Библиотека српске фантастике

Жељко Јунгић

Балада о Сафикади

ПРИЗЕМЉЕЊЕ
Скончао сам много пута.
ТАКО ТРЕБА!
Моја крв капље са судбине прута.
ЈЕС' ТАКО МИ НЕБА!
Ја сам Star of Live Theatar.
YEAH!
Кад коначан чекаће ме крах?
КО ЗНА? ПЛАЋАМ ТЕ ЗА СТРАХ.
(Из пјесме О једном глумцу)

Нема тога овдје који не зна причу о Сафикади. Онај који то не зна, или је сасвим мало дијете, или је какав дошљак, или је обична фукара. Нађеш ли опет кога да није ради среће у љубави палио свијеће на Сафикадину гробу, буди сигуран да тај нити је кад био млад, нити је икад волио.

Предање каже да је била лијепа, љепше је не би у то доба надалеко. Прича даље тврди да се дјевојка загледала у младог аустријског официра док је испирала платно на Врбасу, доље на плажи под Кастелом, која је служила као појило и камо је он често долазио да напоји ждријепца. Кажу да је љубав била несрећна. Он је био странац, невјерник, уз то и окупатор, а она најљепши пупољак старе и поштоване лозе Кахримановића, муселимова кћи.

На тврђави бјеше топ који је оглашавао подне и поноћ; Сафикада не хтједе попљувати сиједу очеву браду, а не могаде угушити ни страст што ју је раздирала. Стаде на стрме зидине Кастела и притисну груди на гараво ждријело топа баљемеза. Тамо гдје је пала, ту су је и сахранили.

Тако каже легенда, а легенде се нерадо провјеравају јер су све одреда лијепе и патетичне, пуне хероике без које би људима остала само пука голотиња и срамота бескрајних историјских гложења, међусобног раздирања, мрака, блата и примитивизма. Колико градова има тврђаве и на њима у бршљан зарасле пљесниве топове што нам причају приче љубави и патње, невоље и космичке осаме?...

ПРИЗЕМЉЕЊЕ?! – Готово!

FOCUS TEMPORAL ?! – Минус пет-један-два по дубини, пречник двјеста миља. Чист к'о суза!

ПАЖЊА!

ИДЕМО НА ТРУПЕ VON FILIPOVITCHA! ПРОДОР ПРЕКО САВЕ! ПРВО ТОТАЛ ИЗ ЗРАКА? – ДА, ЦИЈЕЛУ БИТКУ, А ОНДА КАДАР ПО КАДАР СИМУЛТАНО. ОВДЈЕ ЖЕЛИМ ВИШЕКАНАЛНИ ЗАПИС. ОБРАТИ ДАЉЕ ПАЖЊУ НА МЕТЕ! ЈЕСТЕ, СИНХРОНИЗУЈ СА МНЕМОКАМОМ! ХОЋУ ДА ТИ МОМЦИ ИЗГИНУ КАКО ВАЉА: ГРЧ НА ЛИЦУ И МНЕМО-СНИМКА ИСТОВРЕМЕНО. ЈАСНО?!

О.К. СЛИКА?! – Иде.

ТОН?! – Иде.

МНЕМОКАМ?! – Иде.

АКЦИЈА!!!

Код "Бухонија" се те ноћи није до касно остајало. Људи су били исцрпљени и тупи скорашњим новогодишњим слављем, празних џепова. Свакако, било је и бољих дана. Кад погледаш около све су то неке фине рибе и добри фрајери. Ту и тамо, има на њима подоста увозног перја, ал' јебига, некако се види да је то оно најбоље што су извукли из нафталина. Сви се одреда сити досађују док се труде да што спорије попију своју цугу. Старци им код куће буље у банковне извештаје, отписују потрошене чекове и са зебњом рачунају колико им још остаје до првог. Све сам го кокуз.

Велику лову би човјек могао видјети само код коцкара и обершверцера као што су ови доље у дну шанка; Ђиђи и Лајба, прилично опака старија раја. Адемиру се вечерас није дало зајебавати са тим дрипцима. Истина, и сам је припадао истој багри превараната и шармантних градских лопужа, па су се по неком неписаном уличном кодексу узајамно уважавали.

Само, та двојица више нису таква сића. Дигли су се, и њима мурија у ово доба свеопштег мувања и лагања мало шта може.

Ђиђи Каденић припали ону своју усрану лулу и отужни дим парфимисаног дувана испуни просторију. Адемиру је то било довољно да се покупи одатле. Ионако су му се гадила та два типа, та педерска лула и он сам уплетен у колу људи без прошлости и будућности, никоговића и скоројевића.

Махну руком Лори, момку који већ дуго година точи за шанком ове јазбине и одавно је на ти са сталном клијентелом. Право му је име мало ко знао, никога се оно није ни тицало, као што је и обичај. Звали су га Лора, по оном фудбалеру Лоримеру, Шваби. Био је исто тако жут, буљав и кривоног као и тај Швабо.

"Колико сам дужан Лорелај?"

"Шта је старац, већ идеш?"

"Колико?"

"Пе'сто таузенки. Старих."

Адемир извади новац, стави га на углачан метал шанка и без ријечи се окрену.

"Воздра Ади!" довикну конобар за њим.

"Воздра", промрмља Адемир и изађе.

Вани је одјужило, дочека га удар млаког вјетра по лицу.

Чудно је вријеме за то доба године. Људи су очекивали снијег и мраз, а ето, није га било ни прије Нове године, ни на сам празник, нема га ни сад. Старци су кењкали због болесног времена, грипа, ишијаса, тлака... Адемиру се оно чинило гњило и гадљиво као труло лишће по парковима и спарушена трава, као прљаве улице по којима је газио, као и сам што је.

Одрастао је у Дому за незбринуту дјецу, горе на Хисетама. Држава се трудила да му буде добра мајка, јадна мајко. Старији питомци Дома, кад су га хтјели расплакати, говорили би да му се стара курва по бијелом свијету, да се офуцала и пропала, да је карају црнци и шљакери док он овдје чами у крпама од Црвеног крста и жваће државну погачу. Покварено би се церекали, а он се вриштећи, обневидио од суза, немоћно залијетао у њих, гребао и ритао. Онда би га избатинали, тек тако, да се зна ко је главни у Дому. Неколико година касније, кад је одрастао довољно да заузме њихово мјесто, постао му је одвратан тај принцип новог колача, одрастања и смјене генерација. Док је кињио млађе од себе, није могао осјетити богзна какву надокнаду за оно што му је недостајало: љубав, било какву и било чију, барем трунку праве љубави и осјећаја да је неком потребан. Има ли ишта горе него бити стари домац, копилан-адолесцент? Има: Дијете-копилан, нови колач у Дому, али и кад то знаш, слаба је вајда...

*

Адемир се спусти степеницама на пуст плато тржнице од које у ове ситне сате свако живи зазире. Шутну празну лименку која му се нађе под ногама онако ефеом, постранце и заби је међу празне гајбе испод бетонских тезги. Ово је била његова територија, није осјећао страх. Полусвијет што се смуца около Кастела у ово доба, били су му познате фаце, често послодавци: шверцери, цигани, лупежи, декласирани маргиналци свих фела.

