Biblioteka srpske fantastike

Radmilo Anđelković

Dan Mitre

Timber Quenguise me je zavodio.

Svojim blago razvučenim usnama, iza spuštenih kapaka očima neznane boje.

Uprkos naporima da njegovo telo pred sobom posmatram kao objekt BAS M-17 TQ. Konektori za povezivanje njegovih moždanih funkcija sa centralnim računarskim sistemom, eksterni vodovi za prečišćavanje njegovih životnih tečnosti, i niz ekranskih monitora za nadgledanje svih osnovnih funkcija bili su deo neke druge slike.

Dopremili su ga pre dve nedelje iz Martel Memorijalne Klinike kao izgubljen slučaj. Klasična koma usled distorzivnog hematoma na limbičkom korteksu velikog mozga. Brza odluka o preuzimanju; nije imao bližih ili daljih rođaka. Cena: samo dve hiljade kinti. Sumnjam da MMK pomalo trguje sa komatoznim slučajevima.

Timber Quenguise nije mlad. Dobro očuvano telo, tek proseda kosa i sjajni beli zubi maska su za laike. Veštačku vilicu izvadili smo da bismo u njegov dušnik uglavili tubus. Slušni aparat ispao je iz prednjeg gornjeg džepa njegovog sakoa još u prijemnom odeljenju, na spisku ostalih stvari nalazile su se i naočari sa visokom pozitivnom dioptrijom. Površni pregled otkrio je staračke pege i meandrirane vene na potkolenicama. Nabrani podočnjaci dodali su anamnezi oštećenje desnog bubrega. Najgore je bila metastazirana jetra. Timber Quenguise je, zapravo, umirao i bez doživljenog udesa.

Ipak, zavodio me je. Možda sićušnim boricama u uglovima očiju. Možda vizijom kako je mogao da izgleda pre tridesetak godina. Međutim, bio je samo leš. Kao i svi drugi koje su donosili pre njega.

"Sve govori da bi ovaj mogao da bude u redu", rekao je profesor Mourning. "Prikačite ga, pa da počnemo u ponedeljak."

Tog ponedeljka sačekao nas je u sasvim dobrom stanju. Vitalne funkcije bile su mu besprekorne. Dežurno osoblje znalački je obavilo svoj posao.

Institut za biokibernetiku u Skopiju jedini je naseljeni deo grada, ukoliko se 2167-me godine Skopi uopšte još može zvati gradom. Sastoji se od četiri istraživačka odeljenja, smeštena u četiri odvojene zgrade u ograđenom i dobro čuvanom parku od dvadesetak hektara. Odeljenje za bioniku ima posebnu ogradu i posebne čuvare. Uvek su me zbunjivale ograde iza ograda.

Poseban vladin program, objasnili su mi prvog dana mog zaposlenja. Prethodnih šest i po godina, provedenih po drugim institutima, nisu ostavljale dilemu šta to znači. Posebni vladini programi uvek su pomalo vojni programi, ponekad u celini. Značilo je to da ne treba postavljati pitanja, ali isto tako da se čitava ekipa bavila gomilom pitanja i kopala po mojoj prošlosti.

Osećala sam se gola, poluprozirna, gledajući se u ogledalu garderobe, tog prvog dana. Mučilo me osećanje da je moj prethodni život u tolikoj meri nezanimljiv, da ni agenti bezbednosti ne mogu na njega da potroše više od deset dana. Bio je takav, moj život, čim sam prihvatila da se naredne četiri godine zakopam u Skopi, na sam rub Raseljenih Zemalja. Novac nije bio u pitanju. I ranija zaposlenja bila su dobro plaćena. Bogu iza leđa, takođe.

Kada se za neki istraživački program kaže da je vladin, ili sasvim otvoreno da je vojni, to znači da je finansiranje osigurano (važno zbog Upravnog odbora i ko zna koga još), da će realizacija biti sprovedena po sekcijama bez direktnih komunikacija, da će na kraju dobijeni rezultati volšebno nestati (zvanična formulacija je – 'biti ustupljeni') i da će se u laboratorijama, potom, pojaviti neki novi ljudi. Mitra La Vaguette, diplomirani bioničar sa Sorbone u Parzu, sa doktoratom u oblasti cerebralne inicijacije iz Munstera, potražiće novi posao, u nekoj novoj zabiti. Ili produžiti ugovor. Ukoliko tamo neko nevidljiv zaključi da ništa posebno nije učinila za svoju ličnost, u međuvremenu.

