Aleksandar Gatalica

Dirigent bez publike

Izvor: Aleksandar Gatalica, "Mimikrije", Stubovi kulture, Beograd 1996.

Theodor von Gabory bez ikakve dvojbe je snio. Probudio se iz narkotičkoga sna desetoga travnja 1949, u nekoj privatnoj klinici u Zürichu. Posljednje što je pred ulazak u maglu vidio, bilo je lice njegova osobnoga liječnika Mauriziusa Humboldta, koji se s usiljenim smješkom spremao operirati Gaboryjevu kičmu. Sada se pitao je li pothvat uspio. Niz Williamstrasse, pod nebom boje hrđe, kotrljali su se tramvaji, mrak je krovove prelijevao poput rastopljene čokolade, a glasoviti ravnatelj nije se usudio ispružiti ruku i dohvatiti se partiture Debussyjeva Mora, koju je započeo čitati još jutros, prekinut odlaskom u operacionu salu. Želio je još malo mira samo za sebe, vrijeme u kojem će zbrojiti mrtvačke snove, te Totentraumereien koje je snivao punih devet sati, ali su siluete inih, koje su promicale negdje iza mat-stakla, dočule kako se iz anestezičnoga sna razbudio. Odali su ga instrumenti koji su mu bilježili tlak i otkucaje srca, piskutavo izbijajući ritam što ga je na čas podsjetio na onaj u Berliozovu stavku Im Traum in der Walpurgisnacht. Najprije mu je prišla žena Ulrike Kühlmann, s njom pod ruku stupio je i doktor Humboldt.

Rez je, veli kirurg, načinjen točno kao zarez na dužničkoj palici. Nerv, uhićen u stupicu sedmoga i osmog kralježnoga pršljena, iznova bijaše slobodan, ili je možda njegov osobni liječnik lagao?

- Već vas vidim, dragi moj Gabory, kako za nekoliko tjedana stajete iznova za pult Bečkih filharmoničara - govorio mu je on s pritvornom šaljivošću. - Što ćete prvo ravnati?... Aha, Debussy, La Mer. No, čestitam.

Ulrike mu je pod prste stavila partituru, ali onda je naišao direktor Opere Hilbert, koji je od Bečke općine i glazbenika ovlašćen da mu uruči darove; odmah za njim ugurao se neki čovječuljak, poklisar Muzičkoga društva iz Saint Tropeza; stupio je zatim i dr Eckermann, vlasnik klinike na kojoj je operiran, pa su Maurizius Humboldt i on nad glavom Theodora von Gaboryja još jednom ozbiljno pogledali ravnateljeve rentgenske snimke, načinjene netom nakon operacije. Napokon su pred vratima bili mnogi. Njihove glave Gaboryju su se učinile kao sićušne crne note povezane lukovima i oznakama fff. Ipak, nisu ih pustili k njemu i on je iznova ostao sam. Iz rastom nevelikoga, krhkog i suhog tijela Theodora von Gaboryja, tijela napadnuta najprije artritisom, a potom i teškim oboljenjem kralježnice, još je kiptjela energija i naboj snažnog temperamenta, zračili su mudrost i preobilno, ne samo glazbeno znanje i iskustvo, često drugačije i različito od shvaćanja mnogih drugih. Ali sada, dok je ležao na leđima, beznadno izvrnut u bandažima kao kornjača u oklopu, bijaše sklon zanijekati svoje mesijanstvo i kult ličnosti koji je planirano njegovao desetljećima. S onu stranu postojanja, pod nebosklonom anestezije, vidio je Theodor von Gabory toga desetoga travnja 1949. nešto za što su mu riječi još bile nedostatne.

Prije mnogo godina, u onome drugom svijetu što je bujao prije kobnoga Deutsche Requiema, svijetu u kojemu je i sam zavjetno i zorno sudjelovao kao Nijemac od ugarskih plemića - naišao je on u Aachenu na knjižicu izdatu u paperback povezu kod naklade Peter & Handke, na roman prvjenac nekoga mladca iz Švicarske. Priče su mu mahom bile dosadne, ali jednu sliku nije smetnuo s uma. Bio je to dočarani prizor stanovitoga muzeja zvuka. Pisalo je: Jan Kšiževski osvrnuo se plaho nekoliko puta i s naporom pronašao odaju sa trećim simfonijama. Na samom ulazu, raspeta u bolnom grču, svetlucajući u pomrčini kao da je od neke mešavine bakra, čelika i olova, stajala je Treća simfonija Ludviga van Betovena, Eroika. Iza ugla, njena suprotnost, Treća simfonija Johanesa Bramsa: lepršava, raširenih skuta, haljinice od prozračne svile. Noge i ruke te neumorne plesačice kao da su bile sasvim nestvarne, od očvrsle izmaglice; krojene iz jednog uzdaha, one nisu imale šavova, nije se moglo nazreti gde počinju, a gde se završavaju. Ovoga puta, ležeći na privatnoj klinici doktora Eckermanna, Gabory je znao da je dosanjao nešto čudesnije, nešto spram čega je vizija muzeja zvuka toga mlađahnog Švicarca obični papirnati zmaj pušten u suton s ciklama prelijevima.

