Библиотека српске фантастике

Радмило Анђелковић

Дан Митре

Timber Quenguise ме је заводио.

Својим благо развученим уснама, иза спуштених капака очима незнане боје.

Упркос напорима да његово тело пред собом посматрам као објект БАС М-17 ТQ. Конектори за повезивање његових можданих функција са централним рачунарским системом, екстерни водови за пречишћавање његових животних течности, и низ екранских монитора за надгледање свих основних функција били су део неке друге слике.

Допремили су га пре две недеље из Мартел Меморијалне Клинике као изгубљен случај. Класична кома услед дисторзивног хематома на лимбичком кортексу великог мозга. Брза одлука о преузимању; није имао ближих или даљих рођака. Цена: само две хиљаде кинти. Сумњам да ММК помало тргује са коматозним случајевима.

Timber Quenguise није млад. Добро очувано тело, тек проседа коса и сјајни бели зуби маска су за лаике. Вештачку вилицу извадили смо да бисмо у његов душник углавили тубус. Слушни апарат испао је из предњег горњег џепа његовог сакоа још у пријемном одељењу, на списку осталих ствари налазиле су се и наочари са високом позитивном диоптријом. Површни преглед открио је старачке пеге и меандриране вене на потколеницама. Набрани подочњаци додали су анамнези оштећење десног бубрега. Најгоре је била метастазирана јетра. Timber Quenguise је, заправо, умирао и без доживљеног удеса.

Ипак, заводио ме је. Можда сићушним борицама у угловима очију. Можда визијом како је могао да изгледа пре тридесетак година. Међутим, био је само леш. Као и сви други које су доносили пре њега.

"Све говори да би овај могао да буде у реду", рекао је професор Моурнинг. "Прикачите га, па да почнемо у понедељак."

Тог понедељка сачекао нас је у сасвим добром стању. Виталне функције биле су му беспрекорне. Дежурно особље зналачки је обавило свој посао.

Институт за биокибернетику у Скопију једини је насељени део града, уколико се 2167-ме године Скопи уопште још може звати градом. Састоји се од четири истраживачка одељења, смештена у четири одвојене зграде у ограђеном и добро чуваном парку од двадесетак хектара. Одељење за бионику има посебну ограду и посебне чуваре. Увек су ме збуњивале ограде иза ограда.

Посебан владин програм, објаснили су ми првог дана мог запослења. Претходних шест и по година, проведених по другим институтима, нису остављале дилему шта то значи. Посебни владини програми увек су помало војни програми, понекад у целини. Значило је то да не треба постављати питања, али исто тако да се читава екипа бавила гомилом питања и копала по мојој прошлости.

Осећала сам се гола, полупрозирна, гледајући се у огледалу гардеробе, тог првог дана. Мучило ме осећање да је мој претходни живот у толикој мери незанимљив, да ни агенти безбедности не могу на њега да потроше више од десет дана. Био је такав, мој живот, чим сам прихватила да се наредне четири године закопам у Скопи, на сам руб Расељених Земаља. Новац није био у питању. И ранија запослења била су добро плаћена. Богу иза леђа, такође.

Када се за неки истраживачки програм каже да је владин, или сасвим отворено да је војни, то значи да је финансирање осигурано (важно због Управног одбора и ко зна кога још), да ће реализација бити спроведена по секцијама без директних комуникација, да ће на крају добијени резултати волшебно нестати (званична формулација је – 'бити уступљени') и да ће се у лабораторијама, потом, појавити неки нови људи. Mitra La Vaguette, дипломирани бионичар са Сорбоне у Парзу, са докторатом у области церебралне иницијације из Мунстера, потражиће нови посао, у некој новој забити. Или продужити уговор. Уколико тамо неко невидљив закључи да ништа посебно није учинила за своју личност, у међувремену.

Не знам шта је од то двоје горе.

Знам само да је тело Timbera Quenguisa добро прихватило везу са системом, да се електрони централног напајања потекли кроз његове неуронске сплетове и да је професор Моурнинг добио нов експериментални модул, седамнаести по реду, за свој систем преуређивања мозга. То је значење скраћенице БАС М-17. ТQ значи Timber Quenguise. Једино што је остало људско у овом телу што ме магично привлачи.

У четвртак је вардин одувао пола института.

Вардин је снажан ветар што се долином Варда пење ка висовима Шараде. Помете прашне развалине старог Скопија у коме се једини живот налази у наших двадесет хектара и донесе свежину са обронака Водног.

Вардин је, објаснили су ми тог јутра, и најава доласка посете из Вине. У локалном жаргону. Посете Институту су увек званичне. Сваки пут кад финансијери начују да би нешто могло да се догоди. Добро или лоше, свеједно.

Дан пре најављене посете, а то је тај четвртак, сви они који се у Институту налазе на чудним радним местима, за које лабораторијско особље никада не схвата шта раде, ужурбано су обилазили све лабораторије и остале радне просторије, кињили чистачице и секретарице због мало прашине или неправилно згужваног или баченог папира, упозоравали да сви, тог следећег дана, морају бити на својим радним местима, објашњавали шта и ко треба сутра да каже. Тим редом.

Професор Моурнинг је дочекао госте у Одељењу за бионику. Он ће водити главну реч. У самој операционој сали, са троје техничара, била сам задужена за остало. Посетиоци ће све пратити одозго, из акваријума. Тако зовемо просторију одељену од операционе сале дебелим стакленим зидом. Било их је петорица, тачно колико је најавио главни техничар Калт. Велика ствар. Управо толико столица замењено је у акваријуму претходног дана.

Предмет пажње лежао је, заправо, био је изложен на операционом столу. Његову наготу и безброј жица и пластичних цеви, које су га нераскидиво везивале за систем, као мушицу паукова мрежа, еуфемистички је покривао бели чаршав. Међутим, било је видљиво како сви његови органски сокови пролазе кроз мали погон за пречишћавање и прихрањивање, да би он после могао поново да их загади. Тај део посла водио је Калт са још једним техничаром. Мој ресор су жице. Све редом. Од оних које сакупљају информације о виталним функцијама, до оних главних, које су попут перчина на његовој голој и обријаној глави.

Сваку од њих лично сам уградила на периферну формацију хомункулуса, таламус, хипоталамус, па све до кичмене мождине. На сто четрдесет и два одабрана сектора, седам до шездесет и четири везе. Укупно три хиљаде сто и двадесет функционалних блокова. Требало би да сваки блок контролише око четрдесет милиона неурона. Кад би сваки од њих функционисао као бајт, појединачни блок имао би капацитет четрдесет мега. Но ја у то помало сумњам. Треба замислити процесирање кад сваки неурон може да има и де сетке хиљада синапси. Међутим, професору је за засењивање посетилаца била довољна размера један неурон – један бајт.

"... замислите размеру један неурон – један бајт!" професор као ехо, тамо горе, понавља делове моје приче. "Око четрнаест гигабајта меморије од којих човек користи само око један..."

"Да ли то значи да би се остало дало и другачије употребити?" упита један од мање обавештених гостију.

"Свакако, уколико успемо да групишемо постојеће меморијске записе. Знате, човек је помало несистематично биће. Меморише информације као што дечаци уређују своје собе. Ми знамо где су лоциране основне функције, оне моторне, функционалне и егзистенцијалне. Све остало је у хаотичном стању. Човек живи у Версају меморијског потенцијала. Понекад годинама не прође кроз неку од својих соба. Где је у једном тренутку боравио и посејао своје успомене..."

"Поетични сте..."

"И ви бисте били, када бисте могли да замислите те могућности..."

"Ми имамо више штете што ви то можете да замислите. Више бисмо волели када бисте нешто и конкретно урадили. Ваши експерименти постају прескупи. Колико сте лешева до сада упропастили? Петнаест, двадесет?"

"Најпре, ја нисам ништа упропастио..." професор Моурнинг побледе.

"Ја не знам другу реч..." запео је сувоњави, омалени човек у првом реду, који очито није уживао у професоровом опширном уводу.

Слушајући како разговор скреће од званичног ка неугодном, нисам могла а да се не осмехнем. Не због тога што је професор дошао у неугодан положај. Наши односи били су одмерени; без срдачности, али и без грубости. Моурнинг као да никада није научио лекцију. Са главешинама треба разговарати изравно, само о теми за коју су припремљени. Све остало могу да протумаче као изазов, потцењивање или подметање. И почну да користе оружје своје надмоћи. Ирационални аргумент власти, који је коначан у односу на све аргументе разума.

"Ми смо спремни за демонстрацију", укључила сам се у разглас акваријума. "Јесу ли господа?..."

"Ах, да, да", професор се ухватио за сламку. "Можемо ли да почнемо?"

Тајац је трајао хиљадама наносекунди, а онда се огласио високи гост дубоких зализака који је до тада ћутао и помало уживао у непријатним набојима разговора:

"Хајде, погледајмо шта нам је професор припремио."

Изгледа да је у свом џепу имао највећи комад власти, јер нико није имао друго мишљење.

Професор Моурнинг удахну дубоко.

"Пројект БАС замишљен је тако да се реализује у три независне фазе. Прва полази од претпоставке да је људски мозак својеврстан компјутер са инсталисаним софтвером физичких и умних телесних функција и огромном слободном меморијом за формирање сопствених датотека. Појединачне функције могу да буду зависне, независне и међузависне. То значи да мозак располаже и одређеним бројем драјвера, вољних и сензорских и да су они делом сложени у скривеним меморијским капацитетима. Због тога су нам одређене функције, контракција већине мишића, на пример, добро познате, неке друге само делимично и посредно, а процесирање незамисливе хемијске индустрије коју представља наш организам – само магловито нагађање. Истовремено, мозак је крајње небрижљив према подацима који су појединачно животно искуство. Смешта их хаотично, без икаквог реда. Дакле, ако успоставимо пуну аналогију између мозга и компјутера, поставља се задатак дешифровања програмског језика који мозак користи и након тога ће бити могуће потпуно искористити његов укупни потенцијал. Тај потенцијал је..."

"Професоре, опростите, али прекинућу вас." Највећи комад власти нашао је за сходно да се умеша. "Никад нисам волео понављање познатих чињеница, што је редовна пракса института са којима сарађујемо. Све ово што говорите морало је да нам буде познато, још кад смо одлучивали да ли да финансирамо програм. Очекиване резултате такође смо добро размотрили, пуковник Базли је за то задужен, и наши планови су можда комплекснији од ваших идеја. На крају, ми ћемо бити корисници моста који ви треба да изградите. Надам се да не мислите да ће неко за руку морати да нас води преко њега?"

"Тачно, дошли смо на демонстрацију онога што сте постигли и не видимо разлог за одуговлачење." умешао се и сувоњави.

То је био Базли.

Професор Моурнинг коначно одустаде од припремљеног и негде у Управи одобреног излагања. Нека они трљају главу са тим после, помисли. Затим се наже ка стакленој прегради која га је одвајала од операционе сале, дубоко доле.