Шаке наби дубоко у џепове траперица, пријеђе мостић на Црквеној и настави даље према Кастелу. Нежељен је дошао на овај свијет, а био је лијеп момак као што то само копилани могу бити. Прав као мотка, црнокос, њежног и прозрачног тена као у дјевојке, али чврстих удова и жилавих мишица. Под складно свијеним обрвама имао је два ока пред којима је дјевојкама застајао дах. Све је имао и ништа имао није: онога часа, када би нањушиле ко је он и одакле је, те исте градске цуре мажене и пажене, остављале би га брзином којом су се и лијепиле за њега.

*

Прожеше га угодни жмарци испражњеног мјехура док је запишавао грм уз путељак који води кроз парк трговишта па све до западног зида тврђаве. Југовина је нагло стала, и у оном вакуму који обично настаје иза ње, кад се осјећа да је зрак тежак и улијепљен као каквом смолом, почела се циједити нека топла кишица росуља. Адемиру се учини да је сама ноћ промијенила своју боју. Од тог осјећаја му је неугодно крцкало у бази лобање.

Постојано, хладно свијетло неона са улице нестало је, а одсјај на грму поприми трепераву, загаситокрваву ноту. Оштар и загушљив дим спаљеног дрвета ошину га по носу. Адемир се окрену, и кроз сузе од љута дима угледа низ потлеушица у пламену тамо гдје је малочас био сквер, велики ресторан и небодери у позадини. Сувога грла и разрогачених очију, звјерао је лијево-десно скамењен недокучивим апсурдом. Није било мисли, постојала је само велика забуна у глави и невјерица у своје упаљене очи. Чинило му се да и не гледа кроз њих, већ кроз неку шашаву камеру која непрестано швенкује један те исти призор: скелети кућа које догорјевају, греде које се обурвавају у ватромету прштећих искрица, сабласни одсјај паљевине на витком минарету џамије као на истегнутом лабуђем врату...

С напором је дисао у љепљивом ваздуху пуном влаге и дима који се онако притиснут тмастим небом не вије нагоре, него се шуња и вуче по земљи као премлаћено псето.

Нешто стаде кршити недалеко од мјеста на којем је стајао. Одјекну прасак, затим хропац! На ледини покрај смрдљиве рјечице трзала се људска прилика у бијелим сукненим чакширама и некаквом олињалом овчјем гуњу. У самртним мукама, човјек је гребао згрченим прстима по ледини, чупајући траву. Лице му невидљиво, зарасло у густу брадурину, знојаве и замазане косе. Из те шуме прљавих власи, у одсјају ватренога пира што је прождирао чаршију, просијавале су само заколутале беоњаче и два низа исцерених зубију иза којих су допирали грозни кркљаји.

Адемир престрављено поскочи, па потрча из све снаге уз благу косу према џамији. Пушка пуче још једном, зрно гадно просикта повише његове главе, зачу се:

"Халт! Халт!!!"

Јави се и други глас, пригушен и засоптао:

"Госпо'н штражмештар, овај други није од Влаја!"

"Куш бедак! Но, стријељај, стријељај, побјеже нам!!!" лајао је први.

Задње што је чуо, прије него што претрча преко падине, био је звекет метала: затварач пушке у репетажу и топот поткованих цокула по старој турској калдрми. Дуж сокака се протезао повисок камени зид. Адемир узбауља узањ и свали се с друге стране у мрак. Онда све утихну. чуло се само потмуло, удаљено хучање ватре.

"Драги те бог!..." опсова.

Пекли су га огуљени дланови, а мукла бол допирала је из натучених стопала. Заглувио моћним хуком властите крви у глави, борио се да поврати дах. Памет му се полако бистрила. Са сваким откуцајем у вратној жили бивао је све прибранији, а црвени кругови страве расплињавали су се некуд преко видног поља. Не једанпут, дешавало му се да буде у прилици кад се све оно што има зечијег у себи сакупи и набије му се у пркно, па га натјера да клисне одапет као стријела, али овако никад.

"Вријеме! Нешто није у реду са временом! помисли. Неко је нешто урадио са временом!" Адемир наслони врео образ на хладан седрен камен и затвори очи. Сутра ћу опет бити онај стари. Само да сване... Све ће опет бити у реду...

СТОП!

ИНСТРУКЦИЈА: ОВДЈЕ ХОЋУ КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ПРИКАЗ, БРЗО И ЕФЕКТНО. НИКАКВУ САПУНИЦУ, ЕДУКАЦИЈУ ИЛИ ПРОКЛЕТУ ЕКОНОМСКУ ПРОПАГАНДУ! ОВО ЈЕ СИРОВА РЕАЛНОСТ, ФАКТИ! ИДЕМО!

Од сурих, разједених зидина Кастела, отуд од главне западне капије па до Ферхадије нема ни сто корака. Темељи те древне утврде сежу до доба кад овај крај освојише Римљани предвођени Германикусом, након два вијека мука и ратова са гордим Мезејцима. Бјеше девета, од година које почеше тећи унапријед. Саградише Латини своју Цастру уза саму ријеку, на путу из Салоне за Сервитиум. Услиједише затим стољећа опадања и провинцијске чамотиње. Напокон Римљани одоше, а Цастра остаде, оста и ријека под њом да се мути и бистри, да јој подлокава зидине односећи вријеме за собом.

Дођоше и прођоше Вукчићи-Хрватинићи, Стјепан Котроманић. Иза њих оста тек камен и запис на њему:

Покри и то заборав.

За Турака, око Врбашке градине настаде шехер. Петстотридесетитреће, босански санџак-бег Софи Мехмед-паша пријеђе из Сарајева у крајину и горе подно Јајачких стијена, на самом улазу у клисуру, стаде градити махалу. Наспрам Цареве џамије сагради бег ћуприју преко ријеке која се на том мјесту ширила и мигољила, извлачећи се из кланца као змија из процјепа. За намјернике и караване подиже храм и сарај, па доведе трговце и занатлије. На десној обали од памтивјека, из живе стијене шикља врућа и љековита вода. На темељима латинских терми, направи он још и хамам. Раји и господи упамет, а себи на вјечити севап. Педесетак година послије њега, земља султановом вољом и милошћу постаде пашалук, а први беглер-бег Ферхад-паша Соколовић обнови и прошири стару тврђаву, смјести у њу војску и диздара, те стаде око ње дизати град. Најближе тврђави сагради сахат-кулу, турбе и мектебу, а међу њих стави џамију: тај красан дворац... и угодно стјециште добрих људи. Потраја тако нешто времена царскога сјаја и славе, а онда се поче трпјети. Дођоше глухе године...

Са муњаре се зачу муселим и његов уњкави, али снажни глас поче да дозива правовјерне на молитву:

"Алаху аккбар..."

Са истока је дубока румен облила небо.

Адемир се пробуди из болесна сна препуна море и трзаја за вријеме којих се успавана свијест, расута и нејака, толико приближи стварности да јој скоро сагледа лице. То лице стварности међутим, изгледа као одраз из смрсканог огледала: кошмарно, разломљено и неразумљиво.

