvrđavu Alamut (Orlovsko gnezdo), zauzeo je Hulagu; survavši njene zidine u okolne planinske bezdane. Gorele su asasinske obredne knjige, sa zapisima tajnog učenja, zajedno sa poklanom asasinskom decom. Tako je nestajalo, goreći pet dana i pet noći, čudo od tvrđave iz ljudske istorije — Alamut, severozapadno od Kazvina, na liticama planine Albruz.

Iz ibn-Fadlanove hronike "Poslednjih Abasida", koju Kvarizmi uporno zaobilazi, Hulagu okreće svoje horde, posle Alamuta, na Bagdad.

Tek tada je ("Onaj koji se čvrsto drži", što bi rekli na srpskom, a istinu govoreći: patuljak nedorastao trenutku, onaj koji se nije držao ničega!) - kalif al-Mista'simu poslao svoje izaslanstvo pred Hulaga, koje je bilo sastavljeno od nestorijanaca i njihovog patrijarha. "Ako napadnete Bagdad" - zapretili su oni Hulagu - "više nikada neće pasti kiša, a sunce će se sunovratiti s nebesa"! Hulagu ih nadmeno odbija - on veruje svojim astrolozima i gatarima: Bagdad će osvojiti, a kalifa i njegove kadije pogubiti.

Nekoliko dana kasnije, kalif će, i tri stotine njegovih kadija, biti pogubljeni, a Bagdad preoran, spržen i ispunjen ljudskim leševima. "Od smrada mrtvaca" (zadnja je rečenica u Zapisu ibn-Fadlana) "Hulagu privremeno napušta Bagdad."

Holanđanin Korvinus, kao istraživač Arkanije, pokušava da otkrije tajnu Bašara ibn-Burda. Da li je ibn-Burd dvostruka ličnost? Ili prosta izmišljotina nekog ko se krio iza tog imena? Nije uopšte isključeno - veli dalje Korvinus tumačeći štivo R. Lila - da su se Kvarizmi ili ibn-Fadlan skrivali iza gorke sudbine prvog sekretara bagdadske dvorske kancelarije, koji je loše završio, u prvim danima Hulagove vladavine, zbog onoga što je bilo zapisano u Analima kalifata o mongolskim kanovima. Ali, bilo kako bilo sa identitetom autora — iza oslepljivanja prvog sekretara kalifske dvorske kancelarije nije mogao da stoji ni slepi Persijanac Bašar ibn-Burd! A to zbog čega se Kvarizmi poziva na pisanje slepog persijskog sekretara i njegove nepouzdane hronike događaja oko upada Mongola u Bagdadski kalifat — Korvinus uporno pripisuje ognju Arkanije, čije demonijaštvo vlasti nema granice.

Korvinus ovaj problem potrage za istinitim Bašarom ibn-Burdom rešava tako što sve dovodi u pitanje i opredeljuje se za ono što je u celom događaju oko pada kalifata najneverovatnije! "To što je najneverovatnije presudno je odlučilo da ga prihvatim kao najjaču istorijsku činjenicu*** jer", piše dalje Korvinus, "jedino u ovom Zapisu oslepljenog Persijanca (čije su delo proglasili lažnim Hadisom), postoje podaci o životu i delu krvoloka sopstvenog plemena koje se zvalo Skiri".

Neko ko je stajao iza Anala o zadnjim godinama opstanka al-Mista'simovog kalifata, uporno se trudio da istina o kanu Skirije, i njegovoj ženi-šamanu, nestane sa istorijske scene mongolskog osvajanja Bagdadskog kalifata. A prosta, neupućena ruka koja je beležila sve događaje bila je surovo kažnjena! "Zar to nije prvi trag Arkanije?" - pitao se Korvinus.

Zbog čega se priča o Mongolima i kanu Skirije (ovog Bašara ibn-Burda) naziva Lažnim Hadisom? Kvarizmi i ibn-Fadlan tvrde da je nepoznat onaj čovek koji je delo Bašara ibn-Burda nazvao Lažnim Hadisom!? "Zar to nije drugi trag Arkanije?" - opet beleži Korvinus.

I na kraju svih krajeva — zar slepi Persijanac, pesnik Bašar ibn-Burd nije živeo daleke 783. godine? Onaj koji je bio poznat po zahvaljivanju Alahu što ga je stvorio slepim tako da nije morao da gleda ono što mrzi. Zar ovo nije dovoljan dokaz o trećem tragu Arkanije?

Dakle, skinuli smo tri osnovne ljušture koje skrivaju srce istine - pa bi mogli da se upitamo: ko je Bašar ibn-Burd, onaj čovek koga je besna Hulagova straža, zajedno sa ispisanim Analima, bacila pred noge razjarenog mongolskog kana 1259. godine? Dok se dizao dim u užareno nebo Bagdada i svuda okolo čuli samrtnički krici— Hulagova pitanja, ispunjena kipućim besom, nisu čuli ni oni najbliži iz njegove pratnje a kamoli bedni rob, sa zemlje, pred njegovim nogama. Ko je to smeo, o kanu svih kanova, njemu i njegovom dedi, Džingis Kanu, da ispiše takvu povest!? Silniku, đavolji bes nije dozvolio da sasluša odgovor — bednoga pisara podigli su sa zemlje i, odmah tu, u poluspaljenoj kalifovoj palati, oslepili.

Ko je bio taj čovek osuđen na gubitak vida zbog krivotvorene istorije? I ko je bio taj koji je utvrdio da je ona bila krivotvorena! Ima ozbiljnih indicija - nepopustljiv je Korvinus u svojim arkanskim sudovima - da su nesrećnog pisara, najverovatnije dostavili Hulagu nestorijanci kalifata pod optužbom da je skrnavio ugled njegove porodice. Da li smo ovim stupili na pravi trag Arkanije i njenog mogućeg razrešenja? Ovu tezu Korvinus potkrepljuje činjenicom da je Hulagu u momentu osvajanja Bagdada bio paganin; te da su nestorijanski krugovi oko njegove žene uporno radili na tome da kan primi nestorijanstvo! No, da je ovo i istina - tajna nesrećnog pisara ostaje: ko je on?

Onaj koga Kvarizmi pominje kao Bašara ibn-Burda tvorca Lažnog Hadisa? Čovek koji je sačekao svoje dželate.

Zbog čega autor Lažnog Hadisa (znajući dobro šta je ispisao), nije umakao pred osvajačima Bagdada 1259. godine? - pitao se Korvinus, i odmah odgovorio na to pitanje: stvarni autor Povesti o kanu Skirije i mongolskim osvajačima - umakao je; kažnjen je nevin čovek. Pravi autor je pristao na gubitak vlastitog imena jer je izlagao učenje Arkanije koje se nalazilo u njegovom ispisanom Hadisu, i koje je govorilo o tome kako s krajnjim namerama izdajnik vodi svoje sopstveno pleme u propast kao njegov vođa. I još nešto, dodao je Korvinus, u želji da što bolje osvetli ovaj slučaj, skriveni autor je pristao, bolje reći znao je (što dosta govori o njegovoj mudrosti), da će njegov Spis biti proglašen za Lažni Hadis! Da li bi imala smisla lična žrtva? Ostati, sačekati osvajača i izgubiti vid braneći istinu u svom Spisu? - pitao se Korvinus. Bio živ ili mrtav, s vidom ili bez njega - ono što je ispisano bilo bi (kao što i jeste) proglašeno Lažnim Hadisom.

***

Da li je moguće da saznanje o političkom zlu nestane? Arkanija pripada davnoj prošlosti; ona u savremenim uslovima civilizacije ne može da se realizuje. Stalno se govori i piše o tome da je čovečanstvo uznapredovalo - dobro je pobedilo; prosto je nemoguće naći izdajnika koji vodi sopstveni narod u gubitničke ratove i u iščeznuće!.

Ipak, tridesetih godina ovoga veka, u tome nas je razuverio jedan Probuđeni Rus: "Pečat Jovanov je slomljen. Rekao bih da je pomenut kao Četvrti" - zapisuje ispod gasne lampe, u jednom od čuburskih ćumeza, E. F. Florov, poznat u beogradskim krugovima bele emigracije po nadimku "Probuđeni Rus".

"U kojoj istoriji muslimanskog Istoka, Persije ili istoriji Arapa stoji i najmanji trag priče o Lažnom Hadisu? Pa ipak, na osnovu koje istorijske građe sam uspeo da napišem "Islamski komunizam"?

Na iskustvu religije Batiinija? Ili verskom ludilu Karmatija? Da li na verskom učenju Nusajrija koji Aliju smatraju inkarnacijom Božanstva? To je učenje koje slavi Božić i Uskrs u muslimanskom svetu - na celom prostoru centralnih visova Sirije sve do turske Kilikije. Učenje im se temeljilo na sufijskom panteizmu, a prorok do koga su držali bio je Persijanac al-Hallaj, zvani Grebenar. "Ja sam Istina!" - govorio je u svojim propovedima. Da li je ovo prvi trag čovekoboštva? Džugašvili pre Džugašvilija? Preteča komunističkih šljamova? Ili prva najava ekumene pre svih ekumenija?

Abasidske mule videle su begovim propovedima uticaj Hrista. Bio je šiban do krvi, izložen ruglu, prikovan za krst i potom spaljen, a njegovo ime bilo je urezano na potkovicama konja abasidskih mula.

Ali mučeništvo al'Halaja postalo je neugasiva svetlost sufijskom svetu; svetlost koja je iscurila iz raja: "Mi ćemo postati svetlost u raju, zato što će najbolje u nama izdržati!"- govorio je al-Halaj, godinama pre svog mučeništva. To su primeri koji su mi u mraku ovog ćumeza pali na pamet. Zašto bi Hadis ibn-Burda bio iznimka? Zar najogavnija, krvava izmišljotina o raju na zemlji, kakav je komunizam, nije veća utopija od svega onog što stoji u osuđenom spisu slepog Persijanca, pod igom Lažnog Hadisa?

Na kraju krajeva, kakva je razlika između priče o bedi i propasti Skira s njihovim kanom i - Stvora? Ne mogu da se otmem utisku: kao da ih ljudi gone, kao da su ih oduvek gonili?

Moram biti precizan (pošto ovo što pišem mora biti uskoro na stolu Službe u hotelu "Luks", u Moskvi), i ja sam jedan od onih koji su ih gonili. Došao sam do Hadisa ibn-Burde - ostalo mi je da se dočepam Stvora. Možda nema razlike između Hadisa i Stvora - ali ljudi uporno vode, kroz vreme, rat protiv njih. (Namerno pišem ljudi, a ne izvesni Centri moći.) Zatiru tragove o njima. Nazivaju ih opskurnim izmišljotinama i dokonim zabavama. Da stvar stoji apsolutno drugačije, čovek može da se uveri onog časa kad im se približi.

Oni nestaju. Umesto njih pojavljuju se lažna svedočanstva o njima; množe se lažni svedoci i intriganti. Čini se kao da uvek neko drugi pre stiže do njih. Sklanjaju ih u još dublju tamu. Njihovi neprijatelji se nadaju da je to tama zaborava. Nije uvek baš tako: gonitelji gaje nadu da su ih bacili u najdublju tamu - ali oni su u toj tami kao biser u školjci; kad-tad zaroni lovac na bisere i iznese ih na svetlost dana. Ja sam taj lovac. Otkako je došlo do reorganizacije Službe, od njenih zadnjih direktiva, dok se ona još nazivala Čekom.

Pošto sam u islamskoj civilizaciji Istoka našao tragove komunizma (učenje sekte Karmatija) - uostalom kao da ga nema i u hrišćanstvu? - služba me je uputila na kontakt sa Novom Centralom u Parizu, koji je bio važan za najnoviju direktivu koju sam dobio ovde, u Beogradu.

"Znamo za tvoj kontakt sa mrtvim bratom" - poručili su mi iz Moskve. "Mi sve znamo. Uradio si odličan posao oko Zelene petokrake. (valjda pod tim podrazumevaju moju studiju "Islamski komunizam"?) Posao oko trockista povuci u drugi plan. Pronađi treće mesto stanovanja u Beogradu. Moraš pojasniti sve oko Lažnog Hadisa; bez mnogo priče o hordi -zar ne vidiš da mi vodimo proleterske horde koje treba obući i nahraniti? Pronađi i uništi Srebrnu Nit Beograda! To ti je glavni zadatak! Počastvovan si! Ti si jedini koji radiš na njemu! Ko te ometa ne treba da preživi! S te strane si bezbedan. Imamo dovoljan broj salonskih komunista u Beogradu; mnogi od njih su profesionalne vezani za sudstvo, ljudi iz viđenijih, buržoaskih kuća. Čovek koji je došao odatle, ovde je osuđen zbog izdaje na deset godina teškog rada u Sibiru! Ovde je svojevremeno dobio posao u Akademiji nauka*- od njega smo saznali signaturu i šifru. Poslali smo ti i to. Samo on i mi znamo, prema tome, tamo te niko ne može omesti da se dočepaš arterije Balkana! Iščupaj je! Naređujemo! Ponavljamo: čovek na visokoj funkciji Kominforma osuđen je na deset godina teškog, prinudnog rada bez prava na slanje pisama. On neće biti u stanju nikoga da obavesti u Beogradu o predmetu našeg interesovanja. Sada je tamo, kod tebe, prava pomama za trockistima, to treba iskoristiti!"

Ne postoji mesto na prokletoj zemlji gde čovek može da se skloni od naše ježovštine. Uvek te nađu. Ovu poruku doneo mi je čovek sa gvozdenim zubima u gornjoj vilici. Bio je to nepoznati na pragu prve starosti, s korakom jednog tridesetogodišnjaka. Srebrne čekinjaste kose, jakog korena koja je štrčala s vrha čela. Prišao mi je iza leđa nisam ge čuo od mlaza vode na dvorišnoj česmi, imao je na nogama poluduboke cipele. One su bile prvo što sam ugledao od čoveka koji me je oslovio pravim imenom. Moje ime ovde u Beogradu niko ne zna. On ga je rekao bez lozinke; to mi je promaklo jer do tada nikada nisam doživeo taj osećaj da posle više hiljada dana čujem svoje sopstveno ime. Tog jutra, krajem novembra, trideset i sedme**, umivao sam se na dvorišnoj česmi ispred svoje čatmare. Sa peškirom oko vrata, sapunjao sam se go do pojasa i zapljuskivao se vodom iz šaka. Uživao sam u hladnim mlazevima vode s česme. Mora da se pušilo iz mene u hladnom i maglovitom jutru; čim je stavio primedbu prilazeći mi: "Druže, ne uživaj dugo u hladnoj vodi po ovakvom vremenu. Odmah će shvatiti da si Rus". Tek tada sam podigao pogled prema licu nepoznatog. Imao je smešak, vrlo nepristojan, ispod gustih srebrnastih brkova; ukazao mi se red gvozdenih zuba ispod njih. Ne sebi je imao siv mantil od punijeg štofa. Sivi peškir je držao u jednoj šaci zajedno s drškom velike kožne tašne. Iz upalih očnih duplji isijavao je neobičan sjaj crnih zenica, kao da su me posmatrale negde iz ogromne dubine.

"Koga tražite, gospodine?" - upitah ga, svestan greške: morao sam i na umivanju biti naoružan. On razvuče tanke proreze od usana u nešto širi osmeh. "Imam nešto za vas" - reče, ovoga. puta na čistom ruskom, ponovo me oslovivši pravim imenom, Potom se okrete prema pragu čatmare u kojoj sam iznajmio sobu. Shvatio sam da ovaj stranac sve zna o meni.

Od toga dana, od trenutka kada mi je nepoznati, u čatmrlji, uručio moskovsku direktivu (za koga sam kasnije saznao da je jedini na Balkanu ulazio u kabinet Josifa Visarionoviča bez kucanja***), nisam bio baš sasvim siguran šta je moj krajnji cilj u celoj toj operaciji? Da uništim to za šta nisam bio siguran da li je Stvor, Biće - ili samo jedna obične stvar? Ali, u ovakvim poslovima čovek ne sme da se pita. za smisao; jedino što treba jeste da izvršava.

Uspeo sam, relativno lako, da dođem do njega. Posmatrao sam ga; danima sam ga posmatrao. Pokatkad je to delovalo na mene kao Biće koje se nalazilo između čoveka i anđela; iako je bilo nepokretno kao da je mrtvo. Ali, u isto vreme, i u nekakvom čudesnom snu iz koga i posle više stotina godina sve vidi i čuje šta se dešava ovamo kod nas, u ovom svetu. Ukratko, htedoh reći: neopisivo snažno deluje na mene, mada je, ponavljam, nepokretno kao da je mrtvo, kao jedna obična stvar. Ipak, leži kao moćno Biće, u svoj svojoj ravnodušnosti prema onome što ljudi smatraju za presudno; sigurno da će, ako treba, ustati i iskazati ovu svoju silinu. Sada deluje kao da mu je dosadno, ali i nije; zna tačno šta se dešava, i ono što će se desiti. Sve kao da ide ka njemu jer je Biće time ispunjeno. Čak i ono što mi radimo na čelu balaurskih proleterskih hordi i time je ispunjeno. Biću se ne vredi suprotstavljati. Jedino da se uništi? Ali, kako uništiti ono što sve komplikovane bankarske poslove zna unapred? Mada stičem utisak da bi Biće bilo živo i da je nevidljivo za ljudsko oko! Nije isključeno da negde na zemlji ima svog sijamskog blizanca? Poseduje ogromnu količinu krvi srebrne boje; i najverovatnije zbog toga u direktivi stoji: "Srebrna nit". Imam utisak, ako bih se doslovno pridržavao naređenja na direktive - da bih završio kao Jona na dnu bezmernih voda! Šta je njegova krv? To su sve najmoćnije vode od centralne Evrope do Soluna! Kako u tom prostoru da pronađem arteriju? I kako da je iščupam!? Treba nešto da dopišem u opisu Bića; da ugradim simulaciju, prvo s komunizmom - to ide lako s gladnim žvaljama, priča o raju zemaljskom! Da je Biće izmislio neki komunista? Brzo će otkriti laž, osim toga Biće bih morao da iznesem odande gde se sada nalazi, a to bi išlo teško. Lako je Službi: ona izda direktivu, ali oko Bića su (njega čuvaju srpski monarhisti, mada mnogi od njih nisu svesni njegove blizine!), uvek prisutna zvanična lica.

Ako je to neka prednost za mene — oni su zaslepljeni "Sljepačkom akademijom" i njenim opevanjem junaka, iz duboke prošlosti na instrumentu kojeg nazivaju guslama. Drugo slepilo je komunizam kakvog ga vide Srbi i Rusi. To su dva ludila, koja vrhune ratovima, i uvek mogu uspešno da skrenu njihovu pažnju sa Bića i sreće koja ih s njime, čeka kao narod! Samo ratovi, ratovi i uglavnom niz srpskih nesporazuma s Evropom. To će nam dati šansu da eventualno uklonimo Biće iz onog kruga svetlosti u kome bi ga Srbi konačno spoznali; promišljali o njemu, i shvatili čudo koje Biće nosi sa sobom!

Rekoh, i napisah, samo ratovi koji će Srbe odvesti bilo gde, u pakao ako treba - samo što dalje od Evrope! Jer, i Evropi je stalo do srpskog Bića, do njegove krvne arterije; do srpske Srebrne niti! Ako Srbi nemaju ratova - treba im ubaciti Kana!? (Interesantno, moj lični doživljaj otkrovenja, ovde pod trunjavom svetlošću gasne lampe u vlazi čuburske čatmrlje, dok napolju besni košava kroz noć pozne jeseni.) U magnovenju svesti postalo mi je jasno zbog čega Služba insistira na tajni autora Lažnog Hadisa i zašto je za nju važna priča o kanu Skira: Napred, Srbi, junaci i ludaci! Protiv čitavog sveta! Protiv Čovečanstva - protiv svih! Kao Skiri protiv Mongola Džingis Kana.

Ali šta znači imati ceo Projekt u razradi - ideološki uvid u ovdašnji politički milje, a nemati ljude da se on sprovede? (Moram ubrzano raditi na okupljanju ljudi. Naravno, najviše bi mi odgovarali oni koji su u najbližem okruženju; tu oko Bića.) Lako je konstatovati šta ovaj geopolitički prostor, naseljen ovim narodom, udaljava od tog, za nas vražijeg, Stvora (ili Bića srpske sreće) - samo ratovi i to što češći srpski ratovi! Tim su dalje od Evrope, ali i od svog Bića sreće!

E. F. Florov: napomena
Po predaji zaključaka Centrali,
sve eventualne tragove ovih beležaka-uništiti.

***

Beograd,

negde početkom januara,

1938. g.

Tokom ovih teških zimskih dana (dok se rat oseća u vazduhu), prišao sam Biću bliže nego ikada do sada. Ono je trenutno malo, neugledno, mada sam ubeđen da se u takvom stanju pretvara!

Kada sam ga prvi put ugledao kao da mi se smeškalo!? Bilo je nekako podsmešljivo, ili mi se činilo, na sve moje napore da ga se dočepam, kao da je htelo da mi kaže: "Kakav si ti budalaš boljševički, pa kako ćeš me uništiti?". Odmah potom, baš ovih dana, pričinilo mi se da mi namiguje. To me zaprepastilo, ipak, sve sam pripisao bolesti koju je najavio moj organizam i njegov biološki časovnik. Iste večeri jak nazeb bacio me u krevet. Tokom noći vrućica je učinila svoje: buncao sam. Mora da sam urlao u groznici, iz košmara me je trgao sopstveni glas. Prvo što sam pomislio bilo je: dobro je što sam iznajmio onaj treći stan, ovde u jednoj dedinjskoj vili. Među onom čuburskom železničarskom sirotinjom i proleterskom bedom našao bi se neko, u onoj čatmrlji, ko bi čuo moju priču u bolesti, a to ne bi valjalo za mene. (Ponekad i Služba, u svojim preporukama, može da misli i o dobru čovekovom!)

Još me je tresla gripozna groznica kada sam izronio licem iz dedinjske perine. U sobi se sve caklilo od leda; inje je sijalo preko baroknog nameštaja, a dah mi se ledio u vazduhu, Bio sam sam u ovoj prokletoj nezagrejanoj ledari. Moje višegodišnje prebivanje po Mediteranu učinilo je svoje: lagano se smanjivao otpor mog organima na zimu. U Turskoj, gde sam proveo najveći deo mog emigrantskog života, zime skoro i da nije bilo. Onda sam, posle toliko vremena, zbog tih Bernštajnovih pacova dobio premeštaj ovde. Ovaj stan našla mi je beogradska partijska ćelija. Imam mali problem: njen partijski sekretar (imam utisak, a on me ne vara) izbegava susret sa mnom.

Što se direktive tiče - došlo je do malog pomaka nabolje u celoj operaciji: došao sam do čoveka za koga sam ubeđen da je ono pravo brvno do druge obale; on najdirektnije nadgleda resor u kome se nalazi Biće. Ima ključ od te prostorije i mnogih kojima se stiže do mog cilja! Mlađi je čovek, asistent na katedri za istoriju; dobra glina za obradu. Sumnjičav na sve i svašta; pomalo koleričan, pomalo nihilista - u ovakom slučaju, ispoljava desni ateizam a ti su najbolji u bezbožničkoj školi, Uveo sam ga u partijsku organizaciju. Uveravao me je kako za njega komunizam ima smisla. Kada sam mu izokola pomenuo Biće - prezrivo je odmahnuo rukom. Nije imao baš nikakvog razumevanja za bilo kakve, tako se izrazio, utopije. "A komunizam? Zar on nije najveća utopija?" - upitao sam ga, Pogledao me je zaprepašćeno. Onda se zarumeneo u licu.

Fiksirao sam ga pogledom, koji nije mogao da izdrži. Zbunio se: nije znao kako da protumači ovo moje provokativno pitanje - već je bio član.

"To je naučni socijalizam" - odgovorio je kao svaka budala. To uvek odgovore kao prvu odbranu; to im je kao neki aksiom.

"Znači, naučno si ubeđen da svi ludi mogu biti jednaki u svemu, pogotovo u vlasništvu nad proizvodnjom ?" - nastavio sam sa provokacijom. "Dabome. Moguća je jednakost, ukoliko se ukine privatno vlasništvo" - odgovorio mi je, s penom u uglovima usana. Pomno sam ga posmatrao. Na njegovom licu rađao se, ispod rumenila, lagano slavodobitni osorni izraz koji će se, to sam očekivao, pretvoriti u nadmeni prezir prema meni i mom znanju.

"Dobro, momak" - rekoh. "Ako je baš sve tako kako ti tvrdiš, zašto tamo gde je pobedila komunistička revolucija nisu uništene banke? Zbog čega nije bilo rušenja, paljenja i uništavanja bankarsko-novčarskih dobara kao svih ostalih dobara pobeđenog starog društvenog sistema?"

Bio je više nego zbunjen; stao je da zamuckuje, pravi mladi majmun stajao je ispred mene. Nasmejao sam se, pljesnuvši ga po leđima prijateljski. Ali ja znam takvu vrstu skotova: čim bi mu se ukazala prilika, zbog ovoga mogao bi da me ubije.