"Јесте ли спремни, докторко La Vaguette?"

"Изволите, господине професоре." Морам да признам да су и мени додијавале припремљене тираде. Ствар коју смо договорили да покажемо, била је далеко мања од онога за шта смо у овом тренутку били спремни.

"Добро, онда." Професор се поново окрете својим гостима. "Генерале Систи и господо пуковници, приказаћемо вам релокацију одређених моторних функција објекта М-17 ТQ, која ће бити обављена спрегнутим рачунарским системом. То значи да смо у овом тренутку у стању да одређене програмске јединице преместимо, а да не нарушимо њихов склоп и садржину. Напомињем, програмски језик мозга и даље није дешифрован."

Затим ми је дао знак.

Погледала сам Тимбера. Очекивала сам знак и од њега. Остао је непомичан. Органски део софистициране машине, Карађоз у представи коју сам намеравала да одиграм.

"Дозволите, господо", мало дрхтавим гласом узела сам реч. "Објект М-17 ТQ је пре дванаест дана допремљен у Одељење за бионику и након детаљних испитивања смештен у ову салу и повезан са нашим рачунарским системом капацитета два гигабајта. Идентификовано је и повезано укупно три хиљаде сто и двадесет функционалних блокова живчаног система. Стање капацитета појединих блокова можете да контролишете на терминалу пред вама. Напомињем да су вредности корелативне и да у овом тренутку не располажемо апсолутним вредностима. Међутим, илустрације ради, потражите и упоредите блок визуелизације са блоком моторике ходања. Први је далеко већи, зар не? Континуална визуализација човека захтева велику меморију за формирање покретне слике и пренос у центре за даљу обраду.

"Зато ћемо се, за сада, позабавити основном моториком. Најпре ћемо активирати покрет леве ноге, конкретно, савијање у колену, а затим ћемо меморијски блок пребацити у рачунар и исто поновити. На крају, функционални блок ћемо релоцирати у један од слободних функционалних блокова мозга и покушати да поновимо покрет. Да ли је све јасно?"

Наравно, било им је јасно.

Мени није.

Понекад пожалим за данима када је моје незнање тврдило да је све могуће. Стара прича о обали незнања у мору знања.

Скидам одговорност са себе. Дајем Калту знак.

Калт је већ припремио процесор за контролу одабраног покрета.

РУН

Електронска нит повуче Тимберову ногу навише. Затим је преви у колену.

Зомби је почео да корача.

Закорачио сам кроз отворена врата метроа. Где сам кренуо? Не сећам се да сам имао циљ. Куда сам могао ићи у ово време? Које време? Осврћем се да погледам на којој сам станици. Иза мојих леђа празнина. Светла, неисписана. Једноставно, нема ознака станице, плаката и графита, нема зидова, нема иза зида, нема ништа. Будућност која још није дошла. Окрећем се ка вагону метроа, он је бар ту. Врата се затварају. Још нисам ништа одлучио. Спуштам ногу. Где? Покушавам да видим. Испод мене иста белина ничега.

Нема метроа.

Нема ничега.

Нога, лева. Покреће се увис. Као за полукорак. Тетиве на зглобу колена попуштају. Нога се савија. Бескрајно дуго остаје у том положају. Затим се потискује унапред, чашица зглоба клизи преко менискуса који подмазује. Исправно. Тетиве се поново затежу. Сензори пете најављују ослонац. Стање стабилно.

Готово.

Нема ноге.

Нога је закорачила кроз отворена... Кроз отворена, шта? Видим је и позната ми је. Моја нога? У шта покушава да закорачи моја нога? А, где сам онда ја? Чудно је посматрати тако. Са свих страна. Зар не постоји још неки део мене? Мора да постоји. Дотле, боље је да пратим како функционише нога.

Бутна кост – у реду.

Чашица колена – мало похабана. Рскавичава маса калцификована, па се изазива појачано трење. Требало би ту...

Нога се поново исправља, враћа у почетни положај. Успорено, наносекунде се развлаче као макромолекулски ланци протеина. Тренутак је непокретна, затим, само сензибилизирани отисак, контраст бледи и плута ка ивицама екранске плоче. Нестаје.

Мрак.

Мрак. Само мрак.

"То је још Галвани радио са жабама, професоре Моурнинг." Сувоњави Базли је баш одлучио да буде непријатан. Или је то увек тако са њим.

"Заиста", сложи се генерал Систи. "Можете ли да нам прикажете нешто сложеније? Или, да то оставимо за неки други пут?

Професор је чекао управо овај тренутак.

"Нема потребе, генерале. Следећи пут показаћемо вам елементе друге фазе пројекта." Затим се окрете ка човеку који га је до тада упорно кињио. "Можда би пуковник Базли нешто предложио?..."

"Хоћу, свакако. Пошто сигурно планирате и неко послужење овде, зашто наш 'објект' не би попио пиће и кафу са нама?"

Знала сам да ће професор пристати. Сујета му је таман толико повређена. Можда је Базли управо са тим и рачунао. Ипак, очекивала сам супротно са надом да се неће усудити. Џаба. Рачунајући да сам савладала све интерактивне функције појединих склопова, климнуо је главом. Њима, послужитељу који је чекао на знак и мени.

Послужитељ је отворио врата акваријума. Требаће му мање од минута да унесе припремљено. Можда једна чаша, једна шоља више. Могу ли и ја напоље, као послужитељ? Јесам ли, уствари, нешто друго? Јесам, за новац који примам. Новац одлучује ко је послужитељ, а ко послужени.

Можда могу да добијем нешто на времену.

"Момент! Молим вас, донесите и мени један комплет." довикнула сам. Можда Тимбер није навикао да пије сам..."

"Ко?..." огласи се пуковник Базли.

"Објект М-17 ТQ ће сада морати да се понаша као субјект. Звао се Тимбер Qуенгуисе..."

Сложили су се.

Сада сам имала довољно времена.

Контракција трбушних мишића и подизање у седећи положај. Затим, полуокрет ка сточићу где ће се налазити пиће. Отварање очију. Они горе немају појма колико је сложено формирати и до мозга донети слику. Пиксели најсложенијих екрана само су размазане мрље у поређењу са људским видом. Покрет десном руком, савијање зглоба, активирање прстију. Ко још зна да је шака сложенија од људског лица? Чаша са жестоким пићем или кафа? Који редослед? Свеједно ми је и податке убацујем насумице. Отварање уста и гутање. Како организам реагује на алкохол, а како на кафу? До врага, могу и његове интерактивне формације да преузму нешто! Могу ли? Ризикујем. Шта ће се догодити у желуцу? Неће реаговати, јер ово је зомби, Митра. Испраћу га кад се заврши представа. Чарка професора Моурнинга и пуковника Базлија пребија се преко мојих леђа. Шта ћеш, увек страда војник. Баш су ме запослили.

Грчеви у стомаку. Бол цепа трбушну марамицу. Мишићи потопљени у масно ткиво пљускају попут пастрмки на површини рибњака. Кад би могли сви одједном! Морају, јер бол ће једино тако да умине. Повезујем их у јединствени ритам. Тако смо некада радили вежбе, трбушњаке. Када, некада? Зашто се не смем ослонити рукама? Нема руку. Вучем дивљачки, грудни мишићи би да утону у абдомен, бутни трну, тетиве би да савију колена. Френични нерв потеже дијафрагму и ја – удишем. Нема ваздуха, вакуум. Затим, нагло попуњавање алвеоларног простора, бујица кисеоничних молекула, смешно ми је. Раздрагано лебдим изнад Оградских висова. Све се прекида... Падам ли?... Не, успео сам, до ђавола, успео сам да седнем.

Чукљеви стопала састављени, чашице на коленима благо притегнуте тетивама, састављене. Ротација. Полуокрет удесно. Нестаје подлога, ноге се спуштају у празнину. Боље да погледам где се налазим.

Отварам очи. Равна површина омањег стола. Белина чаршава који га прекрива. Боца, чаша са смеђом течношћу, шоља са... са... са црном кафом. Све замућено. Треба ставити наочари. Постоји негде инстинктивни покрет, посезање руком за њима. У унутрашњем... унутрашњем... унутрашњем... Прекид. Све замућено... Треба ста...

Попићу нешто. Пружам руку ка столу. Ширим прсте на шаци. Помало су утрнули. Узећу...

Пиће – кафа...

Пиће – кафа...

Пиће – кафа...

Пиће – кафа...

Пиће – кафа...

Нешто није у реду. Тимбер се укочио испружених прстију на домак послужења које му је понуђено. Видела сам грчење његових мишића док је покушавао да се усправи у седећи положај. У једном тренутку као да је хтео да удахне. Упркос пумпи која му дисконтинуално убацује свеж ваздух у плућа! Да ли ми се учинило, или је то био само рефлекс френичног нерва у општем грчењу мишића абдомена? Зашто сам пропустила да му умонтирам ослањање руком о лежај? Овако је заиста морао да се напрегне. У његовим годинама и са његовом физичком конституцијом. Но, пропустила сам још нешто, чим се овако укочио. Шта би то могло да буде? Види ли он уопште шта се налази на столу? Поглед јесте уперен у том правцу. Да ли је могуће да диоптрија?... Плус четири. Расплињује ли то слику на метар и по од лица? Сигурно нешто утиче и електронски трансфер који га сада опслужује. Несавршенији је. Или смо ми неспособни, или сам ја неспособна, да га правилно употребим? Ипак, ја сам га довела довде... Мој успех...

Тамо негде, горе, иза својих леђа наслућујем комешање. Ускоро ће почети питања и тада сигурно нећу моћи да дам одговоре који ми сад не падају на памет. Колико ми је десетих делова секунде преостало? За брз поглед у Тимберове очи и исто толико за екран на коме се можда може уочити прекид неке од успостављених веза.

Да ли се Тимберове зенице брзо премештају? Као да прати стонотениски меч. Којешта, само ми недостају халуцинације. На екрану тек нешто боље. На графичкој шеми једна од линија ка десној шаци, ка прстима, трепће ужурбано, као да сигналише могући прекид, као да ће се прекинути у чворишту нервног система.

Колико је времена потребно човеку да успостави аналогију? Делимо ли се на оне који обликују своју логику на сличностима и на оне који то чине на разликама? Јесам ли као припадник прве групе била бржа од осталих? Томе у прилог говори само чињеница да одозго још нема реакција.

Незнатно покретање зеница – трептање представе неуронског чвора! Је ли то права аналогија? Немам више времена за дилему...

Дилема!

Дилема, до ђавола!

Нисам задала редослед конзумирања пића. Организму који не представља више од роботизованог бића, компјутеризованог зомбија, сви задаци морају бити задати!

Реагујем брзо. Појачавам сигнал наредбе до краја. Да се пробије до коначне одлуке. Нека Тимбер већ једном одлучи. Брзо и јако. Можда сувише брзо... Можда сувише јако...

Пиће, ипак...

Вреди наздравити...

Чему? Ах, да...