Naginjući se opasno nad ponorom smrti, šutke prihvaćajući mogućnost vlastitoga skončanja kao povijest o nekom drugom, spoznao je on glazbu glazbe, nadmuziku za našu muziku. Devet sati bijaše sasvim dovoljno da se prošeće tim Edenom, lelujav, jednom nogom na nebu, a drugom na operacionom stolu u Williamstrasse u Zürichu. Vidio je tamo najprije brojna djela: Verklärte Nacht, Ma Mere l'Oye, Bilder einer Ausstellung, Enigma Variations, Kleinrussische Simphonie, Don Quijote, Des Knaben Wunderhorn - ali odmah potom i ona koja su im, kao kakav savršeni predložak, bila uzor. A uzori se oglašavahu kao iste te skladbe, samo nesumnjivo milozvučnije, na svakome mjestu vještije. Bijahu predviđene za skupine od tisuću muzičara i Gaboryju se činjaše da su ona djela koja je poznavao tek nevješti prijepisi i loše preslike ovakvih uzora. Nova Beethovenova Deveta simfonija na uzoritoj razini bila je divna, tako divna da je poželio slušati samo nju, ali potom je zgranut spoznao da i od nje ima nešto nedvojbeno ljepše. Na sljedećem koraku čuo je posve jasno ideale koji bijahu uzor uzorima, pa onda iznova, na novoj razini, idealne ideale svih skladbi, strijemljenja običnih ideala. Idealni ideali za Devetu Beethovenovu već predviđahu partiture sa tisućama notnih redaka, nepregledne milijune glazbenika koji bi je izvodili i Gaboryju bi nejasno može li postojati ravnatelj koji bi takvim pokusima ravnao, ali nešto ga je tjeralo još dalje.

Stao je napokon nazirati ideje koje zvučahu kao bogovi spram razine idealnih ideala, te najzad sama suštastva, cilj i svrhu ideja... O, kako su mu samo jadno zvučala u tom času djela kojima je i sam ravnao mnoštvo puta! Neki Demiurg, arhiravnatelj kozmosa, stavio ih je na samo dno ljestvice vrijednosnih spoznaja i onda ih takve podario ljudima. Želio je otići i dalje, još korak dalje, da posluša istočnike suštastva za Devetu i ostala djela, te potom razrješenja za istočnike, ali je shvatio da će čas docnije poludjeti.

Trgnuo se zato među bijelim plahtama i ritmički savršenim instrumentima koji osluškivahu tok njegovih tjelesnih sokova. Na prsima mu je ležala partitura Debussy-jeva djela La Mer, a on se ne mogaše prisjeti niti jedne note s onog očigledno beskonačnog niza uzora i uzoritih ideala, koji činjaše da i to More bude samo neznatno utjelovljenje nevažnih dosega. Otvorio je stoga sa zazorom i jedva skrivanom gadljivošću korice svoga, do juče omiljenog opusa. Tamo gdje je veliki Claude Achil upisao solo oboe, znao je on, stoje negdje čitave orgulje oboa, umjesto nekolicine, nepregledna polja nedosanjanih engleskih rogova, streicheri na milijun žica, sekcije udaraljki strahovite poput kozmičkih prasaka... Ali sada se toga nije mogao prisjetiti i Debussyjevo djelce ponova mu se činjaše čistim i skladnim.

Toga je desetog travnja 1949. glasoviti ravnatelj Theodor von Gabory dakako snio, dok su se negdje u susjednim prostorijama njegova žena Ulrike Kühlmann i doktor Maurizius Humboldt čudili kako je za dlaku izbjegao smrti.

Štovanoj Gabriele Pequesar,
sa stanom u ulici Bolivar

Rekvijem

A već idućeg meseca uporni dirigent vratio se za pult Bečkih filharmoničara i u Operu. Činilo se njemu da iznova može da sluša muziku, da neopterećen sme da uživa u njenom disanju, tom pulsiranju koje se otima negde iznad taktova i metronomskih oznaka. Prognanik iz sveta ideja i idealnih muzičkih uzora, opredeljivao se, međutim, sve češće za dela bolnog i melanholičnog sadržaja. Odbijaše on da na repertoar stavi kompozicije koje nije video u obitavalištu muzike za muziku, pa ma koliko da su bile popularne, poput Mocartove simfonije Jupiter, ili da ga je ugovor obavezivao na dirigovanje.

Kao njegov biograf, koji želi verno a nikako uz glorije, ocrtati kratki životni i umetnički put Teodora fon Gaborija, moram istaći da se u vreme dok se Nemačkom još tragalo za zaostalim klikama nacističkih vampira i nad njegovom harizmom stavljao veliki znak pitanja. Video sam her Gaborija nekoliko puta u godinama kada je njegov ikarski uspon, pa i sunovrat, bio stvar prošlosti i priznajem da su me reči tog čudnovatog gospodina, koje tada čuh, zbunile. Saznah zašto je nakon operacije u Cirihu tvrdokorno odbijao da neke opere postavlja na scenu. Tamo negde, u svetu iza eteričnih snova - govoraše mi zbrkanim pojmovima i plačevnim tonom starca - on nije video njihove idealne omere i blistavo lice, pa je, s razlogom uostalom, posumnjao i u njihove ovozemaljske osnove. Dirigovao je u trideset postavki Mocartovu Čarobnu frulu, ali nikada Don Đovanija; nebrojeno puta tumačio La Mer, ali je prezirao Nokturna od istog autora. Hrabro je na repertoar postavljao dela bizarnih avangardista, Satija, Prokofjeva, pa i mnoga nesrećnog Adrijana Leverkina, a u isto vreme zanemarivao opuse naših klasika, bez kojih se niko u Nemačkoj ne smatra dirigentom. Naposletku, on je... ali ne bih vam sada, poput rđavih biografa, ispripovedao svršetak povesti o jadnom Teodoru fon Gaboriju. Sam Bog će znati kako mu se život narugao.