Valjalo je pretpostaviti da takva budala nema pojma da je Biće tu, pred njegovim nosom! Ubrzo, na partijskim sastancima počeo je da mi stvara neprijatnosti; na moj predlog je primljen, ljudi su u njegovim reakcijama videli mene. Nadobudan je u svemu; nepogrešiv oko svega i svačega (jednom prilikom tema je bila moda!), ta budala je navalila da bude u pravu! Krešti i dreči kad govori i od njega niko ne može da dođe do reči. Kao što rekoh, s njime sam se uplatkao! Pravi, mladi majmun. Ali, đavolski mi je potreban, nemam izbora! Taj drekavac se zove Stevan, Milutin ili možda, Dušan - svejedno, to ionako nije važno.

Ali nema čoveka koji i od budale nije video vajdu: Pomogao mi je (to nije koštalo mnogo), oko dežuranja na Sovjetskoj izložbi koju smo nekako uspeli de preko naših kanala otvorimo ovde, u Beogradu. Desnica i ovde, sa Belima, ruši i pali naše izložbe. Studente koje je Drekavac doveo kao čuvare nisu ispali loši.

Videvši na fotografijama nasmejana lica kolhoznika pokraj traktora, velikih kao kuće, studenti su bili oduševljeni; njih nekoliko uspeli smo da zavrbujemo.

Negde pred zatvaranje izložbe - u galeriju je ušao Hođerovac; jedan od mlađih Borbaša. Nazvao nas je paklenim lažovima, prokletim komunistima. i zverima iz pakla. Za svako nasmejano lice na izloženim fotografijama rekao je da je našminkano i dresirano u sodomitskom paklu boljševije. Tražio je da građani Beograda vide Lenjinov telegram od 10. avgusta osamnaeste poslan u Penzu, U kome naš vođa revolucije (o kome se pobesneli Hođerovac izrazio kao o govnarskom ćelavom kepecu), zahteva od Če-ke da za primer javno veša kulake. Da ih lovi po njivama oko Penze kao zečeve, dovlači u grad i javno veša za primer! Zahtevao je od organizatora izložbe da građanima ovog grada prilože izveštaje i fotografije koji svedoče o komunističkim zločinima u Jaroslavu, Rubinsku i Muromu!

Gde vam je ono naređenje svinje Latisa!? Jednog od bližih krvopilaca i saradnika Đeržinskog!? Zahtevao je od čekista da na svakom m koraku ubijaju! - "Ubij! Da ne bi bio ubijen! - Zar se sve njegove zapovesti nisu tako završavale!?".

Moram priznati: taj mladić je govorio sjajno. Da li je bio zahvaćen besom? Ne znam; nisam baš siguran u to da je bes dovoljan da bi čovek govorio uzneseno. To što ga je s tolikom snagom uznosilo - to nikako nisam mogao da dokučim. Možda je to bila istina o zlu koju je izlagao, Đavo bi ga znao. S oratorske tačke gledišta, mladićeva priča bila je savršena. Jedino o čemu sam grozničavo razmišljao i što mi je balo neophodno tog trenutka., bilo je: kako doći do ovog mladog čoveka? Ima li on Ahilovu petu u svoj ovoj priči? A tada je rekao, ovoga puta nešto višim tonom: "Jedna partija vlada, sve druge su na robiji! Zar to nije rekao onaj pacer Tomski!? A Harkov, grad sa najmasovnijim umiranjem od gladi! Bando, gde su vam ovde dokumenti o tome !? Gde su one fotografije sa punim vagonima dece u samrtnom ropcu od gladi!? Zbog čega ih niste doneli iz podruma Lubjanke!"- izrekao je, naglo utišanim glasom punim patnje, a potom je zaurlao: "Postoje dokazi o ljudožderstvu u vašoj govnarskoj Sovjetiji! Treba li da navedem primere koji su i vama odlično poznati!?"...

Tada sam, u magnovenju, shvatio; mladić je bio rob taštine izazvane ljudskom patnjom. Bio je spreman na ličnu žrtvu da bi patnja bila spoznata; s tim, da je samo on saopšti svetu. Otuda se na izložbi pojavio sam bez pratnje.

Već sam koraknuo prema njemu; s nameštenim izrazom sapatnje i saučesništva u bolu, pun divljenja prema mesiji koji otkriva svetske zločine - kad spazih, u vratima sale, anđela u prelepom ženskom telu! Odmah sam osetio da ima neke veze sa čovekom koji je napadao izložbu; ali i to da je poreklom Ruskinja. Po fluidu koji je prostrujao u pogledima između nas osetio sam da je iz oficirske emigrantske porodice. Beli su ispunili Beograd, bilo ih je na hiljade. Kod mnogih sam odlazio na čaj, kao trockista koji to više nije; kao Rus pokajnik, kao bludni sin koji se vratio u krilo Matuške. Ali ovo prelepo lice u vratima galerije nikada do tada nisam video!

Trgao me je glas mladića koji je mleo o našim zločinima; koga bi partija u ovakvim momentima proglasila provokatorom a mene streljala, kao izdajnika, jer ga nisam sprečio u tome. Na trenutak moja pažnja prema Hođerovom čoveku (kasnije ću saznati da je bio njegov Borbaš) je oslabila. Zadržao sam pogled na anđelu u vratima duže nego što je trebalo. Govornik je to primetio i sve je otišlo u propast. Moja namera da mu se približim time je propala. Ostala mi je ona, kao davljeniku slamke, da joj priđem i upitam je za mišljenje o izložbi. Moram pokušati bilo šta, samo da se upoznam sa njom. Govornik bi nam sigurno prišao. (On je zaljubljen u nju! Oni su ljubavnici? Možda verenici?) Morao bi da priđe, ne bi imao izbora, ako bi poželeo da sakrije svoj poraz tog trenutka. Ostala mu je vrlo mala nepoznata mogućnost za manevar, ako bi zaigrao na nju i ovaj moj pokušaj bi propao. Naime, ako je sujeta hođerovca veća od njegove ljubavi prema mladoj ženi u vratima galerije - ja opet gubim! Ali, ja sam čovek koji retko odustaje u ovakvim prilikama.

Osim toga, to prelepo lice mlade plemkinje nikada do tada nisam video ovde u Beogradu? Mora da je bila iz neke porodice visokih carskih oficira Rusije? Bledilo njenog plemenitog lica vratilo me je u ranu mladost: s gomilom razularenih pijanih čekista (bio sam najmlađi među njima, ako ne i najmlađi), upadao sam u vile i letnjikovce poraženog plemstva. Tada sam prvi put, u svom uzvišenom i jadnom životu, video na jednom mestu toliko, bezmerno more lepote i svetlosti i čistoće. Nije potrebno da ovde navodim šta je učinio tada čopor pobesnelih gladnih pasa, koji je pre toga danima lokao ljudsku krv! (Ne zbog stida - jer red kome pripadam, i kome sam pripadao, ne zna za stid.) Niti to izbegavam iz pukog opreza da moj sud (o onima koji loču ljudsku krv pomešanu sa votkom) ne dođe na sto Službe - jednostavno, ja sam postao čovek kome je proradila savest! I, to je sigurno, ovu belešku ću uništiti!

Ono što me nagoni da pomno beležim (moram priznati, samome sebi, u takvim momentima ličim na Rajmonda Lila u straćari na obodu alžirske pustinje), jeste osećanje da je prelepo lice, sa te izložbe, na neki način bilo povezano sa prisustvom Ohrane u Beogradu? Ščepao me taj iznenadni osećaj čim sam koraknuo prema njoj!? Tada još uvek nismo uništili sve ogranke carske tajne policije - mada smo, naročito u borbi s trockistima i menjševicima, uspeli da dobar deo te organizacije zavrbujemo širom sveta. Lav Bernštajn (zvani Trocki, sa svojim poznatim Crvenim vozom), preorao je i spalio više stotina pravoslavnih manastira - pa su ljudi iz Ohrane zdušno, često bez prebijene kopejke, radili za nas u trebljenju tih vaški. Sada me to ovde pomalo čudi, ne mogu da se opustim, uvek sam na vreme dobijao informaciju o njima i njihovom kretanju. U Konstantinopolju na primer; ali ovde to nije bio slučaj. Da li je to značilo da se Ohrana nije povezala u Srbiji? Ili još uvek nije bila. prisutna na ovom tlu?

A onda mi je došlo iz petnih žila; to nije bila pomisao koje opominje, to je bio vulkan! Biće - još neko se interesuje za njega! Ako zna gde se Biće nalazi - taj zna, to je sigurno, da sam već stigao, da sam i ja u blizini Bića! Ja ili taj neznani - jedan od nas mora biti uklonjen!

Stao sam grozničavo da razmišljam; to je trajalo satima bez sna, danju i noću: Pojava tog iznenadnog problema rušila je moje dotadašnje planove oko Bića. Sada, sve se iskomplikovalo. Bio sam iscrpljen bdenjima rešavajući novonastali problem (nije isključeno da je uzrok moje bolesti ležao u iscrpljenosti organizama). O ovome sam obavestio Moskvu. Nije stizao nikakav odgovor, niti se pojavljivao čovek sa gvozdenim zubima. Ukoliko se niko ne javi u doglednom vremenu od naših - znači da sam jedini krivac? Počelo je da me proganja osećanje samokrivice. Ako je tako - gde sam napravio grešku? Možda je ona ležala u Turskoj? Vukao sam je kao rep: čovek koji mi je otkrio podatak o srpskom Biću - ostao je živ. Da se vratim u Konstantinopolj i da ga potražim? Ne, to ne mogu bez naređenja Službe.

Postavio sam ceo problem u najgorem svetlu po mene. Moji protivnici u tom slučaju već su u samoj blizini Bića; poznaju sve hodnike u putu do njega, znaju sve prilaze, džepove i depoe koje valja proći da bi se došlo do njega! I ne samo to; znaju sve o ljudima koji se nalaze u blizini Bića! Još im je jedino ostalo da lično vide kako izgledaju ta dvojica ljudi: taj Florov i taj skot od Drekavca. Zbog toga su se i pojavili na izložbi? (Ako je to tako, prvo što bih trebao, da. učinim bilo bi da opet promenim stan.) Zatim, ti koji su došli do Bića, kako su uspeli u tome? Ličnim saznanjem ili su imali pomagača? Ličnim saznanjem do Bića se dolazi samo mističnom stazom! Takvu stazu poznaju, i po njoj se kreću kao usred bela dana ljudi iz Ohrane! Nisam li i ja sam (preko jednog od njih, još tamo u Turskoj) saznao za Biće u Srbiji?!

Ali ako su ipak u pitanju pomagači - ko su oni? Da li su, onog popodneva, bili na izložbi? Negde, diskretno, među malobrojnom publikom ? Možda tu leži moja greška? Nisam dovoljno pažnju posvetio prisutnima - moju pažnju odvukli su govornik i devojka u vratima galerije. Danima sam naprezao sećanje: u prvi mah, jedino što mi je ostalo u sećanju bilo je kako su svi prisutni posmatrali devojku u vratima - svi su primetili njenu božanstvenu pojavu; ni jedno lice među posetiocima nije krilo svoje oduševljenje njome! Negde iza mojih leđa, još uvek dok se naprežem u sećanju, čujem optužbe i izlive gneva mladog hođerovca. Govorio je o hangarima Holodnaja Gore, u kojima na slami umire od gladi na hiljade napuštene dece; a odatle, one s nadutim trbuščićima, prebacuju stočnim vagonima do teretne stanice Severo Donec. Na šezdesetak kilometra od njega, agonija dece u gladi se završava, vagoni su puni malih leševa i zajedno s mrtvom decom bivaju zatrpana u masovnim grobnicama. Rekoh, još uvek mi u ušima prašti glas tog dečaka; njegov visoki kreščendo očaja - ali šta ja imam sa zlom? Da li sam ga mogao sprečiti sa svojih sedamnaest godina? Ko je to jači od istorije? Smešno, taman kad smo svi poverovali da je to jedino bio u stanju naš veliki učitelj revolucije - otkrili su da je navukao sifilis u jednoj javnoj litvanskoj kući, tako da je atentat Kapelanove dobro došao! U susretu s Bićem, uverio sam se, jedino je ono jače od istorije, te proklete nauke o ljudskoj patnji! Ko zna, možda je mladić tom prilikom (zbog anđela u vratima galerije), video u meni zločinca koji mu otima ljubav? Do đavola, sve ljude koje sam poznavao u svom životu, a koji su se, na ovaj ili onaj način, borili protiv komunizma - radili su to iz vrlo ličnih razloga! Zbog privatnih tragedija, osvete, prezira; poznavao sam čak i izneverene ljubavnike koji su se zbog toga. svetili komunizmu! Ta bedastoća rasuta i sama, u toj svojoj posebnosti, nema nikakve šanse protiv našeg zla! Naše zlo ima ideju večne pravde i istine ljudskog raja na zemlji. U ime te ideje milioni se ubijaju; ali čovečanstvo je slepo, ono neće da vidi te zločine, napustilo je Boga, i sanja pravdu! Hoće jednakost vascela svetska proleterska horda, i na tom putu zgaziće svakog! Mi pravimo tu pravdu za svet; jedino mi znamo šta je jednakost - to je ostvarivo jedino sa materijalom koji se zove ljudska krv! Polako komuniziramo planetu; mi ćemo uspeti u tome jer smo rođeni zločinci! Niko nikada neće uspeti da raskrinka naše zločine. Niti će ikada doći do zakonskog preispitivanja komunističkih zločina. Stradaće narodi, čitave zemlje, ali mi ne! Do svetskog komunističkog poretka i njegovog ispunjenja treba nam samo jedan svetski rat (koji, uzgred budi rečeno, samo što nije počeo!), a mi da budemo na pravoj strani, onoj koja će pobediti. I, gotovo, mi sa pobednicima i nema više naših zločina! Tu i tamo, vremenom, ako neko nešto i otkrije (i mi ne uspemo da mu namestimo da ga je pojela noć), naši agenti će to zataškati: proglasiće to usputnim greškama Revolucije; nepotrebnim levim skretanjima, zabludama pojedinaca u realizaciji opšteg cilja, ili odgovorom crvenog terora, nad belim. Ako treba naši agenti će ponovo izmisliti cara, obnoviti crkvu, ožaliti odojčad carske porodice koje smo u kolevkama pobili - sve ćemo učiniti samo da ostanemo na vlasti. Mi smo nesmenjivi, a zašto? Zato što smo demonoimani; mi smo trikleto seme pakla ispunjeno demonima! Zbog toga smo tako jaki - mi krvavi, danas sovjetski, a sutra svetski komunisti! Lucifer je na našoj strani. Da, đavo, kao u Otkrovenju Jovanovom, ispod Pečata! Mi smo prekaljene zveri. Izašli smo iz pakla. Podrumi Lubjanke svedoče da je zločin bio naša glavna poluga uspeha, a klozeti i pisoari hotela "Luks" da smo imali najstrašniji ljudski šljam koji je jedini bio u stanju da prospe toliku ljudsku krv koja je preplavila i istok i zapad ove posrane planete! Gladna, proleterska horda, sva, ta duhovna ništarija koja sanja dan i čas osvete, zbog svojih praznih creva, kada će svojim crvenilom zagovnati i istok i zapad! Bože... (I ja nedostojan pominjem Ime Gospodnje!) ... Evo s kakvim jednostavnim sranjem čovek može da podigne svetsku hordu — eto, to je sav program svetske Revolucije! Da svi gladni budu siti i jednaki, a to će biti ostvareno kada svetski komunistički poredak zavlada govnjivom zemljom!

Iznenada zastadoh s beleškama — bes koji me zahvatio udaljio me je od problema. Napolju, ledeni vetar vitlao je Dedinjem. Učinilo mi se da neko otvara kapiju od kovanog gvožđa, na dvorištu vile u kojoj mi je beogradska organizacija našla sobu. Napregao sam se osluškujući. Vetar je bio toliko jak i kapija je pod njegovim udarima škipala. Te me vratilo u srž problema: ako Ohrana nije u pitanju - ko se to primakao srpskom Biću toliko blizu a da ja to ne znam; niti me Služba iz Moskve, obaveštava o tome?

E. F. Florov: napomena
Nema nikakvih zaključaka
za Centralu,
obavezno, svaki trag ovih beležaka - uništiti.

*

Beograd,
negde sredinom februara,
1938. g.

Ovih dana pojavio se čovek sa gvozdenim zubima; tačnije jedne večeri. Bio sam odsutan iz stana. Po mom povratku u njega, zatekao sam ga za stolom punim jela. Gulio je velike glavice crnog luka i jeo ih kao jabuke. Posmatrao me je preko zalogaja, s dozom podsmešljivosti u crnim zenicama koje kao da su sijale odnekud s nekog dna.

Video sam u njegovom pogledu da sve zna; shvatio sam da sve znaju i ako me pozovu tamo - tamo se završavaju svi snovi, istine i budalaštine komunizma. Drug Ježov je specijaliste za sopstvene, partijke kadrove.

Ono što me je sačuvalo (zasad od podruma Lubjanke), i mene je iznenadilo! Prosto neverovatno, ni na kraj pameti mi nije padalo! Biće, ono što sam saznao o njemu i ono njega - to me je čuvalo. Nisu znali šta je tačno to što sam saznao — ni Službe, ni čovek s gvozdenim zubima, niko!

"Ne bi trebalo da si opterećen skandalom na izložbi" - rekao je, preko onog njegovog smeška. Oćutao sam ovu primedbu. "Centralu interesuje tumačenje Hadisa onih iz Pariza. Naši iz tog odeljenja su ubeđeni da negde u Spisu leži ključ tajne koju rešavaš."

"U tom Spisu nema ničega od ovog geopolitičkog prostora. Nema ni najmanje aluzije na Biće" - odgovorih.

"Da li si siguran?"

Slegnuh ramenima. Pored umora, osetio sam dosadu; bio sam sit svega.

"A Sto neverovatnih događaja u Srbiji, koju je napisao Rašid bej?" - upita on.

"Ništa im to ne govori. Niti oni imaju predstavu zbog čega je, i ko je, uistinu ubio tog njihovog kneza Mihaila. Čak i oni ozbiljni koji se bave istorijskom naukom, tvrde kako je to delo sujetnih ljudi i optuženih trgovačkih kesaroša koji su to učinili iz osvete, Jedva da su negde pribeležili da je ubijen u Košutnjaku."

"Zar istoričari ne otvaraju pitanje šta je sa policijskim dokumentima sa saslušavanja ubica ili dokumentima sa njihovog suđenja. Zbog čega su nestala? Možda su uništena?

"Naslućuju da je ubijen zbog Srba u Bosni i Hercegovini; to bi po njima bio jedan od razloga."

"Ne i jedini" - nastavi on. "Niko od istoričara nema iscrpan pregled o držanju Beča toga vremena?"

"Ne, nisam naišao na takve izvore... Možda oni postoje ali nisu u mom domenu?"

"Da li uopšte postoji istoričar koji naslućuje da je knez Mihailo znao za Tajnu?"

"Ne" - rekoh. "Samo sam nailazio na sentimentalne zapise savremenika, nabijene pristrasnom emocijom."

Da, bio sam siguran, nailazio sam na tragove o tome: ubijeni srpski knez, čini mi se, lično je bio svestan postojanja Bića - ali ja o tim tragovima nisam želeo da razgovaram sa čovekom za vezu koga mi je slala Služba. Uostalom, zašto bih dovodio u pitanje ono što me čuvalo u životu?

Uporno me posmatrao nekoliko trenutaka. Oko usana mu se pojavio gadljiv izraz.

Potom ja lagano stao da otvara tašnu. Škljocnule su velike metalne šnale na tašni. Duboko je zavukao šaku u nju. Tako sam vadio, svojevremeno, nagan; tako je i on, sada, mogao da ga izvadi. Ali, pojavila se šaka, velika kao lopate, s gomilom zgužvanih novčanica. "Ovo će ti trebati" - rekao je, bacivši novac na sto ispred mene.

Kada je izašao, ostao sam pod mučnim utiskom nečega što nisam morao da objasnim sebi: Šta je to zapravo, što me snašlo u životu? Mene, borca za proleterska prava; okruženog teškom lujevinom, s iznajmljenom vilom, i koga uvek može da zaspe smrad crnog prženog luka sa džigericom i nakiselog vina; kome svaki sumnjivi smutljivac može da uđe i ostavi gomilu para?

*

Trgao sam se iz sna, okupan znojem, sav u vrelini. Napolju je svanjivalo. Golomrazica beše okovala prozorska okna ledom. Imao sam košmaran san.

Posle tolikih nedelja, u noćašnjem snu otkrio sam prisustvo jedne osobe na izložbi, za koju držim da ima neko značenje. Ali, sada u budnom stanju - čini ni se smešnim i nemogućim; daleko od svake pomisli da je to moguće. Naime, da sam životnim okolnostima bio u situaciji, vremenski koliko je trajalo to sporno popodne na izložbi, da se i u mojoj sudbini ponovi nešto iz biografije Ivana de Lemovicie, taraskonskog oficira iz 1423. godine!? I ja i on bili smo, po svoj prilici u dodiru sa istom osobom. On je uspeo da je privede inkviziciji - a ja sam, eto, imao susret o njom na izložbi sovjetskog dostignuća.

U snu bio sam na par koraka od tog predivnog bledog lica, dok je govornik, negde iza mojih leđa, drobio o zločinima Sovjetije. Boja govornikovog glasa govorila je ponajbolje o očajanju koje ga je zahvatilo jer, cela galerija je gledala u njenom pravcu - ka vratima. Ja sam se našao sasvim blizu nje. Mogao sam da vadim grč oko njenih usana. U njenim modrim zenicama plamteo je strah; ličila mi je na srnu koja je nenadno, iz čestara, natrčala na čopor izgladnelih vukova.

Onda je prasnuo onaj moj skot od Drekavca, obrušivši se na Hođerovog borbaša. Bio je to žestok sudar mladih sujeta. Tu su sučeljene politike i ideologije bile samo povod - ona je bila stvarni uzrok njihovog sukoba i mržnje. Obojica su goreli na patološkom ognju taštine; želje za samodokazivanjem pred njom i samo što nisu jedan drugom, otkidali meso o kostiju. Nastala je gužva. I, ja sam je tog trenutka izgubio iz vida; nestala je s vrata galerije. Bio sam očajan. Bezmerni okean praznine sabio mi se u plućima. Imao sam osećaj da život ističe iz mene. Tako je bilo na javi; to isto sam preživeo i u snu. U noćnom košmaru ceo događaj se ponovio ali i nastavio tako da mogu slobodno da kažem da možda to više i nisam bio je - već Ivan de Lemovicia, Taraskonac iz 1423, godine... Čovek koji je izašao jedne noći iz lučke krčme negde u Marselju, za ženom izuzetne lepote i koga su po svanuću pronašli mrtvog! Da li sam ja mogao da napustim izložbu i da izađem za tim anđelom u devojačkom telu?

Verovatno da sam mogao, ali nisam.

U očajanju, zbog gubitka meni neshvatljivo drage osobe (iščilila je svaka pretpostavka o njenom učešću u bilo kakvoj zaveri), pogled mi je bio prikovan za tlo. Došlo mi je da, glavu više ne podižem; niti da bilo šta, i ikog, više pogledam! Zapljusnuo me je talas neobičnih, umilnih zvukova, a boja svega u galeriji stala je da se menja. Počelo je sve oko mene da lebdi; mada sam još uvek sasvim lepo mogao da čujem žamor ljudi koji su me okruživali.

Kao što rekoh, bio sam očajan i beskrajno usamljen. Ni sam ne znam koliko sam držao ovoj pogled oboren. Kada sam ga podigao: prvo što sam ugledao u nastaloj gužvi bili su puni, zdepasti listovi na krivim ženskim nogama u belim sandalama sa potpeticama boje zlata.

Trgoh se u strahu pred pojavom žene-kepeca. U snu je to otkriće bilo krajnje neprijatno. Skoro se očešale od mene; bila je nešto viša do iznad mog pasa, iako štikle na njenim sandalama nisu bile tako male. Taj njen dug povijen nos; ili njen pogled, pogotovo svaka vlas na njenom temenu, kao da je bila usađena u kožu temena, što je još više pojačavalo ćelavost ženskog patuljka.

Njen pogled, preko malog špicastog ramena, i je sam se (u ovom mom prokletom snu) našao u Harkovu trideset i treće. Čeka grada Harkova dobila je specijalan zadatak da spreči i uništi pojavu ljudožderstva. Istinu o toj pojavi (veliku kompromitaciju boljševizma) širilo je italijansko poslanstvo u Sovjetskom savezu; i to je trebalo zaustaviti.

Pojedinačni slučajevi ljudožderstva postajali su sve masovniji, srazmerno gladi koja je uzimala maha. Ustanovljeno je da mnogi leševi imaju duge rezove na trbušnoj duplji i da su bez jetre. Jedne noći smo ih pohvatali. Čitavu grupu, stvorili su lanac preprodavaca.