Једно пригушено, плахо "ах..." допре му до ушију и он угледа два велика, црна ока и прекрасно лице које дјевојка хитро прекри рукама:

"Немој ме гледати, не гледај ме, молим те!"

За онај часак-два њене пометње, Адемир се дивио складном младом тијелу у свиленим шалварама и кратком јелеку који је једва покривао дјевојчина плећа. Кошуљу од избјељеног и ријетког памучног ткања притезао је у струку широк свилен појас, те се чинило да ће то крхко тијело пресјећи надвоје. Начин на који се држала у трку, они скакутави дјетињи покрети, казивали су да је то љупко створење у оном необјашњивом добу раног дјевојаштва кад се преображај из мусаве дјевојчице-лутке у предивну, елегантну лептирицу дешава нагло, неухватљиво и преко ноћи.

Има шеснаест или седамнаест, помисли Адемир гледајући је како замиче за угао куће. Ово мјесто у којем је протекле ноћи нашао спас, био је простран врт са покојим стаблом трешње и са мноштвом фино обрезаних грмова јасмина. Мало даље, Адемир препозна забат Ферхадије на чијем се шиљку ломио први јутарњи сунчев зрак. Десно од џамије стајала је кућа са доксатом и стрмим четвороводним кровом какве је понегдје у граду виђао, онако запуштене и трошне. Ова је кућа била нова, свјеже окречена од темеља до крова. Дрво од којега су начињени доксат и басамаци је свијетло и здраво. У близини куће, заклоњена густим шимширом, провиривала је дугуљаста грађевина, зидана истом седром бојом сепије као и џамија. посвуда уоколо протезао се висок зид.

Двије жене изађоше из куће и пођоше према њему. Једна погнута и забрађена шемијом какву носе старе муслиманке, а друга усправна, витка под фереџом која је скривала лице, али не и очи. Адемир препозна тај дубоки и снени поглед па се неспретно насмијеши. Осјећао се несигурно овако сједећи уза зид мокар и промрзао од ноћашње кишице, а присуство старе и на први поглед срдите жене га је узнемиравало.

"Шта тражиш ти овдје?" рече старица.

"Синоћ сам се ту склонио, пуцали су на ме."

Старица погледа у његове рањаве руке, а онда до уврх зида па стаде одмахивати главом.

"Како си то обучен, одакле ти то?"

Обадвије су га радознало мјеркале од најки на ногама, па до футроване јакне.

"Из Тур..." угризе се за језик прије него што доврши, свјестан да би изазвао још веће подозрење.

"А како се зовеш?" нестрпљиво ће дјевојка.

"Адемир."

Њих двије се згледаше као да су очекивале бог зна какав одговор.

"К'о да ниси од наших", рече стара "али ниси џанум ни њи'ов. нек ми алах опрости ако гријешим."

Позваше га у кућу, и док се с муком придизао онако утрнуо и болних удова, она га обухвати преко леђа својом ситном, необично жилавом и снажном руком. мрмљала је за себе нешто о грехоти и данашњој невољи.

"Барем ти име звучи познато, иако си сав некакав, их... Да бог сачува!" додаде она.

Дјевојка је корачала пред њима. Бијела јој фереџа није онако дугачка до испод паса какву носе удате жене, него је допирала тек до пола леђа. Испод ње је провиривала сјајна, као зифт црна коса.

У кући да смјестише на ниску дивахнану, старица поче да петља око његових ногу, а Адемир ненавикао на такву пажњу, промрси:"Хвала немојте", и учини покрет као да ће је одбити.

"Нека нано, сам ће он. Иди ти у хаман, спреми воду, а ја ћу причекати оца."

У дјевојчином гласу и усправном држању било је нечег тако гордог, одлучног и у исти мах аристократски профињеног, да је изазивало дивљење. Адемиру би нелагодно што стоји пред погледом дјевојке млађе од њега, немоћан да дрско узврати. Не би ли разбио мучну тишину, прозбори:

"Она ти је мајка, је ли?"

"Не, то је Фатма, одавна је у овој кући. Она је... она ме је отхранила."

Преко њених уста није могла пријећи ријеч слушкиња. Фатма јој је замијенила мртву мајку и била јој је више од тога: васпитачица, савјетница и пријатељица. Њој је могла рећи оно што се рођеној мајци никад не би усудила. Та необразована, мудра и правична жена увијек је на све имала прави одговор.

Али ето, јутрос јој је прећутала да се скоро заљубила у овога странца, да се свим својим дјетињим срцем загледала у његово лијепо лице које се толико разликује од лица познатих момака у чаршији, прерано поцрњелих и уштављених. Његове очи немају онај манијачки, жудњом нагрђен бљесак који ју је сврдлао и обнаживао док је пролазила градом. Мушкарац којег је затекла зором у башчи, као да није са овога свијета. једва је затомила радост у себи кад га је Фатма онако прихватила, а у њен дар да проникне у душе људи никад није посумњала.

"Зовем се Сафикада", рече.

Запрепаштење што га је угледала на његовом лицу било је огромно.

Утом се зачуше кораци напољу. У вратима се појави крупан старији човјек мале, његоване браде прошаране сјединама. На глави је имао фес уредно обмотан бијелим платном какав носе хоџе. Постаја тренутак на прагу тарући ноге, па уђе. Дјевојка му се уклони с пута.

"Селам алејкум дјецо."

Сафикада му отпоздрави на исти начин, а Адемир устаде рекавши: "Добро јутро".

"Хајде ти ћери за послом, пусти нас двојицу да попричамо."

Хаџи-Фејзо Кахримановић отац Сафикадин, бјеше човјек висока стаса, кошчат, широка паметна чела и благих очију. Говорио је мирно и промишљено, гледајући саговорника равно у очи. Будући да је потјецао из богате лозе, много је у младости путовао. Видио је свакојака свијета и чинило се да има мало ствари на кугли земаљској које би га могле збунити или запањити. Кур'ан и исламску мудрост изучавао је у Цариградској медреси како је и био ред у његовој породици. Рано је стекао два сина, рано их је и изгубио. Погинули су љетос у устанку, негдје око Сарајева, борећи се под Хаџи-Лојом, Каукџићем и Мухамедом Јамаковићем који нису видјели колика их сила притиска. Једно је царство тонуло, друго је наступало, тако је увијек било и биће, само он остаде без своја два првенца, два сокола кршна на оца, а срце му се цијепало при помисли да би овај странац у његовој кући могао допринијети да изгуби и ово најмлађе, најдивније дијете. Аустријанци су поштједели џамију и његову кућу, не знајући ваљда за синове у Сарајеву. Све остало што је имало везе са устанком затрли су, а имања попалили.

"Сједни, сједни момче, видим да ти је тешко стајати!" Адемир причека да хоџа први сједне па се онда спусти и он.

"Име ти знам и све што си испричао Фатми већ сам чуо. Сад ми лијепо реци одакле си и од којих си?"

Адемир се збуни.