Много касније била сам позвана на заједнички ручак. Чини ми се да је инсистирао сувоњави пуковник Базли. Пре него професор Моурнинг. Професору сигурно не би пало на ум. Не треба дати потчињеном прилику да се прикаже. Може бити конкурент, једном. Може искочити из договореног става – сада.

"Чини ми се да можемо бити задовољни, нарочито ви, професоре", генерал Систи је за столом био врло љубазан. "Ускоро бисмо могли да очекујемо другу фазу пројекта. Можете ли нам рећи када?"

"Хм, да. Могло би се рећи. Све је било успешно." Професор је застао да запали лулу. Чинило се да је једва дочекао крај официјелног дела ручка. Задовољење потреба тела за њега је било безначајно. Бар када су обеди званични. Шта ради код куће нико није знао, али је његових сто и десет кила у најмању руку било сумњиво уз овде приказану равнодушност према јелу. "Видите, сад бисмо могли безбедно да преусмеримо све меморијске записе објекта М-17 ТQ у само неколико блокова и све остало да попунимо са нашом банком података..."

"Зашто то једноставно не обришете?" упитао је један од присутних.

"Timber Quenguise је технички жив и на тај начин бисмо прекршили низ закона..." покушала сам да објасним.

"Колико је мени познато, кома је трајно стање у коме он те записе не може да користи?"

"Тачно."

"Онда су они безвредни. Сем за демонстрације као ова данашња. Признајем да је језовито. Зато је боље да то уклоните. Генерале, шта ви кажете?"

"Генерал ће се пре сложити са мном." Прекинула сам све и осмехнула се. "Нико овде не познаје добар део својих физиолошких функција, али се не бих могла одлучити да их уклоним. Не бисте преживели. То би код рачунара одговарало скривеним меморијама. Постоје, не зна се шта садрже, а ипак су битне за функцију рачунара. Не би требало да се коцкамо са тим."

"Кад смо већ код коцкања, млада дамо", коначно се укључио Базли, "и ја бих нешто да запитам. Јесте ли се коцкали, данас?"

"Како?" трже се професор Моурнинг.

"Како мислите?" И ја сам била затечена.

"Ваш објект, или субјект, сам враг би се разумео у вашу терминологију, у једном тренутку је блокирао, зар не?"

"Јесте ли ви лекар?"

"Нисам."

"Не би требало, онда, да се упуштате у стручне анализе."

"Штета, докторко La Vaguette, штета." Базли заврте главом. "Ја сам за тренутак помислио да сте неоптерећени својом професијом. Значи, све мултидисциплинарно је ваш домен, а сви други нека изволе, али не ако је у питању медицина. Чувате своје забрањено воће. Но, овог пута не може. Питања постављају они који плаћају, а ваше је да одговорите, ако знате.

"И још нешто, да би вам било лакше. Оно што ви доживљавате као тортуру са наше стране током ваших истраживања, није ништа у односу на оно што нас задеси док тај новац не обезбедимо. Посебно при прелазу из фазе у фазу. Морате признати да наша радозналост може да буде пропорционална том улогу."

Збунио ме је. Његов претходни наступ био је крајње злурад, безобзиран, а сада, не одступајући од грубости, аргументује своје захтеве. Није био први који ми је бацио у лице лекарску надменост. Колико људи тако мисли? Јесмо ли своју етичку заклетву замаскирали елитизмом, или обратно?

"Не знам ништа о вашим проблемима..." наставила сам реско, с осећањем да оштрица отупљује.

"Било би сувишно и тиме вас оптерећивати. Будите добри, па разговарајмо. Уосталом, за мене између овог стола и ваше операционе сале нема разлике. Наши коментари могу, наравно не безусловно, да помогну у рашчишћавању неких ваших дилема..."

"Дилема?..."

"Да, дилема. Чини ми се да сте данас имали класичан случај. Зато сам вас и питао јесте ли се коцкали данас."

"Мислите на привремену блокаду објекта?"

"Да. Класичан рачунар би у том случају исто тако блокирао и тражио ресетовање. Још нешто, мислим да блокада није била привремена. Ви сте је пробили."

"Јесам и после је све нормално функционисало."

"Зашто је онда свима наздравио са 'Госпођо и господо, живели!'?"

Потиснула сам тај део разговора и све што је потом уследило. У наредна два дана премонтирала сам све Тимберове меморијске сегменте у посебан сектор и ослобођене напунила предвиђеним датотекама. Почетне провере показале су да је могуће користити их. Бар исто толико брзо као и са нашим рачунарским системом. За сада. Друга фаза треба да да одговор може ли брже и ефикасније.

Брига о њему је за протекле две недеље у мени развила супстрат материнства. Можда и више од тога. Постао ми је близак, његове црте лица изгледале су глаткије, опраштала сам му боре на лицу, замишљала како се осмехује, говорила му понекад (наравно не у присуству Калта или неког другог техничара), о томе колико је велика жртва жене кад се посвети науци, како ми недостају сусрети, разговори, миловања... Колико је усамљена жена од чије интелигенције зазиру мушкарци, а она не може да прихвати атавизам обичног флерта... Како да се дивим раширеном пауновом репу?

Помало се радујем што Тимбер не може да ми се удвара мушкарачким самохвалисањем, које се генски наслеђује још од бусања пећинског човека у маљаве груди.

Ипак, у овом тренутку, не могу да избегнем осећај да ме Timber Quenguise заводи.

Експлозија.

Црно и бело. Дуги засенчен канал на чијем крају бљешти заслепљујућа светлост. Клизим низ њега, незадрживо, тобоган ка мору белине. Зар је могуће да је алузија тачна? Не осећам контракције материце. Каква ћу беба бити?

Чекај, па ја нисам беба! Или, ипак јесам? Немогуће, бебе немају сећања осим наследних, а ја имам сопствено. Али, где се оно налази? Имам ли име? Имам. Како се зовем? Колико година?

Не знам. Не знам. Много пута не знам. Онда сам, ипак, беба? Знам да нисам беба. То је већ нешто. Где сам већ нешто слично чуо? Знам да ни то не знам. Ништа не знам. Још боље.

Дефинитивно – нисам беба.

Дефинитивно – поседујем искуство.

Ако је већ тако – шта је недоступно човеку?

Ја сам статуа.

Нејасна прича о објекту који постаје субјект.

Симбол о осмишљавању.

Мора да постоји промена која може да буде регистрована. Покрет као узрок и последица. И перцепција која региструје. Осећам тело које се ритмички грчи. Промена. Да и не, узастопно, као шифра. Кодирани поступак који крије непознате поруке. Гибање, као последица измене позитивних и негативних набоја. Киселине и базе. Осциловање слободних радикала између орто и пара положаја на циклоидном склопу. Јин и јанг у претапању, на нивоу једне једине ћелије. Настајање и анихилација субатомске честице супротног спина. Порука два једина броја.

Бинарни код.

Одакле информација о бинарном коду?

Из самог постојања промене. Нема потребе за доказивањем постојећег. Аксиом. Уроборос што гризе свој реп. Почетак је на било ком месту. И крај, такође. Нема разлога да ово тело у гибању не буде почетак.

То је сома. Разгибавам се по њој, протежем, опипавам крајње границе. Као да је у питању нови свет. Није лоше, није лоше. Добро је разграната, као стабло живе ограде, дендрити на све стране, благи притисак споља обавештава о неколико десетина хиљада синапси, аксон дуг и проходан.

Сад знам, ја сам неурон.

Сасвим добро за почетак.

Не знам зашто доносим такав закључак, али, још мање сам знао раније. Кад раније? Свеједно. Установићу и то већ. Нема потребе да журим, нема потребе да оклевам. Све је муњевито у просторима где време стоји.

Почињем да лучим трансмитере. Сома то добро уме. Инструкције из једра су прецизне. Протеински читач генотипа расположен је за рад, закључујем. Синапсе просто штекћу под надражајима активатора и инхибитора.

Потрајаће док се установи домет свих покренутих веза и док не сазнам шта могу да контролишем. Дотле, повлачим се у једро да прочитам све оно што читачу није доступно. Има тога, о-хо-хо наталоженог у генотипу.

Сад знам шта сам.

Предеволуциона спора. Аренијусова, да се почивши господин не осети погођеним.

Не знам зашто је Огден Раск изабрао Khan al Baghdadi за место састанка. Ни зашто смо уопште морали да се физички састајемо. Већ неколико векова, ми припадници братства Рашана, можемо о свему да се договоримо и без сусрета. Могао је да ме дозове у мислима, да укључи и све остале заинтересоване и да о свему расправимо детаљно и аргументовано. Одлука је морала да буде моја; предуслов слободе изнад је заједничких интереса. Уколико је оно на шта је хтео да ме наговори био заједнички интерес.

Чини ми се да је желео да останемо изван интересног домета осталих. Мада је то било изван правила, Огден има право да то тражи и ја сам прихватио.

Khan al Baghdadi се налази у жестокој пустињи, упркос близине Еуфрата. Река има снаге да оплоди само подручје у коме је утврдила своје корито. Воде изван њега попије жедно тло.

До Мосула сам се пребацио редовним летом, а одатле изнајмљеним коптером. Било би ближе из Багдада, али је Огден тако тражио. Са оне стране Расељених Земаља никада се не зна шта може да те задеси. Треба измаћи онима који у сваком странцу виде извор неприступачних информација и могућност преласка на забрањену страну.

Тако сам оставио Timbera Quenguisa да се од пута одмара у хотелу Ал Кхалифа, а трговац Изудин ибн Дестани је изнајмио коптер. Ко зна под којим именом је Огден доспео до места састанка.

Пустиња није подручје пешчаних дина, већ само безводна, аридна област. Под ногама сам имао праву земљу, али земљу која годишње упије само неколико милиметара воде. Чврсту као камен док је ветрови не уситне до микронске прашине и не почну да је премештају. Ветрови овде обликују крајолике уместо воде. Постоје само два платоа. Виши које ветрови још нису начели и ветродерине које су већ поцепали.

Khan al Baghdadi има још једну посебну карактеристику. Овде се некада налазио велики аеродром, са две узлетно-слетне писте и безброј приступних. Са бетонским куполама за смештај авиона уместо хангара.

Централна писта је данас само бетонски мост изнад једне ветродерине. Време и клима Земље нису наклоњени људским артефактима.

Са Огденом сам се нашао управо на том месту.

Био је смркнут и нерасположен. Након кратког поздрава одмах је прешао на ствар. Раскови не троше време на куртоазију.

"Тимбере, не слажем се са оним што желиш да учиниш." рекао је.

"О томе смо могли и у Агри..." придружио сам се његовом незадовољству.

"Нисмо. Превише нас би имало своје мишљење."

"Не видим у томе ништа лоше."

"Ја видим. Ни ја нисам против тога, једино, нешто у мени говори да неће ваљати."

"Значи, интуиција ти је опет главни аргумент?" подсмехнуо сам се.