Vadili su jetre iz još toplih ljudskih leševa i pravili nadev za piroške, potom su ih prodavali. To hapšenje se odigralo jedne aprilske noći trideset i treće. Među privedenima, bila je i žena-patuljak. Oko vrata je imala svezanu crvenu maramu. Ne zadugo, puštena je iz pritvora, ali tako da to ostali uhapšeni nikad ne saznaju, jer je bila naš doušnik ubačen u banditske redove. Međutim, posle nekoliko nedelja otkrili smo žalosnu i zaprepašćujuću činjenicu (budući da nam se tako nešto nikada, do tada, nije desilo!)- među grupom uhvaćenih bandita i streljanih, ubili smo i našeg, pravog, doušnika!?

Šef odeljenja Čeke, za grad Harkov, Litvanac Juhas Ciliger, izvršio je samoubistvo jer je njegov potpis garantovao da je patuljica bila naš agent. Ubrzo smo saznali, da je gnusna patuljica preko dana radila pri gradskom agit-propu, a noću je vadila još tople ljudske jetre iz utroba pomrlih od gladi. U agit-propu su nam rekli da žena-kepec već nekoliko nedelja ne dolazi na posao; dali su nam adresu njenog prebivališta. Bilo je lažno - nakazu u tom gradskom reonu niko nikada nije video. Danima smo tragali za njom. Sve žive nakaze smo skupljali i ispitivali po Harkovu i okolini - ali takvu kepulju niko nikada nije video!

Sećam se - gledala me je tada ta patuljica iz Harkova, isto kao i ova u snu! S tim, što je u slučaju sna bilo male razlike (da li nebitne?)... U snu je žena kepec bila bez crvene marame i imala je nešto kao broš u kosi. Taj broš (ili šnala) bio je crvene boje i imao je oblik cveta - ali je, isto tako, pažljivim posmatranjem mogao biti i pauk. Ova činjenica (makar otkrivena i u snu), ponovo me je približila sudbini Ivana de Lemovicie i demonskom oraklu koji nikada nije stigao kao dokaz pred sud inkvizicije - a koji je imao formu ruže ili pauka!

E. F. Florov: napomena
Postoje Spisi koji ubijaju!
Ovo ne sme da stigne do Službe u Moskvi!
Tokom ispisivanja-uništavati!
P. S.
Obratiti se drugom Centru, Pariz.
Pitati za mišljenje o mogućnosti pojave dezintegrisanog duha (slučaj žene-kepeca).
Zbog čega kasni odgovor iz Pariza na temu Hadisa Bašara ibn-Burda?

***

Beograd,
april-maj,
1938. g.

Danas, negde oko podneva, ponovo sam ga video po ko zna koji put. Ovoga puta opet smo bili sami. Ja i to Biće. Od Drekavca sam konačno dobio ključ od ove prostorije u kojoj je taj neobični Stvor. Nesmetano i dugo mogu da posmatram ono što je, pre svega, samo po sebi velika Tajna. Evo me gde sam uhvatio sebe kako razmišljam tačno onako kako stoji u direktivi iz Moskve: "To nije obična knjiga - izmišljotina u nizu izmišljotina; to je više od studije u kojoj prebiva srpsko Biće! Treba da utvrdiš koliko ima tačan broj, u depoima tih primeraka. Poveži se sa komunistima poreklom iz Užičkog kraja — oni raspolažu podacima o tom fenomenu iz Kremana. Za Srbe je to živi stvor!"

Taman sam se, preko ovdašnjih partijskih kanala, našao među ovim depoima s knjigama - kada mi je Drekavac (inače jedan od sekretara ovdašnje komunističke ćelije), počeo da pravi probleme. Posumnjao sam da očijuka sa beogradskom policijom... Odlučio sam da ne nosim sa sobom oružje po gradu, izuzev veće količine novca jer me, pre svega, moskovska Centrala još uvek nije povezala ni sa jednim komunistom u vrhu sudske vlasti Beograda. Za razliku od carigradske policije - ovde ako imaš novaca (što više to bolje!) svaka sumnja u komunizam otpada! Uz to imam i radni pasoš naslovljen adresom belogardejske firme "Perun & Sin", sa glavnim sedištem u Parizu. Tako da će Drekavac (u to sam potpuno siguran!) potpisati samome sebi smrtnu presudu ukoliko ustanovim da me denuncira kod policije. Inače osećam da, s vremena na vreme, dolazi u iskušenje da to učini, Naime, u razgovoru me sve češće optužuje da mu ja rasturam partijsku ćeliju!? Drekavac svojim ponašanjem, uglavnom rigidnom netolerancijom, vrečeći kao jarac, prosto je razjurio ljude oko sebe; tako da je partijski rad s ljudima, za koji je on bio kao sekretar zadužen, jednostavno zamro! Sledećih dana odlučio sam da ga pratim; tako sam saznao gde zalazi.

Na pristojnoj udaljenosti išao sam za njim sve do Sava-male, i tamo je ušao u jedan ćumez od kupleraja! Hulja se uvukla ispod tog crvenog fenjera kao vaš ispod prnja; tako sam se uverio da je sve oko njegovog komunizma bilo jedno obično glumetanje. Jednostavno, ovo iskustvo nateralo me je da pomislim da kada začeprkaš Srbina, svaki od tih govnjivih materijala želi da bude jedan jedini i glavni komunista. Ako začeprkaš Rusa ili Bugarina dobiješ, odmah ispod kože, Tatarina. A Poljaka i Hrvata ne moraš ni da dodirneš, ispod njih uvek viri papa!

Za ovakav partijski rad, i zbog posećivanja javnih kuća - Drekavac bi, kako vele Srbi, u Moskvi omrknuo a ne bi osvanuo! Ali oni znaju da kažu i to da se od govana pita ne pravi, jer sva ta, nazovi beogradska komunistička mlađarija, nije ništa drugo nego skup kenjaca, i salonskih komunista! Nema sedmice otkako ja ovde vodim komunističku instruktažu, strepeći na svaki mig iz Moskve, a da se u Beogradu ne dese partijske provale! Onda te bogatune (iz partijskih redova) vade roditelji uz dobre kaucije i debele veze. Oni, posle dan-dva zatvora, izlaze kao da su proveli dvadesetak godina u sibirskim gulazima, ili kao da su pobili svu aristokratiju Evrope! Tu, nedavno, imao sam neprijatno iskustvo s jednom takvom gnjidom u salonu beogradskog Cincarina, nekog Popovića. Sedeo je zavaljen u fotelji, u oblaku mirisa nikoga ne primećujući; važan samome sebi kao da je izveo svetsku revoluciju i ustanovio planetarni komunistički poredak! Gledao je kroz mene, kao da me prvi put vidi - a ja sam polagao tolike nade u njega! On je bio moja najveća greška otkako sam dobio premeštaj iz Carigrada ovde; i ko zna kada će to oni iz Moskve upotrebiti protiv mene? Nisam imao osnovnu informaciju o njemu, bila je to moja kobna greška jer je bio guzičar. Zbog mladog učitelja iz Kumodraža, njegovog ljubavnika koji je iz ljubomore prijavio grupu ljudi - tako da je pala jedna od većih partijskih ćelija Beograda! Sada je sedeo u salonu kao car, dok su ostali dobili višegodišnje robije. (Ko je platio njegov brzi izlazak?, možda je tu u salonu, pored njega, bilo i bogatih dupedavaca?, proverio sam, uvek je bio u slabim finansijama. Možda je pušten kao provokator i sad radi za policiju? Proveriti preko skojevske udarne pesnice i po potrebi - likvidirati! Ali tako, kao da su desničari izvršili atentat na njega!). Dok sam ga posmatrao bes je kuljao u meni - razmišljao sam o onoj gladnoj proleterskoj bedi koja je zaglavila u Lepoglavi zahvaljujući ovom salonskom pederu. Videh sebe kako ga sprovodim sve do Murmanska; da tamo, u snegu i ledu tajge, radi na seči borovine bez časa odmora, sve dok mu se ne zaledi utroba i mozak, sve do njegovog pederskog creva!

Palo mi je na pamet da o svemu ovome obavestim čoveka sa gvozdenim zubima - neka on odluči šta će, i kako će, dalje s ovim skotom. U ostalom, ovo i jeste slučaj za Balkansko odeljenje Kominforma - pa neka ono odluči o ovom problemu.

U svakom slučaju, zbog ove beogradske protuve ne bih trebao da usložnjavam svoj položaj ovde. Trenutno sam tu zbog sasvim drugog poverljivog zadatka. zbog onoga zavedenog pod šifru kao Srpsko Biće! Saznanje o tome, iz Kremana, toliko je važno za našu Centralu da me je oslobodila doskorašnjeg zaduženja (zbog čega sam i doputovao iz Carigrada!), lova na gamad Lava Bernštajna koja se dovukla do Beograda. Ono sve što obavim ovde, povodom najnovije instrukcije iz Centrale, ide direktno u Kremlj - na sto Kobi*.

E. F. Florov: napomena

Preoblikovati zaključke oko ovog slučaja -
i predati čoveku za vezu s Centralom.
Ostatak teksta obavezno uništiti.
Tražiti dozvolu, iz vrha, za promenu adrese.

*

No, danas sam izuzetno zadovoljan. Kao što već napisah: s ključem dobijenim od Drekavca ušao sam kod Njega. Sad se gledamo, ja i to čudo od Bića! Toliko čudo a niko ga ne vidi niti primećuje!? Zbog čega? Biće sve nadilazi. Nesagledivih je visina, nemerljivih je širina. (Treba sve učiniti da ga Srbi poslednji vide, jer ako oni zalegnu za pravac Rajna- Solun ovaj prostor biće izgubljen za komunizam!) Kakvu ima predstavu buba kada se nađe na čoveku? Zna li gde je? Tako i ovde, oko Bića, njegova najbliža okolina svojih poživinčenih sudbina, slepačkih života svakodnevno šetkari oko njega u gluvilu sopstvenih dana - niti zna, niti vidi, niti išta razume. A dođu mu kao neki naučnici, znanjedavci, muvaju se oko Njega, prevrću silne listine okolo, smiču prašinu i paučinu s mrtvih požutelih knjiga koje ne govore ništa. A Biće je ravnodušno prema svoj toj ljudskoj gluposti: evo ga gde preda mnom drema u svoj svojoj sili i moći. Kao da hiljadama. godina čeka da se pojavi čovek (Možda čitava generacija ljudi? Samo da ne budu Srbi!), neko ko će da shvati Njegovu moć i sjaj - a silina njegovog dobra biće tada podeljena sa Čovečanstvom!

Ali, avaj, trenutno je u tami, na dnu svog kaveza; i odozgo me gleda ni tužno ni veselo. Moram priznati, Biće je ravnodušno prema mojoj ljubavi koju osećam prema Njemu. Ali ni moja mržnja, kojim slučajem, ne bi mu značila ništa. Biće je iznad svake ljubavi i mržnje. Ovde je odlučilo da se skloni od ljudske (mada i najtačnije bilo reći, srpske!) gluposti, bede i lutanja, kroz vihor patnje, koju su Srbi nazvali, i nazivaju, svojom istorijom!

Srpske balaure, uglavnom one koje nameštaljkom odlučuju o sudbini ovog naroda, lamentiraju lijući krokodilske suze nad istorijskom sudbinom Srbije - a u isto vreme čineći sve da ovaj prostor zatvore Evropi na njenom putu za Istok. Kad to urade do kraja - uvek je rat; pustoš i smrt i jahači apokalipse ne napuštaju, za duže vreme, Srbiju. Onda srpske balaure stanu da optužuju svetske gazde kao glavne krivce njihov patnje (mada su do tada ti krvavi domaći lupeži sprovodili politiku: Napred, Srbi, junaci i ludaci!), i tako sve do sledećeg rata!*¹ A Biće je oduvek bilo tu, pored Srba! Na dohvat njihovih ruku, pred njihovim očima!

Bilo je opakih (oni su tu među Srbima) koji su osetili kakva sila prebiva u srpskom Biću - pa su ga odgurnuli, kao puku utopiju, u mračne podrume iza sedam brava.

Ali, vremenom, Biće se lagano izvlačilo iz memljivih podruma na svetlost dana. Ko su bili ljudi koji su se borili za pravu istinu o srpskom Biću? Da li je bilo onih koji su znali njegovu tajnu do kraja? Kakve su bile sudbine tih ljudi?*² A Biće je sada tu, jače od bilo kog živog stvora, igrom moje životne sudbine, po kojoj sam se našao u ovom gradu, sada je ispred mene - kao po svom najdubljem izboru i po svojim unutrašnjim silama a ne po bilo kakvim ljudskim prinudama!

Zašto je Biće izabralo ovo podneblje da se osami i skloni pred ljudskom glupošću? Možda po velikim vodenim slivovima po kojima je Rajna tako blizu Dunava? Možda zbog ovog naroda koji zlonamerno naučen od svojih dušmana papagajski ponavlja kako mu je kuća napravljena na raskršću svetskih puteva? Poslednji pišljivi krčmar, iz poslednje posrane gubernije, zna da ako mu je krčma podignuta na raskršću puteva može samo da zaradi. Ali ovaj narod, na raskršću svetskih puteva., vode lupeži a ne krčmari domaćini! Vode ga evo već sedamdeset godina, tačnije sve od pogibije Kneza Mihajla! I, što je dobro za nas komuniste, vodiće ga iz rata u rat!

"Biće Srba za pod krušku takušu!" - čujem kako pričaju seljaci po beogradskim pijacama. (Zbog ove izrečene misli moram prelistati P. Šif-G aloa, Pariz, II Centar; njegov komentar: M. D. N. Centurije, "Novi Anri").

Da li će ovaj mali broj Srba biti posledica najezde islama na Evropu?

Krv jednom narodu mogu da poloču oni koji ga vode - zar Srbi nisu dokaz za to?

U svim ratovima, do sada, prvi se isturaju. Ova misao, sa srpske pijace, možda bi mogla da bude i predosećanje rata koji dolazi?

Inače, ova misao (saznao sam) saodnosi se sa Bićem - i to još iz onih vremena kada je Biće kružilo, kao slobodno i vidljivo, planinama, brdima, selima i palankama užičkog kraja. Ali je, ubrzo, gonjenje Bića dostiglo svoj vrhunac, prema mom saznanju, sredinom druge polovine XIX veka. Biće je promenilo svoj oblik, postoje pisani izvori s tome. To se dogodilo 1870. godine! Postojao je čovek (ili više njih?), koji je, da bi spasao Biće, promenio njegov oblik, ali pri tome taj koji je to učinio nije otkrio svoje ime!

Već sam ovih nedelja uspeo, muvajući se oko Bića, da saznam: bilo je ljudi, među Srbima, koji su znali naizust da izlože njegovu celinu - mada nikada nisu dokučili suštine Bića, niti njegove smislove, a tek tu i tamo nagađali su njegove pouke. Bila su to vremena kada se Biće krilo u samom čoveku (kao što anđeo Gospodnji naseli proroka ili demon đavoimanoga!), tako je i Biće našlo svoje najbolje utočište, uporno isijavajući iz njihovih usta dok su ga Kremanci izgovarali! A onima koji su to slušali kraj ognjišta; pored upaljenih slavskih sveća, ispod tanušnog trepeta zrna svetlosti iz kandila — bivalo je lakše u strašnim vremenima beznađa, svih srpskih smrti i ratova. Biće je sipalo najtopliju žar preko jezika tih retkih ljudi. Posle toga, kad Kremanci minuše ovim svetom, Biće bi vađeno ispod kućnih pragova, skidano s kućnih slemena, u staklu vađeno je iz dubokih bunara, ili iz suvih jama bezdanica, zidano je u temeljima kuća, skrivano po crkvama. Jednom rečju, bilo je neuništivo; ogromno, bleštavo, strašnim ognjem obdareno od čega čovek može istinski da uzraste!

Sada se gledamo ja i taj srpski Stvor. Čini mi se kao da mi se obraća: kakva si ti boljševička budaletina. Došao si odnekud iz Azije, a ja sam toliko toga video pre tebe - video sam i tebe na ovom mestu, tu gde sada stojiš. Odavno, pre hiljadu dana i hiljadu godina; još s početka srpskog vremena. Znam za sve horde koje će ovuda prominuti, koje su bile i koje će biti. Znam za one četiri dinastije pre Nemanjića i za one posle njih - sve do kraja ljudskog vremena. A ti, bubino, šta želiš od mene?

E. F. Florov: napomena
Da li postoji mogućnost da je Č. M.
autor koji je promenio oblik Biću, kako bi ga sakrio,
ovde u podrumima ove kuće koja je, danas, simbol
bezbožništva?
Ako je to učinio, i ako Obrenovićevac, Č. M. je
zavarao trag Biću, više nego uspešno, pred
njegovim goniteljima!

***

Beograd,
početkom juna
1938. god.

I. S. Aksakov je uspeo, konačno iz Pariza, da mi doturi podatak koji ide u prilog istorijskoj činjenici o postojanju jednog takvog Hadisa. Da li sam, time, pa pravom putu? Da li je arkanijska politika zla, koja se kroz ljudsku istoriju sudara sa Bićem, ovim postaje jasnija?

Na sednicama održanim u Parizu (januara-februara ove godine) kod sira Roberta Parkeša u Odeljenju Novog centra, u prisustvu nekoliko članova, među kojima je bio čovek spiritističkog renomea Robert Peletije, sekretar časopisa "Revija nevidljivog sveta". Obavljeno je čitav niz pokušaja, praćeni eksperimentima, u ogledu sa priloženim Hadisom. Došlo se vrlo brzo do zaključka da će se eksperiment odužiti - jer priloženi Hadis (budući preveden) nije bio ispisan na persijskom jeziku svog autora.

Konačno se javi jedan duh i reče da se zove Džaber. Bio je poreklom Arapin; kao mlad u jednoj najezdi pustinjskih nomada na kalifat beše zarobljen i prodan na trgu roblja u Isfahanu. Kupio ga je neki bogati Persijanac i u Persiji je učvrstio veru Alahovu, Kasnije ga, ugledni gospodar, posvetio znanju koje nije baš uvek zaziralo a da ne ustupi od pravoverne sunije. Živeo je sve vreme svoga ovozemaljskog života u Persiji od 760. do 820. godine. Kao dokaz istinitosti svoga postojava on navede prevode svojih dela u biblioteci grada Pariza, pod naslovom: Summa collectionis, Compendium, Testamentum. U oduševljenju, što se konačno ukazala mogućnost rešenja ove tajne — jedan od članova ovog kružoka, sam g. Peletije otišao je još istog časa u biblioteku da proveri istinitost ovih tvrđenja i našao da su tačna!? Od prisutnih, za tu ličnost persijskog autora, problematičnog Hadisa - niko nikada nije čuo!

*

Bio je početak juna. Nekako tih dana stigao je u Beograd pa je svratio do mene. Takvim ljudima kao što je bio on ni budala ne bi poverovala; ne znam zbog čega je bio ubeđen da sam ja jedan od tih koji mu veruje? Mora da je i njega deformisala slepa partijska poslušnost - podređeni su se slepo držali da je sve istina što dolazi odozgo; a on je bio jedan od retkih ovde, ako ne i jedini, za vezu s Moskvom.

Rekoh, bio je početak juna s naglo pretoplim danima, a na njemu je još uvek bio onaj mantil od punog štofa i duboke crne cipele. Ovog puta, iz svoje crne tašne izvadio je kobasicu, jaja i, obavezno, crni luk. Dok je jeo velikim zalogajima iz prepunog tiganja i grizao luk gvozdenim zubima pala mi je na pamet misao za koju nisam siguran da ima smisla: čovek koji će sigurno ispuniti zidove ove vile, u kojoj sam iznajmio sobu, zadahom crnog luka - ima maniju gonjenja? Pred mogućnošću da bude otrovan (veoma ubeđen da je bitan, toliko da je nesiguran i među svojima?) sam sebi priprema jelo.

Prvi je progovorio gvozdenozubi, preko zalogaja, čovek za vezu čije ime (ni pravo ni lažno) još uvek nisam znao: '"Islamski komunizam" je zanimljiva studija. Koliko si je vremena pisao? Za mene u njoj ima mnogo nepoznatih podataka..."

"Odmah po prihvatanju novog zaduženja" - odgovorih što sam mogao marnije; čulo me nije varalo, osećao sam da nešto vreba ne bi li saznao od mene a što bi mi se, kasnije, obilo o glavu. Znao sam to dobro, kao vazduh koji udišem, mi komunisti najviše uživamo kad tamanimo jedni druge. Zar taj osećaj nisam imao s trockistima?

"Insistiraš na ideji po kojoj bi komunizam mogao da koristi iskustvu muslimanskog širenja?"

"Između ostalog. Planeta mora biti proleterska država" - rekoh. On klimnu glavom i n nastavi da jede.

Na momenat poneo sam se mišlju da mu to obrazložim, ali me je nešto u meni sprečilo da to učinim pitanjem koje sam postavio samome sebi: zašto? Pa zar to već nisam napisao u pomenutoj studiji? Čemu ponavljanje? Dužnost svakog svetog rata podignuta je na dostojanstvo šestog stuba vere u učenju verske islamske sekte Haridžita. Bez te dužnosti, islam nikada ne bi posedovao ekspanziju najveće sile u istoriji. Jedan od glavnih zadataka kalifa, po učenju Haridžita, jeste da se ne dozvoli potiskivanje unazad geopolitičkog i verskog zida islamske religije; onog vida koja razdvaja dar al-islam, ili zemlju islama od dar al-harba, ili ratne teritorije. Da li je gvozdenozubi taj stav Haridžita poredio sa religijom komunizma i državnom teritorijom Sovjetskog saveza?

"Ja sam muslimanski sin rođenjem" - procedio je konačno preko usana, tankih kao procep, - "U imenoslovu mi piše: Srbin turskog zakona" - pokušao je da se nasmeši. "Sad sam komunist, to pobeđuje na zemlji." — Brzo klimnuh glavom. On je zastao sa žvakom; iz dubine njegovih očnih duplji pomno su me posmatrala dva mala crna plamena.

*

Ovo što ću sledeće da ubeležim govori o mojoj ozbiljnoj dilemi: nije li moj zadatak da upravo i ja poradim na tome da na ovim prostorima bude što više ratova? Šta, pitam se, zar to ne činim? Rešio sam, možda, najteži problem do sada: tačno odredio lokaciju gde se Biće nalazi, na kom je mestu (u Beogradu je) i šta ga okružuje, na koji način i koji tip ljudi (i njihova znanja) vode računa o njemu. Ako bih ovome dodao, a moram, jasnu direktivu Službe, koju mi je jakože prosto izrecitovao čovek za vezu s Moskvom: "Malo petokrake, malo gusle i oni će nestati iz istorije"- čuo sam njegove reči, koje kao da su zaškripale, preko gvožđa, u njegovoj usnoj duplji. Pred ovim činjenicama čovek, na mom mestu, trebao bi da bude zadovoljan, ali ipak nije tako! U sopstvenim očima izgledam samome sebi jadno i neuverljivo! Zbog čega sam toliko preokupiran njihovim Bićem? Možda taj razlog tinja duboko u meni, to osećanje koje mi govori: ono ne može biti uništeno - zaludni su svi radovi na tome da se Biće uništi!?

Prvo, i vrlo prosto, ako je do uništenja - mogu da izazovem požar u zgradi gde se Biće, trenutno, nalazi; samo, šta time dobijam? Pre, ili kasnije, već će se naći neka budala (i to na jednom mestu Biće tvrdi da će ga sačekati!), koja će to učiniti ubeđena da će tim činom uništiti Biće! Ali nema tot ognja iz kojeg Biće neće izaći u dalekoj budućnosti! Možda će to biti baš onako kao što tvrdi na jednom mestu: "Sada me retki znaju i poznaju! A biću vidljiv u Beogradu 2070. godine po Hristu!" Ako je ovo istina - ko to može da spreči!? Ja? Kakav idiotizam!

*

Tu, skoro, ukazala mi se prilika da se nađem u društvu zajedno sa gospodom zastupnicima pariške firme "Perun & sin" - ovde, u Beogradu, u jednom viđenijem salonu gospodina S. Prazni razgovori starije gospode, frivolne dame koje koketno pokazuju svoja utrkivanja s modom; podlačko trgovačko merkanje budućih žrtava poverenika kredita, svo to mučko odmeravanje jačine finansija, kao tu i tamo, to je obavezno za ovakva mesta, namigivanje i početak flerta budućih ljubavnika - sve to, kao što rekoh, ne bi vredelo pomena da nisam spletom slučaja saznao neke pojedinosti koje su me još više uvukle u vrtlog vezan za Biće!

U trenutku kad pomislih da je dosadi došao kraj i da je zaista vreme da krenem; negde iza mojih leđa (bio sam još uvek zavaljen u fotelji bidermajera), tik do mog uha, čuh sonoran glas mlađeg muškarca: "Vi, gospodine, nemate pojma kakav je to čovek bio! Tek je izašao sa ručka po pozivu kralja Aleksandra, a već je stigao da nas, ispred kapije dvora, upozna sa čovekom čiji su svi zubi u gornjoj vilici napravljeni od gvožđa!"