Njegovu zbunjujuću povest nastaviću tamo gde stadoh, u godini 1949, kada su, kako već kazah i kako sam osetih u rodnom Vizmaru, Amerikanci obarali poslednje konstrukcije naših čeličnih kranova u luke Baltičkog mora i lovili zabludele sanjare koji prespavahu jutro najstrašnijeg poraza moje prokažene nacije. U takvo vreme nacistička prošlost fon Gaborija jedva da je bila zaboravljena. Ali te 1949. maestro se vratio iz Ciriha sa operacije i Beč ga je dočekao raširenih ruku kao da fon Gabori nikada nije bio Gebelsov miljenik i nije se, još pre trinaest godina, učlanio u NSDAP; kao da koncerte u okupiranom Parizu nije otpočinjao nacističkom himnom Horst Wessel i uopšte nije stajao za pulteve sa kojih su, koliko dan ranije, pobegli jevrejski dirigenti, poput pacova sa zaraženog broda. Predodređen da vlada ljudima, baš kao i podatnim notama iz partitura, Gabori je za nekoliko godina uspeo za sobom da zametne tragove i izgleda zauvek zatvori dosijea o svojoj predistoriji. U proleće 1949. on udara temelje za svoj prvi Betovenov ciklus i sprema se na kobni put u Salcburg.

Čitaoče, ti što sediš u udobnoj fotelji negde u Holandiji ili Švedskoj i čitaš ove stranice, čitaoče ti ne znaš šta se s Nemcima dešavalo kad je prva saveznička čizma stupila u naše gradove, kada su pali naši simboli moći kao paganski protokoli. Nije moj narod bio slomljen kada su mu porušeni gradovi i tako mu oduzeta sadašnjost, o budućnosti se više nije moglo ni misliti, patio je on što mu se zabranjuje prošlost. A iz prošlosti je u nas sve krenulo, u prošlosti je imalo i da se završi. Svi smo mi Demiurgova deca i Diabolosovi dužnici što su krajnju budućnost želeli da spoje s najranijom prošlošću i tako zatvore krug večnosti. Nespretno se pravdasmo, odista nevešto, pred onima koji su nas porazili da Kant, Hegel, Vagner ili Niče nisu bili nacisti - ta oni su to bili više i od samoga Hitlera. Oni su taj pakleni krug otpočeli, a firer je imao samo da ga dovrši. I zato smo kažnjeni. Amerikanci, narod bez istorije, poučavaju nas, evo već decenijama, kako i mi da postanemo isti. Ali oprosti, čitaoče, obećah povest o Teodoru fon Gaboriju. Neumesno napisah gornje redove, jer njega se propast nemačkog naciona tako malo ticala, ili je snagom uzaludne volje nastojao da to ne pokaže. Njegova žena iz ratnih dana, polu-jevrejka Eleni Holgerlef, polu- jevrejka skrivana lažnim dokumentima koja je izdao sam Jozef Paul Gebels, našla je smrt pod ruševinama Berlina u jednom od poslednjih anglo-američkih bombardovanja. Sa sobom u betonski grob, tamo gde nikada nije pronađena, ona je, kakve li ironije, ponela i nacističko lice Teodora fon Gaborija. Maestro se nedugo potom, kao da traga za novim identitetom, već te 1945. oženio manekenkom Ulrike Kilman. Još samo šest meseci njegovom se bledom licu i uvek sklopljenim očima, dakako, zabranjuje dirigovanje. Američke i ruske okupacione vlasti raspuštaju Gaborijeve koncerte i vraćaju tek rasprodate ulaznice, ali baron Puton i ratni poštovaoci nalaze način da ga izvuku iz logora za internirana lica. U naredne tri godine zauvek će nestati obličje oberlajtnanta fon Gaborija, zaduženog za nacističku muziku i paradu.

Početkom juna, godine 1949, Teodor fon Gabori je sa ćutljivim i neuhranjenim članovima svoje filharmonije stigao u Salcburg, da bi tamo dirigovao Devetu Betovenovu simfoniju. I na tom koncertu, koji će odrediti njegov budući put i skoru propast, Gabori je dosegao vrhunsku estetiku izvođenja, postigao samo njemu svojstveno izdvajanje tona iz orkestra. Posetioci behu ushićeni nekim skupnim zvukom koji se izvukao iz žica, oteo sa uglačanog lima i počeo da lebdi negde u vazduhu. Ali jedan mladić, crta jasno mongoloidnih, momak što je na koncert došao sa svojom majkom kojoj se na licu čitao izraz izopačenog cinizma poraženih - on izgleda nije ništa razumeo. Vikaše neumesna koncertna "bravo" posle svakog uspelijeg mesta, dok muzika još trajaše, i radovaše se tome kao dete kome su kupili privatni orkestar da se s njime poigra. Gabori isprva nije čuo ni njega, ni uzaludna utišavanja njegove okoline. Negde iza zatvorenih očiju, zanet osluškivanjem muzike, prenapet pokušajima da se ona još jednom oživi, on je dirigovao Devetu Betovenovu kao da na galeriji nema izgreda. Ali kada se u jednom času ono neuputno "bravo", koje i dalje izvikivahu mongoloidna usta tog jadnog dečaka, intonativno poklopilo sa skupom tonova koje je u tom času izvijao, maestro je postao svestan da neko ometa koncert. Odmah potom, na svoj užas, shvati da piskutavi povici čudnovato dolaze na prava mesta, tamo gde je i slavnoj Betovenovoj partituri nedostajalo još tonova, pravih ukrasa ili dubine. I koliko god mladić ne odustajaše od dobacivanja, maestro Gabori postajaše svesniji onog fatalnog niza uzora koji su prethodili i tim najslavnijim Betovenovim stranicama. Gotovo požele da izvođenje prekine odmah, u pola stava, na nekoj sinkopi ili maloj pauzi, da potom zatraži olovku i dok ga sećanje još služi, dopiše novo ruho besmrtnome delu.

