Александар Гаталица

Диригент без публике

Извор: Александар Гаталица, "Мимикрије", Стубови културе, Београд 1996.

Theodor von Gabory bez ikakve dvojbe je snio. Probudio se iz narkotičkoga sna desetoga travnja 1949, u nekoj privatnoj klinici u Zürichu. Posljednje što je pred ulazak u maglu vidio, bilo je lice njegova osobnoga liječnika Mauriziusa Humboldta, koji se s usiljenim smješkom spremao operirati Gaboryjevu kičmu. Sada se pitao je li pothvat uspio. Niz Williamstrasse, pod nebom boje hrđe, kotrljali su se tramvaji, mrak je krovove prelijevao poput rastopljene čokolade, a glasoviti ravnatelj nije se usudio ispružiti ruku i dohvatiti se partiture Debussyjeva Mora, koju je započeo čitati još jutros, prekinut odlaskom u operacionu salu. Želio je još malo mira samo za sebe, vrijeme u kojem će zbrojiti mrtvačke snove, te Totentraumereien koje je snivao punih devet sati, ali su siluete inih, koje su promicale negdje iza mat-stakla, dočule kako se iz anestezičnoga sna razbudio. Odali su ga instrumenti koji su mu bilježili tlak i otkucaje srca, piskutavo izbijajući ritam što ga je na čas podsjetio na onaj u Berliozovu stavku Im Traum in der Walpurgisnacht. Najprije mu je prišla žena Ulrike Kühlmann, s njom pod ruku stupio je i doktor Humboldt.

Rez je, veli kirurg, načinjen točno kao zarez na dužničkoj palici. Nerv, uhićen u stupicu sedmoga i osmog kralježnoga pršljena, iznova bijaše slobodan, ili je možda njegov osobni liječnik lagao?

- Već vas vidim, dragi moj Gabory, kako za nekoliko tjedana stajete iznova za pult Bečkih filharmoničara - govorio mu je on s pritvornom šaljivošću. - Što ćete prvo ravnati?... Aha, Debussy, La Mer. No, čestitam.

Ulrike mu je pod prste stavila partituru, ali onda je naišao direktor Opere Hilbert, koji je od Bečke općine i glazbenika ovlašćen da mu uruči darove; odmah za njim ugurao se neki čovječuljak, poklisar Muzičkoga društva iz Saint Tropeza; stupio je zatim i dr Eckermann, vlasnik klinike na kojoj je operiran, pa su Maurizius Humboldt i on nad glavom Theodora von Gaboryja još jednom ozbiljno pogledali ravnateljeve rentgenske snimke, načinjene netom nakon operacije. Napokon su pred vratima bili mnogi. Njihove glave Gaboryju su se učinile kao sićušne crne note povezane lukovima i oznakama fff. Ipak, nisu ih pustili k njemu i on je iznova ostao sam. Iz rastom nevelikoga, krhkog i suhog tijela Theodora von Gaboryja, tijela napadnuta najprije artritisom, a potom i teškim oboljenjem kralježnice, još je kiptjela energija i naboj snažnog temperamenta, zračili su mudrost i preobilno, ne samo glazbeno znanje i iskustvo, često drugačije i različito od shvaćanja mnogih drugih. Ali sada, dok je ležao na leđima, beznadno izvrnut u bandažima kao kornjača u oklopu, bijaše sklon zanijekati svoje mesijanstvo i kult ličnosti koji je planirano njegovao desetljećima. S onu stranu postojanja, pod nebosklonom anestezije, vidio je Theodor von Gabory toga desetoga travnja 1949. nešto za što su mu riječi još bile nedostatne.

Prije mnogo godina, u onome drugom svijetu što je bujao prije kobnoga Deutsche Requiema, svijetu u kojemu je i sam zavjetno i zorno sudjelovao kao Nijemac od ugarskih plemića - naišao je on u Aachenu na knjižicu izdatu u paperback povezu kod naklade Peter & Handke, na roman prvjenac nekoga mladca iz Švicarske. Priče su mu mahom bile dosadne, ali jednu sliku nije smetnuo s uma. Bio je to dočarani prizor stanovitoga muzeja zvuka. Pisalo je: Jan Kšiževski osvrnuo se plaho nekoliko puta i s naporom pronašao odaju sa trećim simfonijama. Na samom ulazu, raspeta u bolnom grču, svetlucajući u pomrčini kao da je od neke mešavine bakra, čelika i olova, stajala je Treća simfonija Ludviga van Betovena, Eroika. Iza ugla, njena suprotnost, Treća simfonija Johanesa Bramsa: lepršava, raširenih skuta, haljinice od prozračne svile. Noge i ruke te neumorne plesačice kao da su bile sasvim nestvarne, od očvrsle izmaglice; krojene iz jednog uzdaha, one nisu imale šavova, nije se moglo nazreti gde počinju, a gde se završavaju. Ovoga puta, ležeći na privatnoj klinici doktora Eckermanna, Gabory je znao da je dosanjao nešto čudesnije, nešto spram čega je vizija muzeja zvuka toga mlađahnog Švicarca obični papirnati zmaj pušten u suton s ciklama prelijevima.