"Ma, dopustite, mladi gospodine, sve je to ekstravagancija! Poza Ha, nerđajući čelik u zubima! Ja znam ko je bio vaš prijatelj! Znam kako je ušao u Englesku prvi put, početkom tridesetih. Ali, nikada do sada nisam čuo za taj dijalog između njega i kralja? To liči, na - njega, voli svakom da drži pridiku i da se pravi najpametniji, pa i od kralja! Znam ja ko je bio on!"- začuh glas iza mog potiljka, po boji i svežini, rekao bih postarijeg muškarca. "Ko?"- usledilo je pomalo nervozno pitanje onog mlađeg čoveka iza mojih leđa. Trebalo je da ustanem i odšetam do ugla salona; odatle bih uspeo da im pažljivije osmotrim lica. Kasnije bih se raspitao ko je bio onaj mlađi čovek iz salona koji se upoznao, tu nije bilo nikakve sumnje, sa gvozdenozubim...

"Novodobac, znam to još iz onih dana kada je bio član Mlade Bosne, ona mu je bila samo paravan. Sve ratne strahote, gaženja Albanije proveo je na italijanskom Kapriju; sklonio se čovek, mislim da idu na dva koloseka pa koji upali..." - i tu više nisam bio u stanju da razaznam šaputanje starijeg čoveka, jer je u prostoriju grunula grupa gostiju tražeći u sav glas tancovanje. Reših da ne mrdnem iz fotelje; nisam bio siguran da bih uspeo da ih dobro osmotrim u novonastaloj gužvi koja je zavladala salonom.

Odmah pri prvom taktu muzike za igru, koja je zakrčala iz gramofona s ogromnom trubom, uz šumove damskih haljina - mlađi čovek obraćao se kao navijen, doduše nešto tišim glasom, starijem gospodinu do sebe, tako da sam sasvim lepo uspeo da uhvatim smisao njegove priče:

"Šta rekoste, Novodobac? Znači, tačna je bila tvrdnja da je zbunio kralja. 'Vas su preporučila ozbiljna gospoda' - obratio mu se Aleksandar, začuđenog izraza na licu posle prvih rečenica neobičnog gosta. 'Budite ljubazni i pojasnite o kakvom je projektu reč'?-mleo je, iza mog potiljka, mlađi muškarac, ponavljajući kraljevo pitanje svom starijem sagovorniku u salonu.

'Vaše kraljevsko veličanstvo, zar pred ovolikim zvanicama?' - upitao je gost, ne bez drskosti u glasu. 'Bojim se da ne prisutni neće shvatiti.'

'Slobodno iznesite šta imate, zar ne sedimo među Srbima?'

'Ako ste stvorili zemlju koja se zove Jugoslavija, onda njena teritorija, da bi zaživela kao državna, treba da ima svoj jezik, veru i jedan apsolutni ustav koji bi važio za jednu nedeljivu državnu celinu kakva je vaša zemlja!'

'Ali gospodine,' - prekide ga kralj - 'to oko države i nekako razumem, ali mi niste jasni s jezikom i religijom? Kako to mislite?'

'Vaše veličanstvo, ni sa vašom državom neće ići lako, ali ja verujem u vašu snažnu volju! Problem jezika je veoma težak! On leži u velikoj sličnosti srpskog i hrvatskog; stoga bi trebao neizostavno da doživi reformu! Jugoslovenski jezik bi morao biti jezička zajednica srpskog, hrvatskog, slovenačkog i arnautskog jezika!

'Šta ste rekli!?' - zaprepastio se Aleksandar, posmatrajući čoveka ispred sebe kao da je pred njim sablast; ni lica okolnih ljudi nisu bila ništa manje zaprepašćena.

'Dozvolite, veličanstvo. Država bez svog jezika i svoje vere nikada nije postojala u ljudskoj istoriji, dokle je vi niste napravili, vi ste stvorili čudo!' - kaza gost i nastavi hladnokrvno:

'Nedovoljno upućene istoričare zbunjuje činjenica. što su mnoge države prihvatile monoteističke religije kao svoje, ne obraćajući, pri tom, na notorne činjenice da papinstvo ipak nije rimokatolicizam, niti je pravoslavlje istovetno svetosavlju. Zato bi, ukoliko želite jaku državu, jugoslovenska vera morala biti religija Balkana, a to znači službeni obredi i hramovi morali bi imati zajedničke osobine svih religija s ovoga tla! To i onako očekuje čovečanstvo na kraju ljudskog vremena, jedna religija! Kako će se drukčije i ispuniti Pismo o Drugom dolasku Hristovom! Ako to ne učinite, vaše veličanstvo, doći će neka druga religija, ili ideologija svejedno, koja će ostaviti samo ljušturu od vašeg dela, a ovu državu izopačiti!' - Malo je reći kako je zaprepašćenje na monarhovom licu prešlo u grimasu užasnog besa; vilica iskrivljena od besa nije mogla nikako da se smiri upečatljivo drhteći - skočivši od stola, pun besa, kralj je rukom zakačio kristalnu vinsku čašu koja je prasnula u oblaku srče udarivši o mermerno tlo. 'Gubite se napolje!' - zaurlao je razjareni Aleksandar - 'i da vas moje oči više nikada nisu videle, a uši čule da se nalazite u ovoj zemlji!'

D. M.* se nakloni; uputivši se ka izlazu iz dvora osetio je na svojim, leđima iscerene poglede lakeja i dvorske kamarile, pojedinci koji su, kako se približavao kapiji dvora, bivali sve beznačajniji.

Tu, ispred dvora sam naleteo na njega; slučajno, bio sam u šetnji. Na brzinu mi je saopštio da mora hitno na put za Englesku; zatraživši mi novac na zajam. Stekao sam utisak da nije imao čime da plati putnu kartu! Nažalost, toga trenutka, kod sebe nisam imao ni prebijenog dinara. Ponudio sam mu da svratimo do mene, ali je on to odbio pod izgovorom da mu je niz poslova u planu a put za London neodložan!

To je prosto da ne poverujete, gospodine Gođevac, nismo stigli ni do travnjaka, prišao nam je čovek s kojim me je D. M. upoznao. Čovek je bio sumnjivog izgleda, mada propisno obučen; moglo bi se reći s elegantnim, po poslednjoj modi, odelu na sebi. Ali, čim je neznanac otvorio usta spazio sam da su mi svi zubi u gornjoj vilici načinjeni od gvožđa! Zamislite, gospodine, od gvožđa! Zamislite, gospodine, od gvožđa!?" mleo je taj glas, mlađeg muškarca, tik iza mog potiljka, skoro na uho onom starijem gospodinu. Desetak parova, pripijenih tela bilo je zaneto igrom; u salonu je bivalo sve toplije. Ustao sam i izišao napolje u hladnjikavo avgustovsko veče.

*

Obično u toku ovih letnjih noći ne spavam; razmišljam i komentarišem beleške koje sam pribavio u toku dana. Do sada, uspelo mi je da ih prokrijumčarim pored službenika koji nadgleda tu vrstu groblja uspomena; ljudi su tu kao muve koje mile između polica, zapahnuti zadahom knjiga. Obično nađem neki zaklonit sto, u polumračnom uglu; napravim čitavu busiju od poređanih knjiga oko sebe - i onda krenem da uzimam iz iskustva Bića, pomno beležim ono što mislim da sam dokučio: Biće ima mnogo vremena; to je najteže, razlučiti ta vremena!

Ali prošle noći sam zaspao ovde, neobično rano, za stolom nad beleškama. U snu - našao sam se u jeku operacije: privodili smo uhapšene Kijevljane. U kijevskoj ulici Sadovaja postoji kuća pod brojem 5. Ima široki pasažni ulaz, i veliko popločano dvorište. Da li je potrebno reći: ko ovde živ uđe - živ ne izlazi. Od dvorišta smo napravili ogromnu, duboku i široku raku. Trpamo ih u nju ne vodeći računa da li su baš mrtvi.

Batinane do smrti u podrumima ogromne kućerine bacamo u tu iskopanu raku, potom sloj kreča odozgo sa pola lopate zemlje. Posle dolazi, odozgo, druga grupa; i tako redom. Kad se ova raka napuni - odmah do nje privedeni kopaju drugu.

Te noći, u snu, našao sam se na dnu te proklete rake. Gazio sam po gomilama mrtvih i poluživih ljudi. Nisam mogao gore. Onda su stali da se pridižu oni u čijem sam saslušavanjima učestvovao. Ja sam potpisivao njihovu likvidaciju; svejedno, i da su bili ljudi (tako sam ih nazvao) koji su došli u komunističku Moskvu po sopstvenu smrt! Bili su to spavači, u snu koji se zvao komunistički raj na zemlji, i preko Amerike došli su kao dobrovoljci da grade sovjetsku Rusiju! Preko stotinu tih govnara, poreklom Srba, došlo je preko sinjeg mora ovde da gradi govnjivi metro u Moskvi! A onda su shvatili da gladuju i da se smrzavaju i da se nalaze u paklenim uslovima - potom su se, ti govnari, setili Amerike i zatražili da se tamo vrate, ali nema povratka ni za koga, pa ni za njih, tamo gde su došli. I mi smo pokupili te govnare, koji me neće dati mira u ni jednom mom prokletom snu do kraja ovog mog prokletog života! Ti odvratni spavači koji nisu znali istinu o vremenu i mestu na kome su se našli; raspadnutih tela, provaljenih lobanja, ispalih očiju i trulih ruku davili su me u snu. Bio sam u paklenim mukama; uspevao sam nekako da im se izmigoljim iz zagrljaja, bežeći noge su mi propadale kroz trule utrobe i glib od ljudskih creva i zemlje.

Koliko je trajao taj košmar? Ne znam. San se nastavljao, ali u nekom drugom krugu pakla!

Uskom stazom, kroz gustu borovu šumu, sprovodili su me čekisti kundačeći me.

Kada su me uveli u ostrvsku robijašnicu bio sam sav u krvi. Ostrvo Lemnos, tu sam dopao kao revizionistički kadar; član partijskog aparata visokog ranga!

Tu sam bio na novom zadatku čeke, posle proklete ulice Sadovaja ovde sam bio zatvoren kao trockista. Moj zadatak je bio da se ubacim među te šljamove Lava Bernštajna Trockog! Niko od stražare, niti bilo ko iz upravne zgrade lagera - nije znao za moj pravi identitet, niti moju pravu svrhu boravaka. Nisam imao čoveka za vezu sa Službom u Moskvi. Nikog. Bio sam sam. Bačen na to prokleto ostrvo Lemnos, u njegovu zelenu pustoš okovanu ledom.

Nije prošlo ko zna koliko nedelja, a ja sam stekao poverenje tog boljševičkog otpada. Uveli su me u jednu svoju ćeliju - svi su nekada bili, na ovaj ili onaj način, stanovnici hotela "Luks", a sada su tu u robijašnici Lemnosa zbog partijskog sukoba sa Marijom Frini. Te budale o ničemu drugom nisu razmišljali do li o atentatu na nju čim im istekne kazna!

Bilo ih je petorica; prvi trockisti koje sam upoznao ovde - njih petorica imali su sto dvadeset i sedam godina robije!

Robijašnica Lemnosa imala je rasute kažnjeničke logore svuda po ostrvu; sa ubicama, umobolnima, sifilističarima, belima, socijalistima i svakojakim menjševičkim ološem - u moru ledene pustoši more ljudskih govana. Ja sam, kao što rekoh, bio u delu logora gde su bili zatočeni oni koji su izdali boljševizam. Najgore su postupili s nama, bivšim partijskim drugovima.

Onda je došao taj, posle nekoliko godina mog robijanja, dan kada je na ostrvu izbila guba! (Taj dan je ispunio košmar u snu koji me neće napustiti!) U groznici, leprozni su šetali izbezumljeni po lagerskom krugu. Onda su počeli da umiru: svi, i robijaši, i stražari, i aparatčici zatvorske službe. Ubrzo je nestalo hrane, a lekova nikada i nije bilo u tom paklu. Niko nije smeo da priđe Lemnosu - vest o epidemiji raširila se kao snežni orkan do najudaljenijih oblasti.

Jedne noći, ono što je bilo zdravih iz uprave logora i desetkovana straža tajno su napustili ostrvo. Na Lemnosu su ostali, od hiljada robijaša, par desetina preživelih, guba i glad.

Stigao sam u Trapezunt posle nekoliko meseci probijanja sa grupom belih Kolčakovih oficira. Bili smo živi kosturi; mrtvaci koji su još uvek disali. Prošle su nedelje dok se nisam kako tako oporavio. U carigradskom Emigracionom birou dobio sam pasoš političkog emigranta. Birou sam dostavio svoju adresu u Carigradu i čekao. Nisam dugo čekao. Znao sam da će me pronaći. Našima niko i ništa ne može da promakne, kad-tad te pronađu. Službi je sve dostižno. Tu sam dobio novu direktivu: zadatak se nastavlja i u novim okolnostima. Za početak sam morao da proverim koliko se preživelih trockista izvuklo sa Lemnosa i gde se nalaze? Da li su na teritoriji Turske ili su produžili u novim pravcima, ka novim odredištima. Ko u Turskoj drži trockističke punktove i njihova tačna odredišta?

Ceo taj pakao vratio mi se u tom snu. Sve sam to morao nanovo da preživim. Tresao sam se u vrućici; telo mi je gorelo. Imao sam gadan osećaj da me nešto vreba, ali ja nikako nisam bio u stanju da dokučim šta bi to trebalo da bude...

Onda sam se setio patuljice! Bila je to potpuno idiotska misao: ako i jeste ta mala nakaza bila na sovjetskoj izložbi - zar je to bila ona ista i iz Spisa Rajmonda Lila, iz 1423 godine!? Postao sam jedan od onih prokletih ljudi kojima su snovi i stvarnost izmenjali mesta. Ponovo sam uzeo da pročitam, po ko zna koji put, Lilovog "Demona koji nije uspeo da se vrati". Ali, ovoga puta, posle nekoliko pročitanih redova kao da sam u šakama držao žar! Pa ja se nikada neću vratiti tamo u sovjetiju! Svi koji su se vratili tamo ubrzo su nestali u čistkama! Ja sam demon koji ne može da se vrati među svoje demone - komunista kojeg čeka Sibir! O, Gospode! Kakav sam samo vulkan osetio u sebi; ja sam Probuđeni Rus koji gori na unutrašnjem ognju! Ali kako toj đavolskoj sekti da umakneš!? Tog momenta na vratima se začulo lupanje. U ovo doba, pomislih, to jedino može biti gvozdenozubi! Brzo sklonih ove zadnje listove sa stola i komentare koje sam pravio posle posete srpskom Biću! Prilazeći izlaznim vratima dedinjske vile u kojoj sam iznajmio sobu, ponadao sam se da je u pitanju neki drugi nezvani gost, čak sam poželeo i beogradsku političku policiju - sve, samo ne njega! Ali, to je neumitno bio on: upravo se javka tako i završila - dva jaka udarca i jedan slabiji na ulaznim vratima.

Tog jutra, pred svitanje, kada sam ga ugledao na vratima, bio je bled s grimasom mučnine na licu. Odbio je da skine mantil, iz ruke nije odlagao svoju tašnu.

'Centrale se interesuje za izveštaj o Biću. Kasniš, druže Florov, a mi ne znamo uzrok tome? Kako stoji stvar sa Aksakovljevom naukom?' - rekao je to glasom prozuklim u čijim se dubinama osećala potmula pretnja, mada je bilo i doze poruge u njemu. Odmah sam shvatio da je osećanje, toga jutra, da me nešto neodređeno vreba, sada stalo da se ispunjava.

'To su budalaštine, filozofija materijalizma to ne priznaje' - odgovorih što sam mogao mirnije. Kao da mu je bilo lakše; pokušao je da se nasmeši onim ustima tankim kao procep. Prošetao je do mog stola bacivši letimičan pogled po njemu.

'Oko Bića radim polako i temeljno. Tu ne sme biti greške; bilo bi kobno za našu stvar' - dodadoh , s opuštenošću koja i mene iznenadi.

Konačno počinjem da shvatam Korvinusa, Lila ili Nadona! Dokučio sam smisao arkanije! Paklene nauke o vlasti!

Šta je to savršena arkanija? Brutalno i golo otimanje vlasti? Ne, pre će biti da je to fina obrada grubog, neofitskog kamena; rulje ili horde - u jednom narodu gde njeni najpodliji i najpokvareniji deo vodi glavnu reč, a pleme ga sluša bez pogovora i u tom bednom, sluganjskom poslušništvu, i robovskom strahu, polako gubi i nestaje! Ali, to je proces! Treba doći, kroz istorijsko vreme, do te arkanijske faze u kojoj bi tvoj čovek vodio protivnički narod!

Do toga se dolazi lagano, podmuklo - preko konzervirane konjetine zaražene virusom španske groznice, kojom je trebalo da se spase, navodni ratni saveznik, od gladi; ili bombardovanjem tih istih saveznika, slanjem topovske municije većeg kalibra! Da i ne govorim o tome kako protivničku hordu treba preko plaćenika, iz njenih redova, dovesti u stanje kolektivnog samoubilačkog transa, u kome će horda tražiti jedino ratove, sukobe i sopstvene grobove; a uzvišeni ideali kao što su Otadžbina, sloboda, narod ili sopstvena istorija biti paravan strašnog i krvavog gubitništva! Horda, pod magijom arkanije, sve radi u korist sopstvene štete! U takvim okolnostima hordin kan je nezamenljiv; niko ne može kao on da bude sinonim hordine slobode u borbi s celim svetom! Tako najperfidniji izdajnik, i vođa jednog naroda, postaje junak jadne, gubitničke istorije plemena! Horda nije zvanično okupirana, ona nije u "ropstvu pod tuđinom", naprotiv, ona je sve ratove dobila, njeni žreci su jedino videli lice hordinog boga (ono liči na kanovo!), a sam kan je božanstvo jer ni jedan narod nema takvoga vođu! Put u samouništenje. horde ovim je otvoren — arkanija je savršena!

Tako bi otprilike izgledao sažetak mog iskustva što sam ga stekao baveći se tajnom srpskog Bića!

Sve do onoga dana u istoriji Balkana, veli Biće, kada treba iščupati njihovom narodu Srebrnu žilu kucavicu. Kako!? Tako što bi se izgradio najmoderniji autoput od granica severne Italije, duž mora, sve do Grčke! Kuća na sjajnim raskršćima svetskih puteva bila bi, time, na pragu Azije - postala bi evropski kaganat! Oni koji na tome zdušno rade, stalno ponavljaju kako je Beograd karaula pogranična, a Srbija nesrećna jer je na drumu naroda! Imam potvrdu za ovu tezu: jedne večeri Biće mi je došapnulo kako će oni (arkanijanci) sve učiniti da se nikada ne izgradi pruga iz Evrope do srpskog mora! Ali će biti izgrađena! (Svet očekuje rat s nacizmom - o kakvoj pruzi je reč!?)

Postoje činjenice koje neću, ili nisam u stanju da shvatim, ona vrsta znanja koje sam pripisivao hiru Bića (ko zna, pomišljam i na cinizam Bića prema meni?)... Kako bi inače mogao da protumačim njegove sugestije o srpskim prugama, čijom izgradnjom nastaju ratovi na Balkanu? Ili pak, o onoj pruzi, kroz Srbiju, čijom bi izgradnjom bile dovedene u pitanje sve luke na Severnom Jadranu iznad Dubrovnika!? Čoveka preokupiranog marksističkom mišlju ovakve stvari apsolutno ne dodiruju; bezbožnik je ravnodušan prema svakoj vrsti preddestinacije božijih energija u ljudskoj istoriji! Pada mi na pamet strašna misao (zbog koje ću ovaj deo svog zapisa sigurno spaliti jer bi mi, ukoliko bi ga se dočepala Služba, doneo sigurnu smrt!), a to je: da li, uistinu, predstavljaju svetski politički problem nacizam i komunizam? Šta ako su te dve gadne, krvave izmišljotine namestili arkanijanci nesrećnom ljudskom rodu!? Pitam se, da li je Biće ovako nešto izričito tvrdilo? Ne, eventualno, tu i tamo ponekom aluzijom ili stavom, moguće je da je sugerisalo kako se zlo otelo arkanijskoj kontroli, poprimivši oblike svetskih ratova!? Znači li to, zapitah se osetivši hladnoću iz pakla, da arkanijanci nekoliko stotina godina unapred kontrolišu, a jednim delom i programiraju, budućnost sveta?

"Ako je tako, neće izdržati, nestaće ovaj narod!" - uzviknuh u čudu - "kako u istoriji uopšte, do sada, i postoji!?"

Trže me zvuk sopstvenog glasa. Ipak, činjenica da je Biće bilo sklono crnom humoru davalo mi je nade da nije sve baš tako crno. Naime, na jednom mestu, Biće je tvrdilo da će, u jednom trenutku srpske istorije, pruga ovog naroda biti u rukama klovnova i lakrdijanata kagana i njegovih arkanskih gazda. Njihove cirkuzantske uloge toliko će biti uverljive da će horda poverovati i u ove kanove opačine!? Nasmeših se, to me je malo obodrilo — bio sam komunistički gost, ovde u Beogradu 1938. godine, na hlebu ovog jadnog naroda. Prosto me je razgalila slika do ganuća, koja je iskrsla u sećanju, iz detinjstva u Odesi: klovnovi koji se jure po šušci ispod cirkuske šatre — znao sam da na svetu ne postoji narod koga mogu da prevare politički lakrdijanti!

Kada podigoh pogled prema prozorskim oknima, napolju beše mrkla noć. Bio sam sam u iznajmljenoj sobi vile, čiji je vlasnik bio jedan od članova ovdašnje partijske ćelije; savršeno sam bio pokriven činjenicom da sam u stanu milionera, dostupan samo našima. Bio sam na strani onih koji su se borili (za sada samo svojim programima) protiv politike opstanaka i značaja sopstvenog naroda na ovim prostorima. Ali, kakva me to slabost zahvata!? Neka i jedni i drugi idu do đavola! Ja sam internacionalac! Još uvek sam boljševik, vojnik svoje partije! I ovde se nalazim na zadatku - treba da se dočepam Bića! Istorija je, između ostalog, i ogromno groblje nestalih naroda. Srbi, u tom groblju, neće biti ni prvi ni poslednji.

Osećao sam: nalazio sam se na kraju svoje prve velike lekcije posle nekoliko meseci provedenih u blizini srpskog Bića!

E. F. Florov: Napomena
U partijskom radu strogo je zabranjeno
ostavljati pisane tragove iza sebe!
Pogotovo ako u njima ima biografije!
Sigurno bih bio streljan za iznošenje
ovih priča o partijskim zadacima.
Ponoviti zahtev o promeni mesta stanovanja!
Postoji li mogućnost da se udaljim iz
Beograda na nekoliko nedelja?
Zar nisam zaslužio da se odmorim u
dači, na obali Crnog Mora, barem nedelju
dana?
P. S. Spaliti sve pisane tragove!

***

Sva moja traganja za identitetom čoveka koji se, posle ručka sa kraljem, upoznao sa gvozdenozubim ostala su bez uspeha. Nedeljama sam ulagao napore da saznam kuda se kreće, ovuda po Beogradu, gvozdenozubi; za mene je to bilo opasno, ali sam imao nagonsku potrebu za tim! Takođe sam tih nedelja bio na ivici more: nikako nisu stizali odgovori iz Novog Centra u Parizu...

Morao sam da saznam šta se krije iza patuljice, zbog toga mi je bila potrebna informacija o dezintegrisanim duhovima. Da li sam na izložbi doživeo fenomen materijalizacije duha, a predstavu celog događaja stekao tek u snu? Možda sam zbog ovog problema trebao da se obratim lično, bez posrednika, I. S. Aksakovu? Šta ako je u Parizu otkriveno da iza tog zahteva stoji boljševički agent u Beogradu?

Mogu slobodno priznati: Aksakovu dugujem život. Negde pred samo izbijanje Oktobarske - brat mi je ubijen kao komunista prilikom pokušaja bekstva iz Petropavlovske. Njegova verenica, Aleksandra Šura Nastasijevna, čim je čula za tu nesreću posegnula je za otrovom - ubrzo je umrla u teškim mukama. Godine su prolazile, mislim da je prošlo više od petnaest godina od njihove smrti. Bio sam u sred akcija protiv trockista; živeo sam tih dana vrlo rastrzano, stalno u pokretu, na relaciji Carigrad-Sofija-Pariz. Onda me je jednog dana u Parizu potražio moj prijatelj Aksakov. Naše prijateljstvo traje još od šesnaeste, kao đaka učiteljskog liceja u Odesi. Aksakov je, preko mene, upoznao moga brata i Šuru i, kako sam uvideo, ni to prijateljstvo nije zaboravio posle toliko godina emigracije. Tada u Parizu vodio sam se, kao i danas, pod radnim odnosom u firmi "Perun & sin". Kada mi je počeo priču prvi put pomenuvši, posle tolikih godina, Šuru nisam mogao da se setim o kome je reč! Cela njegova priča ličila mi je na duhovnjačka buncanja, ali sam oćutao, nisam želeo da ga povredim. Znao sam da je Aksakov uložio sav svoj život u tu vrstu istraživanja - proglasivši to novom naukom!?