Ali to nije učinio. Otvorio je oči i počeo čas obazrivo, čas smeteno da gleda svoje muzičare, uz pokrete ruku koji im više nisu govorili ništa. Mongoloidnog mladića uskoro su izveli iz sale, ali su za njim, jedni za drugim, počeli da izlaze i ostali slušaoci. Finale simfonije beše vajano u prepoznatljivom Gaborijevom stilu, no prisustvovaše mu, kao na kakvom provincijskom koncertu, tek polupuni auditorijum. Tapšanje na kraju beše siromašna nagrada za brižljivo spremani spektakl. Teodor fon Gabori nije shvatao zašto ga je, tamo iza njegovih leđa, publika napustila, a kada je iza scene, negde iz gužve muzičara koji su nezadovoljno mrmljali, začuo jedno prkosno Heil Gabory, spoznao je da je te večeri u Salcburgu pokušao da diriguje onu Betovenovu Devetu koju je čuo sred anestezične obamrlosti, a da su muzičari, po starim uputstvima koja im je dao još u Beču, nastup okončali sami. Tako je počeo sunovrat Teodora fon Gaborija, "čudesnog Gaborija", kako ga je još 1937. zvala nacistička štampa.

TRI PISMA PRONAĐENA U ZAOSTAVŠTINI GABORIJEVOG BIOGRAFA LAJNSDORFA

Paragvaj, 12. oktobra 1950.

Mein lieber Herr Doktor,

Naš fon Gabori, koga smo svi uzdizali da bismo sklonili onog Furtvenglera iz Berlina, sada se, čujem, podao Amerikancima poput krpe. Nema šta, kratko je pamćenje onih koji bi trebalo da budu zahvalni. Mnogo toga doznajem preko svojih ljudi iz faterlanda. Vele da Gabori sada tvrdi kako se u našu partiju učlanio onako usput, kao što se pristupa planinarskom društvu da bi se dobio dobar vodič za put na vrh. Svinjarija, dragi moj Doktore. Još 1937. morali smo pronaći drugu plavokosu marionetu umesto tog Ugara Gaborija, ma koliko da su mu preci bili germanski vitezovi. Taj nema ni kapi arijevske krvi. Kada se nešto budemo vratili - što je verujem stvar meseci, pre nego godina - opet će taj "maestro" klečati i valjda nam govoriti da se Amerikancima prodao kao što bi mornar na nemirnom moru pronašao dobrog navigatora. A Vi, baš kao i ja, znate šta ćemo s tim monumentalnim izrodom tada učiniti. Sada on još diriguje britanskim i američkim okupacionim vlastima, ali prljav život i nečista savest došli su po svoje. Čujem da se na koncertu u Salcburgu nedavno dogodio skandal. Gabori je izgleda zaboravio tekst, vele da je mahao rukama kao petao krilima i samo se bečkim muzičarima, onim sjajnim umetnicima koje i Vi poznajete, može zahvaliti što je finale Betovenove Devete simfonije privedeno kraju. Pričaju mi da Gabori čuje neku drugu muziku, da se priključio nepoznatoj sekti Biciklista ili Male braće, šta ja znam. Žalostan slučaj ljudske dekadencije.

Ali ne bih više o tom izdajniku. Ovde u Paragvaju strašna je omorina. Neke čudne ptice zapomažu grlenim povicima, a vlaga natapa tropsko rastinje. Ja menjam po tuce belih košulja dnevno. I sve su mokre čim ih obučem na leđa. Ujutru se budim i odsutnim pogledom bdim po poljima batate i manioke, pod senkama kebrača u smiraj me prekrivaju mrežom da bi me zaštitili od insekata. Za jedan sat u Alpima, Herr Doktor, ponudio bih i svoj život. Da li ćemo se odista vratiti, ili je ovo prvi krug Pakla?

Vaš, malo je reći odani, W. Kurt

(Pismo je adresovano na nekog Karlosa Enrikea, sa stanom u ulici Benavides u Limi. Unutar spoljne koverte nalazila se još jedna na kojoj je stajalo kratko: Für Herr.)

Frankfurt na Majni, 6. juna 1951.