"Па ето, не знам, до синоћ је све било у реду, био сам у свом свијету, а онда... чини ми се да... не, сад сам начисто да је мјесто остало исто, само се промијенило вријеме. Долазим из ваше сутрашњице, не својом вољом. Не знам, покушавам и сам да схватим... Ах, видим, не вјерујете ми ни слова." Било му је тешко отрпјети Хаџи-Фејзин укочени поглед. Тај човјек као да није трептао, на лицу му се није могло прочитати ни схватање, ни чуђење, ништа. Ипак, мирноћу с којом је свештеник примио овај смушен и неувјерљив одговор, Адемир није ни у сну очекивао.

"Кажеш: промијенило се вријеме, је ли? Реци онда, имам ли се чему надати и каква је та моја сутрашњица а твоја јучерашњица? Је ли ишта боља од овог јада данас?" нешто налик смјешку прелети преко хоџиних усана. Адемир прихвати игру:

"Немојте се сувише надати. И тамо одакле долазим људи се прогањају и убијају, само још ефикасније"

"Ефикасније?! Шта ти значи та ријеч?" хоџа набра обрве.

"Па то..." Адемир је ровио по сјећању тражећи еквивалент за одредницу ефикасно. "Сигурније, солидније, брже!"

"Значи брже и сигурније се убијају!?" Адемир осјети иронију и нервозно се насмија. Хаџи-Фејзо се није смијао:

"Разум ми говори да ти не вјерујем", започе он, "срце ми, опет, вели супротно. Не изгледаш луд иако причаш лудости, него... знаш ли шта радити?"

"Бавио сам се помало трговином", одговори Адемир.

"Хмм... Нису нека времена за трговину", стари је замишљено гладио браду, "а нису вала низашта. Него, ако хоћеш, могу се распитати по чаршији да те који трговац прими на наук и испомоћ; можда код Јусића или код оног Швабе... Иначе те не задржавам."

"Немам ја куда отићи", тмурно ће Адемир, "а не знам ни како ћу."

Хоџа је неколико тренутака ћутао и климао главом као да води неки свој унутрашњи дијалог, или нешто тешко у себи важе, а онда подиже поглед:

"Добро онда. Помажи засад Фатми, фали нам овдје мушких руку, и пресвуци се болан! Не можеш такав у чаршију. Рећи ћу јој да ти донесе нешто преобуке... Него, замало заборавих, не рече ми ништа о својима!? Мора да си их бацио у бригу, несрећо!"

"Ја немам родитеље, не памтим их."

Хаџи-Фејзо обори главу као да клону од превеликог умора. У рукама му се створи дуванкеса и он поче с великом пажњом мотати дуван. Ненавикнут на толико расипање времена и на такву церемонијалну тишину, Адемир се једва суздржавао да не затупка ногом по дашчаном поду у неком свом унутрашњем ритму, неусклађеном и непримјереном овом тренутку чисте интроспекције. Као опчињен гледао је у сувоњаве, предуге хоџине прсте што су обрађивали гомилицу жутог дуванског праха и мало по мало, тај призор му обузе читаво видно поље. Чудесни неки мир и повјерење је избијало из тог човјека, нешто што Адемира поново преобрати у мало и напуштено дијете које се заљубљује у своју представу оца.

Хаџи-Фејзо уздахну дубоко и полако. Из појаса извуче укусно израђен ћилибарски чибук и утакну у њега смотану цигарету. У издисају прошишта једно дуго и отегнуто: "Јаххх..." као потврду свега постојећег и непостојећег на небеском шару.

"Бог је једини ... рече."

Труд и чакмак је кресао полако и одмјерено. Припали. Први дим повуче дубоко, са слашћу:

"А дође, тако, вакат кад се и шејтану ваља клањат'."

*

Ближила се друга година окупације и мада је до коначне анексије имало доста воде прохучати Врбасом, канџе несите, црно-жуте орлушине већ су чврсто стезале Босну.

У то вријеме стиже из Сарајева неки Wehler, натпоручник Oswald Rucke von Wehler, а пред њим зао глас. Послали су га у својству војног истражитеља, а по чаршији се већ проносио аваз да је око Сарајева многе беглуке у црно завио и бегове с главом раставио.

"Дош'о нам је и кадија и заптија и џелат!" отхукивали су старији, кршили руке и климали се напред-назад као што је обичај кад је човјек у великој бризи. Кахва би им огадила и постајала некако горка и отровна ако би се наједном повео разговор о том Аустријанцу. Дјеца, опет, к'о дјеца; прозваше га Рике-зрике јер је господин von Wehler имао гадан обичај да из чиста мира заустави коња и онако из седла запиљи се у пролазника. Зурио је тако у јадника који је жив премирао од страха, знојећи се и гњечећи фес у рукама. Чинило се да би тако могао сатима, укочен попут змије сврдлати погледом жртву окупану леденим знојем, а онда би нагло, из само њему познатих разлога склањао поглед, трзао дизгинама и продужавао даље као да се ништа под милим богом није десило.

Међутим, нису се само други знојили пред њим. Знојио се и он сам као коњ. Зачудо, јер био је коштуњав и танак, рекло би се испијен. За жарка дана, на његовој беспријекорно затегнутој униформи избијале су тамне мрље зноја, најприје под пазухом, а затим и на леђима. У једној руци стално је држао намирисану бијелу марамицу и њоме брисао врат и чело. Нездрава, зеленкастожута боја коже и рошаво лице, казивало је да тај човјек пати од хроничног затвора, или од опаког чира и јаке нервозе.

"Ждере га неки хајван изнутра, неће ни он дуго", са злурадим задовољством је закључивала чаршија.

*

Било је врело љето. Звијезда је немилице пржила башче и шљивике. Поцрњео и спарушен лист млитаво је висио на врелим гранама. Човјеку је било мучно гледати и камен на цести који је титрао од јаре, а камоли жива створа. Зрак се мутио од прашине. Стоку су изводили у планину и у шуме, у противном би липсавала по стајама и оборима. Мухе су пировале. Ни ноћ није доносила олакшање. Густа је врелина лежала све до пред зору, кад су неиспавани и раздражљиви људи жудно удисали свјеж, охлађен зрак. А онда све изнова.

Тешко, тешко и статично. Само је ријека некако текла. Тог љета је умрла Фатма. Тихо, као што је и живјела. Њено старо срце се угушило. На џенази није било пуно свијета, а и оно што је било, гледало је да се што прије склони са сунца. Молитве су се отаљавале. Људи око гроба су загледали у своје полуотворене дланове у контемплативном заносу исламске молитве да би видјели капи зноја које су цурком капале са њихових образа и квасиле им руке. Некако пребрзо су јој халалили и одвукли се са гробља.

Луди Хамо гробар, љуто је псовао разбијајући спечену земљу док је копао раку. Кад су спуштали табут на којем је Фатма лежала, искрено је и дјетиње плакао, а сада је поново клео затрпавајући гроб одакле се дизао облак прашине и приањао по његовом знојавом тијелу. Чак је и Леон Мједа, побожан и шкрт Јеврејин код кога је Адемир шегртовао, затварао радњу прије поднева и одлазио са породицом на имање у Шехеру.