Naginjući se opasno nad ponorom smrti, šutke prihvaćajući mogućnost vlastitoga skončanja kao povijest o nekom drugom, spoznao je on glazbu glazbe, nadmuziku za našu muziku. Devet sati bijaše sasvim dovoljno da se prošeće tim Edenom, lelujav, jednom nogom na nebu, a drugom na operacionom stolu u Williamstrasse u Zürichu. Vidio je tamo najprije brojna djela: Verklärte Nacht, Ma Mere l'Oye, Bilder einer Ausstellung, Enigma Variations, Kleinrussische Simphonie, Don Quijote, Des Knaben Wunderhorn - ali odmah potom i ona koja su im, kao kakav savršeni predložak, bila uzor. A uzori se oglašavahu kao iste te skladbe, samo nesumnjivo milozvučnije, na svakome mjestu vještije. Bijahu predviđene za skupine od tisuću muzičara i Gaboryju se činjaše da su ona djela koja je poznavao tek nevješti prijepisi i loše preslike ovakvih uzora. Nova Beethovenova Deveta simfonija na uzoritoj razini bila je divna, tako divna da je poželio slušati samo nju, ali potom je zgranut spoznao da i od nje ima nešto nedvojbeno ljepše. Na sljedećem koraku čuo je posve jasno ideale koji bijahu uzor uzorima, pa onda iznova, na novoj razini, idealne ideale svih skladbi, strijemljenja običnih ideala. Idealni ideali za Devetu Beethovenovu već predviđahu partiture sa tisućama notnih redaka, nepregledne milijune glazbenika koji bi je izvodili i Gaboryju bi nejasno može li postojati ravnatelj koji bi takvim pokusima ravnao, ali nešto ga je tjeralo još dalje.

Stao je napokon nazirati ideje koje zvučahu kao bogovi spram razine idealnih ideala, te najzad sama suštastva, cilj i svrhu ideja... O, kako su mu samo jadno zvučala u tom času djela kojima je i sam ravnao mnoštvo puta! Neki Demiurg, arhiravnatelj kozmosa, stavio ih je na samo dno ljestvice vrijednosnih spoznaja i onda ih takve podario ljudima. Želio je otići i dalje, još korak dalje, da posluša istočnike suštastva za Devetu i ostala djela, te potom razrješenja za istočnike, ali je shvatio da će čas docnije poludjeti.

Trgnuo se zato među bijelim plahtama i ritmički savršenim instrumentima koji osluškivahu tok njegovih tjelesnih sokova. Na prsima mu je ležala partitura Debussy-jeva djela La Mer, a on se ne mogaše prisjeti niti jedne note s onog očigledno beskonačnog niza uzora i uzoritih ideala, koji činjaše da i to More bude samo neznatno utjelovljenje nevažnih dosega. Otvorio je stoga sa zazorom i jedva skrivanom gadljivošću korice svoga, do juče omiljenog opusa. Tamo gdje je veliki Claude Achil upisao solo oboe, znao je on, stoje negdje čitave orgulje oboa, umjesto nekolicine, nepregledna polja nedosanjanih engleskih rogova, streicheri na milijun žica, sekcije udaraljki strahovite poput kozmičkih prasaka... Ali sada se toga nije mogao prisjetiti i Debussyjevo djelce ponova mu se činjaše čistim i skladnim.

Toga je desetog travnja 1949. glasoviti ravnatelj Theodor von Gabory dakako snio, dok su se negdje u susjednim prostorijama njegova žena Ulrike Kühlmann i doktor Maurizius Humboldt čudili kako je za dlaku izbjegao smrti.

Штованој Gabriele Pequeсar,
са станом у улици Боливар

Реквијем

А већ идућег месеца упорни диригент вратио се за пулт Бечких филхармоничара и у Оперу. Чинило се њему да изнова може да слуша музику, да неоптерећен сме да ужива у њеном дисању, том пулсирању које се отима негде изнад тактова и метрономских ознака. Прогнаник из света идеја и идеалних музичких узора, опредељивао се, међутим, све чешће за дела болног и меланхоличног садржаја. Одбијаше он да на репертоар стави композиције које није видео у обитавалишту музике за музику, па ма колико да су биле популарне, попут Моцартове симфоније Јупитер, или да га је уговор обавезивао на дириговање.

