Бранко
ПиргићЕнигматска
прозаОбјављено у: ревија
"Колубара", Ваљево, бр. 110, 2003.Спољни поглед на овај роман упућује
на неколико сила и "притисака" који су битно утицали на формирање тог текста.
Ту пре свега мислим на негативне а снажне идеолошке притиске које смо на овим
просторима имали у последњих 50-так, а нарочито задњих 15-так година... Терор,
дакле, историје који је деформисао много шта у нама. Видећемо, уосталом, какав
је ауторов став о томе кроз приповедање. Треба поменути и снажан уплив постмодерне
поетике у Славенов прозни поступак - не кажем виђење и доживљај света - већ прозни
поступак. Постоји и један снажан притисак духа паланке који је утицао не
само на начин писања већ и на начин на који је аутор инкорпорирао и "прерадио"
одређене митологеме које владају на свим нашим просторима. Овде бих истакао једну
од најснажније присутних у Радовановићевом делу: то је митологија о завери. Када
су једном Казанцакиса питали - има ли ишта прече од Истине, одговорио је да има
и да је то легенда. Верујем да би се са овом опаском сложио Радовановић. И он
ће у једној прилици рећи да митско види "као механизам да се оправда људска судбина
као склоп једног свеопштег недељивог космичког пулсирања". Ово пулсирање, додајем,
везано је (како ја то разумем, а што произилази из "Повести") за Биће... Биће
Србије је, по приповедачу, угрожено на много начина и различитим конспиролошким
стратегијама. Пишући овај свој роман - а и претходне: "Креманску ружу" и "Обрнуту
цркву" - Славен Радовановић покушава да кроз митолошке и архетипске ознаке разобличи
зло у свету. Али зло је овде толико узело маха и тако се разгранало да је постало
- будући део свакодневља - банално, нешто на шта смо огуглали и у односу на шта
смо постали равнодушни... Па је и зло које је "прешло" у Радовановићев роман изгубило
на енергији будући да у самој реалности "одрађује'' много посла. Доста се
овај роман наслања на онај корпус идеја које је француски историчар Раул Жирарде
објединио синтагмом имагинарно у политици. Он ће у својој студији"Политички
митови и митологије" рећи:"Наша политичка култура носи дубоке трагове толиких
позива, говора и пророчанских најава лишених наизглед сваке рационалности"...
Сасвим је очигледно да је политичке потребе током два последња века европске историје
пратила зачуђујуће снажна митолошка узаврелост. Раскринкавање кобне завере којој
је циљ да народе потчини наопаким и мрачним силама; чежња за прохујалим Златним
добом и повратком изгубљене среће; искупитељска револуција која ће човечанство
увести у последњу фазу његове историје а то је владавина правде и благостања;
призивање вође-спаситеља који ће вратити ред и мир или пак повести нацију у нове
и величанствене походе... Тема завере је дакле мобилишућа и многоструко провоцира
имагинацију, пуни енергијама Радовановићеву поетску лабораторију. Кад на ово додамо
и ауторову евидентну опседнутост окултном литературом, паралитерарним подацима,
повестима о техникама владања светом и начинима на који се реализује жудња за
моћи, опседнутост борбом добра и зла кроз историју - добићемо једну"мапу" на којој
би се могла сместити и Радовановићева прича. Један фон на коме израња његова поетика.
Треба ли додати да на идеолошком, али и верском плану, он стоји на тлу православља
и из те идеосфере црпи метафизичке енергије које он сам не доводи у питање и из
којих излива истине око којих, по њему, нема расправе. "Повест", отуд ваља схватити
и као скромни прилог тим истинама. Или, ближе, тој истини у роману одређеној речју
- Биће. Отуд ваља схватити и појаву, додуше провучену кроз литерарну призму каталонског
филозофа и мистика Рајмона Лила, човека који је живео у 13. веку. Он се бавио
кабалом и разним окултним вештинама, анђеоским сферама где су све супротности
коинцидентне и где целокупна Вештина конвергира у доказ да је највише суштина
Божанства - Три. Бог је, по Лилу, добар, велики, вечан, моћан... Његова "Вештина"
је доказивала истину хришћанског Тројства и муслиманима и Јеврејима. У изврсном
есеју о овом ренесансном мистику Франсис Јејтс ће рећи и ово: "Са тачке гледишта
историје религије и религиозне толеранције свакако ћемо ценити Лилову визију коришћења
концентрације хришћанских, муслиманских и јеврејских традиција у његовом окружењу
ради стварања заједничког терена путем Вештине. Иако је предвиђала конверзију
пре него толеранцију Вештина је била невероватно супериорнија од метода за успостављање
јединства који су дотад примењивани у Шпанији". Слутим да су баш ове одлике Лилове
"Вештине" утицале да се он нађе као један од литерарних јунака у Радовановићевом
роману. Дакако, то би био само један важан сегмент којим Лил (својим учењем о
вештини) представља ону карику у историји којом се повезује метафизичка нит која
нас води до ових наших дана, нит којом Радовановић покушава да дешифрује Биће. "Повест"
је енигматска проза, заснована на уверењу да је Историја позорница сукоба позитивних
и негативних сила, зла и добра. У схватању смисла Историје и, уопште, света препознајемо
код Славена Радовановића добру дозу манихејског дуализма. Тешко се он отима строгим
црно-белим поделама на добро и зло, рај и пакао, бога и човека, вере и безверја.
С једне стране тај манихејизам утиче да се он лакше определи за праву страну и
заузме позитиван став али, у поетској сфери, знамо, то није довољно. Напротив
- то може, најчешће штетно, да утиче на литерарни ефекат јер прети да прозу -
која је процес па собом носи неизвесност - претвори у проповед. А пишчев глас
у глас идеолога. Ово манихејско искушење вазда осећамо на страницама Радовановићевих
проза. Поетика "Повести" се темељи на тамном, загонетном приповедању испуњеном
заплетима. Употреба цитата, посезање за (псеудо)документима, комбиновање података
из стварне и тајне историје, утицаји прозних поетика Умберта Ека ("Име руже" и"Фукоово
клатно") и Данила Киша (посебно "Гробница за Бориса Давидовича"),елементи крими-приче,
загонетке, тајни списи, завере, борба власти и моћ, зло у историји... елементи
су који сачињавају ову прозу. Отклон од постмодернистичких изазова Радовановић
проналази у метафизичкој идеосфери православља која, по аутору, ту налази упориште
и "чврсту" тачку спаса и светлости. У то поље бисмо могли сместити Биће и онај
семантички потенцијал који собом носи прича о Креманском пророчанству и о Тарабићима.
Тој теми је посвећено доста простора и тока "повлашћеним"местима приче. Проницање
у поетику и могућност сусрета са Бићем онаквим каквим нам га аутор сугерише -
остављамо сваком читаоцу као естетски изазов.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена
писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ] |