Ne znam šta je od to dvoje gore.

Znam samo da je telo Timbera Quenguisa dobro prihvatilo vezu sa sistemom, da se elektroni centralnog napajanja potekli kroz njegove neuronske spletove i da je profesor Mourning dobio nov eksperimentalni modul, sedamnaesti po redu, za svoj sistem preuređivanja mozga. To je značenje skraćenice BAS M-17. TQ znači Timber Quenguise. Jedino što je ostalo ljudsko u ovom telu što me magično privlači.

U četvrtak je vardin oduvao pola instituta.

Vardin je snažan vetar što se dolinom Varda penje ka visovima Šarade. Pomete prašne razvaline starog Skopija u kome se jedini život nalazi u naših dvadeset hektara i donese svežinu sa obronaka Vodnog.

Vardin je, objasnili su mi tog jutra, i najava dolaska posete iz Vine. U lokalnom žargonu. Posete Institutu su uvek zvanične. Svaki put kad finansijeri načuju da bi nešto moglo da se dogodi. Dobro ili loše, svejedno.

Dan pre najavljene posete, a to je taj četvrtak, svi oni koji se u Institutu nalaze na čudnim radnim mestima, za koje laboratorijsko osoblje nikada ne shvata šta rade, užurbano su obilazili sve laboratorije i ostale radne prostorije, kinjili čistačice i sekretarice zbog malo prašine ili nepravilno zgužvanog ili bačenog papira, upozoravali da svi, tog sledećeg dana, moraju biti na svojim radnim mestima, objašnjavali šta i ko treba sutra da kaže. Tim redom.

Profesor Mourning je dočekao goste u Odeljenju za bioniku. On će voditi glavnu reč. U samoj operacionoj sali, sa troje tehničara, bila sam zadužena za ostalo. Posetioci će sve pratiti odozgo, iz akvarijuma. Tako zovemo prostoriju odeljenu od operacione sale debelim staklenim zidom. Bilo ih je petorica, tačno koliko je najavio glavni tehničar Kalt. Velika stvar. Upravo toliko stolica zamenjeno je u akvarijumu prethodnog dana.

Predmet pažnje ležao je, zapravo, bio je izložen na operacionom stolu. Njegovu nagotu i bezbroj žica i plastičnih cevi, koje su ga neraskidivo vezivale za sistem, kao mušicu paukova mreža, eufemistički je pokrivao beli čaršav. Međutim, bilo je vidljivo kako svi njegovi organski sokovi prolaze kroz mali pogon za prečišćavanje i prihranjivanje, da bi on posle mogao ponovo da ih zagadi. Taj deo posla vodio je Kalt sa još jednim tehničarom. Moj resor su žice. Sve redom. Od onih koje sakupljaju informacije o vitalnim funkcijama, do onih glavnih, koje su poput perčina na njegovoj goloj i obrijanoj glavi.

Svaku od njih lično sam ugradila na perifernu formaciju homunkulusa, talamus, hipotalamus, pa sve do kičmene moždine. Na sto četrdeset i dva odabrana sektora, sedam do šezdeset i četiri veze. Ukupno tri hiljade sto i dvadeset funkcionalnih blokova. Trebalo bi da svaki blok kontroliše oko četrdeset miliona neurona. Kad bi svaki od njih funkcionisao kao bajt, pojedinačni blok imao bi kapacitet četrdeset mega. No ja u to pomalo sumnjam. Treba zamisliti procesiranje kad svaki neuron može da ima i de setke hiljada sinapsi. Međutim, profesoru je za zasenjivanje posetilaca bila dovoljna razmera jedan neuron – jedan bajt.

"... zamislite razmeru jedan neuron – jedan bajt!" profesor kao eho, tamo gore, ponavlja delove moje priče. "Oko četrnaest gigabajta memorije od kojih čovek koristi samo oko jedan..."

"Da li to znači da bi se ostalo dalo i drugačije upotrebiti?" upita jedan od manje obaveštenih gostiju.

"Svakako, ukoliko uspemo da grupišemo postojeće memorijske zapise. Znate, čovek je pomalo nesistematično biće. Memoriše informacije kao što dečaci uređuju svoje sobe. Mi znamo gde su locirane osnovne funkcije, one motorne, funkcionalne i egzistencijalne. Sve ostalo je u haotičnom stanju. Čovek živi u Versaju memorijskog potencijala. Ponekad godinama ne prođe kroz neku od svojih soba. Gde je u jednom trenutku boravio i posejao svoje uspomene..."