Као његов биограф, који жели верно а никако уз глорије, оцртати кратки животни и уметнички пут Теодора фон Габорија, морам истаћи да се у време док се Немачком још трагало за заосталим кликама нацистичких вампира и над његовом харизмом стављао велики знак питања. Видео сам хер Габорија неколико пута у годинама када је његов икарски успон, па и суноврат, био ствар прошлости и признајем да су ме речи тог чудноватог господина, које тада чух, збуниле. Сазнах зашто је након операције у Цириху тврдокорно одбијао да неке опере поставља на сцену. Тамо негде, у свету иза етеричних снова - говораше ми збрканим појмовима и плачевним тоном старца - он није видео њихове идеалне омере и блиставо лице, па је, с разлогом уосталом, посумњао и у њихове овоземаљске основе. Дириговао је у тридесет поставки Моцартову Чаробну фрулу, али никада Дон Ђованија; небројено пута тумачио La Mer, али је презирао Ноктурна од истог аутора. Храбро је на репертоар постављао дела бизарних авангардиста, Сатија, Прокофјева, па и многа несрећног Адријана Леверкина, а у исто време занемаривао опусе наших класика, без којих се нико у Немачкој не сматра диригентом. Напослетку, он је... али не бих вам сада, попут рђавих биографа, исприповедао свршетак повести о јадном Теодору фон Габорију. Сам Бог ће знати како му се живот наругао.

Његову збуњујућу повест наставићу тамо где стадох, у години 1949, када су, како већ казах и како сам осетих у родном Визмару, Американци обарали последње конструкције наших челичних кранова у луке Балтичког мора и ловили заблуделе сањаре који преспаваху јутро најстрашнијег пораза моје прокажене нације. У такво време нацистичка прошлост фон Габорија једва да је била заборављена. Али те 1949. маестро се вратио из Цириха са операције и Беч га је дочекао раширених руку као да фон Габори никада није био Гебелсов миљеник и није се, још пре тринаест година, учланио у NSDAP; као да концерте у окупираном Паризу није отпочињао нацистичком химном Horst Wessel и уопште није стајао за пултеве са којих су, колико дан раније, побегли јеврејски диригенти, попут пацова са зараженог брода. Предодређен да влада људима, баш као и податним нотама из партитура, Габори је за неколико година успео за собом да заметне трагове и изгледа заувек затвори досијеа о својој предисторији. У пролеће 1949. он удара темеље за свој први Бетовенов циклус и спрема се на кобни пут у Салцбург.

Читаоче, ти што седиш у удобној фотељи негде у Холандији или Шведској и читаш ове странице, читаоче ти не знаш шта се с Немцима дешавало кад је прва савезничка чизма ступила у наше градове, када су пали наши симболи моћи као пагански протоколи. Није мој народ био сломљен када су му порушени градови и тако му одузета садашњост, о будућности се више није могло ни мислити, патио је он што му се забрањује прошлост. А из прошлости је у нас све кренуло, у прошлости је имало и да се заврши. Сви смо ми Демиургова деца и Диаболосови дужници што су крајњу будућност желели да споје с најранијом прошлошћу и тако затворе круг вечности. Неспретно се правдасмо, одиста невешто, пред онима који су нас поразили да Кант, Хегел, Вагнер или Ниче нису били нацисти - та они су то били више и од самога Хитлера. Они су тај паклени круг отпочели, а фирер је имао само да га доврши. И зато смо кажњени. Американци, народ без историје, поучавају нас, ево већ деценијама, како и ми да постанемо исти. Али опрости, читаоче, обећах повест о Теодору фон Габорију. Неумесно написах горње редове, јер њега се пропаст немачког национа тако мало тицала, или је снагом узалудне воље настојао да то не покаже. Његова жена из ратних дана, полу-јеврејка Eleni Holgerlef, полу- јеврејка скривана лажним документима која је издао сам Jozef Paul Gebels, нашла је смрт под рушевинама Берлина у једном од последњих англо-америчких бомбардовања. Са собом у бетонски гроб, тамо где никада није пронађена, она је, какве ли ироније, понела и нацистичко лице Теодора фон Габорија. Маестро се недуго потом, као да трага за новим идентитетом, већ те 1945. оженио манекенком Ulrike Kilman. Још само шест месеци његовом се бледом лицу и увек склопљеним очима, дакако, забрањује дириговање. Америчке и руске окупационе власти распуштају Габоријеве концерте и враћају тек распродате улазнице, али барон Путон и ратни поштоваоци налазе начин да га извуку из логора за интернирана лица. У наредне три године заувек ће нестати обличје оберлајтнанта фон Габорија, задуженог за нацистичку музику и параду.