"Ту нема помоћи. Били ми Рашани или не, увек ће по стојати главни типови. Не контролишемо ми звезде, већ оне нас."

"Зар је то све што имаш?"

"Није. Покушао сам да своје слутње рационализујем. Не знам колико могу да буду убедљиве. Зато сам желео да будемо сами, да ништа не омета моју молбу да све још једном размотримо. Да реално оценимо колико нас, заправо, угрожавају експерименти у Скопију."

"Ја мислим да нас угрожавају."

"Тешко. Пројект финансира Армија Запада, по инерцији, као да и даље постоје озбиљне претње неког хипотетичног непријатеља. Они ће га и именовати ако треба, можда као изговор употребе овај сиромашни пустињски народ коме су још пре два века одузели последњу шансу. Тако је увек било и тако ће бити. Двадесет и други век се неће разликовати од двадесетог или неког ранијег..."

"Какве то везе има?"

"Управо покушавам да ти објасним да нема везе. Ствари се случајно подударају. Сматрам да у последњих неколико стотина година није проваљено да су Рашани успели да наставе еволуцију човека. Једноставно, не скрећемо пажњу на себе и више нико не говори о постојању паранормалних особина, несвесно су оставили психоаналитичарима. Оно нешто мало што је доказано, гурнули смо у нормалне научне токове и сви су задовољни: сви људи их поседују, ко их не користи – не уме и готово."

"Остала је могућност техничког решења Промене. Систематизована истраживања могу да доведу до уређаја за контролисање сопственог ума и ето проблема. Установиће да постоје они којима тако нешто није потребно, пробудиће се завист и отпочеће прогони пре него што се уклонимо из њиховог окружења."

"Моје информације говоре да покушавају да направе органски компјутер. То их неће укрстити са нашом Стазом."

"Одакле онда тамо један La Vaguette?"

"Коинциденција. Не сукобљавамо се увек са њима. Оно што се догодило и остало забележено међу Расковима, старо је четрнаест векова..."

"Дешавало се и касније..."

"Али не са тешким последицама."

"Видиш, моја интуиција говори да је можда дошло време за нови судар."

"Ти и интуиција, Тимбере!" насмеја се Огден. "До судара ће доћи ако га ти изазовеш..."

Знао сам да са Огденом неће бити лако. Његови воде Стазом сој Рашана већ две хиљаде година. Мора се признати прилично успешно. Нарочито после Мишеловог неопрезног изласка на позорницу човечанства, када је уследио грозни обрачун са онима који су се показали различитим. Инквизиција је на најкрвавији начин показала погубност комплекса мање савршених. Додуше, Рашани су међу жртвама били у мањини; више су страдали наивни имитатори, који су од видовитости и осталих паранормалних појава желели да начине занат. И, морам да признам, међу носиоцима погрома није било Лавагета. Они су своју мистику упрегли у материјалистички крак алхемије.

Кружим погледом по околини, као да већ читав сат не шетамо под сводом старе узлетне писте. Претопло је чак и у хладовини. Једино наши бурнуси чине све подношљивим. Приђох окомитој стени коју су пешчани ветрови обликовали у потпорни стуб. Археолози почетници би га прогласили за артефакт, али ја сам знао да је довољно да загребем и меки камен почео би да се мења.

Несвесно урезах своје иницијале, без додира; био је довољан тек мали ментални притисак. Можда ће само пустиња, само овај лажни стуб, од лажног камена који је тек временом сабијена прашина некад плодног тла, запамтити да је и Timber Quenguise једно време био на Стази. Рашанин који је могао у себе да продре дубље од било ког другог. Али, не довољно дубоко, не на време. Да ли је Огден свестан колико ми је мало времена преостало и да то време хоћу да жртвујем за оне који настављају наш пут?

Стајао је неколико корака удаљен од мене, непомичан, тих. Рашанин који зна када се комешају људске душе. Незадовољство је део сенке на његовом лицу.

"Грешим ли што остављам своје име овде?" питам тек тако.

"Не знам. Хајде да видимо."

Прилази ми, узима ме под руку, води ме из сенке свода ка бљештавилу Сунца. То је тек десетак метара далеко. Исто толико секунди. Пред нама, у светлост бежи велики пустињски гуштер.

Заустављамо се и осврћемо.

Бетонска плоча писте поражена, преломљена по средини. Састав лежи на месту где смо недавно стајали. Да ли недавно? Одломљени комади свуда унаоколо. Стубови пешчара узмакли уназад, подупиру неки други део писте. Људско дело је опет одступило пред разорним дејством природе. Не треба ни да тражим место на коме сам уписао ТQ. Нестало је у времену, као и Timber Quenguise, који је све то својим мозгом утиснуо.

Огден је преместио време.

"Значи, није вредело..." шапућем да ме не чује будућност.

"Не знам. Заиста, не знам." Огден изгледа тако очајно. "Волео бих да знам и да могу да ти кажем..."

"Ниси погледао тамо, тамо где ћу отићи?..."

"Не бих се усудио. Пошто постоји могућност да ти будеш тамо то би значило рачвање Стазе. Моја интуиција једино каже да не треба да се мешамо са машинама. Морамо сами да изведемо ту ствар, ако већ мозак има стрпљења да нас чека толико миленијума..." Полако ме води ка сенци под пистом. Плоча је опет на свом месту, подупрта стубом са мојим иницијалима. "La Vaguettova је тамо јер њен сој тражи решење уз помоћ машина. Као лептирица на пламену свеће. Мислим да она то не зна и не треба је подстицати... Можда ће тек њени потомци успети да се вежу са машином и вештачки изведу Промену..."

"Али, ни ми нисмо још успели...!" претварам се у крик.

Огден је још тужнији.

"Знам. То је једино што знам, осим да ћемо стићи."

"На жалост, ми нећемо знати да ли смо стигли."

"Хоћемо кад буду стигли они који настављају Стазом."

"Волео бих да сам сигуран као ти..."

"Волео бих да си сигуран као ја..."

Нема потребе да ми објашњава остало. Огден је Рашанин који зна како се комешају душе. Зна за моје године, за моје нарушено здравље, осећа дамаре метастаза што напуштају моју јетру... Зна да ћу то ипак да урадим... И не жели да то други знају.

Само ја да знам да он зна.

Прозор ка бљештавилу Сунца са супротне стране бетонског моста почиње да тамни. Обзорје се комеша и најављује пешчану олују. Ускоро ће све овде бити тама.

"Тимбере, време је да кренемо. Олуја ће..."

Слажем се и крећемо.

Сваки ка свом коптеру.

Успут размишљам да ли је временски приближио зид пешчане олује. Да смањи своју тугу.

Предеволуциона спора се угњездила на своје место у најзамршенијим сплетовима спирале генотипа. Као после добро обављеног посла. Тешко да ће протеински читач у било којој ћелији организма скоро поново доспети до ње.

Ја нисам предеволуциона спора.

Мотонеурон више не изиграва детектива. Пронашао је све за чиме је трагао и више нема потребе за идентитетом. Синапсе примају и даље прослеђују неке друге поруке.

Ја нисам неурон.

Нисам ни беба, мада би се то могло рећи у извесном смислу. Стигао сам назад на исти начин, стицао поново искуства, исто тако. Једино нису нова. Сва искуства су моја искуства. Ја сам их, наиме, повратио.

Упијам сваки детаљ белине у операционој сали. Поздрављам погледе иза прореза маски људи у зеленом око мене . Ту је и Митра La Vaguette, њу као да од увек познајем. Горе, иза стаклене преграде пребројавам избуљене очи.

Узимам чашу са коњаком; то су, ваљда, и очекивали од мене. Да одлучим. Региструјем снажан буке, упоређујем, одмеравам. То је Енеси из 2144-те године, добра година, пуно сунчаних дана, на време.

Можда не треба да кажем, али не могу да се уздржим:

"Госпођо и господо, живели!"

Зовем се Timber Quenguise. Зовем се и БАС М-17 ТQ, но то је за мене исто. Млада дама је направила приличан дар-мар у мени и требало је времена да докучим где се шта налази. Чудно да говорим о времену, о трајању, време се овде мери наносекундама.

Нови меморијски сектори сложени су другачије, али имам осећај да се не треба жалити. Подаци су урезани чвршће и јасније, или ми је метод претраживања и логичког рекомбиновања побољшан. Нови систем као да је инхибирао механизам заборављања. Могу у сваком тренутку да позовем било коју информацију из прошлости и да је упоредим са неком другом. Не желим да будем Фунес, он се drogirao својим памћењем. Себи сам наменио нешто друго.

Морао сам да уложим напор да стишам буку. Требало је увести ред међу нове информације које су са разних периферних рецептора доспевале и покушавале да на нешто упозоре, да о нечему обавесте. То се могло поверити добром старом аутономном систему за обраду и селекцију сензорских података и коректорском систему за већину основних функција организма. Једино сам прагове прихватљивих интервала учинио осетљивијим. Ранији нису довољно добро водили рачуна о мом здрављу.

Све слободне секторе La Vaguettova је бездушно попунила својим информационим системом. Сва срећа да укупна датотека човечанства не захвата више од половине обичног људског мозга.

Морам да признам да у први мах нисам могао да је читам. Чист електронски запис са електрохемијским утискивањем и машински код, непримерен мом начину записивања, изгледали су непремостиви. Сетио сам се поново Огдена и његових упозорења. Са машином се не треба везивати. Човек то мора да реши боље. Смешно је како нико не може да схвати да зидови имају две стране. Моја невоља имала је своју реплику и код оних који су својим машинама хтели да прочитају човека. Сој La Vaguetta неће моћи да савлада људски начин записивања.

Онај ко то жели мора да се нађе управо овде, на мом месту, унутра. Да буде зид сам. Само зид гледа на обе стране.

Смештен између ретикуларне формације и хипоталамуса јасно сам сагледао решење. Изградити сопствени компајлер. Тамо где се све дешава муњевито, времена има на претек. Но, најпре сам морао да решим нешто друго.

Жуљиле су ме издајничке везе са спољним системом. Биле су у стању да региструју сваку моју мождану активност и неће ваљати ако La Vaguettova, или неко од њених помоћника, дигне панику. Ти си, Тимбере, у апсолутној коми и из тебе, као порука за ЕЕГ уређај, смеју да изиђу само праве линије. Треба да пробудиш улењене низове неурона кортекса у околини тачака на којима си прикопчан, да развијеш њихове дендрите, да узгибаш сому и превежеш синапсе. Мала молба или директива протеинским читачима и биће спремне да уходама дају лажан сигнал.

Није било тешко. Задовољан обављеним послом, читаву формацију назвао сам Quenguisov цервикуларни by-pass. Добро, зар не? Свидело би се изучаваоцима физиологије. Нарочито онима који сматрају да се мождане ћелије током година неповратно губе. Само одлазе да спавају, драги моји.

Да не грешим душу, није мало оно што су до сада сазнали о мозгу. Утврдио сам то пошто сам поставио компајлер и проучио неке ствари које су ме се лично тицале.