"Poetični ste..."

"I vi biste bili, kada biste mogli da zamislite te mogućnosti..."

"Mi imamo više štete što vi to možete da zamislite. Više bismo voleli kada biste nešto i konkretno uradili. Vaši eksperimenti postaju preskupi. Koliko ste leševa do sada upropastili? Petnaest, dvadeset?"

"Najpre, ja nisam ništa upropastio..." profesor Mourning poblede.

"Ja ne znam drugu reč..." zapeo je suvonjavi, omaleni čovek u prvom redu, koji očito nije uživao u profesorovom opširnom uvodu.

Slušajući kako razgovor skreće od zvaničnog ka neugodnom, nisam mogla a da se ne osmehnem. Ne zbog toga što je profesor došao u neugodan položaj. Naši odnosi bili su odmereni; bez srdačnosti, ali i bez grubosti. Mourning kao da nikada nije naučio lekciju. Sa glavešinama treba razgovarati izravno, samo o temi za koju su pripremljeni. Sve ostalo mogu da protumače kao izazov, potcenjivanje ili podmetanje. I počnu da koriste oružje svoje nadmoći. Iracionalni argument vlasti, koji je konačan u odnosu na sve argumente razuma.

"Mi smo spremni za demonstraciju", uključila sam se u razglas akvarijuma. "Jesu li gospoda?..."

"Ah, da, da", profesor se uhvatio za slamku. "Možemo li da počnemo?"

Tajac je trajao hiljadama nanosekundi, a onda se oglasio visoki gost dubokih zalizaka koji je do tada ćutao i pomalo uživao u neprijatnim nabojima razgovora:

"Hajde, pogledajmo šta nam je profesor pripremio."

Izgleda da je u svom džepu imao najveći komad vlasti, jer niko nije imao drugo mišljenje.

Profesor Mourning udahnu duboko.

"Projekt BAS zamišljen je tako da se realizuje u tri nezavisne faze. Prva polazi od pretpostavke da je ljudski mozak svojevrstan kompjuter sa instalisanim softverom fizičkih i umnih telesnih funkcija i ogromnom slobodnom memorijom za formiranje sopstvenih datoteka. Pojedinačne funkcije mogu da budu zavisne, nezavisne i međuzavisne. To znači da mozak raspolaže i određenim brojem drajvera, voljnih i senzorskih i da su oni delom složeni u skrivenim memorijskim kapacitetima. Zbog toga su nam određene funkcije, kontrakcija većine mišića, na primer, dobro poznate, neke druge samo delimično i posredno, a procesiranje nezamislive hemijske industrije koju predstavlja naš organizam – samo maglovito nagađanje. Istovremeno, mozak je krajnje nebrižljiv prema podacima koji su pojedinačno životno iskustvo. Smešta ih haotično, bez ikakvog reda. Dakle, ako uspostavimo punu analogiju između mozga i kompjutera, postavlja se zadatak dešifrovanja programskog jezika koji mozak koristi i nakon toga će biti moguće potpuno iskoristiti njegov ukupni potencijal. Taj potencijal je..."

"Profesore, oprostite, ali prekinuću vas." Najveći komad vlasti našao je za shodno da se umeša. "Nikad nisam voleo ponavljanje poznatih činjenica, što je redovna praksa instituta sa kojima sarađujemo. Sve ovo što govorite moralo je da nam bude poznato, još kad smo odlučivali da li da finansiramo program. Očekivane rezultate takođe smo dobro razmotrili, pukovnik Bazli je za to zadužen, i naši planovi su možda kompleksniji od vaših ideja. Na kraju, mi ćemo biti korisnici mosta koji vi treba da izgradite. Nadam se da ne mislite da će neko za ruku morati da nas vodi preko njega?"

"Tačno, došli smo na demonstraciju onoga što ste postigli i ne vidimo razlog za odugovlačenje." umešao se i suvonjavi.

To je bio Bazli.

Profesor Mourning konačno odustade od pripremljenog i negde u Upravi odobrenog izlaganja. Neka oni trljaju glavu sa tim posle, pomisli. Zatim se naže ka staklenoj pregradi koja ga je odvajala od operacione sale, duboko dole.

"Jeste li spremni, doktorko La Vaguette?"