Почетком јуна, године 1949, Теодор фон Габори је са ћутљивим и неухрањеним члановима своје филхармоније стигао у Салцбург, да би тамо дириговао Девету Бетовенову симфонију. И на том концерту, који ће одредити његов будући пут и скору пропаст, Габори је досегао врхунску естетику извођења, постигао само њему својствено издвајање тона из оркестра. Посетиоци беху усхићени неким скупним звуком који се извукао из жица, отео са углачаног лима и почео да лебди негде у ваздуху. Али један младић, црта јасно монголоидних, момак што је на концерт дошао са својом мајком којој се на лицу читао израз изопаченог цинизма поражених - он изгледа није ништа разумео. Викаше неумесна концертна "браво" после сваког успелијег места, док музика још трајаше, и радоваше се томе као дете коме су купили приватни оркестар да се с њиме поигра. Габори испрва није чуо ни њега, ни узалудна утишавања његове околине. Негде иза затворених очију, занет ослушкивањем музике, пренапет покушајима да се она још једном оживи, он је дириговао Девету Бетовенову као да на галерији нема изгреда. Али када се у једном часу оно неупутно "браво", које и даље извикиваху монголоидна уста тог јадног дечака, интонативно поклопило са скупом тонова које је у том часу извијао, маестро је постао свестан да неко омета концерт. Одмах потом, на свој ужас, схвати да пискутави повици чудновато долазе на права места, тамо где је и славној Бетовеновој партитури недостајало још тонова, правих украса или дубине. И колико год младић не одустајаше од добацивања, маестро Габори постајаше свеснији оног фаталног низа узора који су претходили и тим најславнијим Бетовеновим страницама. Готово пожеле да извођење прекине одмах, у пола става, на некој синкопи или малој паузи, да потом затражи оловку и док га сећање још служи, допише ново рухо бесмртноме делу.

Али то није учинио. Отворио је очи и почео час обазриво, час сметено да гледа своје музичаре, уз покрете руку који им више нису говорили ништа. Монголоидног младића ускоро су извели из сале, али су за њим, једни за другим, почели да излазе и остали слушаоци. Финале симфоније беше вајано у препознатљивом Габоријевом стилу, но присуствоваше му, као на каквом провинцијском концерту, тек полупуни аудиторијум. Тапшање на крају беше сиромашна награда за брижљиво спремани спектакл. Теодор фон Габори није схватао зашто га је, тамо иза његових леђа, публика напустила, а када је иза сцене, негде из гужве музичара који су незадовољно мрмљали, зачуо једно пркосно Heil Gabory, спознао је да је те вечери у Салцбургу покушао да диригује ону Бетовенову Девету коју је чуо сред анестезичне обамрлости, а да су музичари, по старим упутствима која им је дао још у Бечу, наступ окончали сами. Тако је почео суноврат Теодора фон Габорија, "чудесног Габорија", како га је још 1937. звала нацистичка штампа.

ТРИ ПИСМА ПРОНАЂЕНА У ЗАОСТАВШТИНИ ГАБОРИЈЕВОГ БИОГРАФА ЛАЈНСДОРФА

Парагвај, 12. октобра 1950.

Mein lieber Herr Doktor,

Наш фон Габори, кога смо сви уздизали да бисмо склонили оног Furtvenglera из Берлина, сада се, чујем, подао Американцима попут крпе. Нема шта, кратко је памћење оних који би требало да буду захвални. Много тога дознајем преко својих људи из фатерланда. Веле да Габори сада тврди како се у нашу партију учланио онако успут, као што се приступа планинарском друштву да би се добио добар водич за пут на врх. Свињарија, драги мој Докторе. Још 1937. морали смо пронаћи другу плавокосу марионету уместо тог Угара Габорија, ма колико да су му преци били германски витезови. Тај нема ни капи аријевске крви. Када се нешто будемо вратили - што је верујем ствар месеци, пре него година - опет ће тај "маестро" клечати и ваљда нам говорити да се Американцима продао као што би морнар на немирном мору пронашао доброг навигатора. А Ви, баш као и ја, знате шта ћемо с тим монументалним изродом тада учинити. Сада он још диригује британским и америчким окупационим властима, али прљав живот и нечиста савест дошли су по своје. Чујем да се на концерту у Салцбургу недавно догодио скандал. Габори је изгледа заборавио текст, веле да је махао рукама као петао крилима и само се бечким музичарима, оним сјајним уметницима које и Ви познајете, може захвалити што је финале Бетовенове Девете симфоније приведено крају. Причају ми да Габори чује неку другу музику, да се прикључио непознатој секти Бициклиста или Мале браће, шта ја знам. Жалостан случај људске декаденције.

Али не бих више о том издајнику. Овде у Парагвају страшна је оморина. Неке чудне птице запомажу грленим повицима, а влага натапа тропско растиње. Ја мењам по туце белих кошуља дневно. И све су мокре чим их обучем на леђа. Ујутру се будим и одсутним погледом бдим по пољима батате и маниоке, под сенкама кебрача у смирај ме прекривају мрежом да би ме заштитили од инсеката. За један сат у Алпима, Herr Doktor, понудио бих и свој живот. Да ли ћемо се одиста вратити, или је ово први круг Пакла?

Ваш, мало је рећи одани, W. Kurt

(Писмо је адресовано на неког Карлоса Енрикеа, са станом у улици Бенавидес у Лими. Унутар спољне коверте налазила се још једна на којој је стајало кратко: Für Herr.)

Франкфурт на Мајни, 6. јуна 1951.