Адемиру су ти жарки дани били прави празници. До подне је пословао у магази, а онда га је газда Мједа отправљао кући. Леон Мједа је себе волио звати "раби", а тражио је и од Адемира да га тако ословљава. Имао је велику страст: ходајући по радњи, говорио је цитате из Талмуда. Чинио је то кад су он и његов шегрт остајали сами. Других људи се клонио.

"Свете ријечи се пред сваког не простиру", знао је често напоменути. За њега је Адемир био Хаџи-Фејзин рођак из Брчког, сироче коме су побили родитеље, захвалан слушалац и штићеник који заслужује поуку:

Учаху учитељи наши: ко има посла са
женама, ћуд му је зла. Тако, на примјер,
златари, гребенари, чистачи жрвња,
торбари, ваљари, бријачи, перачи,
пуштачи крви, служитељи купатила и кожари.
Ни једнога од њих не треба постављати за
краља или великог свештеника. У чему је
разлог? Не зато што су они неподобни,
већ што им је занат презрен.

Раби Мједа је пуштао да тишина ставља знаке интерпункције између ријечи, помно мотрећи свога ученика. Овај је ћутао загледан у себе. Пола од тога није разумио, а пола није ни чуо. Адемир је напросто био заљубљен.

Учаху учитељи наши: десет је ствари
речено о пуштачу крви. Хода нахеро,
проста духа, узноси се када сједи, уска је ока
и зла је ока, једе много а троши мало,
сумњив је за прељуб, за пљачку и за
пролијевање крви.

Адемир је волио. Желио је продужити ту слатку агонију којој је слутио крај и само због ње је све ово подносио. Чекао је да раби каже оно: "Иди сад дијете" и излијетао напоље у јару, остављајући тог смијешног човјечуљка са својим мудрим и јаловим изрекама.

Чекала га је сваког дана на обали Врбаса, мало повише градске ћуприје. За најжешће жеге скупљала би рухо по кући и силазила на ријеку, молећ' бога да отац не примијети како га по ко зна који пут препира и да га доноси само овлаш наквашено. Адемир је долазио и до вечери би остајали на ријеци, завлачили се по најгушћим врбацима тражећи мале, скривене тратине око воде што бјеху обрасле сочном и бујном маховином. У акшам, сјене су прекривале ријеку, а са десне обале би се зачуо акшамлијски саз и пригушена, узвијајућа мелодија просипала се поврх воде:

Ни смрт драге старице, ни сва ова невоља око њих није могла да стиша жеђ што су је осјећали једно за друго. Гасили су је уснама, грлили се као дављеници, једва примјећујући мрак што је долазио. За касабу су били рођаци, двоје дјеце што се лијепо пазе. Он јој је носио рубље, она ходала узањ и отпоздрављала по којем пролазнику.

Касно ноћу одлазила је у хамам, а онда крадом у његову собу. Свлачила се, лијегала у постељу која је сва одисала воњем младе животиње и ту му се подавала страшћу прве, очајне дјевојачке љубави, када страх да чини нешто врло ружно своме оцу и строгој, дволичној чаршији која не прашта, тај очај само појачава; претвара га у инат и подсмјех старости, смрти, закону, богу.

"Сафикадо", рече он, "нешто ти морам рећи, не могу више овако..."

"Шта то кријеш од мене, љубљени?"

"Сафикадо, ја те познајем још прије него..."

Она се закикота:

"Па, зар то није дивно?"

"Не, не разумијеш! Видио сам твој гроб, био сам тамо, знаш... Постоји прича о теби, тужна прича, а ево ме сад с тобом. Грлим те тако стварну, живу, моју Сафикаду..."

Била је запрепаштена:

"Ти се играш са мном. Не вјерујем ти ни слова. Ма, дај да те љубим, да затворим та лажљива уста!" повлачила га је к себи. Опирао се:

"Немој, чекај, мораш ме саслушати!"

Онда јој је испричао легенду о њој самој. Слушала га је лежећи на боку, налакћена, а када је завршио, дуго није давала гласа од себе. Вани је био страшни, тупи босански мрак. Око тврђаве су се скупљала и клала пашчад чији је лавеж кидао глуху тишину на комаде. Понекад би се зачули утројени кораци и лупкање бајонета о кундак манлихерице, доље подно џамијске капије. Тада, више но икад, имали су само једно друго.

"Прича је прелијепа", она коначно проговори, "али како да повјерујем у њу? Па то је само једна дивна љубавна прича о ко зна коме!? Ако ћу ја лежати у том будућем гробу, гдје си онда у свему томе ти? И ко је тај Аустријанац? Ја не познајем ни једнога и нема тога ко би ме раздвојио од тебе."

"Не знам Сафикадо, осјећам да сам много тога некад и негдје чуо и знам да постоје одговори, само ми нешто брани да се свега сјетим. Понекад ми је у глави таква збрка као да ћу полудјети."

*

– СТОП!

ШТА РАДИ ТАЈ МОМАК ТАМО? УСПОРАВА МИ РАДЊУ ЧОВЈЕЧЕ! НЕКА ЈЕ И ГЛАВНИ НОСИЛАЦ, КО ГА ЈЕБЕ! НЕМОЈ ДА МИ ПРАВИ САПУНИЦУ! ОНИ КРЕТЕНИ ИЗ ПРИПРЕМЕ СУ ГА ЛОШЕ КОНДИЦИОНИРАЛИ. ПРЕБАЦИ НА КАЗАМАТ: СЦЕНА СТРИЈЕЉАЊА. ТАЈ БРАНИМИРОВИЋ ЈЕ ПОТКАЗИВАЧ, ХУЉА И ЛОПОВ, УЗ ТО ЈЕ И КУКАВИЦА. ТАКО ЈЕ УСЛОВЉЕН, ТАКО ЋЕ И ДА КРЕПА. КАО ПАС! ЖЕЛИМ ДА ТО ОСЈЕТИМ! ИДЕМО!!!

Рез 3.

Цик зоре. Унутар Кастела је овеће земљано узвишење; ледина обрасла ситном травом љутиком на којој се обично постројавају сатније за егзерцир. Стварано је вијековима. Како је која војска освајала град и наново утврђивала зидине, тако су копали нове и проширивали старе катакомбе које су твориле читаву мрежу црвоточине под темељима тврђаве. Гомила земље је временом расла и зарастала травом, па је створено право брдо у самом срцу Кастела као да је ту одувијек било. Са њега је пуцао видик на цијели град.

У голубињем свјетлу свитања и измаглици што се дизала са ријеке преваљујући се преко јужног бедема, стоји двадесетак војника у круг с напереним пушкама, а унутар тог обруча пет горштака везаних руку. Поред њих поп. Исповједа их. Како с којим заврши, овај му љби руку. Прилази тумач код суда. Чита пресуду. Најприје на њемачком, а онда преводи. Казана је мушкетање – прах и олово. Власи ћуте, скамењени. Један од њих почиње да се превија од страха и да запомаже.

"Јесте ли разумјели осуду?" пита тумач.