Dragi moj A. M. G.,

Problem s filozofima je što rado sede u kabinetima i tek povremeno bacaju pogled kroz prozor. Pate oni zato od mnogih profesionalnih bolesti, od kojih Vam one prouzrokovane preteranim sedenjem ne bih spominjao; najvažnija u ovom času je ta što previše teoretišu. Iako sociolog umetnosti, i sam sam, priznaću, bio sklon tek povremenim šetnjama ulicama i parkovima i, Bog će znati, verovatno sam i ja bio naklonjen knjiškom umovanju. Ali od prošle godine nešto se promenilo. Slučaj maestra Gaborija, bečkog šefa-dirigenta, ukazuje mi na to da se neke pretpostavke iz mojih američkih knjiga na najbrutalniji način proveravaju u praksi. Vi znate da je Gabori neobičan i samosvojan umetnik. Njegova slava, uprkos ponešto problematičnoj nacističkoj prošlosti, stigla je i do Amerike. Bečki muzičari, od kojih je napravio prave romantične heroje, i danas se kunu da su pod vođstvom fon Gaborija dosegli nešto što se teško može rečima opisati. Oboisti govore o nebesima koja se otvaraju, kontrabasisti (sic!) o muzičkim dugama što se podižu pod njihovim instrumentima, i da ne nabrajam dalje, loša poezija uglavnom. E sad, vidite, dragi moj, takvog maestra Gaborija iz još neobjašnjivih razloga napušta publika. Bečki operski abonmani sve su prazniji. Maestro je odveć često žrtva nervnih kriza. Čujem da se zatvara u kuću po nekoliko dana, da se potom ne češlja i ne brije, već danima bogohulno popravlja svoje omiljene partiture. Kada se ipak vrati i održi koncert ili diriguje u Operi, dočeka ga prazna sala: zalutali parovi što se u poslednjim redovima kikoću uz kesicu američkih kokica, neki ostareli filozof i tek po koji cinični muzički kritičar, koji sutradan s gotovo nepristojnim oduševljenjem pozdravlja povratak Teodora fon Gaborija... Da je do operske uprave, Gaborija bi već odavno zamenio neko mlađi i perspektivniji (pominju se Krips, Kempe, Šmit-Iserted, pa i sam Karajan), ali muzičari još čvrsto stoje uz ozbiljno obolelog Gaborija i tako svi zajedno, poput ukletih Holanđana, brode k neistraženim vodama, slušajući mahom sami sebe. Valjda nije daleko dan kada se na blagajni neće prodati niti jedna ulaznica, ili sve to, kako pretpostavljam i sam, neće moći tako daleko da ode.

Vama privržen, kao da smo još susedi u Njujorku

T. V. A.

Salcburg, 5. decembra 1951.

Poštovani her Šnebel,

Na dan kada se ovde u Salcburgu svi prisećamo 161-godišnjice smrti našeg velikog sugrađanina Volfganga Amadeusa Mocarta, moram Vam se, po ko zna koji put, požaliti na svog sina Hansa. Od dana kada je, pisala sam Vam o tome u nekoliko navrata, upropastio koncert velikog fon Gaborija u Salcburgu, Hans je naprosto opsednut radom ovog dirigenta. Pomno prati vesti o njegovim nervnim krizama, u posebnoj svesci sakuplja sve članke o Teodoru fon Gaboriju i kritike njegovih koncerata; na radiju ne sme da se promeni stanica kada se prenose koncerti iz Beča. Kuda takvo poistovećenje može da odvede, prosudite sami po onome što ću Vam sada napisati. Hans, naime, veli da je fon Gabori određen da popravi neka dela nemačkih muzičkih velikana i da će se on uskoro povući iz muzičkog života da bi se posvetio samo tom, najvažnijem od svih poslova.

Uz poštovanje, zabrinuta mati

Amanda Hence

MAESTRO SUGGERITORE

U jednoj operi nedavno se dogodio incident. Bila je to lepa državna opera, čedo gradske vlade, miljenica parlamenta. Posećivali su je svi koji su u operskom svetu nešto značili. I publika je volela svoju gradsku operu, ali je u jednom trenutku - niko ne zna zašto - prestala u nju da dolazi. Predstavama je upravljao neki čuveni "fon", internacionalna zvezda, uprava je trošila ogroman novac na bleštave scenografije, ali svetla su se svake večeri gasila sve brže da kapriciozni pevači iz inostranstva ne bi primetili mnoštvo praznih stolica za koje pevaju.

Direktor je onda počeo da se ljuti. Okretao je telefon i psovao na italijanskom (loša navika svih operskih direktora koji, živeći za scenu, slušaju više italijanski nego maternji jezik). Sindikat horista pretio je štrajkom, šminkeri i pomoćno scensko osoblje posao su počeli da rade sa dosadom, a onda su usledili brojni propusti, od kojih su neki na sceni delovali komično.

- Trebalo je odavno smeniti tog "fona" - mrmljao je direktor sebi u bradu, ali već obolelom "fonu", koji je više odsustvovao nego dirigovao, nije mogao ništa jer je ansambl uporno štitio svog dirigenta. A onda se dogodio incident.

U operu je, dakle, ušao neki čovečuljak sa polucilindrom na glavi, odeven u prugasto odelo Kafkinih istražitelja. Stigao je na poziv dirigenta i predstavljen kao majstor-šaptač, maestro suggeritore.

- Ovaj gospodin - govorio je zaneseno dirigent - treba da popravi naš italijanski na sceni i tako vrati publiku koja neće da sluša loš operski jezik.

Treba reći da se u toj zemlji govorilo narečjem sasvim nesličnim italijanskom i da je malo ko poznavao raspevani jezik operske scene, pa su tako dirigentove reči zvučale neuverljivo, a on sam ličio na bolesnika koji se, osuđen na smrt, hvata i za slamku. S druge strane, Opera je već godinama imala svog šaptača, nekog gospodina Čeha što je italijanski znao bolje nego rođeni jezik, pa je sindikalna organizacija, iz solidarnosti sa čikom iz šaptačke kutije, pravovremeno obavestila direkciju da za novog šaptača nema posla. Razmišljali su ovako: danas su uklonili šaptača, sutra bi mogli i sve druge. Ali dirigent nije odustajao, tvrdio je da će onaj pravi italijanski zacelo vratiti publiku.