Драги мој А. М. Г.,

Проблем с филозофима је што радо седе у кабинетима и тек повремено бацају поглед кроз прозор. Пате они зато од многих професионалних болести, од којих Вам оне проузроковане претераним седењем не бих спомињао; најважнија у овом часу је та што превише теоретишу. Иако социолог уметности, и сам сам, признаћу, био склон тек повременим шетњама улицама и парковима и, Бог ће знати, вероватно сам и ја био наклоњен књишком умовању. Али од прошле године нешто се променило. Случај маестра Габорија, бечког шефа-диригента, указује ми на то да се неке претпоставке из мојих америчких књига на најбруталнији начин проверавају у пракси. Ви знате да је Габори необичан и самосвојан уметник. Његова слава, упркос понешто проблематичној нацистичкој прошлости, стигла је и до Америке. Бечки музичари, од којих је направио праве романтичне хероје, и данас се куну да су под вођством фон Габорија досегли нешто што се тешко може речима описати. Обоисти говоре о небесима која се отварају, контрабасисти (сиц!) о музичким дугама што се подижу под њиховим инструментима, и да не набрајам даље, лоша поезија углавном. Е сад, видите, драги мој, таквог маестра Габорија из још необјашњивих разлога напушта публика. Бечки оперски абонмани све су празнији. Маестро је одвећ често жртва нервних криза. Чујем да се затвара у кућу по неколико дана, да се потом не чешља и не брије, већ данима богохулно поправља своје омиљене партитуре. Када се ипак врати и одржи концерт или диригује у Опери, дочека га празна сала: залутали парови што се у последњим редовима кикоћу уз кесицу америчких кокица, неки остарели филозоф и тек по који цинични музички критичар, који сутрадан с готово непристојним одушевљењем поздравља повратак Теодора фон Габорија... Да је до оперске управе, Габорија би већ одавно заменио неко млађи и перспективнији (помињу се Крипс, Кемпе, Шмит-Исертед, па и сам Карајан), али музичари још чврсто стоје уз озбиљно оболелог Габорија и тако сви заједно, попут уклетих Холанђана, броде к неистраженим водама, слушајући махом сами себе. Ваљда није далеко дан када се на благајни неће продати нити једна улазница, или све то, како претпостављам и сам, неће моћи тако далеко да оде.

Вама привржен, као да смо још суседи у Њујорку

Т. В. А.

Салцбург, 5. децембра 1951.

Поштовани her Шнебел,

На дан када се овде у Салцбургу сви присећамо 161-годишњице смрти нашег великог суграђанина Волфганга Амадеуса Моцарта, морам Вам се, по ко зна који пут, пожалити на свог сина Ханса. Од дана када је, писала сам Вам о томе у неколико наврата, упропастио концерт великог фон Габорија у Салцбургу, Ханс је напросто опседнут радом овог диригента. Помно прати вести о његовим нервним кризама, у посебној свесци сакупља све чланке о Теодору фон Габорију и критике његових концерата; на радију не сме да се промени станица када се преносе концерти из Беча. Куда такво поистовећење може да одведе, просудите сами по ономе што ћу Вам сада написати. Ханс, наиме, вели да је фон Габори одређен да поправи нека дела немачких музичких великана и да ће се он ускоро повући из музичког живота да би се посветио само том, најважнијем од свих послова.

Уз поштовање, забринута мати

Аманда Хенце

MAESTRO SUGGERITORE

У једној опери недавно се догодио инцидент. Била је то лепа државна опера, чедо градске владе, миљеница парламента. Посећивали су је сви који су у оперском свету нешто значили. И публика је волела своју градску оперу, али је у једном тренутку - нико не зна зашто - престала у њу да долази. Представама је управљао неки чувени "фон", интернационална звезда, управа је трошила огроман новац на блештаве сценографије, али светла су се сваке вечери гасила све брже да каприциозни певачи из иностранства не би приметили мноштво празних столица за које певају.

Директор је онда почео да се љути. Окретао је телефон и псовао на италијанском (лоша навика свих оперских директора који, живећи за сцену, слушају више италијански него матерњи језик). Синдикат хориста претио је штрајком, шминкери и помоћно сценско особље посао су почели да раде са досадом, а онда су уследили бројни пропусти, од којих су неки на сцени деловали комично.

- Требало је одавно сменити тог "фона" - мрмљао је директор себи у браду, али већ оболелом "фону", који је више одсуствовао него дириговао, није могао ништа јер је ансамбл упорно штитио свог диригента. А онда се догодио инцидент.

У оперу је, дакле, ушао неки човечуљак са полуцилиндром на глави, одевен у пругасто одело Кафкиних истражитеља. Стигао је на позив диригента и представљен као мајстор-шаптач, maestro suggeritore.

- Овај господин - говорио је занесено диригент - треба да поправи наш италијански на сцени и тако врати публику која неће да слуша лош оперски језик.