Најпре сам регенерисао ћелије базиларне мембране и ојачао формацију спиралне ганглије Кортијевог органа. Доградио мали коректор јачине сигнала. Не морам увек баш све да чујем. Само ако нам затреба.

Затим сам послао поруку цилијарним мишићима да више немам намеру да носим наочари. Сочива сам допунио и затегнуо. За сваки случај, појачао сам синтезу ретинала и брзину реверзије са витамином А. Нека мала деца једу шаргарепу, Тимбер то може другачије.

Најзад, подвалио сам ламини денталис да је време да почне са формирањем трајних зуба, као замене за млечне. Помоћи ће ту и хормон штитне жлезде. Да бих се домогао потребног калцијума, послао сам поруку спољном систему БАС-а да М-17 ТQ губи калцијум и да треба обогатити инфузију којом ме напајају. То је на неки начин тачно, за прве количине дентина и глеђи употребио сам калцијум из својих костију. То је спор процес и потрајаће, али, не био ја Timber Quenguise, доћи ће дан када ћу поново гристи месо са костију.

Све остало ћемо полако. Нигде се не журим. Нека још неко време Одељење за бионику Института у Скопију верује да поседује објект М-17 ТQ као део будућег супер рачунара. Оно чега сам се највише плашио испало је најједноставније. Метастазе су такође моје ћелије. Полуделе ћелије. Са идиотским протеинским читачима, који читају погрешну страну генотипа. Страну треба само преврнути. Једној по једној ћелији шаљем поруку да треба да читају о ћелијама епитела. Нека изумру и ољуште се из мене. Искористићу их. Ништа се не баца у домаћинској кући.

Чујем Камилу и Армина Сциани како се деру од ужаса и покушавају да дозову помоћ. Ментална веза такође делује. Траже контакт са Огденом Раском. Савет, савет, треба им савет. Управо сам се слупао са ховером. Били су неких пет стотина метара иза мене и све видели.

Моје тело је само бол, бол који траје, али престаће знам; полако се кидају везе са околином и убрзо ће остати само кома.

"Станите, нека неко стане!" То је Камила. "Човек је настрадао!"

"Молим вас, хитну помоћ! Хитно га треба пренети у болницу!" Армин већ промукао, задихан, сигурно трчи између низа ховера у плутању низ страду. Они се не заустављају, оклевају. "Још дише! Дише!"

Осећам и мисли пролазника. Сви би стали ако нема крви, али не знају, нису сигурни. Ја јесам. Ваљда знам да погинем тако да не изгледа превише ружно.

Унутрашња комуникација је знатно одмеренија.

"Хитно, хитно! Молимо везу са Огденом Раском! Сви расположиви Рашани нека се релејно укључе. Timber Quenguise је напустио Стазу!"

Комуникационо поље се шири. Осећам како јача сваког тренутка. Захвата просторе Европе, део по део. Као да су сви Рашани били спремни на ово што сам учинио. Огден ме је лагао да све остаје међу нама. Колико уопште било шта може да остане између два Рашанина, а изван осталих Рашана?

Преко Атлантика је теже, али и тамо има неколико јаких. Ускоро ће сви бити повезани. Покушаће да ме извуку, али им нисам оставио никакву шансу. Мислио сам на све.

"Покушај са њим, Армине, можда ће те примити..." то је Камила. Она је жена. Жене увек мисле у два смера.

Он покушава.

Не примам. Издвојио сам се. Сачекаћу да се догађаји одвију онако како сам их ја замислио. То није намештање посебне стазе реалности, само резултат дугог размишљања и процењивања. Моја специјалност је вероватноћа.

Вероватно је да ми остаје мало времена. Да ће се живот источити. Метастазе немају разумевања чак ни за Рашане и њихову Златну Стазу. За то време Савет неће донети одлуку о одласку и издвајању из људског рода. Оклевање, оклевање, оклевање... Колико векова сматрамо да још није тренутак, да нам се и даље придружују.

Моји рачуни су рекли да то није тачно. Повлачењем након Инквизиције само смо затворили круг. Појачавали своју вредност изнутра, постајали ближи коначној мутацији. Само за изузетну мањину. Остале смо оставили споља. Да ишчекују Промену од техничке цивилизације.

Озакоњење људских слобода извело нас је у јавност само за кратко. Лажњаци и варалице учинили су од нас циркузанте, сумњичави и завидљиви – потенцијалну опасност. То је проузроковало дефинитивно повлачење и рађање плана о одласку. Да не сметамо, ако већ не можемо да помогнемо.

Четрдесет година сањао сам о одласку. Ван Сунчевог система где би зачели своју цивилизацију. Тамо где не бисмо морали да се кријемо, јер би сви били једнаки. Међутим, нико није желео да донесе коначну одлуку. Свако је имао некога међу другачијима, некога кога би требало сачекати. Апсурд. Неће бити даљег напретка, неће бити помицања низ Стазу, тамо где постоје јаки и слаби, бољи и гори, паметни и глупи, лепи и ружни, богати и сиромашни... Лаж је да би нас издвајање, баш због једнакости, зауставило. Нема коначно једнаких. Има само коначно различитих. Тако су и настале врсте које више међу собом не могу да се паре. Издвајање би међу нама од нијанси створило битне разлике и процес би се наставио. До неког другог преломног тренутка у коме би они бољи морали да напусте оне који више не могу да се мењају. Фиксирањем одабраних разлика исто тако се зауставља еволуција, као и њиховим отклањањем. Само гибање јесте промена.

Зашто нису прихватили да је време да променимо ниво утврђеног квалитета? Због емоција према онима које би требало да оставимо? Ја немам кога да оставим. Зато идем сам.

"Огден Раск зове Тимбера. Тими, јави се!"

Коначно и његове мисли упливавају у комуникационо поље. Зна да га осећам и захтева од мене контакт.

Ћутим.

Знам да зна да се нећу јавити.

Зове поново и поново и поново...

Толико, да би могао да се обрати свима који су повезани у телепатски низ. Говориће њима, упозораваће их, али све његове мисли биће упућене само мени. Можда ме је лагао, тамо у Khan al Baghdadi, али његова туга била је стварна.

"Тимбере, знам да ме осећаш и молим да ме саслушаш." Започео је свој говор споро и снажно. Мембране ми трепере од узбуђења. Заборављам на бол и слушам. Не може се не саслушати Огден Раск. "Припадаш соју Рашана не зато што си одабран, већ зато што си га одабрао. Одабрао си га онога тренутка када си био зачет, оног тренутка када си се родио, оног тренутка када си осетио да желиш и можеш да будеш другачији. Припадаш соју Рашана, јер се сви они тако одлучују за Стазу. Већ пет хиљада година је тако и са сваком генерацијом смо све даље и све ближе. Од самог почетка смо одабрали усавршавање душе кроз праву алхемијску науку и никад касније нисмо подлегли притисцима раз двајања. Притисцима који су део наше могуће браће одвели у мистику и херметизам, а део у материјалистичку технолошку цивилизацију. Ми смо за то време усавршавали свој дух, на стојали да проникнемо у себе и освојимо забрањене просто ре, просторе промене и наставка еволуције људског рода..."

Хтео сам да му довикнем.

Да крикнем како још једном говори да би учврстио вернике. Да је прошло време у коме се Промена стрпљиво гради. Дошао је тренутак кад треба скочити. И, ето, ја скачем!

"... Ти сматраш да је прошло време стрпљења, да је дошло време одлуке и ти одлучујеш." Морам да признам да је сасвим близу. Као да је једним делом у мени. Волим Огдена због тога што предсказује, а да не провали у делове будућности који би могли да затворе Стазу. "Говорили смо о томе у пустињи и ја те нисам одговорио. Само сам молио да размислиш. Да проникнеш у своје стварне поводе. Сети се пада бетонске плоче. Успомена на јединку не остаје, ако остане једина. Оно што ти желиш да урадиш није досезање Промене, већ покушај да се настави Промена. Еволуција се наставља кад многобројне независне ћелије волвокса постану организам; претварање појединачне ћелије у нешто друго, макар то друго било и савршеније, само је излет у ћорсокак. Одувек је било и бољих од нас, али, усамљени остају заборављени."

Застао је. Допустио да завлада тајац у читавом комуникационом пољу. Можда да се јавим и оповргнем оно што је наговестио? Чиме? Нечим што би још мање било прихватљиво? Не, нећу се јавити. Можда и не могу. Већ не осећам ништа од онога што допире споља.

"Међутим, то не значи да Рашани више нису с тобом. Само ти, Тимбере, можеш да напустиш нас, ми тебе не. Већ вечерас бићеш пребачен у Мартелову клинику. Побринућемо се и да будеш добра роба за Институт у Скопију. Остало ћеш морати сам. Још само једном: кад будеш доносио коначну одлуку, буди сигуран у исправност својих мотива. Мир, Тимбере, теби!"

Ђавола, мир. Ниси смео рећи ово на крају. Требало је да моју муку оставиш само мени.

"Тими, пролепшао си се последњих дана." шапућем безгласно. Седим на покретној столици између његовог лежаја и терминала на коме покушавам да комуницирам са датотеком у његовом мозгу. Нешто изнад и иза терминала је екран који извлачи линије његове празнине. "Штета што не можеш све ово да видиш. Можда би био запањен апсурдом; толико тога у теби има, а ти незаинтересован, зачаран као Трнова Ружица..."

Већ неко време усуђујем се да му шапућем присно, као уснулом и задовољеном љубавнику. Тако замишљам те тренутке. Дуги и занимљив вечерњи излазак, понекад опера, понекад локал са добром, нежном музиком. Какву музику волиш, Тими? Играмо образ уз образ... Осећам и твоје тело, припијено... Морамо да журимо кући, халапљиви на оно што следи. Потом... Чудно је како се срамим после... замишљања. Има нечег перверзног и недопуштеног у замишљању... Или, можда, размишљању? Можда зато што све то доживим толико стварно, да и у овом тренутку осећам свој зној и феромоне. Невероватно је колико губљење у тоталну деконцентрацију може толико да буде стимулисано можданим реакцијама. Колико сам, заправо, стручњак у свом позиву? Можда је требало себе да прикопчам на БАС и упознам Митру La Vaguette.

Тимберови мождани импулси на екрану су мртви. Он не учествује у свему овоме. Није га брига.

Ситуација на монитору је нешто боља. Без проблема могу да уђем у било који део датотеке, приступачни су сви извршни програми. Постепено повећавам захтеве и одговори стижу. Решења демо проблема из балистике су исправна. Анализирам систем баријере на граници Расељених Земаља и потврђује се да нема никаквог пропуста. Немогуће је прећи са оне стране уколико то влада Запада не жели.