"Izvolite, gospodine profesore." Moram da priznam da su i meni dodijavale pripremljene tirade. Stvar koju smo dogovorili da pokažemo, bila je daleko manja od onoga za šta smo u ovom trenutku bili spremni.

"Dobro, onda." Profesor se ponovo okrete svojim gostima. "Generale Sisti i gospodo pukovnici, prikazaćemo vam relokaciju određenih motornih funkcija objekta M-17 TQ, koja će biti obavljena spregnutim računarskim sistemom. To znači da smo u ovom trenutku u stanju da određene programske jedinice premestimo, a da ne narušimo njihov sklop i sadržinu. Napominjem, programski jezik mozga i dalje nije dešifrovan."

Zatim mi je dao znak.

Pogledala sam Timbera. Očekivala sam znak i od njega. Ostao je nepomičan. Organski deo sofisticirane mašine, Karađoz u predstavi koju sam nameravala da odigram.

"Dozvolite, gospodo", malo drhtavim glasom uzela sam reč. "Objekt M-17 TQ je pre dvanaest dana dopremljen u Odeljenje za bioniku i nakon detaljnih ispitivanja smešten u ovu salu i povezan sa našim računarskim sistemom kapaciteta dva gigabajta. Identifikovano je i povezano ukupno tri hiljade sto i dvadeset funkcionalnih blokova živčanog sistema. Stanje kapaciteta pojedinih blokova možete da kontrolišete na terminalu pred vama. Napominjem da su vrednosti korelativne i da u ovom trenutku ne raspolažemo apsolutnim vrednostima. Međutim, ilustracije radi, potražite i uporedite blok vizuelizacije sa blokom motorike hodanja. Prvi je daleko veći, zar ne? Kontinualna vizualizacija čoveka zahteva veliku memoriju za formiranje pokretne slike i prenos u centre za dalju obradu.

"Zato ćemo se, za sada, pozabaviti osnovnom motorikom. Najpre ćemo aktivirati pokret leve noge, konkretno, savijanje u kolenu, a zatim ćemo memorijski blok prebaciti u računar i isto ponoviti. Na kraju, funkcionalni blok ćemo relocirati u jedan od slobodnih funkcionalnih blokova mozga i pokušati da ponovimo pokret. Da li je sve jasno?"

Naravno, bilo im je jasno.

Meni nije.

Ponekad požalim za danima kada je moje neznanje tvrdilo da je sve moguće. Stara priča o obali neznanja u moru znanja.

Skidam odgovornost sa sebe. Dajem Kaltu znak.

Kalt je već pripremio procesor za kontrolu odabranog pokreta.

RUN

Elektronska nit povuče Timberovu nogu naviše. Zatim je previ u kolenu.

Zombi je počeo da korača.

Zakoračio sam kroz otvorena vrata metroa. Gde sam krenuo? Ne sećam se da sam imao cilj. Kuda sam mogao ići u ovo vreme? Koje vreme? Osvrćem se da pogledam na kojoj sam stanici. Iza mojih leđa praznina. Svetla, neispisana. Jednostavno, nema oznaka stanice, plakata i grafita, nema zidova, nema iza zida, nema ništa. Budućnost koja još nije došla. Okrećem se ka vagonu metroa, on je bar tu. Vrata se zatvaraju. Još nisam ništa odlučio. Spuštam nogu. Gde? Pokušavam da vidim. Ispod mene ista belina ničega.

Nema metroa.

Nema ničega.

Noga, leva. Pokreće se uvis. Kao za polukorak. Tetive na zglobu kolena popuštaju. Noga se savija. Beskrajno dugo ostaje u tom položaju. Zatim se potiskuje unapred, čašica zgloba klizi preko meniskusa koji podmazuje. Ispravno. Tetive se ponovo zatežu. Senzori pete najavljuju oslonac. Stanje stabilno.

Gotovo.

Nema noge.

Noga je zakoračila kroz otvorena... Kroz otvorena, šta? Vidim je i poznata mi je. Moja noga? U šta pokušava da zakorači moja noga? A, gde sam onda ja? Čudno je posmatrati tako. Sa svih strana. Zar ne postoji još neki deo mene? Mora da postoji. Dotle, bolje je da pratim kako funkcioniše noga.

Butna kost – u redu.

Čašica kolena – malo pohabana. Rskavičava masa kalcifikovana, pa se izaziva pojačano trenje. Trebalo bi tu...