Треба рећи да се у тој земљи говорило наречјем сасвим несличним италијанском и да је мало ко познавао распевани језик оперске сцене, па су тако диригентове речи звучале неуверљиво, а он сам личио на болесника који се, осуђен на смрт, хвата и за сламку. С друге стране, Опера је већ годинама имала свог шаптача, неког господина Чеха што је италијански знао боље него рођени језик, па је синдикална организација, из солидарности са чиком из шаптачке кутије, правовремено обавестила дирекцију да за новог шаптача нема посла. Размишљали су овако: данас су уклонили шаптача, сутра би могли и све друге. Али диригент није одустајао, тврдио је да ће онај прави италијански зацело вратити публику.

Тад је куцнуо дванаести час - у конкретном случају деветнаест сати, када је представа Боема имала да отпочне - маестро "фон" сам је maestra suggeritorea отпратио до шаптачке коморе. Но завеса се није подигла, па је директор најзад морао да објави да се премијера отказује. Изашао је на сцену обасјан рефлектором који му је блештао у лице и почео обазриво да наводи разлоге због којих иза њега још стоји спуштена завеса. Навео је бригу оперске управе око... Напоменуо је да Опера мора бирати најбоље сараднике јер... Подсетио цењени публикум на то... Запретио да ће сви нерадници бити строго... Уздигао величину диригента, оног славног "фона" и ансамбл који је под његовим вођством... Смишљено и обазриво похвалио и самога себе, а онда се наклонио гледалишту и ставио руку преко очију. Угледао је редове празних столица и уморне, готово поспале вратаре крај отворених врата. Државну оперу, чедо градске владе, миљеницу парламента, публика је - нико не зна зашто - напустила.

На овом месту писац је читаоцима остао дужан још само имена у овој алегоричној причи. Државна опера, чедо градске владе, миљеница парламента, била је Бечка државна опера. Стари шаптач Опере звао се Јиржи Хомолка, а претендент на његово место, тај maestro suggeritore који је одиста стигао као Кафкин истражитељ, Армандо Романо. Директор Опере био је господин Хилберт, исти онај Хилберт "који је 1949. стигао у Zьrich да би "фону" - Theodoru von Gaboryju - испоручио најљепше жеље Бечке опћине и глазбеника." Али ово је била 1954. и један "фон" убрзо је замењен другим. Теодора фон Габорија сменио је Херберт фон Карајан.

POST SCRIPTUM: СЕДАМ ПАКЛЕНИХ КРУГОВА

Прошле године, у месецу јулу, посетила сам аустријску престоницу Беч. Био је то службени пут, на који сам кренула у својству секретара звучног и нотног одељења Државног архива СССР-а, али сам посету овој средњоевропској земљи схватила и као повратак у постојбину свог несрећног мужа, који је из Аустрије отишао у Совјетски Савез као функционер Коминтерне. Недуго пошто се у Москви упознао са мном, верио и венчао, пао је као жртва апсурдних стаљинистичких прогона. Оптужен је да је, радећи као Телманов секретар, спремао саботаже, планирао убиства неких инструктора Коминтерне, а на суђењу му је прикачено чак и то да је имао намеру да омета Пакт о ненападању с Немачком. Негде у Лубјанки - године 1941, када је прва немачка чизма погазила Пакт који је мој јадни муж желео тобоже да осујети - изгубила сам му сваки траг. Прошле године сам, дакле, поново била у Аустрији, две деценије након његове срамне погибије.

Али да се вратим на службене разлоге свога пута. Одмах након Отаџбинског рата почели су преговори два државна архива о узајамном повраћају неке тонске и нотне грађе. Наш архив тражио је од аустријског манускрипте двеју увертира Петра Иљича Чајковског: Ромео и Јулија и Франческа да Римини, које је велики мајстор написао у Италији, боравећи код свог брата Модеста Иљича. За узврат нудили смо снимке Валтера Гизекинга, Артура Шнабела, Теодора фон Габорија и Вилхелма Фуртвенглера, што их је наша Црвена армија запленила приликом заузимања Беча и потом Берлина.

Преговори су трајали годинама, делом због укорењеног неповерења двеју страна, али више због тога што смо желели да разменимо несамерљиве ствари. Ко би уопште могао проценити вредност музике? Аутограф увертире Франческа да Римини, са драгоценим поправкама самог аутора, требало је платити читавим Архивом СССР-а, а за само један снимак Валтера Гизекинга или Теодора фон Габорија понудити све фондове Аустријског државног архива. Преговори су се зато заустављали када су сви мислили да су окончани, а настављани кад су их обе стране одбацивале. Најзад смо се, како волим да кажем, ипак погодили и ја сам са металним кофером препуним драгоцених матрица кренула пут Аустрије. Тамо су послали баш мене јер сам још носила мужевљево презиме Еберлеин и знала немачки толико да ми преводилац није био потребан. Очекивала сам да ћу остати неколико дана. Мислила сам да посетим гробове мужевљевих родитеља и тако са себе најзад скинем одговорност за бедно скончање њиховог јединца. Одмах потом да траке, које сам носила у блиндираном коферчићу, заменим за два непроцењива аутографа и затим се вратим. Ипак, остала сам читаве две седмице, не зато што ме је импресионирала Рингштрасе, нити стога што сам желела да видим насртљиве неонске рекламе. Не, догодило се нешто непланирано...