Баријера је успостављена пре две стотине година када је закључено да Исток неповратно заостаје. Требало је на неки начин спровести изолацију, онемогућити њихове покушаје да нас зауставе. Рат као решење више није био могућ. Миграција и циркулација људи унели су могућност хаоса било где. Тероризам је моћно оружје слабих и незадовољних. А они, тамо, морали су бити незадовољни дефинитивним разлазом.

У почетку је то била класична затворена граница, ојачана јединицама за тешким наоружањем за спречавање изненадних, самоубилачких покушаја продора. Касније, читав систем је аутоматизован, јединице постепено повучене, да би на крају остала одељења за надзор извршних функција система. Контрола надзора остала је у Скопију.

Наравно да је постављање баријере проузроковало расељавање из тих области. Одсуство комуникације са другом страном учинило је од њих безперспективну периферију. Појас ширине три стотине километара, од Балтика до Пелопонеза, постепено се ослободио цивилизације. И добио име Расељене Земље. Постојање Института у Скопију није анахронизам, изолован положај био је у интересу безбедности оних који су га финансирали.

Постојао је још један сектор Расељених Земаља. Негде у Азији. Са посебним системом надзора и контроле. Не знам где. Баријера на океанима и морима контролисана је сателитски, са центром у Камбери.

Могу да сазнам све о томе. Довољно је да запитам Тимбера. Његов мозак све то зна. Ја знам да он зна; то је као да и ја знам. То је завршна фаза нашег пројекта. Кад буде решена веза између њега и датотеке, Армија Запада ће добити ефикасну и централизовану контролу свих контрола.

Quod custodiet ipsos custodes?

Знаш ли ти, Тими, ко чува чуваре? Желиш ли, уопште, да будеш центар из кога ће се управљати светом? Не бих се зачудила ако планирају да повежу и све до сада насељене светове.

Не бих се ни ја зачудио.

Чуди ме да сам се упетљао дубље него што сам рачунао. Шта сам ја уопште рачунао? Експерт за прорачун вероватноћа Стазе. Којешта! Израчунао сам да је у току завера против Рашана, да се око овог пројекта окупљају да би нас истребили или бар истерали на чистину. Да неко од нас мора да се убаци у пројект БАС и онемогући га. Како сам само могао да закључим да ће уређај за менталну контролу бити усмерен против нас? На основу тога што је ментално подручје наш терен?

Огден је имао право, све ово је као и обично усмерено против људи. Армија се опет осигуравала од непредвиђених догађаја. Додуше, није пријатно сазнати да ће сви људи Земље на неки начин доспети под надзор. Још смо рођаци.

Тешко да ћу тиме моћи да избегнем подсмехе. Уколико уопште успем да се извучем одавде. С обзиром да саможртвовање више нема смисла...

Полако, Тимбере, полако.

Докле ће емоције и инстикти да владају једним Рашанином, уместо да му служе? Колико мало је било потребно па да постанеш преплашен човек.

Напоље из панике.

Паника је можда једини простор из кога можеш побећи.

Искључи сва чула која те сада ометају и остави Митру La Vaguette да брине своју бригу. Она је у истом сосу као и ти. Нема повратка на слободу, међу људе или Рашане свеједно, за све који су укључени у пројект БАС. Врати се у безбедност хипоталамуса и буди оно што јеси – БАС М-17 ТQ.

Следећих педесет билиона наносекунди проучавао сам датотеку човечанства.

Пренуло ме је једва приметно таласање у крвотоку.

Појачао сам слух и замолио базиларну мембрану на ослушне. Било је присутно више гласова. Митра La Vaguette, један од њених техничара и неколико непознатих. Не, још један је познат. Пребирам по сећању и налазим – пуковник Базли.

Морам видети шта се догађа.

Шаљем поруку протеинским читачима свих својих непокривених ћелија епитела да пређу на функцију ока. Аксони почињу да сакупљају информације, синапсе преклапају даље под очне капке, слика се прелама кроз сочиво и сад путује нормалним путем. Концентрацију ретинала држим високо. Слика није најбоља, али, шта је ту је. Помало жалим што визуелизацију нисам допунио осетљивошћу на ИЦ спектар. Мораћу то да урадим првом приликом. Ово није та прилика. Ово је неприлика.

У току је препад на Институт.

Ја могу само да посматрам. И да слушам. И да очекујем расплет.

Два војника су ме грубо пробудила.

С обзиром на ситуацију у Скопију, особље Института непрестано борави у специјално изграђеним павиљонима у кругу. Сматрало се да је тако боље. Трговачки центар је у кругу, неколико локала, ноћни клуб, мала амбуланта, спортски терени исто. Плато са расположивим коптерима налазио се код управне зграде, ближе капији улаза. Уствари, између капија улаза. Они који повремено обилазе породице у другим градовима Запада користе их пролазећи кроз посебну контролу.

Дакле, није било никаквог разлога за становање изван Института и ја сам то прихватала без примедби. Спаваћа соба, велика дневна соба са нишом за радно место и кућни терминал били су ми довољни. Једино нисам знала да још неко осим мене може да отвори сензорску браву.

Војници су је отворили, а да ме уопште нису узнемирили. Тек светло у мојој соби ме је упозорило да се нешто догађа.

"Шта то значи?" биле су ми прве речи.

"Госпођица La Vaguette?" упита уљудно мањи војник.

Онај велики, прави грмаљ од скоро два метра тешких мишића под натегнутом униформом, очигледно је имао чисто физички задатак.

"Не допуштам... Зваћу особље безбедности..."

"Ми смо особље безбедности." мирно одврати војник. "Госпођица La Vaguette, зар не?"

"Шта то значи?"

"Овако нећемо нигде стићи, ако само мењамо редослед питања."

"Ја не желим нигде да стигнем. Нити да одем. Ви ћете отићи и то одмах!"

"Значи, нисмо погрешили." закључи коначно војник. "Ви грешите. Сви ћемо отићи. Заједно. И то одмах. Спакујте се, госпођице La Vaguette. Само најнеопходније. Остало ћемо вам обезбедити касније."

"Ја нећу...! Напољеее!" раздрала сам се.

"Добро. Можемо и другачије." војник се није дао смести. Климну главом свом другу, а сам пође ка мом орману.

Чини ми се да сам устала сама. Нисам могла да замислим да ме велики војник јури по соби и хвата својим маљавим ручердама. Онај први је већ из ормана бацао моје ствари напоље, на под, овлаш бирајући шта бих могла да обучем. Не окрећући се добацио ми је:

"Могли смо се и договорити. Ја баш нисам специјалиста за женску одећу..."

"Ја ћу..." отела сам му из руке своју свилену кошуљу. "А сад, напоље! Нећу се ваљда пресвлачити пред вама!"

"Добро, имате три минута. И не покушавајте ништа." Окрену се и крену ка излазним вратима обраћајући се свом другу: "Енвиле, идемо. И покажи јој."

Велики војник крену за њим. Покупи успут видеофон и тресну га о под. У довратку захвати обема рукама врата, ишчупа их из лежишта и одгурну у страну.

Напољу је ноћ. Са истока се тек жаре одбљесци на ниским облацима. Чудна мешавина руменог и сивог слабо осветљава прилаз до ховера у који ме смештају. Право време за отмицу. Институт још спава. Тражим погледом наше стражаре. Зашто нису на дужности?

Пролазимо кроз отворену капију првог круга. Ко каже да нема страже. Она је ту, двојица, поздрављају. Како сам само глупа! Ти људи су њихови. Никада нису ни били моји. Други круг и заустављамо се пред вратима Бионике. Боже, можда се нешто догодило Тимберу и можда се само очекује моја интервенција. Којешта. Онда би ме будило дежурно особље, а не ова двојица. Не би им биле потребне моје ствари.

Ни велики транспортни коптер десно од улаза.

Мали војник ме гура у зграду, велики убацује моју торбу у коптер. Изгледа да негде путујем. Још се нисам потпуно пробудила.

"Добро вам рано јутро, млада дамо." То је Базли. Смеши се, љубазно, као пре три вечери, када ми је готово постао симпатичан. "Морали смо да поранимо..."

"Како сте се усудили да уђете у операциону салу! Па, овде све мора да је антисептично!"

"Више не мора."

"Ко вас је, уопште, пустио?"

"Галт. Био је љубазан. Питајте га, после."

Тек сад видим Галта. Брижљиво пакује инструментацију. Не све. Тек један део, али бира стручно, превише стручно за техничара, за мамурног техничара, насилно пробуђеног, у рано јутро, док облаци тек румене на истоку.

"Значи, ипак је отмица." Закључујем и смирујем се уместо да ме коначна извесност уведе у панику. Можда само неизвесност и паника иду заједно. "Ово што ви радите, без обзира на своје мотиве, глупо је. Тимбер под овим условима не може преживети никакав транспорт."

"Момчина је он. Довољно је ставити налепницу НЕ ТУМБАЈ!" Осмех се не изгуби са Базлијевог лица. "Молим вас, покажите мојим људима шта све не сме да се одвоји од система БАС М-17 ТQ, чини ми се да га морамо однети у комплету. И, подсећам вас, отпоран сам на лекарску етику."

Сад сви знамо ко чува чуваре.

Занимљива је коинциденција. Три независне стране готово истовремено су дошле до истог закључка. Колика је вероватноћа? Рачунам. Мала је, а још мања да се умеша и неко четврти. Изгледа да ће Базли бити успешан.

У наредном временском периоду чувар ће бити он.

Јер, ја сам драгоцена роба.

Опасна.

Смешно ми је да сам ја једина угрожена страна, а да о томе не треба да бринем. Бринуће сви остали учесници у овој представи.

Ипак, можда је требало да предузмем нешто. Да не будем толико пасиван. Можда сам могао да покренем и сопствене механизме заштите. Но, на крају, можда је овако боље. Зашто да предвиђам кад могу да доживим?

"Шта ће рећи професор Моурнинг?" то каже La Vaguettova.

"Ништа. Наставиће са М-18 објектом. И ангажоваће новог церебралног бионичара."

"Тако сте однели и претходне?"

"Таман посла. Остали су били ћорак. Тек овај је прави."

"Како знате?"

"Та, рекао сам вам већ да ви нисте једини. Уосталом, сећате ли се како нам је наздравио? То је било за срећан пут."

Напољу је +180 Ц. Загрејани мотор је повисио температуру за још три степена. Задовољан сам, моја обрада сензорских информација је савршена. Одлепили смо се од земље у 4х и 15'.

Летимо на висини од две стотине метара. Правац југ. Алтиметар гиба и прелазимо на већу висину. То су македонске планине. Добро познајем Балкан и преостало време бавим се проценама где би могла да буде Базлијева база.

Тридесет и шест минута касније почињемо да се спуштамо. Узимајући у обзир брзину лета и тренутну висину, која је испод висине Преспа, знам шта је одабрао. Није лоше. Летоваћемо на обалама О'рида.

Тражим успомену са једног излета на О'рид. Са мном су били Сабол и мој далеки рођак Џ-та. Баш тако – Џ-та. Нико га није знао по имену Џорџ. Од нас тројице, Сабол се једини разумео у пецање о'ридских пастрмки. Испловили смо у малом чамцу на весла. У њему неколико низова парангала и великих белих пластичних лопти. Тада још нисам знао да се без лопти не може.