Shvativši da se, kao materijalista i ateista, ustežem da u to poverujem, Aksakov je nastavio da izlaže čitav niz informacija o meni (za koje ni u snu nije mogao da zna!), i o mojoj smrtnoj opasnosti koja treba da me zadesi ukoliko ne uslišim Šurinu molbu iz smrti i ne poslušam je!? Tada mu nisam poverovao i pored svih dokaza o meni - to je bilo prvi put.

Nije prošlo nekoliko nedelja, a ja sam u Parizu dobio zadatak da prihvatim naše iz Švajcarske i da, zajedno sa njime, likvidiram jednu veću grupu trockista u Lionu! U našem prvom razgovoru, Aksakov mi je rekao broj ljudi koje treba da sačekam, ime izdajnika u našim redovima, imena trockista, kao i nazive ulica sa prilazima trgu na kome smo trebali da namestimo zasedu — sve je bilo tačno, kao da je Šura bila prisutna, iz smrti u momentu kada sam primao direktivu! I ne samo to, rečeno mi je vreme i mesto sa koga će revolversko zrno biti ispaljeno, s leđa, u moj potiljak!? To je, ipak, bilo previše i za mene; i sam sam imao osećaj da će se ta akcija loše završiti, a onda je Aksakov došao sa tim vražijim upozorenjem!

Zatražio sam dozvolu za izmenu cele akcije. Nisam naveo prave razloge. Naznačio sam sumnju da je postojala mogućnost provale plana, to je značilo da imamo krticu u svojim redovima. Mogli su da insistiraju kod mene odakle mi ta informacija u poslednjem trenutku... Ali to Služba nije učinila — imali su poverenja u mene. To nije bila prva akcija te vrste, nikada nisam pravio greške. Naprotiv, sve moje komande u likvidacijama uvek su se završavale simulacijom među trockistima, tako da su se ostaci njihovih grupa klali i međusobno optuživali za izdaju! Bilo kako bilo, od tog Šurinog upozorenja iz smrti — ja sam poverovao u zaumni svet. Ono što ne mogu sebi da objasnim i što kod mene uvek izaziva nedoumicu je pitanje koje često sam sebi postavljam! Zašto Aksakov i njegovi duhovnici pomažu jednom komunisti? Tu enigmu nikada nisam uspeo sebi da objasnim.

***

Beograd,
jula-avgusta,
1938. god.

Prilikom zadnjeg susreta sa srpskim Bićem saznao sam za rat* Ali, to nije bio rat o kome piše i koga očekuje ceo svet rat sa nacizmom ili s nama komunistima! To je nekakav srpski rat sa celim svetom!? Kakva ludost! To je nemoguće! Jedino ako Srbi budu imali kana, kao što su ga imali Skiri, propast će biti neminovna! U tom ratu, veli Biće, kan bi se dogovorio sa belom petorogom zveri (najjačom ljudskom silom još od Vavilona!), koliko bi vremenski trajao i gde bi se na tlu Srbije odvijao taj rat!?

Nešto kao dogovoreni rat!? Nemam primernije reči za tu vrstu zločina. Nikada se takav rat nije dogodio u ljudskoj istoriji!

Narodi sveta imali su kroz svoje istorije izdajnike, ali nikada čitave vrhuške koje su ih vodile u propast! U srpskom slučaju arkanija će biti primenjena nad sopstvenim narodom! Da li će to biti moguće?

*

Padalo mi je na pamet da Biće nekako dovedem u kontakt sa Aksakovim i njegovom okultnom pariškom grupom — ali to mi se nikako nije dalo. Mada, to moram priznati, išlo je teško ponajviše zbog moga ličnog doživljaja cele akcije i njenog smisla, to se jednostavno kosilo sa mojim pogledima na svet! Celoj stvari bih prišao krajnje temeljno i sa velikom opreznošću - oni bi nestanak Bića (siguran sam u to!), kasno primetili! Ali, neka sam proklet ako me vara vražiji osećaj koji imam dok o ovome razmišljam - on mi govori da bi tim kontaktom Bića sa Aksakovljevim krugom moja sudbina postala slična sudbini Ivana de Lemovicia!? I on je nosio nešto kao orakl i (na putu za Lion), nestao negde u noći ispred mračne marseljske jazbine! Ono što je za Lemoviciu bio sudbinski izazov i što je iskrslo, tako iznenada, pred njegovim očima u marseljskoj krčmi - to vrlo lako mogu biti okolnosti koje su počele da se, iz dana u dan, gomilaju oko mene.

*

Tanak zrak sunčeve svetlosti padao je odozgo, kroz prašnjava gornja okna, na mene. Sedeo sam u mračnom uglu i posmatrao Biće. Nisam imao snage nizašta, samo sam ga posmatrao. Vrata od prostorije nisam zatvorio. Ostavio sam otvorena vrata i na prethodne dve prostorije kroz koje sam prošao da bih ušao ovde. Odavde, iz mračnog ugla u kome sam sedeo mogao sam da vidim dobar deo hodnika iz kojeg se ulazilo u sve tri prostorije.

Koliko je prošlo vremena a da ništa nisam učinio? Samo sam sedeo; bez pokreta, bez želje da, ovoga puta, bilo šta učinim sa Bićem. Osećao sam slabost, ona nije bila fizička, bila je to slabost volje — osećanje bezvoljnosti koje je izazvano gađenjem nad životom koji sam vodio. Dolazeći ovamo bio sam ispunjen nadahnućem i željom za daljim traganjem za tajnom Bića. Zašto je to tako brzo iščezlo iz mene? Taj ushit da se ponovo susretnem sa Bićem? I, tada sam začuo šum koji je dopro sa vrata.

Kada sam podigao pogled - ugledao sam je u ragastovu vrata. Stajala je mirno a oko nje je bilo toliko svetla!? Bio sam iznenađen koliko maločas bilo je tako mračno! Prošla me je jeza od njene lepote u toj svetlosti - od te devojke koja je bila na otvaranju naše izložbe. Onda je ona koraknula prema meni i to je kod mene izazvalo neopisiv strah, čiji je uzrok za mene toga trenutka bio nedokučiv...

"Volite okultnu literaturu?" - upita me, i priđe prašnjavoj polici s knjigama. Izvukla je debelu knjigu i stavila je ispred mene. Korice knjige bile su jedva čitljive, ispunjene prašinom i paučinom. Prišao sam dlanovima preko njih. Ukazao se posiveli naslov knjige: "GODINA 2440", autora Sebastijana Mersjea štampana na francuskom u Amsterdamu 1771. godine.

"Duhovi su vidoviti. Glavni junak se budi iz sna posle sedam stotina godina i zatiče nepoznat svet oko sebe. Duhovi mrtvih su mu pomogli u otkrivanju tog nepoznatog sveta, a on je morao da slaže svoje savremenike banalnom pričom o toliko dugom snu" - kaza iznad moje glave, dok sam pokušavao nešto više da pročitam u njoj. U tom naporu za saznanjem šta piše u knjizi bio sam đavolski uporan i uopšte mi nije jasno zbog čega sam tako reagovao:

"Šta me se tiče!" - uzviknuh nabusito. 'To nije polje mog interesovanja!'

"Šta bi na to rekao gvozdenozubi? Ne želiš spoznanje budućeg vremena? Ne želiš pobedu komunizma na ovoj planeti? Zar nisi zadužen za Biće?"

"Kako? Šta ima Biće sa ideologijom komunizma?"

"Ima. Zemlja pripade svetovima ispaštanja, a komunizam je anđeo patnje."

Pomislio sam da sanjam ovaj prizor; ali je isto tako to mogla bi i moja želja da će ovaj razgovor sa devojkom bio uobrazilja trenutka, premor tela ili mrak u kome sam sedeo. Međutim ona je i dalje stajala nedaleko od mog stola, i ma koliko se činio taj prizor tako običnim i prostim do banalnosti, na neobičan i čudesan način. "Nikada nećete pobediti" - rekla je tiho.

"Ko?"

"Vi, komunisti, jer ste došli s vašom naukom iz carstva laži." Stao sam da se smejem. Mora da sam se smejao kao lud jer, kada sam prestao sa smehom — osetio sam bezmeran stid i njegovu neopisivu težinu! Pogledao sam prema vratima, ona je bila tamo, u njima i posmatrala me. Ali kako!? Osetio sam jezu od njenog pogleda, mada u njenim očima nije bilo ničega strašnog, niti na licu bilo kakvog izraza mržnje ili prezira. Naprotiv, bilo je (ako je ičega bilo što bi se rečima moglo opisati), ponajpre tuge zbog mene i mog života; svih ljudi koje ne poznajem, i nikada ih neću upoznati, svih onih koji će se tek roditi u ovoj Dolini plača, za žrtve i dželate, za ovaj grad i ovu zemlju - i šire, možda, za celi svet!

"Zemlja je pri samom dnu umnih bića" - reče, sa onim izrazom tuge na licu koji me je dovodio do užasa. Pokušao sam ponovo da se nasmejem. Ali, mora da sam se gadno nacerio, jer me je nanovo ščepao stid.

"To što vi želite neće pomoći ljudskoj sreći. Uzalud tragaš. Biće ratuje s vama." - kaza devojka i nestade pred mojim očima...

***

Nekoliko dana posle tog događaja sa devojkom, čekalo me je iznenađenje. Aksakov se pojavio na kapiji vile u kojoj sam iznajmio sobu i iz koje nikako nisam mogao da dobijem dozvolu za iseljenje od Centrale. Bio je u pratnji gvozdenozubog!

"Biće je iscurilo sa nekog od viših svetova obnavljanja. U dodiru sa zemljom naselilo je te seljake kod Užica u prošlom veku" - rekao je čim je stupio u sobu. Primetio sam kako mu je stalo da izgleda što ubedljivije.

"Krajem prošlog veka zabeležene vizije ovih seljaka doživele su svoja prva velika gonjenja. To će se nastaviti i kasnije, biće sve žešće. Svaka režimska uš uzimala je ono što joj je odgovaralo u tim vizijama, a odbacivala i gonila ono što joj u političkom svakodnevlju nije išlo u prilog" - dodao je Aksakov.

"Shvatam. Vizijama je promenjena forma, zato Biće tako izgleda" - odgovorih nevoljno.

"Tako je spašena vizija. Ona je nepotpisana jer je njen anonimni autor čuvao svoj renome u oluji srpske prosvećenosti. Bilo ga je sramota, i on je robovao gubi racionalizma. Tako je vizija užičkih seljaka svedena na priču o Beogradu iz 2070. godine" - mleo je Aksakov.

"Drugovi i braća iz naše Centrale utvrdili su da celu planetu čeka kolektivno prosvetljenje. Komunizam je prva stepenica na tom putu" - sasuo je iz sebe gvozdenozubi. Zenice su mu sijale od zadovoljstva, ali samo nakratko.

"Ha, nešto kao prva petoljetka. Prvih pet hiljada godina ide teško, a posle će zavladati carstvo harmonije i ljudske sreće" - uzvrati cinično Aksakov. Lice gvozdenozubog iskrivi se od besa, stisnute usne mu pobeleše, bez kapi krvi ličile su na tanku belu naprslinu ispod njegovih brkova. Aksakov ga je posmatrao kao da je pred njim stajalo stvorenje nešto nižeg stanja svesti. To me je zaprepastilo, gvozdenozubi je nemoćno, u besu, stezao dršku svoje ogromne kožne tašne, kao da nije bio u stanju da je otvori i iz nje izvadi ono što je oduvek nosio sa sobom a želja da to učini videla mu se u upaljenim zenicama. Onda se Aksakov okrete prema meni: "Još će čovek imati problema sa majmunom u sebi, još će mu biti potrebno vremena da se izdigne iznad životinje. Zato će proteći ljudskog vremena, kao u onoj tajnoj doktrini Esena na Jevanđelja po Marku: "Dano vam je da znate tajne carstva Božijega, ali za one koji su napolju sve u pričama biva." Otuda Biće, za mnoge u ovom vremenu, ima srebrnu arteriju."

Pažljivo sem posmatrao Aksakova: kao da je preda mnom stajao neki drugi, nepoznati čovek, ili u najmanju ruku čovek koga sam tek nekoliko puta video u životu. Od onog starog Aksakova, iz naše mladosti u Odesi, ostao je samo blag izraz u očima i na licu.

E. F. Florov! Napomena:
Konačno sam video čoveka koji je bio jači
od gvozdenozubog!
Aksakov!? Odakle mu ta moć!? Ne želim u to da
ulazim. Možda bi to pogoršalo pravac moga istraživanja Bića?
Imam osećaj da sam blizu rešenja tajne.
Da li se varam? Aksakov mi mora pomoći.
Taj čovek me je mnogo zadužio.
Šta da dostavim u svom najnovijem izveštaju moskovskoj Centrali?
Možda svoj utisak koga sam stekao posmatrajući Aksakova i gvozdenozubog?
Da li je na pomolu veliki problem ili se ja samo varam?

Apsolutno uništiti svaki pisani trag o ovim poslednjim događajima...
Drugo, obnoviti zahtev za promenom mesta stanovanja.
Predosećam: postajem policijska meta!

***

Beograd,
9. septembar,
1938. god.

Aksakov mi je saopštio da mora videti izbliza Biće. Došao je sa dvojicom eksperata iz Pariza, koji su garantovali da mogu da reše problem oko Bića. Obojica su kosili crne naočari - bili su slepi.

Za ono što je bila izuzetna enigma za mene (devojka na otvaranju sovjetske izložbe), Aksakov je imao prilično ubedljiv odgovor bez obzira što je ta vrsta znanja za mene bila apsolutno nepoznata.

"Devojka je fluidni dvojnik žive osobe koja je bila tu negde u tvojoj blizini, otuda njeno naglo iščeznuće" - rekao je, dodavši još nešto na temu kako se granica između religijskog i naučnog sve više pretapa, ali to me nije zanimalo - moji pogledi bili su materijalistički i sve to njegovo na mene je delovalo kao jedna dobro spakovana izmišljotina.

Da li je Aksakov primetio moju ravnodušnost dok me je ubeđivao u svoju doktrinu? Ne znam, nije me interesovalo - ali kada je predložio zajedničku posetu jednoj beogradskoj adresi za koju sam prvi put čuo, odmah sam prihvatio osetivši neobjašnjivu uznemirenost kao kad nešto učinite a niste sigurni do kraja zbog čega ste to učinili...

Zapamtio sam - bio je vetrovit jesenji sumrak, kasno popodne, osmog septembra. Aksakovljevi pratioci, ja i on, seli smo u fijaker tog izuzetno hladnog jesenjeg popodneva. U njega smo ušli pred kapijom vile. Aksakov je seo pored kočijaša. Bio je umotan velikim kariranim šalom, bez mantila, sa šeširom na glavi, povijen unapred branio se od vetra. Nisam mogao da se otmem utisku da je meni mnogo prijatnije unutra. Sedeo sam između njih dvojice; bilo je tesno ali nije bilo vetra. Zanimalo me je kuda nas to vodi Aksakov?

Prošli smo Terazije i fijaker je stao da se spušta niz neku od ulica.

Nenadano je, bez reči, jedan od slepaca je prebacio ruku preko mog ramena, tog trenutka zahvatio me dremež.

Mora da sam brzo i duboko spavao - jer su me ona dva slepca s mukom iznela iz fijakera. Cedilo se još uvek nešto od poslednjeg ostatka jesenjega dana. Jedino je vetar bio još jači, on me je razbudio. Stajali smo ispred ulaza u visoku kuću obraslu divljom puzavicom. Kapija na njenom ulazu bila je visoka, od kovanog gvožđa.

Jedno njeno veće krilo, koje se otvaralo pri ulasku većih tovara, na ovome zaringljenom vrhu imalo je limenu pticu - vetrokaz je ličio na petla velike zarđale kreste. Na vetru je velika limena ptičurina gadno škripala vitlajući u krug. Osvrtao sam se oko sebe, ali ovaj deo grada bio mi je potpuno nepoznat - ovde nikada nisam bio.

Dvorište je bilo ogromno i duboko, a kuća se produžavala na lakat, sva njena unutrašnja fasade bila je prekrivena još gušćom puzavicom. Prošli smo njena dva unutrašnja ulaza sa drvenim verandama, koje su imale limene nastrešice.

Aksakov je otvorio jedna vrata ne samom kraju zgrade. Unutra je bilo mračno, a mi smo se našli u kratkom uskom hodniku koji se produžavao u vis strmim drvenim stepeništem. Penjali smo se jeden iza drugog, Asakov je išao prvi, slepci su takođe išli bez problema, kao da su se peli hiljaditi put.

Iznenada, gore na vrhu strmog stepeništa., otvorila su se jedna vrata. U tanušnom krugu svetlosti sveće pojavila se žena u crnom sa visoko spletenom punđom, držeći u ruci svećnjak. Prišavši ženi, pri tanušnoj svetlosti, ugledao sam njen izrazito razroki pogled; kao da je gledala nekuda neodređeno, između nas ili više nas, delovao je izgubljeno kao da nešto svakoga trena treba da ugleda a što je od životne važnosti za nju.

Pomerila se sa otškrinutih vrata i mi smo ušli u sobu. Aksakov je prvi zakoračio u nju. U slabo osvetljenoj sobi, lampom na gas, polugo debeo čovek ležao je na krevetu. Dve starice su ga masirale krpama natopljenim u nekakvom kiselkastom rastvoru koji je štipao oči i nozdrve. Čovek je to podnosio ječeći, potpuno spuštenih očnih kapaka. Aksakov je procedio njegovo ime, može biti da je rekao pozdrav - ali to što je rekao bilo je nerazumljivo. Debeli čovek na krevetu kao da se trgao od straha, sledećeg momenta bio je u sedećem položaju. Starice su navlačile čaršav preko njega, a iza leđa zatiskivale jastucima.

Debeli čovek je izbezumljeno posmatrao Aksakova, kao da je godinama živeo u paklenom strahu pred njim. Njegovi teški očni kapci bili su podignuti a ogromne žablje oči nisu me dugo posmatrale. Slepci su me brzo skinuli do pola; ubrzo se debeli čovek svom silinom bacio na mene - svojim ogromnim, teškim i mekim dlanovima kao glib da me masira. Ubrzo sam oseti kako mi koža gori, a onda je sve jači oganj stao da mi dopire iz utrobe. Prvo su starice nestale iz mog vidokruga, nisam čak primetio ni kada su izašle... Dok me je debeli čovek masirao, sve vreme, razgovarao je sa slepcima i Aksakovim na francuskom, ali primetio sam, začudno su se udaljavali od mog ležaja!? Zajedno sa toplinom, ljudima koji se udaljuju od mene - stalo je da nadire osećanje da je još neko prisutan pored mene i to odmah tu, iza potiljka.

Jezik na kome su slepci. Aksakov i debeli čovek pričali stao je da se menja - prvi ga je izgovorio debeli čovek; boja njegovog glasa postala je naglo drukčija, kao da je iz njega izlazio glas žene! Iz njega kao da je neko drugi, nepoznat, progovorio!

Naglo sam ležao leđima u vreloj vodi; nisam mogao da potonem, plutao sam - zidovi su konačno nestali, kao da sam bio sam na pučini vrelog mora. Oko mene se pušilo, ogromni oblaci pare dizali su se vis. I tada sam je ugledao - sledio sam se, prilazila mi je hodajući kroz oblake pare po vreloj vodi. Onda je sela iznad mog potiljka. Posmatrala me je odozgo, a ja nju odozdo, ležeći preko čela sam mogao da se pomerim iz tog položaja. Kao i uvek do sada, bila je na strašni način lepa. Upirao sam se da kriknem, hteo sam da ih opomenem, od njih su ostali još jedino njihovi glasovi, koji su kao šapati dopirali iz one pare - ali nisam bio u stanju da pustim glas iz sebe. "Oni razgovaraju na esperantu, Neće te čuti. Oni nisu sasvim ovde" - obratila mi se, a da nikakav glas nije prelazio preko njenih usana! To me je prosto ukočilo.

"Nikada nećete pobediti" - kao da je rekla očima, mimikom usana, i ja sam je razumeo. "Vi ste nevreme iz pakla. Prominućete svetom."

"Jedino..." - tu je zastala, kao da se sve na njenom licu skamenilo.

"Šta?" - promucah.

"Pojavili ste se da pokvarite ovaj svet. Čovek će posle vas komunista biti još opakiji."

Koliko je trajala ta seansa? Kada sam otvorio oči (ili kada sam došao sebi?) to je bilo teško razlučiti - ugledao sam Aksakova i čuo ga kako je rekao: "Treba da krenemo". Slepci su me oblačili s teškom mukom, bio sam sav mokar. Drhtao sam, sve u meni kao da je bilo zdrobljeno, nikako mi nije polazilo za nogom da zakoračim. "Vraćamo se" - opet sam čuo Aksakova.

Silazili smo niz strmo stepenište po mraku. Slepci su me gurali između sebe. Silazili su jedan iza drugog, a ja sam bio između njih - prosto su me nosili.

Aksakov se neuobičajeno raspričao; torokao je napadno, shvatio sam da se jedino meni obraća, kao da se to slepaca nije ticalo, ili kao da su oni znali to što je on meni želeo da saopšti:

Debeli čovek je pre neki dan izgubio brata oficira. Brat mu je izvršio samoubistvo u sred terevenke. Njegovo podnapito oficirsko društvo, sa svadbarskog veselja, prešlo je na proslavljanje buduće velike pobede nad nemačkom vojnom silom.

To je trajalo satima. Pobedu nad nemačkom silom iskazivali su isukanim sabljama saterujući ciganske muzikante pod stolove kafanske ili ih terajući da se penju na njih. U jednom momentu njegov brat je zaustavio ceo pijani i razulareni oficirski tulum - popeo se na sto i saopštio: "Dolazi poraz više nego bedan", rekao je, "a onda polom i klanje srpskog naroda, potom paklena vlast komunista! Niko od pijančura u kafani ovoj, ni od muzikanata cigana, ni od onih koji se nadviruju da vide sve ovo - niko neće biti živ, niko to neće preživeti! Zavladao je muk - onda je na njih provalila mržnja. Ono što su iz potiha govorili iza njegovih leđa da ima brata čudaka i gatara, da mu je porodicu pokosila bolest čiji uzrok niko nije znao da protumači sad je ove to pokuljalo iz njihovih usta kao gnoj.

"Ne mogu više da vas gledam! Proklete, bedne ništavne crve pred budućnošću! "- obratio im se sa kafanskog stola i izvadio revolver. Pucao je sebi u usta tu pred svima.

Aksakov je naglo ućutao sa svojom pričom, isto onako kako ju je i započeo. Uporno me je posmatrao, pogled mu je bio zagonetan.

*

Aksakov je sledećeg jutra došao kod mene. U rukama je nosio nešto nalik na raskupusanu knjigu. "Uvek dolazi sutra" - rekao je nekako tajanstveno, otvarajući knjižurinu pokazao mi je prstom na sledeće redove: "Srbija je bila velika ogromna šuma, kao da nikada ljudska noga nije kročila kroz nju." Pitao sam se ko je autor ovoga? Bio sam radoznao da saznam naslov knjige, pročitao sam ga:

"Put na istok", od autora Rajmonda Lila. Ništa mi nije značilo; nikada nisam čuo ni za autora niti za knjigu, slegnuh ramenima: "Nikada nisam čuo za ovo" - rekoh. Aksakov ponovo okrete jednu od strana, pisalo je: "Beograd je posle Soluna. Carigrada i Odese najglavnije trgovačko mesto na evropskom istoku." Opet sam slegao ramenima. "Kako ne shvataš!? Menja se! Nešto što je nekada bilo šuma nepregledna bez ljudske duše postaje jedan od centara ljudske komunikacije!" - uzviknu Aksakov, i okrete novu stranicu: "U Beogradu se osniva u vreme velikih voda, kad se podignu sva mora, važna organizacija. Društvo za Istočnu plovidbu - Evropa i Balkan." Tog momenta kao da mi se otvorilo pred očima! "Vidim srebrnu nit" promucah. "Ovo ima, čini mi se, veze s Bićem."

Aksakov i slepci su se smejuljili. Uhvatio me je užas - oni su pre došli do informacije od Centrale u Moskvi! Ispalo je da sam im ja pomogao u tome! Pokušao sam da se priberem:

"Zašto ste baš mene izabrali da mi ovo saopštite?"- upitah, ali sam osetio da se uzalud čupam iz njihovih ralja. Aksakov je piljeći u mene čkiljio na jedno oko.

"Sem što si dobar medijum, ti si sinonim komunističkog slepila. Preteča najgoreg bezbožnog sveta i duha vremena koje dolazi."

