Никола Милошевић

Извод из рецензије романа
"Креманска ружа" Славена Радовановића

(уз прво издање романа, 1982)

Роман Славена Радовановића Креманска ружа по много чему је необично и - да одмах то кажемо - сасвим изузетно уметничко остварење. Предмет његов (или тема) неухватљив је за онога ко би хтео по сваку цену у књизи нађе јасне и прецизне обрисе фабуле, грађене према канонима класичног, старинског начина приповедања. Међутим, ако би критичар био присиљен да ипак одговори на питање о чему говори ова књига, можда би најприближнији одговор био да она говори о чудесном или још приближније, о атмосфери чудесног. Па мада реч "атмосфера", разуме се, није нека чаробна реч која отвара сва врата, рекло би се да је од свих израза, што се у одговор на поменуто питање намећу, она најпогоднија да макар донекле искажу оно што Радовановићева књига у свом значењском склопу носи.

Атмосфера је, наиме, некакав дах, неки тешко ухватљиви и једва видљиви сјај што лебди око предмета, а у случају књижевне творевине то је онај "сликовни", пластични ореол приче који пригушено светлуца изнад ње. Али док у класичним, традиционалним уметничким творевинама овај ореол остаје углавном на споредном колосеку, дотле у неким делима модерних времена управо он долази у први план, па се тако атмосфера појављује у улози неке врсте главног јунака. Да би се овај ефекат могао реализовати, неопходно је да се елементи приповедања на известан начин "разграде" и "замрсе", метод коме су извесни надарени уметници прибегавали - међу њима и два таква великана српске прозе какви су били Црњански и Настасијевић. Сличним поступком служи се и Славен Радовановић, у намери да оно што би се могло назвати чудесним ослободи свега опипљивог и "предметног" и претвори га у неко светлуцаво треперење, слично оном за које стари морепловци кажу да је обавијало кубета Свете Софије онако како су им се она указивала са њихових бродова, из даљине.

У тој својој намери Радовановић је у потпуности успео, а његовом успеху знатно је допринела једна друга димензија ове књиге коју бисмо условно назвали "лирском". Радовановић пише необично однегованом, фино избрушеном реченицом, несвакидашње мелодичности и ритма која се тако рећи осамостаљује и уздиже на раван приповедања у некакав посебан "музички" ток изузетне лепоте, па неће бити претерано ако кажемо да је мало који писац његове генерације писао овако лирски истанчано и ефектно. Као таква, ова књига је заиста достојна "сени мајсторове" коју у својој посвети њен аутор призива.

(Извод из рецензије Николе Милошевића)