Noga se ponovo ispravlja, vraća u početni položaj. Usporeno, nanosekunde se razvlače kao makromolekulski lanci proteina. Trenutak je nepokretna, zatim, samo senzibilizirani otisak, kontrast bledi i pluta ka ivicama ekranske ploče. Nestaje.

Mrak.

Mrak. Samo mrak.

"To je još Galvani radio sa žabama, profesore Mourning." Suvonjavi Bazli je baš odlučio da bude neprijatan. Ili je to uvek tako sa njim.

"Zaista", složi se general Sisti. "Možete li da nam prikažete nešto složenije? Ili, da to ostavimo za neki drugi put?

Profesor je čekao upravo ovaj trenutak.

"Nema potrebe, generale. Sledeći put pokazaćemo vam elemente druge faze projekta." Zatim se okrete ka čoveku koji ga je do tada uporno kinjio. "Možda bi pukovnik Bazli nešto predložio?..."

"Hoću, svakako. Pošto sigurno planirate i neko posluženje ovde, zašto naš 'objekt' ne bi popio piće i kafu sa nama?"

Znala sam da će profesor pristati. Sujeta mu je taman toliko povređena. Možda je Bazli upravo sa tim i računao. Ipak, očekivala sam suprotno sa nadom da se neće usuditi. Džaba. Računajući da sam savladala sve interaktivne funkcije pojedinih sklopova, klimnuo je glavom. Njima, poslužitelju koji je čekao na znak i meni.

Poslužitelj je otvorio vrata akvarijuma. Trebaće mu manje od minuta da unese pripremljeno. Možda jedna čaša, jedna šolja više. Mogu li i ja napolje, kao poslužitelj? Jesam li, ustvari, nešto drugo? Jesam, za novac koji primam. Novac odlučuje ko je poslužitelj, a ko posluženi.

Možda mogu da dobijem nešto na vremenu.

"Moment! Molim vas, donesite i meni jedan komplet." doviknula sam. Možda Timber nije navikao da pije sam..."

"Ko?..." oglasi se pukovnik Bazli.

"Objekt M-17 TQ će sada morati da se ponaša kao subjekt. Zvao se Timber Quenguise..."

Složili su se.

Sada sam imala dovoljno vremena.

Kontrakcija trbušnih mišića i podizanje u sedeći položaj. Zatim, poluokret ka stočiću gde će se nalaziti piće. Otvaranje očiju. Oni gore nemaju pojma koliko je složeno formirati i do mozga doneti sliku. Pikseli najsloženijih ekrana samo su razmazane mrlje u poređenju sa ljudskim vidom. Pokret desnom rukom, savijanje zgloba, aktiviranje prstiju. Ko još zna da je šaka složenija od ljudskog lica? Čaša sa žestokim pićem ili kafa? Koji redosled? Svejedno mi je i podatke ubacujem nasumice. Otvaranje usta i gutanje. Kako organizam reaguje na alkohol, a kako na kafu? Do vraga, mogu i njegove interaktivne formacije da preuzmu nešto! Mogu li? Rizikujem. Šta će se dogoditi u želucu? Neće reagovati, jer ovo je zombi, Mitra. Ispraću ga kad se završi predstava. Čarka profesora Mourninga i pukovnika Bazlija prebija se preko mojih leđa. Šta ćeš, uvek strada vojnik. Baš su me zaposlili.

Grčevi u stomaku. Bol cepa trbušnu maramicu. Mišići potopljeni u masno tkivo pljuskaju poput pastrmki na površini ribnjaka. Kad bi mogli svi odjednom! Moraju, jer bol će jedino tako da umine. Povezujem ih u jedinstveni ritam. Tako smo nekada radili vežbe, trbušnjake. Kada, nekada? Zašto se ne smem osloniti rukama? Nema ruku. Vučem divljački, grudni mišići bi da utonu u abdomen, butni trnu, tetive bi da saviju kolena. Frenični nerv poteže dijafragmu i ja – udišem. Nema vazduha, vakuum. Zatim, naglo popunjavanje alveolarnog prostora, bujica kiseoničnih molekula, smešno mi je. Razdragano lebdim iznad Ogradskih visova. Sve se prekida... Padam li?... Ne, uspeo sam, do đavola, uspeo sam da sednem.