"Ne verujem u te gluposti, ja sam komunista!" - odgovorih mu, ali glas mi je zvučao nesigurno. Pred njima sam delovao smešno, od mog komunizma nije ostalo ništa. Šta sam sve preživeo s njima u društvu, za samo dva dana, sam sebi sam delovao idiotski.

"Ništa za to!" - iskrevelji se podrugljivo Aksakov, kao da pred sobom ima vašarsku ludu. "Mogli bi i mi da se pred tobom poubijamo kao onaj nesrećni oficir koji, je znao, pa te ne bi razuverili oko tvog ubeđenja u naučni socijalizam!" - Slepci su prasnuli u smeh, od njihovog smeha mi se sledile krv. Aksakov mi se uneo u lice:

"Bilo bi dobro da zajedno ispitamo Biće. Saznaćemo brzo ko okreće Srbe protiv njih. Znamo gde ga kriju. Možemo ga spasiti. Ne zavaravaj se, mi smo upućeni" - kazao mi je naoko mirnim glasom.

"Da ga spasete!? Od čega?" - upitah u čudu.

"Od ogromnog ognja. To mesto će uskoro goreti pod naletima avijacije" - odgovori Aksakov. Opet me je ščepala skepsa. Nikako nisam mogao da poverujem u to. Osećaj gađenja pomešan sa smeškom izazvao je nehotično ironijsku grimasu ia mom licu.

"Goreće sigurno, i zemlje i kamen" - dodao je s blagošću Aksakov ovo strašno predviđenje. "A desetinu godina kasnije svaliće gvožđe u glavnu arteriju s ciljem da odseku Srbe od Evrope."

"Primetiće" - zadrhtao sam.

"Neće. Ovde horda živi od sutreška do sutreška i bavi se uglavnom zemaljskom pravdom, kako da nahrani sebe samu. Ovde svet nema viziju!"

"Uvek nekoga ima oko njega, kako da ga pronesemo?" - bio sam uporan. "Ne brini, donećemo već neko rešenje. Biće moramo izvući iz tih prokletih podruma gde čami stotinu godina!"

Nisam imao kud, zaigrao sam na poslednju kartu: "Imam obaveze prema Moskvi, sutra mogu da otputujem. Tu je onaj..." - zastao sam, nisam znao ime gvozdenozubom.

"To nije problem" - odgovori Aksakov mirnim glasom. "Za par nedelja promeniće ti zadatak. Nećeš nigde ići iz Beograda, a ako dobiješ drukčiju instrukciju, javićeš nam. Odložićemo je, mi smo najjači, mi sve možemo!"

Ovo me je zgromilo. S kakvim ludacima imam posla? Ili su puki izvršitelji i žele da ostave utisak na mene? Ali mi je, u isto vreme, stalno lebdeo događaj pred očima s jučerašnje seanse. Posmatrao sam Aksakova, mora da sam u njegovim očima izgledao šašavo - meni se činilo da prvi put vidim tog čoveka. Pitao sam se grozničavo, da li je to taj isti čovek koga sam poznavao iz mladosti? Srsi su mi prostrujali duž kičme, vrlo malo je imao u izrazu lica, u njegovim crtama, zar toliko godine mogu da izmene lik? Od Aksakova moj pogled se zalepio na slepcima. Oni su piljili u mene; hteo sam da kažem, stakla njihovih tamnih naočara netremice su bila uperena u mene. Posumnjao sam u njihove tamne naočari, u njihovo slepilo rođenjem - imao sam osećaj kao da su me iza njih posmatrale oči koje sve vide.

Da li je Aksakov primetio moj strah i zbunjenost? Rekao je: "Ti si prišao najbliže srpskom Biću. To isto je učinila nekolicina, ali to su kepeci koji, kao majmuni, žive u uverenju da je to iz izmišljotina nekog od prvih srpskih socijalista."

Mora da sam mu i dalje delovao kao neko ko još uvek nama poverenja u ono što priča. I dalje sam ćutao - pomisao da se Centrali u Moskvi izmiče nešto od važnih poslova prosto me je paralisalo.

"Možda ti treba dokaz?" - obrati mi se Aksakov nekako isuviše ljubazno, što kod mene izazva osećaj da imam posla sa izuzetno podmuklim čovekom. "U Odeljenju P/444 leži taj rukopis" - nastavi on, istim tonom. ""Objavljen je prvi put 1869. godine, u Beogradu, pod naslovom..."

"Dosta!" - prekinuh ga. "To je, shvatam, upoznati ste. Tačno je došao sam do njega." Oko njegovih usana zaigra smešak, i slepci su stali da se smejulje, dok sam se ja preznojavao. S vrata, pri izlazu, Aksakov se okrenuo prema meni, obrativši mi se blaženim tonom: "Ne miči se odavde. To što te brine prepusti nama. Poslušaj svog prijatelja, znaš kako završavaju vaši kadrovi kada se vrate tamo..."

E. F. Florov: Napomena

Nigde ne izlazim iz vile. Sve sam dobro zamandalio.
Revolver mi je pod jastukom. Jutros sam primetio vlasnika
kako obilazi oko kapije. Kog đavola on traži kad rok
zakupa još nije istekao? Od gvozdenozubog ni traga ni glasa.
Jednoga jutra, kad otvorim oči, da li ću ga zateći kako sedi
kraj mog uzglavlja s rukom zavučenom u svojoj ogromnoj kožnoj
tašni? Svejedno mi je, ne trudim se da stupim u kontakt s
njim, a i kome bih se obratio da posreduje u toj vezi?

Možda su, ipak, Aksakov i njegovi slepci opaki ljudi?
Prosto čovek da ne poveruje - zar ima jače službe na Balkanu
od agenture kagebea? Jedini pakao koji hoda ovim prostorima
- to je pakao komunizma. Kolika je onda moć Aksakova i njegovih
slepaca, ako tvrdi da stoji ispred nečega što je jače od tog
pakla? Možda je Aksakov u pravu - nigde ne treba da mrdam,
ne postoji mesto gde me, jedni ili drugi, ne bi našli.

***

Beograd, 25. septembar,
1938. god.

Za svetsku rulju, za vaskoliko čovečanstvo, Sovjetija je rajsko mesto - u njoj teče med i mleko, pravda je ostvarena na zemlji i za to nije bio potreban Bog, on je suvišan. Da dođe do sreće - čovečanstvu je potreban svetski proleterski poredak a ne Gospod Bog, dokaz za to je rajska Sovjetija! Dok sam tamo lamentirao nad sudbinom ljudskog roda - shvatio sam da su, ipak, ljudima neophodni tipovi kova kao što je bio Aksakov. Oni vas vraćaju u realnost, jedna njihova mala opaska na Sibir sasvim je dovoljna da čovek shvati svu ništavnost svoga bezumnog sna.

Sledeći put Aksakov se pojavio sam bez svoje slepačke pratnje. Delovao je vedro, bio je jednostavno razgaljen, veseo i oran za svaku priču: "Nigde nisi izlazio iz kuće ovih dana!" - rekao je i zviznuo. "Vi, komunisti sve shvatate doslovno! Mogao si proviriti, Beograd je slobodan grad!" - nasmejao se i pljesnuo me po ramenu.

"Nosi se" - odgovorih, ali u mom glasu moglo se primetiti zadovoljstvo što ga opet vidim. Jedino mi nije bilo do priče. Posmatrao sam pejsaž kroz prozor. Primetio sam da Aksakov nije zatvorio kapiju iza sebe. Prišao mi je iza leđa, govorio je tiho razvlačeći i naglašavajući svaku reč: "Ako očekuješ da se pojavi ona tvoja partijska veza sa Moskvom, ona neće doći, nju smo zadužili da zavede red oko Bića" - romorio je Aksakovljev glas iznad mog temena.

"Bio si u pravu za situaciju u Odeljenju. Malo, malo pa neko dovlači mladež na partijske sastanke, ali uvek baš tu? Postalo nam je sumnjivo." — Podigao sam pogled ka njemu - bio sam zaprepašćen. Konačno sam video čoveka koji izdaje naređenja gvozdenozubom! Da li to znači da se Drekavcu kraj primakao? Na neki neodređeni način bilo mi ga je žao, kako čovek da ne oseti sentiment prema korisnim budalama u politici? Aksakov je požurio da me spase neprijatnih misli: "Doći ćemo" - reče mi. "Ti ćeš ga ovde doneti. Dogovorićemo se o ostalom. Shvatićeš zašto je Fison* četvrta rajska reka, a zbog čega se pominju uglavnom samo njih tri."

*

Nikada mi ni na kraj pameti ne bi pala ideja da se na taj način može rešavati ovakva vrsta tajni! Određene strane knjige (koje su oni, Aksakov i njegovi obeležili), morao sam da listam u omamljujućem dimu od tvari koju su oni svaki čas bacali u mali, ovalni, srebrni sasud. Sva trojica su bili polugoli i izgledali su ružno. Naročito su slepci bili ružni. Otromboljenih stomaka, sa grudima bez malja, mesnatih i salastih izbočina oko bradavica na grudima, tako da su delovale kao male, nerazvijene ženske sise.

Poslednje čega se sećam bio je taj prizor iz sobe: sa tim odvratnim hermafroditima i stola na kome je stajala velika maketa evropskih i srpskih vodotokova urađena u gipsu. Meni je tako izgledala, kao maketa u gipsu, dok sam još bio, ova je prilika, pri svesti. Mada me je Aksakov ubeđivao (pre početka rituala) da je maketa privid, obična poštapalica da se cela stvar lakše izvede i da je mogu smatrati ritualnom ako mi je tako lakše, dok im budem čitao glas obeležene stranice iz knjige koje mi je on naznačio. Poslednje čega se sećam, pre nego što je ritual uzeo maha, bio je njihovo pojanje mantre — bajalica zbog koje sam, u onom lepljivom dimu, gubio osećaj sopstvene telesnosti. Knjiga u mojim šakama postojala je sve toplija, sve dok se pred mojim očima nisu ukazale stranice koje isijavaju plamen, ali taj plamen nije pekao. Uhvatio me je strah od tih plamenih stranica. Pogledao sam u maketu, za koju sam bio ubeđen da je bila sačinjena od gipsa. Maketa se pušila, u njoj kao da je ključao i penio zagašen kreč. — "Sve živi, ništa ne umire" - bile su Aksakovljeve reči, poslednje što sam zapamtio.

Lebdeo sam iznad nekakve vode — lebdeo sam iznad nisko, imao sam osećaj da ću se strmoglaviti u nju, ali me je neko čudo održavalo iznad nje. Potom sam se strelovito izdigao i strahovitom brzinom leteo iznad silnih reka! Let je trajao beskonačno, u nedogled iznad bezmernih vodenih površina! Nešto mi je govorilo da sam iznad Majne, Rajne i Dunava! Bunilo se nešto u meni: šta ću ja iznad tih reka? I kako su povezane, one se ne ulivaju jedna u drugu na ovaj način, njihova ušća nikada nisu bila na ovim mestima!? Odakle se tu našla i Elba - i ona je pomešala svoj tok sa njima!? Gurala je sva ta ogromna vodena masa prema jugu - noseći na sebi čuda od plovila, ogromne tegljače velike kao da su prekookeanski. Na njima su bila čitava brda od tereta ljudi.

Prepoznao sam reku, jednu pa drugu i mesto njihovog ušća, ali me je sila vukla na jug kao i svu tu silnu vodenu masu sa svim tim tovarima i malim belim lađama koje su se kretale neshvatljivim brzinama!

Lebdeo sam iznad voda Dunava, Save, obe Morave i Vardara - preko niza zapreka i brana, iznad tušta i tma vodenih kanala - sve tako do Soluna. Šta je to - pitao sam se - što mi je davalo moć da prepoznajem predele nad kojima sam lebdeo? Sve te silne vode koje prelećem ? Sve te prizore po rekama koje sam video?

Čiji su to glasovi koje čujem? Dolaze tačno iznad mog potiljka, ne mogu da okrenem lice k njima jer lebdim nad silnim vodama! Ti glasovi su uporni, oni mi saopštavaju nešto što treba da je istina svih živih duša: Život je večan, kroz patnju je i u iskušenju na zemlji zbog vaspitanja i usavršavanja čovečije duše! - čujem kako mi razgovetno saopštavaju iznad temena.

*

Kada sam otvorio oči (kao da sam izlazio iz košmarnog sna), Aksakov je bio nadnesen nada mnom, smeškao se, otvarao usta, razmicao usne - nešto mi je govorio, ali nisam bio u stanju da razaberem šta mi je to saopštavao. Primetio sam da su se slepci obukli. Imali su one svoje tamne naočari na licima, smeškali su se posmatrajući me.

Još uvek je lebdeo onaj opojni lepljivi dim, doduše redak, štipajući me za nozdrve, izazivajući svrab očnih kapaka.

"Da li je to moguće?" - konačno sam sasvim razgovetno čuo pitanje koje je Aksakov uputio nekako neodređeno, koliko meni toliko i slepcima. "Horda je pod opsenom proklete političke arkanije dragovoljno pristala da učestvuje, sa svojim smrdljivim lažnim vođom, u bombardovanju sopstvenih mostova na Fisonu!?" - nastavio je - "Živeće u zabludi kako je napada čitav svet! Ubediće je kako u ratu sa čitavim svetom spašava čovečanstvo! Srpska horda nikada neće shvatiti da je neprijatelj, takvom njenom politikom, udaljava od Evrope! Prosto neshvatljivi idiotizam! Srpsku seljačiju vodi arkanijski vođa! Kakav pakleni naum da se uništi Beograd!"

*

Ništa nisam razumeo. Šta je time Aksakov hteo da kaže? Kakvu vrstu upozorenja je saopštavao? Listajući štampu (nekoliko dana kasnije ), čovek je mogao da oseti kako provejava potmulo predosećanje svetskog rata - Srbi su bili, sa svojim počivšim kraljem, tvorci Male Antante, bili su u jakom savezničkom bloku. Ne shvatam Aksakova kako ostaju sami protiv svih? Kako jedan ozbiljan istorijski narod može da se ponaša kao horda budala?

Ali, sećam se, posle svega, Aksakov je nešto beležio za mojim stolom. Izgledalo je kao da mi ostavlja neku poruku. Sedeo sam na krevetu bez snage da proverim bilo šta. Težak samome sebi kao da sam bio ispunjen olovom.

Na kraju se Aksakov promuvao oko stola, sa svojim slepcima, a zatim su me napustili bez i jedne reči.

*

Ne sklanjam ono što je ostalo od Aksakova, posle njegove zadnje posete, sa stola u mojoj sobi. Beleška koju je on sročio "Nauka će postati religiozna, a religija naučna" uopšte ne stoji sa mojim komunističkim nazorima. Intimno je doživljavam kao njegov benigni istup koji se kosi sa mojim zdravim razumom. Mada, priznajem, sopstvenim razumom ne bih mogao ništa da objasnim od svega onoga što sam preživeo u ritualu! Bilo je tu pribeleženo još nekih od njegovih (ili preuzetih?) misli: "Materija ima mnogo više stanja nego što je nama poznato", itd. Za ovakvu glpost materijalističko učenje (filosofija marksizma lenjinizma) reklo bi se da pripada nazadnoj misli filosofije idealizma - mada sam, iskreno rečeno, preživeo jedan susret sa neobičnom Aksakovljevom maketom od gipsa, što je na mene ostavio utisak čuda.

Jedino što me ohrabruje (u celom Aksakovljevom delovanju) je njegovo bavljenje spiritizmom. To je glupost koja nema šanse, čovek je životinja koju je rad stvorio, zar ne? Ceo svet se nalazi u senci rata, a ta budala dovodi nekakve slepe lakrdijante i kači mi ih o vrat! Da bi iznenada nestao sa tim svojim vampirskim cirkusom - ostavljajući nekakve somnabulne beleške o tome kakva će biti buduća zajednica Beograda!?

E. F. Florov: Napomena

Danima niko nije dolazio.
Aksakov kao da je u zemlju propao.
Čudi me zašto se gvozdenozubi ne pojavljuje?
Nije li ipak došao do nekih podataka koji su
zadovoljili Centralu?
Nikada nisam doživeo ovakvu vrstu samoće
- posle tolikih uzbuđenja i peripetija,
sada se nalazim u nekoj vrsti bezvazdušnog prostora.
Lebdim. Moram priznati, ova neizvesnost,
u kojoj se trenutno nalazim, izaziva onu
vrstu nelagode od koje se čovek ježi.
Noću me bude šumovi. Evo, i ove noći su se
ponovili. Dok sedim u krevetu i zurim u mrak
- kao da čujem nečije šapate. Da li su to slušne halucinacije?
Ko to udara o kapiju vile u svo gluvo doba noći?
Čujem kako se jasno zvuk prolama kroz noć.
Ko bi to mogao da bude? Moram izaći da mu otvorim.
U svakom slučaju, ostaje mi još toliko vremena
da sklonim svoj dnevnik.

Prilozi za životopis E. F. Florova
(Kako okončati jednu komunističku biografiju?)

Zaista je teško, poštovani čitaoče, ući potpuno u trag čoveku čiji će osnovni identitet krajnja nepoznanica. Ono što je najvažnije i najosnovnije u svakoj identifikaciji — njegovo ime je neprovereno. Osoba o kojoj je reč sebe je potpisivala kao E. F. Florov, ali, da li je to za nas dovoljno? Ova najosnovnija činjenica, sa imenom, govori da (tragajući) zasigurno nismo odmakli daleko od pseudonima našeg junaka.

Ipak, u našem slučaju, u daljoj potrazi za ovim identitetom moramo se osloniti na one činjenice s kojima jedino raspolažemo. Prema tome, E. F. Florov je činjenica - i mi nemamo druge nego da je uvažimo.

Jedan jedini siguran i, za sada, proveren podatak je taj da je izvesni autor E. F. Firš (da li je to naš junak E. F. Florov?), objavio 1931 god. kraću geopolitičku studiju pod naslovom "Muslimanski komunizam", i to - kao što to već stoji u Florovljevoj ispovesti - u Konstantinopolju, kod tamošnjeg izdavača "Helmuta Ritera". Moramo se držati ove činjenice, to jest, naslova ove studije - skoro kao pijan plota nju izričito apostrofira Florov, na jednom mestu svoje ispovesti, u dijalogu sa gvozdenozubim — koga držimo, uzgred budi rečeno, za Mustafu Golubića, takođe zagonetni lik ove ispovesti, ali koliko-toliko rešen kao epizoda.

Edvard Lubanski, pisac predgovora "Muslimanskog komunizma" tvrdi za autora ove studije Efraima F. Firša da je politički emigrant, trockista koji se smirio negde u prostranstvima američkog kontinenta . Dalje u tekstu, E. Lubanski izražava nadu, iznoseći pretpostavku, da će autor ove studije reći dosta toga o staljinizmu (i u novim američkim prostorima), toj nacional-komunističkoj praksi koja bespoštedno gasi plamen svetske, planetarne komunističke revolucije - tako što se krvavo obračunava sa političkim učenjem Lava Berštajna Trockog! Svoj kratki (i pod priličnim nabojem antistaljinizma ) predgovor E. Lubanski završava konstatacijom da niko nije tako izneo istinu o komunistima koji su jedini u stanju da do kraja likvidiraju komuniste - kao što je to uradio u svojoj studiji E. F. Firš. On navodi činjenice kako su za redom padali Zinovjev, Kamenjev, pa je na kraju došao red i na Trockog. Prethodne žrtve nije Staljin sam uništavao - i buduće žrtve su učestvovale u tome!

Ipak, ostaje nešto od zagonetke u samoj ličnosti Edvarda Lubanskog, i u njegovom predgovoru Firšove knjige. On kao da nije dovoljno poznavao čoveka za čiju knjigu je napisao predgovor... Mada, može biti i da ga je dobro znao, ali je bilo potrebno da činjenice iz Firšovog života i dela izvrne do kraja, kako bi ga u njegovom zadatku uspešno pokrio. U prilog ovoj tezi ide činjenica da ga ni jedan trockistički krug nije provalio. Ako ne posumnjamo u I. S. Aksakova, Efraim Firš Florov nikada nije otkriven u svojim mračnim poslovima za moskovsku Centralu!

Sudeći po onome što već znamo iz same ispovesti E. F. Florova, on je bio lažni trockista. Primajući direktive iz Moskve stigao je do određenih punktova trockizma na relaciji Beograd-Konstantipolj.

Negde tokom prve polovine 1938. uspostavlja veze sa agentima-staljinistima koji su se u međuvremenu ubacili u zonu kretanja trockista na ovom prostoru. Preostalo mu je još samo da dođe do komandnog kadra ove frakcije. Da bi u tome uspeo, dobija izdašnu pomoć od internacionalnog komunističkog kapitala. Jedan beogradski izdavač, poznat po ovom levičarenju, štampa mu za dobre pare - prevedenu na srpski jezik - studiju "Muslimanski komunizam". E. F. Florov se odlučuje za strategiju kazana - on provodi dane čekajući. Tim povodom ispoveda se jednom svom prijatelju u bašti beogradskog hotela "Moskva": "Samom sebi ličim na pauka, ispleo sam mrežu i čekam".

Ta njegova, već pominjana, studija ispunjena je kraćim aluzijama na sve ono azijatsko u staljinizmu. S tim računa, kao i sa radom unutar lokalnih partijskih ćelija. Uspostavlja veze sa belom emigracijom. (Upravo će iz ovih krugova poteći jedan apokrif o sudbini E. F. Florova.) Ni veze sa Ohranom nisu mu bile strane - s ciljem da dođe do trockističke emigracione vrhuške u Srbiji.

*

Ali, meseci su prolazili, a Efraim Firš Florov nije uspeo da realizuje svoj partijski zadatak.

Ako se izuzme pojava I. S. Aksakova u Firšovom beogradskom periodu - može se slobodno reći da on nestaje bez traga i glasa iz Beograda, negde krajem oktobra 1938, a da mi nismo u stanju da dokučimo zbog čega je i šta je uzrok tom iznenadnom nestanku...

Ipak, da li je sa Aksakovljevom pojavom sve tako mračno i zagonetno u daljoj sudbini Ifraima Firša Florova? Da li je I. S. Aksakov mogao (i bio u moći) da spase Florova od njegove komunističke prošlosti? Priznajemo, nikakav pouzdan sud u bilo kom smislu ovde ne bi mogli sa sigurnošću da tvrdimo. Naprotiv, ako bismo morali da donesemo nekakav zaključak povodom ovakvog nestanka Florova - onda bi I. S. Aksakov bio samo prijatelj iz mladosti, koji je pokušao da pomogne. Doduše, ta pomoć je bila nekako mutna, neodređena i priznajemo, delovala je potpuno i sasvim obespokojavajuće - ali je ipak, bila pomoć! Ne treba smetnuti s uma da je duže vreme E. F. Florov, zahvaljujući Aksakovljevoj podršci, bio oslobođen neprijatnih susreta sa vezom svetskog komunističkog zavereništva.

Ono što baca senku na Aksakovljevu bliskost sa Florovim, tokom njegovog boravka u Beogradu - jeste njegovo bavljenje nečim što E. Firš Florov nikako nije mogao da shvati. Nazivajući to, u nedostatku ličnog samopouzdanja, ludom naukom, a samog Aksakova - nekadašnjeg odličnog studenta politehnike u Odesi - "neostvarenim stručnjakom pod opsenom spiritističkog čarobnjaštva". Doduše, uvek s jednom velikom ogradom u izricanju ovakvog suda o svom prijatelju kao šarlatanu; naime, E. F. Florova je zbunjivala Aksakovljeva moć nad komunistima. To je bio čovek koji je jedini mogao da ih zaustavi. Kakva je bila stvarna moć I. S. Aksakova kada je uspevao u tome!? Kakva belosvetska organizacija stoji u stvari iza I. S. Aksakova?

I mi ćemo se dotaći ponečeg od te Aksakovljeve moći zbog koje je on došao iz Pariza u Beograd - ali, pri tom, ne ulazeći u pojedinosti, jer bi nas one predaleko odvele.

Da bi nekako ušli u trag E. F. Florovu, vraćamo se ponovo, zbog jedne kraće biografske beleške koje govori o dečaštvu autora "Muslimanskog komunizma". Možda ona upućuje na nešto izuzetno u životu ovog neobičnog čoveka (da ne kažemo, avanturiste, sa krvoločnim ideološkim likom). Naime, nikada toliko jedna, naoko benigna, beleška nije posvedočila o životu jednog čoveka kao što je slučaj sa opaskom ispisanom na temu autorove rane mladosti. Bila je jedini ljudski trag o njemu. Da nje nije bilo sve bi, oko života Florova, ostalo puko naređenje! Njenim izostavljanjem život jednog čoveka u paklu političkog podzemlja, u odsustvu sunca Gospodnjeg, niko ne bi razumeo, niti bi iko poželeo da u njemu potraži bilo kakav smisao čovekove sudbine.