Tad je kucnuo dvanaesti čas - u konkretnom slučaju devetnaest sati, kada je predstava Boema imala da otpočne - maestro "fon" sam je maestra suggeritorea otpratio do šaptačke komore. No zavesa se nije podigla, pa je direktor najzad morao da objavi da se premijera otkazuje. Izašao je na scenu obasjan reflektorom koji mu je bleštao u lice i počeo obazrivo da navodi razloge zbog kojih iza njega još stoji spuštena zavesa. Naveo je brigu operske uprave oko... Napomenuo je da Opera mora birati najbolje saradnike jer... Podsetio cenjeni publikum na to... Zapretio da će svi neradnici biti strogo... Uzdigao veličinu dirigenta, onog slavnog "fona" i ansambl koji je pod njegovim vođstvom... Smišljeno i obazrivo pohvalio i samoga sebe, a onda se naklonio gledalištu i stavio ruku preko očiju. Ugledao je redove praznih stolica i umorne, gotovo pospale vratare kraj otvorenih vrata. Državnu operu, čedo gradske vlade, miljenicu parlamenta, publika je - niko ne zna zašto - napustila.

Na ovom mestu pisac je čitaocima ostao dužan još samo imena u ovoj alegoričnoj priči. Državna opera, čedo gradske vlade, miljenica parlamenta, bila je Bečka državna opera. Stari šaptač Opere zvao se Jirži Homolka, a pretendent na njegovo mesto, taj maestro suggeritore koji je odista stigao kao Kafkin istražitelj, Armando Romano. Direktor Opere bio je gospodin Hilbert, isti onaj Hilbert "koji je 1949. stigao u Zьrich da bi "fonu" - Theodoru von Gaboryju - isporučio najljepše želje Bečke općine i glazbenika." Ali ovo je bila 1954. i jedan "fon" ubrzo je zamenjen drugim. Teodora fon Gaborija smenio je Herbert fon Karajan.

POST SCRIPTUM: SEDAM PAKLENIH KRUGOVA

Prošle godine, u mesecu julu, posetila sam austrijsku prestonicu Beč. Bio je to službeni put, na koji sam krenula u svojstvu sekretara zvučnog i notnog odeljenja Državnog arhiva SSSR-a, ali sam posetu ovoj srednjoevropskoj zemlji shvatila i kao povratak u postojbinu svog nesrećnog muža, koji je iz Austrije otišao u Sovjetski Savez kao funkcioner Kominterne. Nedugo pošto se u Moskvi upoznao sa mnom, verio i venčao, pao je kao žrtva apsurdnih staljinističkih progona. Optužen je da je, radeći kao Telmanov sekretar, spremao sabotaže, planirao ubistva nekih instruktora Kominterne, a na suđenju mu je prikačeno čak i to da je imao nameru da ometa Pakt o nenapadanju s Nemačkom. Negde u Lubjanki - godine 1941, kada je prva nemačka čizma pogazila Pakt koji je moj jadni muž želeo tobože da osujeti - izgubila sam mu svaki trag. Prošle godine sam, dakle, ponovo bila u Austriji, dve decenije nakon njegove sramne pogibije.

Ali da se vratim na službene razloge svoga puta. Odmah nakon Otadžbinskog rata počeli su pregovori dva državna arhiva o uzajamnom povraćaju neke tonske i notne građe. Naš arhiv tražio je od austrijskog manuskripte dveju uvertira Petra Iljiča Čajkovskog: Romeo i Julija i Frančeska da Rimini, koje je veliki majstor napisao u Italiji, boraveći kod svog brata Modesta Iljiča. Za uzvrat nudili smo snimke Valtera Gizekinga, Artura Šnabela, Teodora fon Gaborija i Vilhelma Furtvenglera, što ih je naša Crvena armija zaplenila prilikom zauzimanja Beča i potom Berlina.

Pregovori su trajali godinama, delom zbog ukorenjenog nepoverenja dveju strana, ali više zbog toga što smo želeli da razmenimo nesamerljive stvari. Ko bi uopšte mogao proceniti vrednost muzike? Autograf uvertire Frančeska da Rimini, sa dragocenim popravkama samog autora, trebalo je platiti čitavim Arhivom SSSR-a, a za samo jedan snimak Valtera Gizekinga ili Teodora fon Gaborija ponuditi sve fondove Austrijskog državnog arhiva. Pregovori su se zato zaustavljali kada su svi mislili da su okončani, a nastavljani kad su ih obe strane odbacivale. Najzad smo se, kako volim da kažem, ipak pogodili i ja sam sa metalnim koferom prepunim dragocenih matrica krenula put Austrije. Tamo su poslali baš mene jer sam još nosila muževljevo prezime Eberlein i znala nemački toliko da mi prevodilac nije bio potreban. Očekivala sam da ću ostati nekoliko dana. Mislila sam da posetim grobove muževljevih roditelja i tako sa sebe najzad skinem odgovornost za bedno skončanje njihovog jedinca. Odmah potom da trake, koje sam nosila u blindiranom koferčiću, zamenim za dva neprocenjiva autografa i zatim se vratim. Ipak, ostala sam čitave dve sedmice, ne zato što me je impresionirala Ringštrase, niti stoga što sam želela da vidim nasrtljive neonske reklame. Ne, dogodilo se nešto neplanirano...