Моје нестрпљење гони ме да крај приче допричам одмах и готово и не споменем два, сада ми се чини, тако мало важна рукописа великог Чајковског, које сам након осамдесет година враћала у домовину. Ипак, због зачудности онога што сам у Бечу сазнала, казаћу све по реду. Чим сам слетела на аеродром, упознали су ме са госпођом Хилдом Краус, која је испред Аустријског архива имала да изврши размену са мном. Беше ми драго што ће посао од немерљиве важности за две земље довршити жене. Петнаест година, уосталом, око ове ствари преговарали су махом мушкарци. Неку топлину и могла бих рећи нежност приметила сам и код госпође Краус, па смо посао окончале необично брзо. Аустријски архив обогаћен је са дванаест матрица на којима су се налазили снимци славних германских музичара из нацистичког времена, а метални кофер, који је скривао две партитуре писане ситним рукописом на хартији у кватро-формату, већ се налазио у нашој амбасади у Бечу. Сувише лако, поверила сам се госпођи Краус, ако се узму у обзир мучне године погађања које су овоме претходиле. На то се она само насмејала и позвала ме, као да сам јој стара пријатељица, да видим нешто што је необично, па и за Аустријски архив још новина.

Повезле смо се њеним удобним аутомобилом до куће Улрике Килман, удовице Теодора фон Габорија, и тамо сам видела - мој Боже! - нешто што ми је тешко да опишем и данас. Тужна судбина Теодора фон Габорија, кога је публика напустила због ексцентричности, чије сумњиве идеје коначно није прихватио нико, била ми је позната у грубим цртама. Удовица несхваћеног маестра испричала ми је детаље његовог туробног краја. Била је то још лепа жена. Мада је била у позним педесетим, видело се да је некада била модел. Речи су јој затезале неговано порцуланско лице лутке у годинама, а очи се покаткад пуниле топлим сузама док ми је говорила о свом јадном супругу.

Сазнадох да се Теодор фон Габори одао спиритистичким сеансама пошто су га у Бечкој државној опери заменили Хербертом фон Карајаном. Плаћао је сумњиве психијатре и хипнотизере, не да би га лечили, јер тврдио је да је здрав, него да би му помогли да освежи памћење и тако се присети неке музике коју је звао идеалном. Али никако није могао да је призове. Сазнала сам како је било тужно посматрати његово бледо и упало лице, потезе детета и очај дављеника. Најзад је одлучио да памћење усмери само на три дела и по сваку цену призове њихове идеалне обрисе. Одабрао је Девету симфонију Лудвига ван Бетовена, Море Клода Дебисија и Рококо варијације нашег Чајковског. Потпуно исцрпљен, мучен несаницом која га је држала и по четрнаест ноћи, повраћањем и пакленим боловима у леђима, неколико дана пред смрт тврдио је да се нечег ипак сетио али, додао је, то је тако жалосно мало да не жели ништа друго до да умре. Тако је и било. Теодор фон Габори издахнуо је 1. децембра 1959, у хропцу тако обичне смрти, издишући као мали, заборављени човек који је ипак извршио самоубиство. Његов двојник Херберт фон Карајан те године зида чувену пентагоналну салу у Западном Берлину и једва да зна за Габоријеву смрт...

Госпођа Килман више није могла да говори. Зајечала је и изненада ми гурнула у руке три флекава манускрипта. Странице су већ биле испечатиране овалним штамбиљима Аустријског архива. Као Рускиња, најпре сам отворила његову прераду Рококо варијација и сећам се да ми је застао дах. Знате, ја сам школована музичарка са апсолутним слухом и ноте могу да пратим у тишини, као што већина људи чита књиге. Бацила сам, испрва неповерљиво, поглед на те Габоријеве Рококо варијације. Шта је ту, мишљах, Чајковском уопште имало да се дода? Али када сам на брзину окренула неколико страница, учинило ми се да ћу се онесвестити.

Све ноте великог мајстора биле су ту, али свака мелодија добила је читав букет нових сазвучја. Композиција се сада састојала од тридесет шест, а не само од седам варијација. Заплакала сам и као без душе наставила да листам Габоријев рукопис. Нова партитура била је предвиђена за хиљаду музичара. Виолине беху подељене на тридесет седам групација, виолончела на двадесет две, виоле на петнаест, па чак и контрабаси на прве, друге и треће. А виолончело... Виолончело је имало да свира оргуљским тоном са десетинама тонова одједном, да се танко уздиже попут воде шедрвана или обрушава као водопади, пева и плаче, моли и заповеда. Габори је предвидео (а да ли баш он?) да развије по пет мелодија одједном и допричава чудесне приповести попут оријенталне Шехерезаде. Но упркос свему што збрканим речима наводим - а био је то само мали део онога што сам видела - Габоријева партитура не беше ново дело, већ, била сам уверена у то, оно што је Чајковски чуо у себи а није успео да забележи. La Mer и Бетовенову Девету нисам потом смела ни да погледам.