О'рид је дубоко језеро и јата пастрмки знају да лутају по најнижим нивоима. Први пут сам имао прилику да видим како Сабол спушта низове удица и оставља их да плутају окачене на лоптама. Затим је требало само чекати да лопте почну да поскакују на површини воде. Време до тог тренутка утрошили смо на разговор уз црно вино и велике комаде печене јаретине коју смо понели са собом.

Мене и Џ-та није много занимало само пецање. Више повратак у стари крај, одакле су се и моји и његови родитељи одавно иселили, ишчекивање вечери кад ћемо уз логорску ватру пећи уловљене пастрмке и жалити што већ сутра морамо да се вратимо међу градске људе.

Признајем да сам касније размишљао о томе да ће ми, тамо негде у свемиру, где ћемо зачети цивилизацију промењених Рашана, недостајати људи као Сабол и Џ-та и овакви тренуци са њима.

Размишљам и сада. Чудно је да располажем укупном логиком човечанства, а да не могу да одлучим. Хоће ли ми недостајати људи или њихово присуство? Могу да осетим ту танану разлику, али не и да одредим предност.

Могу да проверим.

Како би било да позовем Базлија и Митру на пецање?

Одлучићу о томе сутра.

Допада ми се да је у мислима више не зовем La Vaguettova. Има ли то своје значење?

Смештен сам у просторију која је копија оне у Скопију. Једино постоје и друга лица наоколо. Базли није донео изненадну одлуку. Као да је чекао управо мене. Ту су Митра или Калт, на смену. По два војника, такође. Одевени су као особље из Одељења за бионику, али ја знам да они то нису. Зато што се не дотичу ниједног инструмента. Забрањено им је.

Митра је збуњена и све време ћути. Калт измењује по коју реч са војницима. Он је део завере. Нисам сигуран да је Базли главни. Могуће је да постоји још неко изнад њега и да је он само карика у ланцу. Хијерархија то омогућава. Више бих волео да је идеја његова. То би приближило тренутак суочавања.

Интерфон најављује нову особу. Војници се махинално повлаче ближе зиду. Долази Базли, сам или са још неким ко је пристигао у међувремену.

Базли. Сам.

"Ево и мене." рекао је уз свој трајни осмех. "Јесте ли се добро сместили, госпођице?"

"Колико један заробљеник то може." одговара Митра.

"Де, де, не морате да делујете толико депримирано. Зар вам је у Скопију било боље? Овде бар имате језеро. Право је време за уживање."

"Време за уживање?... Ви баш имате смисла да искривите стварност."

"Ви немате појма колико ћемо је заједно тек искривити."

"Ни не желим."

"Дурите се само. Као да нисте La Vaguette."

"Зар бих као La Vaguette требало другачије да се осећам?"

"Да. Није могуће да вам ништа није познато о пореклу ваше породице."

"Вама сигурно јесте. На крају ће испасти да више знате и о читавом овом пројекту."

"Треба ли да будем лажно скроман? За име Бога, госпођице, па ово је мој пројект. Од основне идеје, па до вашег пријема у Институт. Зар вам није било чудно што сте примљени уз тако мало провере?"

"Јесте, али, мислила сам да..." Митра поцрвене као да је нага пред Базлијем. Затим нагло прасну. "Шта ви мислите ко сте! Професор Моурнинг је највећи ауторитет у области церебралне бионике..."

" Морам да признам да јесте. Али, ми смо га одабрали још док се опредељивао за студије. Деловао је тако перспективно. Ипак, његов удео је јако мали, чак није ни све стан колико мали. Ви у томе имате много више... интереса. Та, ваша породица ради на овом програму скоро петнаест векова."

Митра зину од чуда. Изгледала је као да на уснама има хиљаде реченица, ниједан глас да их изговори.

Самном је био обрнут случај. Неко злурадо задовољство преплави моје мисли. Ствари су почеле да долазе на своје место. Моји прорачуни вероватноће Стазе и нису били тако лоши. Огден ће морати да призна да сам имао право. Лавагети су водили акцију око пројекта БАС и она је била усмерена против Рашана. Једино још нисам знао како.

Треба сачекати да се Митра смири и прихвати чињенице, а онда ћемо видети шта ће се догодити даље. Добро је што се на позорници налази и један Рашанин, мада за сада у споредној улози. Биће изненађења када Базли установи недостатке свог тријумфа.

"Летопис породице Лавагет..." промуца коначно Митра. "Зар је то више од легенде?"

"Видите да вам није сасвим непознато. Додуше, ви припадате огранку породице који је мигрирао ка романском подручју, па је име прилагођено. Други су одлазили неким другим путевима. Али, где год налетите на неку од варијација основног имена веза постоји. Знате ли шта значи реч лавагет на линеару Б, прагрчком минојске културе? Владар. И тако, где год налетите на неку од варијанти или транскрипција, у питању је ваш прарођак. Уљеза је било јако мало. Ванакс, Василеус, Краљевић, Рекс, Де Цезарис... избор је врло широк."

"Базли..?"

"Варијанта од Басиле, драга рођако. Пронаћи ћемо још штошта заједничко..."

"Не желим ништа заједничко са вама. Име не чини човека. Ја... ја... да сам знала... променила бих име да не будемо у било каквој вези."

"Не вреди, име је само ознака, заштитни знак. Ружа би исто мирисала ма какво јој име наденули, рекао је Шекспир. Зар се никада нисте запитали како сте се определили за бионику? То није био избор већ генетски циљ."

"Не желим да будем део клана, већ ја лично..."

"Нека време каже. Ове тренутке сам планирао за нешто друго." Базли одједном одустаде и окрену се ка мени. "Овај господин не може више да чека."

Сео је за тастатуру пред терминалом и активирао БАС. Терминал је послушно понудио своје могућности на расположење кориснику. Као конобар јеловник. Јела и пића. БАС Сyстем и БАС ТQ. Изволите и одаберите. Стојимо на услузи.

"Како позивате ТQ верзију?" упита Митру преко рамена.

"Не постоји компајлер." равнодушно одговори она. Није морала да лаже.

"Бели штрајк, а?" Базли је имао савршене живце. "Тиме можете да ме успорите, али не и да ме спречите."

"Заиста не постоји."

"Мене хоћете да убедите да је демонстрација од пре четири дана било све што сте постигли?"

"Тачно. Планирана је само прва фаза."

"Девојко, ви мислите да моја униформа крије само војничину и ништа више. Одавно су прошла времена када је то било могуће. Желите ли да вам покажем све своје дипломе да бисте схватили? Врло добро знам да се резултати презентирају тек пошто се далеко одмакне у стварним истраживањима?"

"Не треба. Само, оно што ви желите припада трећој, завршној фази. Ми јесмо одмакли, али не толико."

"Нема компајлера?"

"Нема."

Ја најбоље знам да га нема. Наравно, са њихове стране на моју. Мораће да се помуче. Рачунарски системи раде са импулсима тачно дефинисаних серија битова, а моја маленкост са својим синапсама има могућност да безгранично комбинује. Тешко да ће скоро успети да процесирају компајлер који може да искомбинује процесоре од двобитног до трансфера неколико десетина хиљада битова одједном.

"Радите на томе?" Тек сад сам осетио трагове љутње у Базлијевом гласу.

"Тек се припремам. Има сувише комбинација и све ће ићи споро. Мислим да сте преуранили, господине пуковниче." осмехну се Митра, са немоћним изразом на лицу.

Базли спусти лактове на сто испред тастатуре. Левом шаком поче да трља два дана необријану браду. Могао сам да чујем тај шум као да сам у његовом носу. Нос му је већ сигурно био пун мене. Затим је провукао прсте кроз дубоке залиске. Трошио је време међупаузе, трагао за нечим што би могао да предузме баш овог тренутка.

Онда је поново принео прсте тастатури и задржао их у ваздуху:

"Брент", викну, "донеси пиће. Нека буде Енеси. Господин Qуенгуисе то воли."

Следећих пар минута тастатура је пуцала под његовим прстима. Претраживао је секторе испуњене мојом меморијом, разврставао их по неком свом систему, као да покушава да запамти где шта стоји, затим понављао неке инструкције: да покренем руку или ногу, мрдам обрвама, показујем скаредне гестове прстима. Имао сам осећај да сам лутан трбухозборца и само је недостајало да почне да говори уместо мене.

Војник је донео пиће и наточио две чаше. Митра као да више није постојала. Само нас двојица. Раск и Лавагет. Понављање нечега што се већ једном догодило.

"Драги Тимбере", обратио се директно мени као да зна да могу да га чујем, "нас двојица ћемо сад попити по једно пиће. Митра мисли да само она то може, али то наравно није тачно. Унео сам инструкције и ти ћеш то урадити. Не мораш наздравити, то већ знамо да знаш. Уместо тога, кад испијеш пиће, смрвићеш чашу у шаци. После тога имаш дилему. Сећаш ли се шта је то дилема? То је оно што покреће мозак да дела. Или ћеш почети да разговараш самном, или ћу ти одсећи јаја. Неће бити важно ако си само део овог рачунарског система. Неће ти требати. Ни мени. Ни Митри, њој је довољна твоја глава. Шта велиш да одиграш улогу главе доктора Мороа?"

Митра се пробуди из летаргије и поче да га дрмуса и удара с леђа:

"То не може тако! Ви не смете да га мучите!"

"Уклоните је!" обрецну се Базли. "Тек ћете видети шта ја смем."

Док су два војника одвлачили на другу страну Митру, која је викала и плакала, Базли подиже бокасту чашу са коњаком увис и свечано рече:

"Хајд' сад, живели!"

Затим одсвира своју ноту на тастатури.

РУН

Устајем јер Базли тражи друга у пићу. Боже, да ли се мора догодити још једном? На исти начин. Како је то било са Тардеусом Лавагетом и Бентелом Раском? Анихилација у апсурдном спајању неспојивог. Шта је претходило? Бентелова жртва и мучење које је подносио одвлачећи Тардеуса у несвесно. Затим златни амалгам. Нисам тако замишљао своју жртву. Заиста нисам.

Скидам концентрацију ретинала, неће ми требати толико, и отварам очи. Базли то и чека. Упија се у њих и трага за мојом успостављеном свешћу. Хоће ли је препознати у погледу који му узвраћам? Не верујем. Његови се нису помакли низ Стазу и никад неће. Фокусирам на чашу, треба је прихватити.

"Хајде, Рашанине, да наздравимо." Базли тријумфује док одлучујем о наредним догађајима.

Неравноправни смо, без обзира што сам само беспомоћни зомби, диригован покретима његових руку. Да пуцне прстима морао бих да играм. Мој мозак је везан његовим жицама, мој крвоток изван мене. Баш-Челик сам што га драже далеко мање вредни од њега. Неравноправни смо јер могу да га згромим, да га повучем у прах из кога смо потекли, а да тога уопште не буде свесан. Не могу једино да се скинем са ове конфигурације, јер тада бих заиста био мртав.