Осуђеници не показаше ни да су га чили.

"Којим језиком говорите?!" приђе ономе што је стењао и цвилио. "Хрватским?"

Влах се звао Бранимировић. Био је здепаст, сав некако квргав, масне, пепељастожуте косе и лица изнакаженог ружним ожиљцима прележаних богиња. Осуђен је због низа разбојстава и насилних убистава, међу којим и задње, кад је одвео у шуму, силовао, а затим објесио младу комшијину жену. На честа наваљивања пријетила му је да ће га пријавити властима у граду, а и сама је јадница знала да је рат, мужа јој гоне по шуми и њену част брани још само божја власт на небу. Та власт је била још даље од оне у граду.

На питање тумача, Бранимировић само одмахну главом.

"Српским?" упита га војник поново.

"Јок!"

"Крањским?"

"Јок ја!" отресе главом Бранимировић.

"Турским?"

"Ма не знам ја турски, ево овако се крстим."

"Па како онда говориш?" изнервирано ће тумач.

"Тако, ко ти и они", показа разбојник на своје јатаке.

"Јел' то бошњачки?"

"Е, биће да је тако."

Тумач застаде мало у неприлици, па запита:

"Јеси ли онда разумио пресуду?"

Осуђеник поче опет цвиљети и молити, а када тумач одступи, те им приђе војник да везује очи, почеше стењати и остали. Наредише им да клекну. Круг се отвори са једне стране и претвори у потковицу. Двадесет пушака пуче у исти мах. По четири у једног стријељаног, како налаже војни пропис. Погођени људи се поизваљаше по ледини. Бранимировић тресну лицем о земљу. На потиљку му је недостајао комад кости велик скоро као длан. Из разјапљене ране циједила се црвенкастосива мождина. Крв се пушила.

Наједном коса на лешу поче да отпада, одјећа муњевито струли и од Бранимировића остаде само наказан костур пробушене лобање. Исто се догоди и са осталим стријељанима, а паде и неколико војника. Штала у којој је пуковнија држала теглеће коње и марву за клање, плану сама од себе и од ње не остаде ништа. Дио јужног бедема се уруши...

*

– ЦЕНТРАЛА! ЗОВЕМ ЦЕНТРАЛУ!!! ИМАМО ПОТРЕС У САМОЈ ЖИЖИ, ЗАЈЕБАНО ЛЕПРША! ДИЛАТАЦИЈА ВРЕМЕНА ПО X – 71,05 Y– 320, ТАУ ВРЕМЕНСКО НЕ МОЖЕМО...

– ОСТАВИ СЕ ТОГА SCHVAN, ИМАМ ПАРАМЕТРЕ ПРЕД СОБОМ. МИ КРПИМО КАНАЛ, А ТИ ИМАШ ДОЉЕ ЕКИПУ И РАДИ СВОЈ ПОСАО. ДРЖИ СЕ ИСТОРИЈСКОГ ПРЕДЛОШКА И ДОВЕДИ ТО ДО КРАЈА.

– АЛИ ФОКУС?...

– ОСТАЈЕ НА СВОМ МЈЕСТУ, НЕ БРИНИ. АКО БАШ ЗАГУСТИ, ПОКУПИ РУЉУ НАСРЕД ТЕ РУШЕВИНЕ И ДИЖЕМО ВАС! У РЕДУ?!

– ШТИМА, ТИ СИ ШЕФ.

– 'АЈДЕ!...

*

... Баркарола... Мммм, како само звучи та ријеч!... Руке нам не дрхте од тешка прстења, него од страха, страсти и сажаљења... Да ли је било од страха или... Е јебига, знао сам то некад. Баркарола... Шанана... На, на... Ноћас се моје чело жари, ноћас се моје вјеђе поте, и моје мисли сан озари... Хм, упек'о звиздан, зато ми се чело жари... Барка... Шта сад?!!! Адемир изрони из љубавног заноса.

У видокруг му упадоше прво предња копита, затим витке ноге, а мало повише прса и врата напетог као лук, сјајна, уредно поткресана грива по војнички. Онда угледа и цијелу главу алата с дрхтавом, влажном губицом и два паметна коњска ока. На челу звијезда. Бијела.

Сподоба у зеленој униформи, јахач, била је веома ружна. Укочена. И одбојна...

Адемир устукну. Стварност му опали пљуску: ногу пред ногу, руку за руку, он и Сафикада су дошетали са ријеке таман до куће и право пред ноге главном полицајцу у граду. Стајали су насред пута: лијево од њих Ферхадија и сахат-кула, десно на истој удаљености стоји Кастел, мрачан и пријетећи. Равно испред, друм се ломи и благо нагиње доље према безистану, а на друму натпоручник Wehler са два војника за собом. Дрско и нападно сијева очима.

Адемир постаја часак, а онда повуче Сафикаду у страну као да ће продужити даље.

"Eines Moment, господо!" Аустријанчев изговор гласова "с" и "т" био је рафал челичних игала, "г" је личило на "к", а читава фраза сијевну као оштрица ножа.

"Имали бисмо понешто разговарати", нагну се у седлу напријед, па додаде тобоже завјеренички: "Службено."

Адемир с напором остаде миран. Стегнута грла прозбори: "Не знам о чему, господине?"

"О да, да, имамо о чему mein braver junger Mann, имамо: о овој вашој буни, или..." ту фарисејски преврну очима као да се премишља. "О нечему веселијем: о фамилији, о браћи на примјер... Von Wehler се значајно загледа у Сафи каду и исцери. Лице му поприми израз одране лисичје лобање."

Адемиру се нешто згрчи у стомаку. На надланици осјети нокте које му је Сафикада у страху зарила до кости. Као и увијек у прилици кад је бивао стиснут уза зид, у њему прокључа инстинктивна дрскост:

"Мора да тврдо какиш чим се тако фино кесиш, а? Изгледа да сте у тој вашој швапској академији и срали на команду!" сад се Адемир усиљено нацери.

"Хуренсохн!!!" врисну официр и махну руком. Двојица војника скочише на Адемира. Првога, који је трчећи скидао пушку с рамена, погоди "шпицом" међу ноге. Још једним замахом исте ноге, грифом којега је избрусио у многим уличним тучама, захвати га под чељуст. Човјек се исправи, а потом свали на калдрму. Аустријанчев коњ се пропе, сабља сикну из канија и тресну пљоштимице о Адемирова леђа; једном, двапут, а онда му тресну кундак у главу и све му се смрачи.