Ali, s druge strane, kad sagledamo malo bolje - ova beleška govori samo o jednoj pukoj mistifikaciji komunističke biografije. Sem tvoraca komunizma koji su plemići ili fabrikanti - svi ostali moraju (ili imaju) proletersku patnju svojim rođenjem. Bez tog predodređenja ne bi ni bilo potrebe da menjaju svet oko sebe. Što je njihova patnja veća to je njena prostota shvatljivija izgladnelim masama čovečanstva. U slučaju E. F. Florove, njeno prostaštvo (i najverovatnije puka izmišljotina) izaziva jezu.

Ako možemo da zamislimo poznu jesen u mračnoj i vlažnoj Odesi, zasipanoj vetrovima s mora, negde pred izbijanje Oktobarske - tim rečima počinje mistifikacija ove komunističke biografije. Promrzli do kostiju na dokovima odeške luke, gomile izgladnele dece prate trag prosutog brašna pri ukrcavanju na brodove. Veru se po krovovima lučkog skladišta, nalazeći prolaze do gomila džakova s brašnom. Ali, tamo zatiču i pacove - nastaje borba izgladnele dece s opasnim glodarima oko brašna! Jedno od te dece bio je i naš drug Florov! Toga dana nije imao šta da jede, bio je na smrt gladan. Vraćajući se iz škole u kojoj je bio jedan od najboljih đaka (komunisti su oduvek bili najbolji u svemu!), nije ni sanjao da će u njoj zateći smrt! Čim je otvorio vrata na siromašnom stanu - ugledao je obešenu majku o kuku u samom dovratku vrata. Ko je stvarni ubica Petrovne Florov!? - piše dalje u ovoj kraćoj belešci. Razme se, glasi odgovor, zločinački carski režim Rusije! Oličenje njene vlasti, svi oni koji drže sredstva za proizvodnju u svojim rukama. Na isti način - i smrt ujaka i oca našeg druga Florova mogla bi da se prepiše, i da ne bude odgovorna, društvena stvarnost Rusije i njene vrednosti koje određuju pijani kozački atamani! Tako da, još kao dete, naš drug Florov nije imao izbora — gladne proletersko detinjstvo odvelo ga je pravo na svetle, herojske staze naše Revolucije!

Ova biografska beleška o detinjstvu jednog komuniste nagoni na jedno bitno pitanje: da li su komunisti, po svojoj prirodi, neizlečivi patološki lažovi? Ne samo u slučaju E. F. Florova, na stotine komunističkih biografija (pri pažljivom čitanju) obiluje lažima, podmetačinama, insinuacijama i raznim mistifikacijama. Da li je igde ikom živom pošlo za rukama i očima da pročita od strane dva biografa iste činjenice iz života, od rođenja do smrti, bilo kog komuniste od 1917. godine do danas? Postoje (ili su postojali) oni komunisti čiji pravi identitet nikada nije otkriven! Hiljade stranica njihovih biografija ništa ne otkrivaju - već naprotiv, hiljade stranica su ispisane da bi što više zamaglile istinu o životima svojih junaka.

No, da se vratimo na samu biografiju Efraima Firša Florova. Nekoga smo uhvatili u laži kod biografije (rana mladost) komuniste iz Odese. Koga? Samoga Florova koji, na pojavu I. S. Aksakova ispoveda njihovo poznanstvo na odeškoj politehnici — ili Edvarda Lubanskog o proleterskom detinjstvu, večito nesrećnom i nezadovoljnom, u borbi s pacovima oko hleba?!? Postoji i treća varijanta ovakvih biografija: gladno detinjstvo na dnu bede, svi stariji iz porodice završili kao samoubice — a onda mala proleterska gladnica, kao mladić, upisuje politehniku u carskoj Rusiji, školu rezervisanu za decu iz viđenijih kuća, plemićkih i trgovačkih! Ko može u ovo da poveruje? Koja budala? Može, ima ih - oni koji su zaraženi sifilisom komunističke ideologije!

***

Moramo priznati istinu ona je neprikosnovena! Da li smo napravili bilo kakav značajniji pomak da bi rasvetlili iznenadni nestanak E. F. Florova s kraja ove Povesti? Ne! Kao da se sudbina Ivana de Lemovicie obnavlja pred našim očima, ovoga puta krajem tridesetih u Beogradu. Da li to znači, poštovani čitaoče, da postoje ljudske sudbine koje se s nama poigravaju — ili mi nismo u stanju da ih na najjednostavniji način dešifrujemo?

Ne ostaje nam ništa drugo nego da usmerimo svu pažnju na ličnost koja je, barem za momenat, zaustavila komunističku prošlost i sadašnjost E. F. Florova - i tako ga spasla od njegove sopstvene ideologije, za koju je izgarao tolike godine i koja je pretila da ga proždere. A to je ličnost Isaka Simonoviča Aksakova!

Nesumnjivo da se g. I. S. Aksakov bavio praktičnom magijom putem spiritizma. Nije isključeno (mada iz izložene priče Florova o Aksakovu to se sa sigurnošću ne bi moglo utvrditi), da je I. S. Aksakov pripadao nekom od spoljnih redova Pariškog Orijenta. Ovoj pretpostavci išlo bi u prilog i to što je jedan od članova Aksakovljevog spiritističkog kružoka sir Gilbert Parkeš, koga Pol Nadon navodi kao mogućeg autora manje poznatog masonskog brevijara.

Međutim, da izbegnemo pretpostavke - ono što u slučaju Aksakova možemo da konstatujemo to bi bio njegov sinkretizam, rad na spajanju nauke i religije. Potiranje granica između njih, apsolutni napori da se polja njihovih suština maksimalno približe. Stanje tzv. fluidnog mišljenja između vrlo udaljenih oblasti ljudskih spoznaja kao što su istorija i spiritizam. Slučaj Čede Mijatovića najbolje govori o toj vrsti znanja. U tom smislu je i "Jutro čarobnjaka" od Beržijea i predstavlja neku vrstu biblije u ovakvom načinu razmišljanja.

Aksakov ne dolazi, svi su izgledi, u Beograd da bi spasao svog prijatelja komunistu od komunista. On dolazi kao sinkretista, jedan od zagovornika Novog Doba. Njegove namere su bile da ličnim iskustvom utvrdi ono što je neko, u belom svetu, odavno znao: da li je (ono što je pisano i prepisivano) ostalo, barem u originalnim fragmentima - a što se nazivalo Kremanskim proročanstvom? Ili je I. S. Aksakov, vođen jednim drugim tragom koji mu je ukazan Florovljevim kominternovskim zadatkom da pronađe i ispita Srpsko Biće, došao do svog cilja. U svakom slučaju, Aksakov je došao do anonimnog autora (koji je pripadao redu učenih negde tokom prošloga veka u Srbiji), i koji je svojevremeno objavio 1869. spis pod naslovom: "Beograd 2070".*

Aksakov dolazi do interesantnog zaključka, putem ogleda, da je buduća Evropa bez svojih unutrašnjih granica, buduća evropska država egzistira tako što je povezuju velike reke iz nekoliko njenih središta - sve do Soluna i Jonskog mora!? U tom nekom novom prostoru postoji samo jedna vrsta politike a to je: politika trgovine. Današnji veliki gradovi postaju još veći, ogromni moćni koncerni, jaki i autonomni, slični nekadašnjim državama! Silna potraga za zdravom vodom i hranom čine svaku regiju, u budućnosti, moćnom (u zavisnosti od toga da li ih ima dovoljno i u resursima!), moćnom kao jedno od nekadašnjeg biblijskog carstva!

U Beogradu, po Aksakovljevom dolasku, postoji jedna zagonetka, jedan njen deo - to je srce Aksakovljeve veštine. Taj deo je teško rešiv; Florov ga šire ne objašnjava, za tako nešto nije u stanju, a nismo ni mi. Možemo li zamisliti šta je Aksakov razmišljao dok je posmatrao Florova i njegove muke? Da li je ispred sebe video dete ili idiota?

Na kom je pragu istinskog znanja bio komunista E. F. Florov? I kako je o njegovom znanju sudio I. S. Aksakov?

Kada je bila u pitanju tajna znanja kojom se bavio Aksakov, ruski emigrant iz Pariza, nešto od toga dalo se naslutiti, kao tanušan trag u rubrici crne hronike beogradskog "Vremena", 5. aprila 1938. godine.

"Trgovački pomoćnik S. A., zaposlen u firmi "A. D. Avakumović", kome je brat doskorašnji oficir, nedavno ne jednom veselju, tragično samookončao sopstveni život - juče je oko 11 čas. napravio javni skandal. S. A. je sablaznio javnost svojom golotinjom po ulicama Beograda. Policija je sprečavajući ga u tome grubo intervenisala. Po svemu sudeći, nesrećni trgovački pomoćnik S. A. bio je pod nervnim slomom. Trčao je nag po Terazijama moleći Beograđane da se sklone od sutrašnjeg bombardovanja!? Nag čovek, sišao s uma, koji je uz to širio lažne vesti, morao je biti silom uklonjen s ulica našeg grada."

Čovek iz Crne hronike, o kome je govorio novinski tekst "Vremena", nije bio niko drugi do Aksakovljev izvanredni medij. Ipak, i pored toga što je bio odličan - Aksakovljev medij imao je problem, koji bi se mogao nazvati problemom između događaja i vremena njegovog dešavanja.* Očigledno, mesto dešavanja i tačna vizija nisu bile dovoljne. Tri godine i jedan dan Aksakovljev medij je predvideo mučeništvo Beograda. Pitamo se, kako bi horda reagovala da je stvarno pogodio dan ranije nesreću?

Da li bi ga batinali kao što su ga batinali?

Njih trojica, inspektori beogradska policije, pili su iz malih satiljka rashlađenu šljivovicu na prvom spratu Glavnjače..

"Što se, bre, skide go?" - upita ga jedan od njih; po akcentu se osetilo da je s dna Južne Morave.

"Narod, jedino tako će da čuje, i zbog toga da priča" - odgovorio je, a već je bio prebijen i krvav.

"Dobro, bre, i da bude sutra bombardovanje, šta imaš od toga? Pos'o si, bre, izgubio" - opet mu se obratio onaj s dna Južne Morave.

"Ako spasem jedno dete da ne završi u ruševinama" - odgovori, dok su navukli prema vratima.

"Čekaj!" - dobaci jedan od inspektora žandarmima. "Imaš li želju?"

On ih je za trenutak posmatrao - bili su iskeženi, već dobro pripiti, nazdravljali su jedan drugome, kucajući se satljicima.

"Imam." - reče, - "Da me ne zatvarate u istu ćeliju s komunistima."

Ovog medija Florov je upoznao, negde u oktobru trideset i osme, U jednoj tajanstvenoj beogradskoj kući. Tamo ga je odveo Aksakov u pratnji dvojice mutavaca. U polumračnoj sobi te kuće, nepoznate žene menjale su obloge na pocrnelom telu debelog čoveka, punog krvavih uboja s teškim podlivima zadobijenih udarcima žandarmerijskih palica.

Đavo Efraima Firša Florova

(Apokrif o Beogradskom periodu života E. F. Florova)

Rat je prožderao, kao što smo se uverili, mnoge autore priča o životu E. F. Florova u Beogradu. Ipak, jedna priča, nevelike dužine, dugo je odolevala predratnim i poratnim vremenima. I ona je - tu je bila slična sa množinom sećanja - govorila o tome kako je prikriveni ruski levičar prešao u pravoslavlje. Po ovom apokrifu - Florov je za jedan jedini trenutak doživeo preumljenje i to u onom trenutku kada je ugledao đavola; i tada je (pričalo se uz samovar) potpuno poverovao u Hrista. Dakle, đavo je bio presudan za Florovljev povratak u krilo vere. Do toga dana, u svome životu, bio je agnostik, a po političkom ubeđenju trockista, (Ali, bilo je ljudi iz beogradske bele emigracije, doduše u manjini koji su naslućivali simuliranje trockizma E. F.Florova).

Efraim Firš Florov živeo je u Beogradu kao ruski emigrant, a vodio se na platnom spisku jedne belogardijske firme u Parizu i bio njen trgovački predstavnik u Beogradu. Firma je bila vlasništvo belih oficira vrangelovaca, od kojih je jedan bio odličan, stari Florovljev prijatelj još iz školskih klupa. Taj prijatelj iz Pariza, najmanje jednom godišnje, posećivao ga je ovde u Beogradu. Iako ga je Florov u više navrata predstavljao ruskim krugovima, u vreme sedeljki uz čaj, ipak nikada nikome nije podrobno pričao o tom čoveku, izuzev činjenice da mu je prijatelj trgovac na veliko.

Ali, rekoše: ipak kao da se E. F. Florovu jednom prilikom omaklo, te je izrekao, jedan jedini put, dosta čudnu osobinu svog prijatelja iz Pariza. Naime, prijatelj mu je imao strast izučavanja mrtvih i traženju dodira s njima. Jednom reči, prijatelj je pokazivao interesovanje za spiritizam. Budući da je Florov ovo pomenuo samo jednom, ova primedba, je zaboravljena, ali samo do onog momenta kada je Florov doživeo iznenadno preumljenje.

Dogodilo se to u jednom od prvih jesenjih dana trideset i devete godine.

Prijatelj tek što je doputovao iz Pariza. Sedeli su na osunčanoj, poluotvorenoj verandi dedinjske vile, u kojoj je stanovao E. F. Florov. Pričali su o sasvim običnim stvarima, tek o utiscima koje je prijatelj stekao prilikom putovanja. Bilo je prilično toplo za to doba godine, sa izuzetno slabim vetrom; jaka sunčeva svetlost probijala se kroz, još uvek, lisnate krune drveća u vrtu vile.

Sve vreme, od trenutka kada je seo, zavaljen u vrtnu fotelju od pletenog pruća, prijatelj mu je bio okrenut svojim profilom. Iznad njegovih ramena, Florov je lepo mogao da vidi u daljini okean sunčeve svetlosti, tek tu i tamo po koji porudeli listak u zelenoj krošnji, prelet ptica, bistrinu plavog neba... Negde ispod oluka dosadno cvrčanje vrabaca bilo je jedino što je remetilo ovaj jesenji dan. Onda se, u vazduhu, pojavilo nešto što je stalo da uznemirava Florova. U poluotvorenim vratima verande lebdelo je, spram bljeska svetlosti, nekoliko sitnih insekata malih kao trunje. Ličili su, ili su bili slični vinskim mušicama; onoj vrsti božijih stvorenja koja znaju da se napate na mestima gde se odvija vrenje. Prijatelj ga je nešto zapitao, ali njegov pogled beše prikovan za ogroman, čudovišni oblak insekata koji se pojavio zaklanjajući mu ceo vidik. Onog trena kada je poželeo da upita svoga gosta, da li i on vidi isto - uhvatio ga je užas! Florova je posmatralo neko tuđe, nepoznato i strašno lice koje mu se kezilo.

Florov mahinalno pređe šakom preko čela orošenog znojem. Potom se pažljivo zagleda u čoveka koji je sedeo pored njega - sve je bilo isto, kao i uvek. Lice njegovog prijatelja bilo je opet ono staro: smešilo mu se, očekujući njegov odgovor, dok od onog oblaka insekata ne beše ni traga. Tu, vremenski neverovatno malu, i razumom neobjašnjivu promenu prijateljevog lica Florov je pripisao možda svom telesnom zamoru i igri sunčeve svetlosti. Sav zbunjen zbog slike koju je maločas ugledao, nije uspeo odmah da odgovori. Gost primeti njegovu zbunjenost i ponovi svoje pitanje. Koliko god je bila trgovina u pitanju, toliko je bilo bizarno; pitanje se odnosilo na nekakvu robu već duže vreme prispelu u Beograd, a čiji je istovar čekao na savskim dokovima. Florov, još uvek pod utiskom, promumlao je nešto kao odgovor, ukočeno posmatrajući prijatelja kako obara pogled ka vrhovima svojih cipela, potom naglo prebacuje nogu preko noge. Po pokretima stopala u cipeli na prekrštenoj nozi — domaćinu se ote utisak da njegov gost želi da mu skrene pažnju na svoje cipele po poslednjoj pariškoj modi. Ali, Florov se zaprepasti njihovom veličinom. Njegov prijatelj nije bio visok čovek, jedva negde srednjega rasta, a gle, zaprepastilo je Florova, cipele su mi bile velike kao dečiji grobovi!? Sav užasnut, pomislio je: "Ovo nije moj prijatelj iz detinjstva, tamo još iz Odese! U ovome što sedi ispred mene se krije! Ukrao je lik mog prijatelja! Samo da ga ne pogledam!" Florov se očajno upinjao, ali mu je bilo jasno da neće uspeti u tome - da će morati da ga pogleda.

I tada, Florov ugleda nešto nepojmljivo strašnije: jedan ogroman, nabubreo, pun gnoja, čir! Samo oči, sa izbuljenim zenicama koje kao da su želele nešto da kažu, bilo je jedino što je ostalo od lobanje njegovog prijatelja - sve ostalo je bio taj ogavni čir. Florov zaurla od straha i izlete iz vile, u koju se nikada više nije vratio. Nije bio jedini koji je nestao - ni njegovom posetiocu niko nije mogao tih dana, da uđe u trag.

*

Možda je E. F. Florov samo, barem na trenutak, video suštinu svoga dugogodišnjeg prijatelja? Ili se, ipak, neko sakrio iza tog lika koji je pripadao i Florovljevom odeškom detinjstvu? Kako se naziva to biće kome uspeva tako brza i takvoga lika prerušavanja? Ili je to, ipak, bila samo Florovljeva bolest (onako kako su retki tvrdili gradeći svojom pričom ovaj apokrif), prouzrokovana blizinom Berijinih agenata koji su došli ovde, u Beograd, po glavu V. F. Florova? Istinit odgovor ostaće tajna.

No, kako i najveća izmišljotina sadrži u sebi zrno istine ona je slučaju E. F. Florova ležala u onome što se događalo posle njegovog iznenadnog nestanka. Naime, datum ovog događaja u dedinjskoj vili približno je tačan: krajem septembra te 1939. ruska emigracija u Beogradu imala je izvesne sudske probleme oko preuzimanja i nasledstva svega onoga što je preostalo iza Efraima F. Florova. Ali, vremenom, i priča o tome je izbledela i postala nevažna.

Kasnije kroz godinu-dve, sve o životu Efraima Firša Florova nestalo je kao trun u prašini svetske istorije. Nestali su i oni koji su pričali ovaj apokrif o njegovom životu, ali i oni kojima je bio pripovedan.

*

Međutim, kasnih osamdesetih godina, priča jednog starijeg lekara u penziji - na sraman način vlasnika jedne vile na Dedinju - kako je znao sam da ovo nekoliko puta ponovi - ukazala je na golu činjenicu da kada je Florov bio u pitanju ni vremenom ništa ne može da se izgubi! Istina o Florovu bila je tajanstvena kao vreme. Pronašla je, samo njoj znane, podzemne staze i izbila je na svetlost dana onog trenutka kada se teška, kaljava zelena kamiončina zaustavila pred kapijom vile i iz nje izašla partizanska porodica na Dedinju 1945.

Otac, tadašnjeg dečaka a osamdesetih lekara u penziji, bio je pripadnik viših činova Titove partizanske vojske. Bio je to, prema rečima starog lekara, po svojoj prirodi prek i osion čovek. Posedovao je onaj naboj ideološke mržnje spram drugih, koja se mogla graničiti samo sa komunističkim ludilom. Njih troje - on, majka i otac - zatekli su u vili samo jednu staricu. Njenog muža i oba sina komunisti su streljali čim su ušli u Beograd. Mora da je starica već pod nemačkom okupacijom pokazivala znake dementnosti - tako da ju je smrt najbližih dotukla, samo se smešila. Retko je govorila, a kada bi progovorila bila bi uvek jedna iste rečenica: "Hvala lepo, vrlo ste ljubazni". Svojevremeno, sve do njegove starosti, lekar je ulagao napore da sazna razloge streljanja staričinog supruga i dece, ali nikada nije saznao pravi razlog njihove smrti za čitav niz državnih službi oni su bili nepoznati.

Starica je prezimila tu prvu partizansku zimu na Dedinju, u letnjoj zastakljenoj baštenskoj kućici, koja je imala formu hladnjaka. Često je stajala u njenim vratima, sa smeškom na usnama koji je plovio u neke bezmerne daljine. Ponekad bi, ali ne namerno, mladi partizanski par zaboravio (usled prečih partijskih poslova) da pruži nešto hrane starici. No, ona, čim bi je dobila, smeškajući se zahvaljivala je onom svojom rečenicom: "Hvala lepo, vrlo ste ljubazni".

Tako je to bilo do drugog proleća, posle rata, onda je komesar partizanskih jedinica sredio da prime staricu u dom. Smeškala se idući prema kapiji vile s dva zavežljaja u rukama. Išla je sitnim, kao u deteta, koračićima prema kapiji. "Hvala lepo, vrlo ste ljubazni" - uspela je da dobaci preko svog ramena, pre nego što je s pratnjom nestala u kapiji.

Ta slika starice koja odlazi godinama je proganjala lekara kroz celi život.

Ali, ne oduvek. Starica je otišla sa dva zavežljaja; u jednom su bile njene prnje, a u drugom zavežljaju bilo je nekoliko knjiga. Za njih je lekar saznao nekih desetak godina kasnije pošto je starica stupila u dom za stara lica. Bilo je to tek onih meseci kada je stupio na posao kao mlad lekar-stažista. Administracija doma osećala se obaveznom da ih vrati porodici iz koje je starica došla. Knjige su bile jedino što je ostalo iza nje, kao da de starica bila deo porodice i iz svoje smrti odlučivala sa tom svojom zaostavštinom, o daljoj sreći porodice. Nekako tih meseci (po prispeću, zaista čudnih knjiga, videćemo kasnije), mladi lekar se oženio. Supruga mu je bila koleginica s posla, s kojom je dobio posle dve godine dvoje dece. Ali deca, jedno u petoj, a drugo u četvrtoj, dobijaju dečiju paralizu i umiru. Žena se odaje alkoholu i u pripitom stanju se podvija svakome i gde stigne - da bi ga na kraju napustila. Ubrzo, posle toga, umiru mu i roditelji. Još uvek mlad, lekar veruje u život, i ponovo se ženi. Međutim, otkriva da rezus-faktor ovaj drugi brak čini bezdetnim i njega zahvata val melanholije. Kako demon melanholije, zvani Uninije, mesecima opseda njegovu svest prizivajući legione sebi sličnih - mladi lekar postaje svestan da je rob samoće s osećanjem da je živ zakopan u grobu.

Nisu prošle ni nepune dve godine u drugom braku, a druga žena je zatražila razvod braka i dobila ga.

Tek sada, mladi lekar (i pored svega još uvek se tako osećao), postaje svestan pustoši u koju mu je život zapao. Sve češće je u mišlju sa staricom i otetom vilom, roditeljima koji su se bavili ratom i partizanštinom, kao da mir nikada nije ni došao. Dovoljno je bilo da samo sklopi očne kapke, a najružnije i najneprijatnije iz njegove prošlosti bi mu izronilo pred očima. Mrtva deca, dani sreće sa njima i prvom ženom, koja je bila prava lepotica, sve to najlepše bivalo je sve bleđe i bleđe.

Kao da mu je nekakva nemerljiva sila otimala ono najlepše iz prošlosti! A onda je njegovim životom zavladala starica, i danju i noću, tamo negde s kraja pedesetih godina - samo je nju video i čuo, i u snu i na javi. Puno puta je vidi: ide sitnim, dečijim koracima stazama između cveća, okreće mu se licem i veli: "Hvala lepo, vrlo ste ljubazni." Pojavljivala se svuda po dvorištu vile, oko zastakljenog hladnjaka, ulazila u kuću, pela se na tavan uskim stepeništem - uvek sa onim njenim smeškom. Tako se to godinama nastavilo. Čuo je šumove, korake, vrata po sobama su se otvarala i zatvarala a u kući nikoga živog nije bilo sem njega. Lekar se osamio, a ljudi su se otuđili od njega, nije imao prijatelja - smatrali su ga poludelim čovekom iz uklete dedinjske vile. Bila je naseljena duhovima umrlih. Neko vreme nije verovao u to, a onda je poželeo da vidi svoju mrtvu decu. Ali njegova deca, iz smrti, nisu se pojavljivala. Umesto njih - pojavila su se nečija tuđa deca.

U sumraku letnjeg popodneva, posle žestoke dnevne vreline, zalivao je ruže u vrtu vile. Iznenada je začuo škripu šarki na kapiji. Ko bi to mogao da bude, ovde godinama niko nije ulazio - prošlo mu je pitanje kroz svest. Podigao je pogled i u kapiji ugledao decu. Munjevitu radost, zamenila je tuga - deca nisu bila njegova. Predvodila ih je starica sa smeškom, ali kakav je to bio osmeh sreće na njenom licu!? Širok, pun milja i svetlosti koja kao da je zračila iz njenih zenica. Dva dečaka, koja nisu mogla imati više od sedamnaest-osamnaest godina, zastala su na kapiji, kao da ih je zbunilo prisustvo nepoznatog čoveka u godinama koji je zalivao ruže. Starica je zastala kraj njega, posmatrajući ga onim svojim širokim osmehom i zenicama, iz kojih kao da mu je saopštavala: Evo, pronašla sam svoju decu, odveli su ih daleko. Sada ih dovodim kući. Hvala lepo, vrlo ste ljubazni.

