Nikola Milošević

Izvod iz recenzije romana
"Kremanska ruža" Slavena Radovanovića

(uz prvo izdanje romana, 1982)

Roman Slavena Radovanovića Kremanska ruža po mnogo čemu je neobično i - da odmah to kažemo - sasvim izuzetno umetničko ostvarenje. Predmet njegov (ili tema) neuhvatljiv je za onoga ko bi hteo po svaku cenu u knjizi nađe jasne i precizne obrise fabule, građene prema kanonima klasičnog, starinskog načina pripovedanja. Međutim, ako bi kritičar bio prisiljen da ipak odgovori na pitanje o čemu govori ova knjiga, možda bi najpribližniji odgovor bio da ona govori o čudesnom ili još približnije, o atmosferi čudesnog. Pa mada reč "atmosfera", razume se, nije neka čarobna reč koja otvara sva vrata, reklo bi se da je od svih izraza, što se u odgovor na pomenuto pitanje nameću, ona najpogodnija da makar donekle iskažu ono što Radovanovićeva knjiga u svom značenjskom sklopu nosi.

Atmosfera je, naime, nekakav dah, neki teško uhvatljivi i jedva vidljivi sjaj što lebdi oko predmeta, a u slučaju književne tvorevine to je onaj "slikovni", plastični oreol priče koji prigušeno svetluca iznad nje. Ali dok u klasičnim, tradicionalnim umetničkim tvorevinama ovaj oreol ostaje uglavnom na sporednom koloseku, dotle u nekim delima modernih vremena upravo on dolazi u prvi plan, pa se tako atmosfera pojavljuje u ulozi neke vrste glavnog junaka. Da bi se ovaj efekat mogao realizovati, neophodno je da se elementi pripovedanja na izvestan način "razgrade" i "zamrse", metod kome su izvesni nadareni umetnici pribegavali - među njima i dva takva velikana srpske proze kakvi su bili Crnjanski i Nastasijević. Sličnim postupkom služi se i Slaven Radovanović, u nameri da ono što bi se moglo nazvati čudesnim oslobodi svega opipljivog i "predmetnog" i pretvori ga u neko svetlucavo treperenje, slično onom za koje stari moreplovci kažu da je obavijalo kubeta Svete Sofije onako kako su im se ona ukazivala sa njihovih brodova, iz daljine.

U toj svojoj nameri Radovanović je u potpunosti uspeo, a njegovom uspehu znatno je doprinela jedna druga dimenzija ove knjige koju bismo uslovno nazvali "lirskom". Radovanović piše neobično odnegovanom, fino izbrušenom rečenicom, nesvakidašnje melodičnosti i ritma koja se tako reći osamostaljuje i uzdiže na ravan pripovedanja u nekakav poseban "muzički" tok izuzetne lepote, pa neće biti preterano ako kažemo da je malo koji pisac njegove generacije pisao ovako lirski istančano i efektno. Kao takva, ova knjiga je zaista dostojna "seni majstorove" koju u svojoj posveti njen autor priziva.

(Izvod iz recenzije Nikole Miloševića)

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]