*

Свијест му се поврати, а прво што је до ње допрло била је хладноћа. Мрачна, влажна, гробна хладноћа, али је пријала. Гасила је страховиту ватру што ју је осјећао по убојима. Осврнувши се с муком око себе, не имаде много тога за видјети: кроз отвор на окованим вратима, не већи од педља, продирао је трачак тињаве свјетлости карбитуше и плесао по мемљивим остацима сламе на земљаном поду. Орошени камени зидови израстали су из земље и губили се горе у мрклом мраку. Лежао је као згужвана чарапа, отупио од боли, немоћан и да се уплаши. Вријеме је некуд изхлапјело. Западао је у дубок и туп сан, будио се, тонуо... Сањао је неке чудне забаве; велике и богато украшене дворане, мноштво свијета је цичало, плесало и забављало се. Љепојке су му се уносиле у лице и нешто неразумљиво шапутале. Био је некако у центру свега тога, све се око њега вртјело. Онда је сањао бијелу собу и у њој читаву збрку апарата, неке насмијане људе у бијелом. Нешто му полако говоре, глас им је као музика, а њему је угодно и тло му бјежи испод ногу... Затим су ту људи обучени у нешто што личи на летачке комбинезоне и он је међу њима. Човјек говори, нешто објашњава, повремено упире прстом у њега. Потом сви крећу према зиду од чисте тмине. Један по један нестаје у њој. Тмина га вуче хипнотичком снагом к себи, све је ближе и ближе, стаје на руб и онда пропада у тунел. Јури кроз њега брзином експресног воза, а тунел је од најмрклијег мрака, тунел је од најсвјетлијег свјетла, тунел је ни од чега...

*

Тешки кораци се чуше и јекнуше шарке на вратима. Провали свјетло у тамницу, црвено свјетло и топло, али га од њега забољеше очне дупље. Неко као да рече:

"Како си спав'о?"

Те ријечи га разгалише онако буновног и јадног. Помисли: Тамничари су, ал' су људи. Накашља се и рече:

"Лоше, све ме боли."

Трен или два завлада мук, а онда се проломи:

"Спремај тооо!!!"

Ударац у слабине га пресави и изби му дах. Кркљајући и борећи се за ваздух, схвати да се грдно зајебао, да је још сањао кад су они ушли и да му ваља скупљати сламу по поду ако не жели да га овдје умлате као пса. Грабио је трулу сламу, бауљао, а у себи цвилио од једа, страха и понижења.

Грубе га руке подигоше као мртву ствар и извукоше у ходник. Пронесоше га покрај једних врата, покрај других, завише у други ходник, отворише трећа врата и убацише унутра. Адемир затетура, ноге га не одржаше и он се сручи на дашчани под.

"Also, mein Geliebter, вријеме је да се нас двојица испричамо!" врх нагланцане чизме завуче му се под образ и трзајем му одигне главу од пода.

"Дуго чекам да се пробудиш, вјеруј ми." Von Wehler чучну поред њега и загледа му се у очи. "Предуго!"

Адемир није знао ни ријечи њемачког, али због начина на који му овај говораше, звука његовог гласа и чудног израза у очима, нагонски осјети гађење.

"Носи се у пизду материну", промукло опсова. Још није ни затворио уста, кад га Аустријанац зграби за главу и страсно пољуби. Запахну га кисела трулеж његовог даха. Изненађење и одвратност га паралисаше. Натпоручник је дрхтао цијелим тијелом, устаде тешко дахћући и муцајући. Као по договору, прискочише двојица масних тамничара рокћући од пригушена смијеха. Сурово га тргнуше с пода и набацише потрбушке на тешки храстов сто. Притиснуше му плећа свом тежином. Хлаче му бише стргнуте надоље, Адемир осјети вреле и знојаве руке на својим слабинама, а онда га укочи страховита бол отпозади. Аустријанчев тврди и пулсирајући пенис цијепао му је чмар. Вриштао је без гласа, у себи, желио је да се онесвијести, заспи, да га нема. Тада нешто препуче у њему и учини му се да стоји по страни и окреће главу од призора у тој одурној собурини. Шта то раде од човјека, гадови?! прође му кроз главу. Требало би их побити, то се не ради, то је сулудо, гадно, боље је да га убију!

Господин натпоручник Oswald племенити Wehler, тресао се као у врућици: замумља од сласти, изви се, па се укочи. Заблену се разјапљених чељусти као мртвац неколико часака, онда се стресе. Наглим трзајем ишчупа црвен уд из Адемирове стражњице и брзо га стрпа у хлаче.

"Наставите сад, људи!" задихано прошишта. Она двојица се згледаше.

"Не замјер'те госпо'н натпоручник, али ми би да узберемо онај цвијет са... Са друкчијим мирисом", бојажљиво ће један од њих. Официр се закикота као хијена:

"Хи, хи, хи, хииии... Geschmack ist Geschmack! Не браним", завјеренички им намигну: "Развратници!"

Развратници испустише Адемира који се стровали под сто. Зачу се куцање на вратима. Тихо и несигурно.

"Herrrein!!!"

Врата се одшкринуше таман толико да провири једна војничка глава ситних, шкиљавих очица и пјегавих образа:

"Хе, хе... Пуца је тун, госпон. Нисмо нити морали ијти по њу."

Von Wehler засопта:

"Што, што ти ту мени?... Maaarsch hinaus!!! И уђи као војник Његовог царског и краљевског височанства!"

Врата се хитро залупише. Прође неколико тренутака па поново закуца и уђе здепаста фигура у зеленој униформи. Салутира:

"Просим лепо... Оћу рећ, покорно јављам госпон натпоручник..."

"У реду, у реду. Не стој ту као кретен, уведи је!" нервозно одбруси Аустријанац па промрмља себи у браду:

"Kroatisch Esel."

Закукуљена у тешки камгарни зар, уђе Сафикада. Откри главу и њена љепота засја, учинивши призор и та лица око себе још наказнијим. Наизглед, била је мирна и суздржана.

"Напољу је ноћ, дјевојко", рече полицајац. "Требало је храбрости да се дође овамо."

Сафикада прелети погледом по соби: Адемиру склупчаном на поду, двојици забленутих тамничара, па га прикова за Аустријанца којем је и самом некуд извјетрила надменост.

"Дошла сам да вам се понудим у замјену за оца и..." ту застаде и удахну дубоко присиливши се да не погледа у Адемира. Само климну главом у његовом правцу и прошапта: "Њега."

Држала је плашт изнутра рукама скупљеним као у молитву. Von Wehler се насмија:

"Ако сам добро разумио, значи ли то да ми се стављаш на располагање као наложница, eine Matresse, no?"

Дјевојка обори поглед и прошапта сломљено:

"Чините са мном што вас је воља."

На то полицајац напући усне, уздиже обрве и пропе се на прсте држећи руке за леђима.

"Also! Овако стоје ствари: рат је. Ја сам побједник, а побједници чине што их је воља." Ту се на петама окрену Адемиру. Углови танких усана му се неприродно узвише нагоре. "Стога налазим да твој гест, gnadige Fraulein, није гест храбрости већ непромишљеност очајнице."

Сафикада коракну према аустријанцу. У њеним очима се читала одлучност.

"У праву си, Швабо! Ја сам очајна, а очајници не владају својом вољом!"

Von Wehler разрогачи очи. Схватио је, али касно: испод зара сијевну криво сјечиво и Сафикада му га објема рукама сјури у стомак. Човјек закркља:

"Hu... Hhhundin..."