*

Popeli smo se, zajedno sa starim lekarom, na prostrani tavan njegove, kako je ponavljao, nezakonito stečene vile koja je jedini uzrok njegove proklete, usamljene od svih i napuštene, sudbine. Na tavanu - za koga ne bismo mogli reći da nije bio u haosu nabacanih stvari - jedan njegov ugao bio je savršeno namešten. Svetlost dana curila je u tavan ispod crepnog krova vile sve jače kako se klonilo sunce zapadu. Padajući koso na onaj tavanski, prašnjavi krš od nabacanih stvari činila ga je još mračnijim i haotičnijim. Međutim, nad nameštenim uglom tavana lebdela, je, u odblesku, čineći zagonetnu igru svetlosti i senke. Taj neobični oreol lebdeo je polumračnim uglom tavana - iznad malog, okruglog baštenskog stočića zastrtog ogromnim crnim, heklanim miljeom na kome su bljeskale ogromne izvezene crvene ruže. Kraći komadi obrubljenog bordo somota zastirali su male stolice sa elipsastim naslonima.

Ipak, kao da je najviše svetlosti bilo na knjigama. Bile su nešto veće debljine od običnih brošura, ali su imale rikne sa odštampanim naslovima i imenima autora. Bilo ih je šest. Delovale su, odozgo na stočiću, razbacane kao da ih je neko tek časak ranije čitao pa brzo sklopio korice i nestao. Između greda, i samog ugla tavana, visile su tanke zavese svetlo ljubičaste boje, lagano se njišući na slaboj promaji tavana iznad stočića s tim knjigama.

"Jedne noći, sanjao sam da treba ovako da opremim ovaj ćošak tavana, a da na stočić stavim ove knjige. Možda u njima leži tajna mog prokletstva, ko zna?" - prošaptao je umorno stari lekar, "To su knjige koje je starica ponela sa sobom u starački dom i koje su vraćene posle njene smrti. Godinama su ležale bačene ovde na tavanu."

Stranice su ispuštale slatkost, omamljujući miris, a korice su bile prepune fleka boje svetle umbre. Stranice svih šest knjiga imale su bolesno žutilo. Od njih šest, dve knjige su bile odštampane na geštetneru, a ipak su i one imale propisne rikne. Budući da su štampane u više desetina primeraka (veličine njihovog tiraža nije bila naznačena), razlivena štamparska boja delimično je oštetila njihove redove. Starac spusti dlanove na njih i u zenicama mu zablista svetlost.

"Kada mi je izuzetno teško, kao što je to danas" - reče. "Popnem se ovde, Dok ih posmatram i čitam, kao da me spašavaju od samoće. Tada vidim i znam što drugi ne vidi i ne zna. Poneki put ih osećam, kao da su živa bića. Ovo što sam rekao, izgleda ludo ali je tako" - reče stari lekar i podiže jednu, štampanu na geštetneru. Imala je naslov: "Beograd 2070".

"Izvučena je na ručnom geštetneru" - nastavi starac - "a prvi put je objavljena kao novinski tekst u "Kalendaru Srpske Omladine" za 1869. godinu. Dvadeset i druge, posle Prvog svetskog rata, štampana je u ovom obliku i skrivana po raznim depoima. Čak je i jedan osnivač Če-ke, kasnije kao agent Ka-ge-bea, bio na zadatku trideset i osme ovde u Beogradu s namerom da dođe do nje. Tog Rusa - koji je u stvari bio trostruki agent, radio je za Kominternu, Trockog i belogardejce - spasle su ove dve knjige. Da nije bilo njih, Rus ne bi preživeo rat niti četrdeset osmu" - i starac udari šakom po drugoj. - ^"Ako prva govori o Beogradu u Evropi bez granica, sveopštoj trgovini i vladavini Svetske banke, druga govori o pobedi Tita na ovim prostorima. O tome da je znao mnogo više od svojih protivnika."

*

I druga je bila odštampana na geštetneru, takođe nije imala visinu tiraža, niti je imala ime autora, Ako se izuzmu inicijali (ostajali su i na njenoj rikni), bila je anonimna. Njen naslov je glasio: "Da li je J. B. Tito došao do potpunog rukopisa kremanskog proročanstva"

Knjiga je imala samo dva podatka u ovom impresumu, ako se to moglo nazvati tako: dve kratke, munjevite informacije štampane na dnu poslednje, požutele stranice — Slovenska Bistrica, 1944. god.

U prvim redovima svoje nevelike rasprave autor - koji je očigledno na najzapadnijem delu fronta Jugoslavije tog vremena i pripada antikomunističkim vojnim formacijama - pita se zašto član visoke svetske komunističke lože, sa pseudonimom J. B. Tito, dok još uvek rat nije završen ubrzano ruši nekoliko starijih kuća, građenih još u devetnaestom veku, u centru Užica i gradi Dom sa baštom svojoj srboubilačkoj bandi? Zbog toga - odgovara anonimni autor - što zna ono što i ja.

Potom, u sledećim redovima, prelazi na ličnu sudbinu, rekli bismo, u Ogledalu krvave istorije koja je zatekla Srbe!

"Moram na svaki način" - nastavlja anonimni autor ovog Spisa, - "da pređem u Austriju. Pri tom treba izbegavati najmanji susret se engleskim pacerima. Dalji kontakti s Nemcima su takođe pogubni! Ne samo što gube, oni će biti, kako je rečeno, preorani i podeljeni.

Da li bi vredelo da opomenem sve srpske mučenike oko sebe? Da li bi mi poverovali? Ako im kažem ko su Englezi u ovom ratu? I šta čeka Srbe ako im se ovde, na granici s Austrijom, predaju? Ako im kažem čiji čovek sada vodi komunističke horde po Srbiji, strelja i zatire Šumadiju, da li će mi poverovati? Ne. To ne bi vredelo - većina, u istoriji uvek ima osobine horde i teško spoznaje. Trenutno, za ove srpske mučenike oko mene — Englezi su saveznici u borbi protiv komunizma! Kakva zabluda! Politika ima strašnu, paklenu omamu: poseduje privid prostote i jednostavnosti! Ona u svojim dubinama sadrži prave namere!"

*

Dalje anonimni autor zamišlja sebe (dok opominje ostatke srpskih boraca), kako ga hvataju, kao ludog, na sredini logora i predaju engleskoj komandi. Ostaje zamagljeno pitanje - čega se on to boji? Ipak, ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste činjenica kojom nam, ovaj autor, otkriva tužnu sudbinu nekoliko starih zgrada u centru Užica. Jedna od njih, sagrađena još u XIX veku, početkom sedamdesetih godina, dolazi u posed užičkog prote Popovića, inače političkog protivnika Obrenovića i kuma kremanskog prote Zaharija Zaharića, takođe protivnika Obrenovića. Kako je gonjenje Kremanskog Proročanstva bivalo sve veće - vlast je preko doušnika došla do saznanja da je kum Tarabića, sveštenik Zaharije Zaharić, zabeležio sva svoja sveža sećanja na proroštvo Miloša i Mitra Tarabića, strica i sinovca - prota Zaharije odluči da preda te svoje rukopise, na pergamentu u staklu nalivenom uljem, svome kumu, užičkom svešteniku Popoviću. Ovaj zakopa te rukopise negde u samoj (ili u njenoj blizini?) kući... Tek tada se pokrenula lavina mistifikacije koja traje sve do današnjih dana. Na kom je mestu rukopis pothranjen? Ispod praga kuće užičkog prote ili negde u njenim temeljima? Možda negde u dvorištu? Ili je ukopan negde u podrumu zaista prostrane kuće?

Onda su se pojavili srpski komunisti u srpskoj istoriji. Titove sluge dale su predlog gazdi da se Kremansko pronađe. Ili je Tito, odavno iniciran, želeo da dođe do njega? (Svejedno, zar Hitler nije vršio potragu za Gralom?) Tako da se ološ komunistička dala u potragu - preorali su tu gradsku užičku četvrt. Nekoliko stotina kvadratnih metara trebalo je da bude betonirano za baštu u toj komunističkoj pećini zvanoj Dom krvave jeneje.

Da li su zverine tom prilikom došle do srpskog Bića? Sudeći po belim odelima feldmaršala, svim njegovim ženama (obilje kurvarstva) , njegovim jahtama i vilama ima indicija da jesu — ali po samoj njegovoj smrti, tog krvavog samozvanca, kao da se nisu dočepali Kremanskog izvora večnosti...*

***

Otprilike, ovde se iscrpljuje ovo zanimljivo tumačenje dolaska vladavine Tita anonimnog autora iz ratne Ilirske Bistrice, mada i dalje ostaje otvorena zagonetka različitosti vizije o Crvenobradom vladaru, koju su imali Kremanci, od onih koje su imali proroci Zapadne Evrope.

Stari lekar sa Dedinja posedovao je na svom tavanu, od šest knjiga, još jednu štampanu na srpskom jeziku. Objavljena je u Parizu 1938. g., kod izdavača "Berlemona". Knjiga je nosila naslov: "PET STOTINA GODINA ZABLUDE O PODVIGU MILOŠA OBILIĆA". Iza inicijala autora ove knjige Č. M. krilo se ime Čedomira Mijatovića. Autor je objavio ovu knjigu u povodu i u čast pet stotina i pedeset godina od Kosovskog boja, koja je padala sledeće 1939. god.

Šta je bio stvarni razlog da se jedan ovakav čovek, koji de sav potonuo u izučavanju spiritizma, opredeli za ovu, prevashodno, istorijsku temu? Nije moguće da je jedini uzrok bila samo puka činjenica jednog obeležavanja godišnjice?

Po Č. M. povod je bio događaj koji se stotinama godina zloupotrebljavao u arkanskoj politici. Podvig Miloša Obilića koristio je za odvođenje srpskog mesa na ratne klanice kojima se ni broja ne zna! U svom daljem izlaganju Č. M. obrazlaže kako je, u istinu, M, Obilić prišao Muratu pod čador. Tom prilikom on nije pobio „sedam 'iljad' Turak' - ovo "sedam hiljada pobijenih Turaka"' je arkanijska šifra; to stvara emocionalno ludilo i srljanje kroz istoriju! Isti autor tvrdi da se vrhunac ovakve arkanske politike završava takozvanim korisnim budalama u politici — oni su, među Srbima, napravili najveću srpsku grobnicu iz najboljih pobuda, snova i ideja, a ta grobnica zove se Jugoslavija. Ako se izuzme mučeništvo korisnih budala (ovoga puta Č. M. ih je izuzeo) i nesrećnih dečaka iz Mlade Bosne — za ovog autora prva velika Korisna budala u svome vremenu bio je Svetislav Hođera. On je stvorio Nacionalnu stranku Jugoslovena (tačnije, umislio da ju je stvorio!), kasnije nazvanu Borbaši. Do njegove pojave u srpskoj politici i pojave njegovih Borbaša možda je postojala nada da Srbi dođu sebi i otkriju suštinu grobnice u koju su sami sebe gurali!

Ovo nisu bili jedini primeri Č(edomira) M(ijatovića) u njegovoj raspravi Arkansko s korisnim budalama u nevelikom istorijskom ogledu o Milošu Obiliću.

Međutim, ono što je bunilo i izazivalo najveće podozrenje kod starog lekara s Dedinja - bile su ostale tri knjige. One su bile objavljene na španskom, ali u Lionu, sa datumom 1899. godine. Predgovor obnovljenom izdanju (Sevilja, 1933. god.) napisao je. Čedomir Mijatović!? Prema priznanju samog starca - knjige su bile nadahnute eshatološkim; posvuda na njihovim stranama vrvelo je o Kraju vremena!? Kako mu je španski bio apsolutno nepoznat, uspeo je da skunatori nešto prevoda tako što je prepisivao rukom čitave pasuse i sa njima obijao tuđe pragove tražeći prevodioce. Zapalo mu je za oko par izdvojenih redova u kojima Č. M. komentariše prvo izdanje knjige iz Liona: Knjiga, u ovom izdanju, bila je posvećena državi (i njenom imenu), koja će se tek pojaviti u ljudskoj istoriji (inače je nekada bila drevno kraljevstvo Akvitanije) i koja će se zvati Akvitanija. U njoj će se govoriti jezikom koji je mešavina engleskog i romanskog jezika!? Marselj i Lion biće veliki centri moći te buduće države, koja će zahvatati osim delova današnje Francuske, delove Španije, Italije i Bliskog Istoka! "Pa, ta Akvitanija je sva u granicama i, po mapama životnih putovanja autora ove knjige Rajmonda Lila!?" - uzvikuje pisac predgovora ove knjige Čedomir Mijatović.

Lionsko izdanje knjige "Novi život mrtvih", objavljeno iz 1899. prema srednjovekovnim rukopisima Rajmonda Lila, Čedomir Mijatović je obnovio, sad već daleke, 1933. godine u Sevilji zajedno sa grupom spiritista okupljenim oko izdavača "Berlemona". Zašto se taj, u internacionalnim krugovima spiritizma, poznati istraživač ovog fenomena opredelio za ovaj način - da putem izdavaštva upozna širu javnost sa svojim učenjem? Prema onome kako je Č. M. izložio svoje ideje u predgovoru ovoj Lilovoj knjizi, učinio je to iz najmanje dva razloga:

Prvi je buduća sudbina Katalonije unutar prostora nove silne države Akvitanije, a drugi razlog je ležao u samom učenju spiritizma, jer, kako je sam tvrdio, poreklom je bio negde od Požarevca. Deo njegove familije, po majčinoj liniji, bio je vlaškog porekla (Č. M. je nešto slično pronašao i u poreklu Drage Mašin).

"Mrtvi ne miruju, vraćaju se da prime i razduže svoje dugove stečene ovde, na Zemlji" - beleži u predgovoru Č. Mijatović. "Na pravdi Boga ubijen je bračni par Obrenovića — i oni će se brzo vratiti; u odnosu na Večnost šta je stotinu ljudskih godina? Ubijeni su na samom početku dvadesetog veka , vratiće se na sam njegov kraj, i biće iz Požarevca. Trgovaće oni srpskim mesom - oka njegova biće budzašto, do pet para!"

Preostale dve knjige bile su objavljene na francuskom. Njihov sadržaj je govorio o spiritizmu kao novoj svetskoj religiji. O besmrtnosti ljudske duše i o Ustajanju iz mrtvih. Ali, ukoliko bismo stali da razmatramo temu kako spiritizam vidi Ustajanje iz mrtvih - to bi nas odvelo u niz religijsko-filosofskih i naučnih razglabanja, o nečemu što nema direktne veze sa našom pričom.

*

Neko bi se zapitao, poštovani čitaoče, gde je u svemu ovome Efraim Firš Florov!? Svuda! Nema beline, ni u jednoj od tih šest knjiga, a da na njihovim marginama nema komentara E. F. Florova. Sva je istina, čitajući te beleške sa strane, da je E. F. Florov bio sefardskog porekla — činjenica da je znao španski i francuski i da je rođen u Odesi još uvek ne moraju da idu u prilog toj pretpostavci. Ali ako je Florov ostavio kraću belešku, na španskom, o kabali - onda ne bi trebalo sumnjati u njegovo poreklo.

Beleške je pravio i stari dedinjski lekar. One su bile pune straha, stida i očaja. Na belini jedne stranice stoji ispisano: "Stid me je što sam na tuđem. Da imam gde, otišao bih iz ove kuće. Lično, nisam nikome ništa oteo." - U potpisu su stajali inicijali njegovog imena. (Pre nego što će nam pokazati te knjige, stari lekar nas je zamolio da ostane anoniman.)

Ono zbog čega je starac osećao neizmeran strah - bila je jedna Florovljeva beleška iz 1938. Govorila je o Florovljevoj nameri da se dočepa najudaljenijeg kontinenta kako bi spasao svoje potomstvo od ratova, gladi i komunizma... Starca je užasavala činjenica da je u ovoj vili stanovao Efraim Firš Florov, pre Drugog svetskog rata; i da je vila tada bila u vlasništvu jednog salonskog komuniste - čiju su porodicu njegovi roditelji, komunistički komesari iz šume, po svršetku rata likvidirali, a staricu smestili u dom! Čudan, neobjašnjiv strah kod starca su izazivale knjige sa tavana vile, mada ga je, u isto vreme, nešto vezivalo za njih... Mogao ih je zapaliti, baciti ili prodati - pa ipak, nije to učinio. Naprotiv, sve je uradio da se one svakodnevno nalaze pred njegovim očima. Jednostavno - kao što je jednom prilikom priznao - knjige su za njega bile kao živa bića!

Jedno vreme, pokušavao je iz dana u dan da nađe prevodioca za njih. Ali niko nije želeo da pristane na uslove koje je postavljao stari lekar. Starac je želeo da se knjige na španskom prevode kod njega u vili na Dedinju. Po dogovoru, prevodilac bi trebalo da dolazi u vilu i pod starčevim budnim okom prevodi. Svi su ovo tumačili kao neku vrstu uvrede, unapred izraženu sumnju da će biti kradljivci retkih knjiga. Tako je to bilo sa prevodiocima - sve do onoga dana kada se u dedinjskoj vili, pojavila gospođica G. Ć.

Starac je pažljivo osmotri. Drhtao je od straha, ovoga puta zbog prevodioca koji je pristajao na njegove uslove - na ono na šta niko nije želeo! "Ovde ste, jer ako izađu ove knjige odavde ja ću umreti"- reče joj.

Ona klimnu glavom i nasmeši se.

***

Kao što rekosmo, beleške je pravio i dedinjski lekar - bio je to jedini trag pred njegovu končinu. Idući tragom tih beležaka polako smo se primakli konačnom smislu Spisa Rajmonda Lila u kome je, poslednja stepenica, tajanstveni nestanak Efraima Firša Florova iz Beograda 1938.

"Sve je bilo ispunjeno maglom, tog dana u poznu jesen osamdeset i prve - počinjao je ovim rečima kraći Zapis starca. "Nije bilo ničeg; ni moje bašte, ni Dedinja, ni Beograda. Ništa. Samo magla. Nije bilo čak ni mene. U toj prokletoj magli jedva sam nazirao staru, kvrgavu smreču, koju je otac svojevremeno zasadio da ga podseća na njegova brda. Oduvek je ona bila jedini ostatak onoga što je on uistinu i bio. U rukama sam držao duži komad konopca za veš. Na jednom kraju napravio sam omču. Bio sam spreman. Magla je bila nepodnošljiva. Legioni i legioni demona zemlje i podnebesja žalili su prvu jesen Njegove smrti. Tako su se svetili ljudima, koji su počinjali da zaboravljaju zlo."

Kao što se da videti, s početka ovog Zapisa, starcu nije manjkalo umornog, na smrt bolesnog, ali i dosadnog, nihilizma. Da li je bio samo u pitanju njegov život i njegova sudbina? Kilometrima unaokolo sveštenička noga nije kročila, niti je na komunističkom Dedinju bilo blagodati Duha Svetoga! Stari lekar je odavno bio demonoiman i, očigledno, nameravao je da izvrši samoubistvo. Ali u tom momentu se nešto ključno dogodilo; nešto što je bilo važno za njegov dalji život. O tome je stari lekar napisao: "Šta je moglo da se vidi u toj prokletoj beogradskoj magli bez daška košave? U vrhu bašte stajao je kip malog krilatog anđela, duge kose pale na ramena. Trebalo je da me začudi kako sam ga jasno ugledao u onoj magli, ali nije... Posiveo od vremena, obrastao mahovinom i pavitinom. Stajao je tu kao tužna uspomena njegovog stvarnog vlasnika i njegovu nekadašnju ljubav prema lažnom vrtnom vajarstvu davnih tridesetih godina. Jednog okrnjenog krila, koje je štrčalo kao mali ružni patrljak, s jednom rukom koja nije imala prste — mali baštenski anđeo ličio je na nekakvog stvora koji je odavno izgubio smisao sopstvenog postojanja. Rekoh - u magli jedva da sam video uže u sopstvenim rukama — kip se zabeleo kao sneg; pojavilo se nešto slično belom ognju, koji se u momentu ugasio... Sledećeg momenta ugledao sam devojku plave duge kose - svu u belom! Nešto mi je govorila, nisam je čuo; podigla je ruku dajući mi znak da joj priđem. Krenuo sam prema njoj - nisam osećao strah, jedino osećanje koje sam imao bila je velika radoznalost. Ali, užasno sporo sam se kretao; osećao sam bol i tugu zbog sopstvene sporosti! Bio sam očajan. Uložio sam svu svoju telesnu snagu da krenem brže — činilo mi se da mogu da poletim, ali bio sam nedopustivo spor, a ona je bila tako lepa i nešto mi je pričala a da ja to nisam čuo! Prilazio sam joj sporo, vrlo sporo, kao paralitičar kome je uspelo da prohoda! I, tog trenutka, učinilo mi se da čujem nešto od onoga što mi je pričala... Ne, još uvek nisam bio dovoljno blizu nje ali sam čuo njene reči, koje kao da je magla gutala. Ni to slabašnih reči što je doprlo do mene nije umanjilo moju tugu, niti je ubrzalo moj hod. Naprotiv, to što sam čuo samo je još više pojačalo moj očaj! Čuo sam - ali smisao tih reči nisam mogao da dokučim! Kao da mi je rekla nešto o srpskim komunistima, ili o srpskom narodu, ili o nekoj nadi, velikoj, sveopštoj koju su srpski kesaroši izneverili, ili je to bilo o srpskoj krvi i srpskom mesu za nekoga ... Za koga? Upinjao sam se da joj priđem - bila je tu ta prelepa devojka sva u belom - i da povežem smisao njenih reči. Jasno sam video smešak na njenom prelepom blještavom licu. Nije bilo nikakve sumnje - bilo je to lice anđela!

Postao sam svestan svog položaja onog momenta kada sam osetio hladnoću kamena. Klečao sam, sav u suzama, sa malim baštenskim anđelom u zagrljaju. Shvatio sam da je mala kamena nakaza, odlomljenog krila i bez prstiju jedino blisko što mi, je preostalo u mom pustošnom životu, u tuđoj kući koju je, svojevremeno, krvavo prisvojio mladi partizanski par. Hladan kamen, opor miris vlažne mahovine, tamne blatnjave zenice anđela - tako blizu moga lica; sva nežnost koja je preostala onome na čiju glavu je palo prokletstvo dedinjske partizanštine. Bio sam čovek kome su deca poumirala, koga su žene napustile, kuća zatrla, ljudi zaboravili, u svakom slučaju neko kome je vreme isteklo. Život mi, je prošao u svetu bez Boga - šta bih ja radio bez mog malog, hladnog i vlažnog kumira? Čvrsto sam ga zagrlio, još uvek sam bio ia kolenima pred njim; i ja, i baštenski anđeo bili smo zasuti maglom velikom i teškom kao Strašni sud. Nisam smeo da okrenem glavu; ščepao me je neopisiv strah - imao sam gadan osećaj da me neko, u onoj silnoj magli, pomno posmatra sa praga moga sopstvenog doma."

Beleška o piscu

Slaven Radovanović je rođen u Valjevu 1947.

Prozu objavljuje od 1968. god po književnim listovima i časopisima širom nekadašnje, i današnje, Jugoslavije. Radio je i na filmu (kao scenarista). Autor je i radio drama. Živi u Valjevu kao profesionalni pisac.

Objavljene knjige (štampana izdanja)

Letopis Tešnjarski, 1975. "Prosveta", Beograd.

Kremanska ruža, 1982. "Milić - Rakić^", Valjevo.

Kolubara na nebu, 1983. SKZ, Beograd.

Kremanska Ruža (proširena; izdanje II), -"Sfairos", Beograd, 1988.

Obrnuta Crkva, Književna zajednica N. Sada, 1990.

Povest o spisu Rajmonda Lila, NOLIT, Beograd 2001.

Objavljene knjige (Digitalna izdanja)

Sabrana dela na kompakt disku, kao i na Internetu na "Projektu Rastko" septembar-oktobar 2001. (u po dva izdanja - ćirilica i latinica)

Letopis Tešnjarski

Kremanska ruža

Kolubara na nebu

Obrnuta Crkva

Povest o spisu Rajmonda Lila

Filmovi:

Scenarista u filmskim projektima - Atoski vrtovi, Singidunum, Beograd, 1989/90.

Nečista krv, Vranje - Filmski Atelje, Beograd, 1992/3.

Zastupljen je u nekoliko autorskih antologija proze. U Izboru je Jugoslovenske priče, školska lektira (za 8. razr., knj. 12), Beograd, 1979/80

Nagrade:

Književna nagrada "Mladosti"' za neobjavljenu priču, 1972.

Za scenario, Vrnjačka Banja, 1994.