Љубазношћу госпође Краус и уз помоћ дозвола које сам на брзину добила, за три ноћи успела сам да препишем чудесно дело, те Над-рококо варијације. Вратила сам се у Москву са рукописима Петра Чајковског и мојим, који је сада био неупоредиво важнији од његовог. Кроз неколико месеци ново, а тако старо дело нашег генијалног сународника под ведрим небом извело је петоро челиста, предвођени Мстиславом Ростроповичем. Пратило их је седам наших највећих оркестара, а свима је управљао Јевгениј Мравински. Баш на Црвеном тргу, под зидинама Кремља и куполама цркве Василија Блаженог, по жељи удовице Килман, започео је нови живот Теодора фон Габорија.

*****

Нашим композиторима и збуњеним музичарима пре много година предала сам своје забелешке, које су одмах обележене овалним штамбиљима Државног архива Совјетског Савеза. Само један папирић сачувала сам да бих га, драги мој сестрићу, предала теби, сада кад више нема ни Црвеног трга, па ни комунизма. На њему Габоријевом руком стоји уписано: Седам кругова Раја преобратило се у седам кругова Пакла. О, како су свевидне твоје жеље, Господе, а наш поглед кратак.

О аутору

Александар Гаталица рођен је 1964. године у Београду. Дипломирао је Општу књижевност са теоријом књижевности (некадашња Светска књижевност) 1989. године у Београду.

Објавио је романе "Линије живота" 1993, друго издање 1994. (награда "Милош Црњански) и "Наличја" 1995. (Најужи избор за НИН-ову награду 1996. као најмлађи финалиста), као и циклусе "Мимикрије" (1996) и "Век" 1999. године (награда "Иво Андрић"). Проза Александра Гаталице објављивана је у свим књижевним часописима у Југославији ("Књижевност", "Књижевне новине", Књижевна реч", "Летопис Матице српске"...). Проза Александра Гаталице преведена је на енглески, немачки, француски, руски, шпански, италијански и још десет језика Европе.

Александар Гаталица један је од тројице југословенских учесника у "Литерарном возу 2000" ("Literaturexpress 2000"), јединствене књижевне манифестације одржане у организацији Литерарног института из Берлина. Један је од аутора и уредник српске едиције књиге "Европа" чија ће промоција бити 2001. на сајму књига у Франкфурту. Са немачким партнерима оснивач је и саветодавне мреже "Литературе нет", са седиштем у Берлину.

Више од деценије и по Александар Гаталица је музички критичар у готово свим новинама и на практично свим програмима радија који се баве класичном музиком. Музичке критике писао је за НОН, Дугу, Политику, Програм 202, Други програм Радио Београда, Трећи програм Радио Београда, Програм "Стереорама" и Радио ЈАТ. Тренутно ради као музички критичар листа "Глас јавности" из Београда. Из области музичке есејистике до сада је написао три књиге. "Говорите ли класични?" (1994), "Црно и бело, кратке историје десеторице славних пијаниста XX века" (1998) и "Артур Рубинштајн против Владимира Хоровица и обрнуто" (1999)

За драму "Чиода са две главе" награђен је другом наградом на конкурсу Удружења драмских уметника Србије, а драма се тренутно поставља на Новој сцени Београдског драмског позоришта у режији Горчина Стојановића.

Александар Гаталица је преводилац са античког грчког. До сада је објавио преводе три трагедије Есхила ("Прометеј у оковима"), Софокла ("Господар Едип") и Еурипида ("Алкеста", премијерно изведена на Радиодрамском програму Радио Београда 1991). Александар Гаталица први је на српски језик превео целокупну компактнију заоставштину песникиње Сапфе. Издању "Уметничка лирика старе грчке" додао је и најлепше стихове Анакреонта, Алкеја, Ибика, Алкмана и Симонида. У књизи "Двојица јамбичара" Александар Гаталица превео је све стихове Архилоха и Хипонакта и први пут на српском језику их објавио у једној књизи. За подгоричку кућу ЦИД спрема му се избор ранијих превода и најављује први превод Еурипидове "Алкестине смрти на Аулиди" на српском језику.

Александар Гаталица био је главни уредник CD рома "Contemporary Serbian Art" ("Савремена српска књижевност") на коме је у електронском облику представљено стваралаштво преко стотину југословенских уметника из једанаест уметности.

Александар Гаталица оснивач је и уредник едиције "Европа".

Радио је као колумниста листа "Време", а тренутно уређује страницу "Светска књижевност" у листу "Данас".

Александар Гаталица члан је Управе Српског ПЕН-а.

Један је од оснивача мреже Г 17 ПЛУС. Живи и ради у Београду као професионални писац.

Од 1996. године Александар Гаталица је био писац "Стубова културе", а од 2000. је писац издавачке куће "Глас српски" из Бањалуке.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]