Изгледали су као пар стравичних плесача заустављен у неком гротескном плесу: мушкарац пропет на прсте и нагнут напријед с рукама раширеним као да ће закривити своју даму. Она, чврсто приљубљена уз њега, из све снаге пара ханџаром нагоре. Von Wehler засмрђе, омлитави и сроза се као крпа подно њених ногу. Из њега су допирали неки мљацкави, клокотави звуци.

Отада, све се дешавало кошмарном брзином: двојица тамничара скачу на дјевојку, грабе је за косу, за руке и уз одвратне псовке извлаче је некуда напоље. Шок за шоком који је претрпио, у Адемировој глави кидају умјетно изазвану амнезију и условљене конструкције сценарија. Сав апсурдни цинизам пројекта у којем је актер, пуче му пред очима и он поче да се превија у нападима хистеричног смијеха. Довуче се до Аустријанца који се циједио и с гађењем му откопча футролу умазану садржајем његових просутих цријева. Извуче тешки маузер, откочи га и једнако се смијући испали у лешину. Сваки пут кад повуче обарач, мртво тијело се жестоко потресе под ударом снажног деветмилиметарског зрна. На крају, завуче цијев пиштоља међу аустријанчеве скврчене ноге и још једном опали.

"Егал!" промукло рече и излети ван.

СЈАЈНО! ИЗВРСНО!!! SCHWAN, ОВО ЈЕ ПРАВА ФРЕСКА, ЕПСКА ДРАМА! ВРЛО САМ ЗАДОВОЉАН, МОМЦИ. ИДЕМО НА ФИНАЛЕ! SCHWAN, СКУПЉАЈ ЕКИПУ, СВУ ТЕХНИКУ ШАЉИ НА ЗАВРШНУ СЦЕНУ! И СПРЕМАЈТЕ СЕ, ПОЧИЊЕ ОДБРОЈАВАЊЕ ЗА ПОВРАТАК! 'АЈМО, АКЦИЈА!

На бедемима Кастела горе бакље откривајући мучан призор: двојица грмаља, гадних и јаких, држе дјевојку на корак од топовске цијеви. Она се немоћно увија у њиховом чврстом стиску. Бакље трепере и искривљују сјене те се чини да ће дјевојчин витки торзо једноставно отпасти од њених распетих руку за које су је она двојица држали. Као ноћна лептирица раскидана рукама дјечака несвјесног своје суровости. Фитиљ на задњаку топа догоријева.

У сцену упада младић тетурајући се према њима. Прилази на десетак корака увиђајући да је закаснио. Дјевојка престаје да се бори, усправља се и погледом тражи очи младића. У том погледу се огледао страх, молба и праштање. Момак сломљеним гласом зајаука, подиже оружје и опали. Нетом за један откуцај срца груну и топ. Из облака барутнога дима излазе двојица држећи сваки по једну окрвављену људску руку. Тад плануше рефлектори, загрме мегафон: " РЕЗ! РЕЕЕЗ!!! ГОТОВО, ХВАЛА! "

Настаде метеж, однекуд изронише људи у комбинезонима, грле се и честитају једни другима. Зидине су освијетљене јасно као да је дан. Све би то личило на праву позорницу, на театар, да није около лежало просуто праве људске крви, суза и меса. Овако, била је то арена с гладијаторима. Дјевојке нигдје нема. Картеж ју је расуо тамо негдје у густу таму иза грудобрана.

" ПОЧИЊЕ ОДБРОЈАВАЊЕ ЗА ПОВРАТАК! МИНУС ДЕВЕТ, ОСАМ, СЕДАМ ..." проламало се тврђавом.

Двојица људи са својим језивим трофејима прилазе скамењеном младићу. Он подиже руку у којој држи пиштољ и пуца равно у њихове широке осмјехе.

"Враћај ме назад, Вито де Солви!" старински маузер је давао тежину његовим рјечима. "Враћај у рикверц мајку ти јебем или никад више нећеш снимити ни једну од својих пиздарија!"

Дворана временског транслатора GLOBAL-NETWORK -а била је тиха као гробница, иако је у њој стајало најмање педесет људи. Екстравагантно одјевен, дежмекаст човјек с криве стране револверске цијеви, разрогачено је гледао Адемира. Пренеражен, испод гласа промуца:

"Људи, па он је полудио! Schwan, за бога милога, учини нешто! То је твој човјек!"

Плавокоси, жустри уредник Schwan, са својим вјечитим козметичким осмјехом који никад ништа није значио, закорачи напријед уздигнутих руку као на поздрав:

"Хеј, Ади момче, чуј..."

Цијев маузера се отклони који степен у страну и плану. Schwanсе пресави и одлети одакле је и пошао, као аматер којега је у плексус набила песница професионалца супертешке категорије.

"Враћај, Вито! Покрени ту своју машинерију и пази да добро ушицаш вријеме! Хоћу да је затекнем живу и здраву и нетакнуту твојим прљавим режисерским шапама!"

Славном режисеру живе телевизије подрхтавала је јарећа брадица, што од страха, што од немоћна бијеса:

"Па добро човјече, зар си заборавио ко си?! Ти си мегастар, мачке се руше у кому кад те само опазе на километар..."

"Не сери, Вито!"

"Не, озбиљно, што ће ти све то? Цура је мртва већ пет вијекова, историја ју је покопала, схвати! Име јој се вуче у некаквој полулегенди и сад смо то ископали, направили фантастичну сторију, гледаност ће..."

"Направио си говно, Вито де Солво!"

"Немој да вријеђаш..."

"Марш! Јест мој генијални маестро, направио си срање! Још један од твојих смрдљивих чорбуљака које ће милиони твојих ситих и лијених савременика халапљиво прогутати! Крви, расутих цријева, содомије и јада, ето тога ће се нагутати отровали се дабогда! Прикопчаће се на твоје жице и мамузаће своју крепану машту иштући страсти, смртнога страха, боли и опачине. То ћеш им и дати Вито! Ништа друго до ли инстант-говна, директ у вене! Ти си ту полулегенду опоганио. То је била љубавна прича Вито!"

"И ти си учествовао, Адемире, за велике паре си играо!"

"Јесам. Само сте ми претходно ољуштили мозак као лук!"

"За дебелу лову, момче! Дај се дозови јеб'о те бог! Ама то је само motion pictures, циркус, јеба!"

"То је live pictures, стари мајмуне!!!"

Адемир лагано пође према временском транслатору. Квадрат чисте тмине као да је зрачио мастило.

"Знаш ли куда идеш, Адемире?!" завика де Солви. Адемир застаде, па се поврати. Тешким кораком је пришао командном пулту. Људи уоколо се разиђоше. Он притисну типку RESET и нуле се смрзнуше на дисплеју. Затим откуца AUTO MODE. На показивачу се муњевито почеше смјењивати црвене бројке. Бројач је генерисао случајне комбинације. Велика магија насумичности је покренута.

"У реду", прозбори. "Мртви мртвима. Први пут, то је судбина, други пут су ђаволска посла."

Адемир се окрену према занијемелим људима. Вито де Солви је био врло, врло љубазан.

"А ти сада идеш са мном!" Адемир га зграби за рамена. Трчећим кораком, гурао је вриштећег човјечуљка пред собом. Тунел их је чекао обојицу.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]