Moje nestrpljenje goni me da kraj priče dopričam odmah i gotovo i ne spomenem dva, sada mi se čini, tako malo važna rukopisa velikog Čajkovskog, koje sam nakon osamdeset godina vraćala u domovinu. Ipak, zbog začudnosti onoga što sam u Beču saznala, kazaću sve po redu. Čim sam sletela na aerodrom, upoznali su me sa gospođom Hildom Kraus, koja je ispred Austrijskog arhiva imala da izvrši razmenu sa mnom. Beše mi drago što će posao od nemerljive važnosti za dve zemlje dovršiti žene. Petnaest godina, uostalom, oko ove stvari pregovarali su mahom muškarci. Neku toplinu i mogla bih reći nežnost primetila sam i kod gospođe Kraus, pa smo posao okončale neobično brzo. Austrijski arhiv obogaćen je sa dvanaest matrica na kojima su se nalazili snimci slavnih germanskih muzičara iz nacističkog vremena, a metalni kofer, koji je skrivao dve partiture pisane sitnim rukopisom na hartiji u kvatro-formatu, već se nalazio u našoj ambasadi u Beču. Suviše lako, poverila sam se gospođi Kraus, ako se uzmu u obzir mučne godine pogađanja koje su ovome prethodile. Na to se ona samo nasmejala i pozvala me, kao da sam joj stara prijateljica, da vidim nešto što je neobično, pa i za Austrijski arhiv još novina.

Povezle smo se njenim udobnim automobilom do kuće Ulrike Kilman, udovice Teodora fon Gaborija, i tamo sam videla - moj Bože! - nešto što mi je teško da opišem i danas. Tužna sudbina Teodora fon Gaborija, koga je publika napustila zbog ekscentričnosti, čije sumnjive ideje konačno nije prihvatio niko, bila mi je poznata u grubim crtama. Udovica neshvaćenog maestra ispričala mi je detalje njegovog turobnog kraja. Bila je to još lepa žena. Mada je bila u poznim pedesetim, videlo se da je nekada bila model. Reči su joj zatezale negovano porculansko lice lutke u godinama, a oči se pokatkad punile toplim suzama dok mi je govorila o svom jadnom suprugu.

Saznadoh da se Teodor fon Gabori odao spiritističkim seansama pošto su ga u Bečkoj državnoj operi zamenili Herbertom fon Karajanom. Plaćao je sumnjive psihijatre i hipnotizere, ne da bi ga lečili, jer tvrdio je da je zdrav, nego da bi mu pomogli da osveži pamćenje i tako se priseti neke muzike koju je zvao idealnom. Ali nikako nije mogao da je prizove. Saznala sam kako je bilo tužno posmatrati njegovo bledo i upalo lice, poteze deteta i očaj davljenika. Najzad je odlučio da pamćenje usmeri samo na tri dela i po svaku cenu prizove njihove idealne obrise. Odabrao je Devetu simfoniju Ludviga van Betovena, More Kloda Debisija i Rokoko varijacije našeg Čajkovskog. Potpuno iscrpljen, mučen nesanicom koja ga je držala i po četrnaest noći, povraćanjem i paklenim bolovima u leđima, nekoliko dana pred smrt tvrdio je da se nečeg ipak setio ali, dodao je, to je tako žalosno malo da ne želi ništa drugo do da umre. Tako je i bilo. Teodor fon Gabori izdahnuo je 1. decembra 1959, u hropcu tako obične smrti, izdišući kao mali, zaboravljeni čovek koji je ipak izvršio samoubistvo. Njegov dvojnik Herbert fon Karajan te godine zida čuvenu pentagonalnu salu u Zapadnom Berlinu i jedva da zna za Gaborijevu smrt...

Gospođa Kilman više nije mogla da govori. Zaječala je i iznenada mi gurnula u ruke tri flekava manuskripta. Stranice su već bile ispečatirane ovalnim štambiljima Austrijskog arhiva. Kao Ruskinja, najpre sam otvorila njegovu preradu Rokoko varijacija i sećam se da mi je zastao dah. Znate, ja sam školovana muzičarka sa apsolutnim sluhom i note mogu da pratim u tišini, kao što većina ljudi čita knjige. Bacila sam, isprva nepoverljivo, pogled na te Gaborijeve Rokoko varijacije. Šta je tu, mišljah, Čajkovskom uopšte imalo da se doda? Ali kada sam na brzinu okrenula nekoliko stranica, učinilo mi se da ću se onesvestiti.

Sve note velikog majstora bile su tu, ali svaka melodija dobila je čitav buket novih sazvučja. Kompozicija se sada sastojala od trideset šest, a ne samo od sedam varijacija. Zaplakala sam i kao bez duše nastavila da listam Gaborijev rukopis. Nova partitura bila je predviđena za hiljadu muzičara. Violine behu podeljene na trideset sedam grupacija, violončela na dvadeset dve, viole na petnaest, pa čak i kontrabasi na prve, druge i treće. A violončelo... Violončelo je imalo da svira orguljskim tonom sa desetinama tonova odjednom, da se tanko uzdiže poput vode šedrvana ili obrušava kao vodopadi, peva i plače, moli i zapoveda. Gabori je predvideo (a da li baš on?) da razvije po pet melodija odjednom i dopričava čudesne pripovesti poput orijentalne Šeherezade. No uprkos svemu što zbrkanim rečima navodim - a bio je to samo mali deo onoga što sam videla - Gaborijeva partitura ne beše novo delo, već, bila sam uverena u to, ono što je Čajkovski čuo u sebi a nije uspeo da zabeleži. La Mer i Betovenovu Devetu nisam potom smela ni da pogledam.