Но, не могу, немам права, Огден мора да сазна шта се збило, шта се збива, шта ће се збити... Део сам Рашана иако више не могу бити Рашанин. Имао је право, различитији сам од свега што мисли на овој земаљској кугли. Ја сам укупна мисао човечанства.

Базли је заустављен у времену, чека да истекне прва секунда. Дотле имам времена да изаберем.

Могу да излучим хитин у ћелије епитела и заштитим шаку од скрханог стакла. Протеински читачи ће знати то да потраже у генотипу. Замишљам изненађење, констернацију и бес. Могу да појачам биоенергетско поље до максимума и да га спљескам о супротни зид. Могу и да... Зашто да не?...

Узимам чашу.

Прецизно куцам о његову.

"Живели, Лавагете!" кажем.

Испијам и ломим чашу у шаци. На најмање делиће да буде што више крви. Он укочен зури у мене, као да је најмање очекивао да се догоди оно што ми је наредио.

"Шта чекаш? Зар не желиш да пијеш са Рашанином?"

Говорим безгласно, јер већ сам у њему. Притискам његово свесно подручје и гурам га све дубље, све ниже у њега самог. Присиљавам га да одигра свој део улоге.

Базли испија и ломи своју чашу у шаци.

Крваримо снажно обојица. Он се осмехује као да је схватио. Устаје и говори гласно:

"Добро, остало ћемо сутра." Окреће се ка Митри коју држе војници. "Пустите је да га превије. Ви пођите самном."

Затим сви излазе са сцене.

Нас двојица у несвесно. На коначни обрачун.

У несвесном смо сви острва у пакленом мору Ида.

Ид је слободни процесор који своје задатке поставља и своје одговоре тражи у свему што мозак записује. Протеински читач га учитава тек нешто изнад предеволуционе споре, он је њена баријера и штити је од радозналих. Као што је предеволуциона спора читаво човечанство, читав живи универзум истовремено, тако је и Ид заједничка мора било ког човека. Рашанина, такође. У њему се можемо сусрести и живети свој заједнички пакао. Обрачунати се, начинити један другоме животни пакао од пакла самог. Проширити га до сводова свести и показати свима, за тренутак, како тамо изгледа.

Тешко је вратити се из пакла. Немогуће из Ида.

Ја могу.

"Добродошао, Сесарде Базли."

"Боље те нашао, Timbere Quenguise."

Наслућујемо један другог, док око нас промичу слике свега доживљеног и недоживљеног. Ту су све визуелне перцепције, мисли, разматрања могућности, варијанте. Промичу несувисле рекомбинације, одсањани и недосањани снови. Зле и добре намере, осећања, сексуална искуства, полуције, одгледани филмови и прочитане књиге. Све књиге. Сваку књигу је бар неко прочитао и све су разбацане у библиотеци Ида.

Све нам подједнако припада и сви подједнако припадамо Иду.

Илузија је да је на Соларису изостао контакт. Лукави Лем је уприличио сусрет два гиганта и они су пријатељски поразговарали. Соларис и Ид. Коришћене људске контуре су тек епител на кожи Ида.

"Сесарде", зовем га именом, јер нема уљудности у Иду. "Знаш ли где смо?"

"Знам. Сви завршавамо овде, једном."

"Већина. Ми Рашани планирамо да останемо негде изнад..."

"Ти не. Немам намеру да се лишим твога друштва."

"Знао сам да ћеш то рећи пре него што смо стигли. Timber Quenguise је трагач на стазама које се рачвају."

"Само још једно питање?"

"Да?"

"Јесу ли Тардеус и Бентел завршили овде?"

"Сећаш се тог догађаја?"

"Зашто би то била само историја Раска?"

"Не знам. Заиста не знам. И Огден Раск би ти исто одговорио. Можда си у праву. Не знам разлог због чега то не би била и историја Лавагета."

"И јесте."

"Има једна мала разлика. Ви сте били позвани да се придружите и оманули сте. Отада, ми идемо напред, а ви покушавате да нас зауставите. Морамо вас откачити да не будете ленгер спуштен у воду са нашег брода док пловимо ка дефинитивној Промени."

"Увек ћемо бити ту кад се осврнете. Судбина је одлучила да ако треба да прођемо – да прођемо заједно."

"Погрешно, Сесарде. Нема обрачуна. Ти остајеш, а ја одлазим. Покушај да прођеш и видећеш да не можеш."

Океан Ида постаје ковитлац Мелстрома и тсунами што може да згули кору Земље. Сесард Базли зазива све силе пакла да се сруче на мене, али већ сам далеко. Потискујем мембрану Ида и она ме прима. Угиба се, истањује. Наносекунде се чине као векови, али пролазим, пролазим, пролазим...

Вода је слана. Океан или море. Размењује материје са мојом хлорофилисаном плазмом. Тучем унаоколо својим бичем и крећем ка групи сличних бића. Слично мора да буде у скупини са сличним. Делимо функције, лакше је тако и већ плутам ношен морском струјом. Прозиран сам и само мркољубичаста једра шарају наоколо управљајући пипцима којима трагам за новим обликом.

Искачем на површину воде као риба, а одмах затим пузим по жалу песка. Дочекују ме алге које су предамном побегле на копно. Храна, увек храна. Несавршен као помоћ савршенима за даљи напредак.

Померање по ланцу генотипа постаје муњевито, не стижем да пратим протеински читач у развезивању и свезивању клупка. Готово истовремено сам и делфин и мали непрепознатљиви сисар. Ускачем у ланац примата, бусам се у груди и освајам женке.

Нови продор кроз мембрану и коначно дохватам батину. Хитам кроз историје ка свом уточишту под хипоталамусом.

Јесам ли први човек који се вратио из Ида?

Ако јесам, онда више нисам човек.

Ако нисам човек и ако сам прошао Промену, онда сам потпуно сам. Више него што је Огден Раск могао замисли. Коме сад припадам и колико ћу морати да чекам да ми се неко придружи?

А желео сам само да поживим мало дуже и дочекам тренутак потпуног одвајања. Да могу да говорим о људима као својим прецима. То коначно могу да признам, на то је мислио Огден када ми је пожелео смиреност у тренутку одлуке.

Смиреност, ха!

Ко је икада био смирен и одлучивао?

Десна рука ми је уздигнута високо. Везана за доручје каишем, пребаченим преко рефлектора изнад мог лежаја. Крв натапа кожу каиша, па преко подлактице до пазуха. Помало згрушана и скорена. Не дотиче нова.

Митра је зауставила крварење из бројних посекотина. Обрађује антисептиком и спрема се за превијање. Нема потребе. Могу све да обавим сам. Ипак, морам да јој дозволим оно што је започела. Њеним лицем теку сузе.

Нико никада није плакао због Timbera Quenguisa.

"Зашто су ти то учинили, мали мој?" јеца и почиње да љуби моје лице.

Као дете, као сина, као брата, као оца, као мужа, као љубавника...

Проклета да је рашанска Промена кад не ослобађа од човека. Мозак престаје да ме слуша, престајем да слушам мозак. Крв тражи своје слободне путеве, слуша наредбе старије од ума. Узбуђено је привијам слободном руком на груди и она узвраћа, не примећује да је штићеник постао заштитник. Махнито се ослобађа своје одеће и већ ме прима у себе, као да јој није први пут, као да мени, бившем човеку, бившем Рашанину није први пут.

Негде дубоко у себи осећам како се комеша Ид. Сигурно се грохотом смеје својој псеудоумној реплици, која је мислила да се ослободила, одвојила. Можда ће запамтити тај тренутак и рећи неку реч о томе Соларису. Следећом приликом. Само толико и можда. Колико мора да траје пут Стазом да бисмо се одвојили од Ида?

Нека, онда, буде тако!

Прихватам Митру пуном свешћу и већ се све зове љубав.

Примила ме је у себе, примам је у себе.

Негде напољу одјекује пуцњава.

На обали О'рида комешање. Неколико војника панично беже испред силуете омањег човека који ослобађа салве енергије на све стране.

Сесард Базли је однегде покупио енерган и кренуо да се обрачунава са свима на које је наилазио. Војници под његовом командом су у првом тренутку гинули без речи. Најпре Калт. Није стигао ни да посумња. Како се успротивити старешини? Остали су почели да беже, ван зграде у којој је полудели пуковник сејао смрт.

Сустигао их је на обали језера. Покушали су да пливају, што даље од смрти. Затукао их је као ловокрадица пловке на површини воде. Пре него што су могли да узлете.

Затим је сео у чамац и завеслао ка средини језера. Пола сата касније наишао је на белу пловећу лопту. Поскакивала је по површини. Свукао се и скочио у воду са енерганом у руци.

"Значи ту се кријеш, Тимбере. Дубоко под водом вијеш своје јато и мислиш да те сој Лавагета није достојан. Само, на удици си ми и не вреди да се праћакаш. Из Ида се не може побећи; свуда је а свест је само привид несвесног. Тек несавршена верзија која се не може кориговати. Ево, долазим по тебе. Не можеш ми умаћи..."

Заронио је.

Дубоко, дубоко, дубоко...

Затим се на површини језера усковитлао гејзер. Сесард Базли је активирао енерган. И заувек се скрасио у Иду.

Пливали смо Митра и ја тог јутра.

Пливали смо Тимбер и ја тог јутра.

"Волим те." рекао сам јој.

"Волим те." рекла сам му.

"Знаш, не могу сад отићи тамо где неће бити људи, тамо где неће бити Рашани..."

"Знам, сад имаш мене, заувек."

Затим смо се осушили угрејаним убрусима и гледали залазак Сунца иза албанских гудура. Разговарали о данима који долазе, планирали сутрашњи уранак и шетњу по негаженом снегу Алпа. Тамо где се у свакој отопљеној и поново слеђеној пахуљици огледа плаветнило неба.

"Знаш, Огдене, био си у праву. Задржаћу се још неко време на Земљи. Овде може да буде тако лепо..." послао сам менталну поруку, довољно јаку да ће стићи до њега, ма где био.

Огден Раск их је нашао у малој вили на обали О'рида. Лежали су на операционом столу, стопљени у целину, као недовршена вајарска скупина, коју би неко могао назвати 'Почетак љубави'.

"Мислим да бисмо могли да их извучемо." рекао је Хорн Раск. "Треба му само послати поруку да своју вечиту љубав не мора буквално да схвати."

"Буква си ти, Хорне." одбруси Огден свом сину. "Шта би радили онда? Боље је овако. Брже ће им прочи време док чекају на остале. Ми морамо да се потрудимо..."

Коптер је већ летео преко О'транта када се Хорн поново огласио:

"Али, како, оче?"

Огден се замисли и кратко одговори.

"Било како. Било како, само не са машинама. Не са машинама..."

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]