Ljubaznošću gospođe Kraus i uz pomoć dozvola koje sam na brzinu dobila, za tri noći uspela sam da prepišem čudesno delo, te Nad-rokoko varijacije. Vratila sam se u Moskvu sa rukopisima Petra Čajkovskog i mojim, koji je sada bio neuporedivo važniji od njegovog. Kroz nekoliko meseci novo, a tako staro delo našeg genijalnog sunarodnika pod vedrim nebom izvelo je petoro čelista, predvođeni Mstislavom Rostropovičem. Pratilo ih je sedam naših najvećih orkestara, a svima je upravljao Jevgenij Mravinski. Baš na Crvenom trgu, pod zidinama Kremlja i kupolama crkve Vasilija Blaženog, po želji udovice Kilman, započeo je novi život Teodora fon Gaborija.

*****

Našim kompozitorima i zbunjenim muzičarima pre mnogo godina predala sam svoje zabeleške, koje su odmah obeležene ovalnim štambiljima Državnog arhiva Sovjetskog Saveza. Samo jedan papirić sačuvala sam da bih ga, dragi moj sestriću, predala tebi, sada kad više nema ni Crvenog trga, pa ni komunizma. Na njemu Gaborijevom rukom stoji upisano: Sedam krugova Raja preobratilo se u sedam krugova Pakla. O, kako su svevidne tvoje želje, Gospode, a naš pogled kratak.

O autoru

Aleksandar Gatalica rođen je 1964. godine u Beogradu. Diplomirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti (nekadašnja Svetska književnost) 1989. godine u Beogradu.

Objavio je romane "Linije života" 1993, drugo izdanje 1994. (nagrada "Miloš Crnjanski) i "Naličja" 1995. (Najuži izbor za NIN-ovu nagradu 1996. kao najmlađi finalista), kao i cikluse "Mimikrije" (1996) i "Vek" 1999. godine (nagrada "Ivo Andrić"). Proza Aleksandra Gatalice objavljivana je u svim književnim časopisima u Jugoslaviji ("Književnost", "Književne novine", Književna reč", "Letopis Matice srpske"...). Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na engleski, nemački, francuski, ruski, španski, italijanski i još deset jezika Evrope.

Aleksandar Gatalica jedan je od trojice jugoslovenskih učesnika u "Literarnom vozu 2000" ("Literaturexpress 2000"), jedinstvene književne manifestacije održane u organizaciji Literarnog instituta iz Berlina. Jedan je od autora i urednik srpske edicije knjige "Evropa" čija će promocija biti 2001. na sajmu knjiga u Frankfurtu. Sa nemačkim partnerima osnivač je i savetodavne mreže "Literature net", sa sedištem u Berlinu.

Više od decenije i po Aleksandar Gatalica je muzički kritičar u gotovo svim novinama i na praktično svim programima radija koji se bave klasičnom muzikom. Muzičke kritike pisao je za NON, Dugu, Politiku, Program 202, Drugi program Radio Beograda, Treći program Radio Beograda, Program "Stereorama" i Radio JAT. Trenutno radi kao muzički kritičar lista "Glas javnosti" iz Beograda. Iz oblasti muzičke esejistike do sada je napisao tri knjige. "Govorite li klasični?" (1994), "Crno i belo, kratke istorije desetorice slavnih pijanista XX veka" (1998) i "Artur Rubinštajn protiv Vladimira Horovica i obrnuto" (1999)

Za dramu "Čioda sa dve glave" nagrađen je drugom nagradom na konkursu Udruženja dramskih umetnika Srbije, a drama se trenutno postavlja na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Gorčina Stojanovića.

Aleksandar Gatalica je prevodilac sa antičkog grčkog. Do sada je objavio prevode tri tragedije Eshila ("Prometej u okovima"), Sofokla ("Gospodar Edip") i Euripida ("Alkesta", premijerno izvedena na Radiodramskom programu Radio Beograda 1991). Aleksandar Gatalica prvi je na srpski jezik preveo celokupnu kompaktniju zaostavštinu pesnikinje Sapfe. Izdanju "Umetnička lirika stare grčke" dodao je i najlepše stihove Anakreonta, Alkeja, Ibika, Alkmana i Simonida. U knjizi "Dvojica jambičara" Aleksandar Gatalica preveo je sve stihove Arhiloha i Hiponakta i prvi put na srpskom jeziku ih objavio u jednoj knjizi. Za podgoričku kuću CID sprema mu se izbor ranijih prevoda i najavljuje prvi prevod Euripidove "Alkestine smrti na Aulidi" na srpskom jeziku.

Aleksandar Gatalica bio je glavni urednik CD roma "Contemporary Serbian Art" ("Savremena srpska književnost") na kome je u elektronskom obliku predstavljeno stvaralaštvo preko stotinu jugoslovenskih umetnika iz jedanaest umetnosti.

Aleksandar Gatalica osnivač je i urednik edicije "Evropa".

Radio je kao kolumnista lista "Vreme", a trenutno uređuje stranicu "Svetska književnost" u listu "Danas".

Aleksandar Gatalica član je Uprave Srpskog PEN-a.

Jedan je od osnivača mreže G 17 PLUS. Živi i radi u Beogradu kao profesionalni pisac.

Od 1996. godine Aleksandar Gatalica je bio pisac "Stubova kulture", a od 2000. je pisac izdavačke kuće "Glas srpski" iz Banjaluke.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]