Čukljevi stopala sastavljeni, čašice na kolenima blago pritegnute tetivama, sastavljene. Rotacija. Poluokret udesno. Nestaje podloga, noge se spuštaju u prazninu. Bolje da pogledam gde se nalazim.

Otvaram oči. Ravna površina omanjeg stola. Belina čaršava koji ga prekriva. Boca, čaša sa smeđom tečnošću, šolja sa... sa... sa crnom kafom. Sve zamućeno. Treba staviti naočari. Postoji negde instinktivni pokret, posezanje rukom za njima. U unutrašnjem... unutrašnjem... unutrašnjem... Prekid. Sve zamućeno... Treba sta...

Popiću nešto. Pružam ruku ka stolu. Širim prste na šaci. Pomalo su utrnuli. Uzeću...

Piće – kafa...

Piće – kafa...

Piće – kafa...

Piće – kafa...

Piće – kafa...

Nešto nije u redu. Timber se ukočio ispruženih prstiju na domak posluženja koje mu je ponuđeno. Videla sam grčenje njegovih mišića dok je pokušavao da se uspravi u sedeći položaj. U jednom trenutku kao da je hteo da udahne. Uprkos pumpi koja mu diskontinualno ubacuje svež vazduh u pluća! Da li mi se učinilo, ili je to bio samo refleks freničnog nerva u opštem grčenju mišića abdomena? Zašto sam propustila da mu umontiram oslanjanje rukom o ležaj? Ovako je zaista morao da se napregne. U njegovim godinama i sa njegovom fizičkom konstitucijom. No, propustila sam još nešto, čim se ovako ukočio. Šta bi to moglo da bude? Vidi li on uopšte šta se nalazi na stolu? Pogled jeste uperen u tom pravcu. Da li je moguće da dioptrija?... Plus četiri. Rasplinjuje li to sliku na metar i po od lica? Sigurno nešto utiče i elektronski transfer koji ga sada opslužuje. Nesavršeniji je. Ili smo mi nesposobni, ili sam ja nesposobna, da ga pravilno upotrebim? Ipak, ja sam ga dovela dovde... Moj uspeh...

Tamo negde, gore, iza svojih leđa naslućujem komešanje. Uskoro će početi pitanja i tada sigurno neću moći da dam odgovore koji mi sad ne padaju na pamet. Koliko mi je desetih delova sekunde preostalo? Za brz pogled u Timberove oči i isto toliko za ekran na kome se možda može uočiti prekid neke od uspostavljenih veza.

Da li se Timberove zenice brzo premeštaju? Kao da prati stonoteniski meč. Koješta, samo mi nedostaju halucinacije. Na ekranu tek nešto bolje. Na grafičkoj šemi jedna od linija ka desnoj šaci, ka prstima, trepće užurbano, kao da signališe mogući prekid, kao da će se prekinuti u čvorištu nervnog sistema.

Koliko je vremena potrebno čoveku da uspostavi analogiju? Delimo li se na one koji oblikuju svoju logiku na sličnostima i na one koji to čine na razlikama? Jesam li kao pripadnik prve grupe bila brža od ostalih? Tome u prilog govori samo činjenica da odozgo još nema reakcija.

Neznatno pokretanje zenica – treptanje predstave neuronskog čvora! Je li to prava analogija? Nemam više vremena za dilemu...

Dilema!

Dilema, do đavola!

Nisam zadala redosled konzumiranja pića. Organizmu koji ne predstavlja više od robotizovanog bića, kompjuterizovanog zombija, svi zadaci moraju biti zadati!

Reagujem brzo. Pojačavam signal naredbe do kraja. Da se probije do konačne odluke. Neka Timber već jednom odluči. Brzo i jako. Možda suviše brzo... Možda suviše jako...

Piće, ipak...

Vredi nazdraviti...

Čemu? Ah, da...

Mnogo kasnije bila sam pozvana na zajednički ručak. Čini mi se da je insistirao suvonjavi pukovnik Bazli. Pre nego profesor Mourning. Profesoru sigurno ne bi palo na um. Ne treba dati potčinjenom priliku da se prikaže. Može biti konkurent, jednom. Može iskočiti iz dogovorenog stava – sada.

"Čini mi se da možemo biti zadovoljni, naročito vi, profesore", general Sisti je za stolom bio vrlo ljubazan. "Uskoro bismo mogli da očekujemo drugu fazu projekta. Možete li nam reći kada?"

"Hm, da. Moglo bi se reći. Sve je bilo uspešno." Profesor je zastao da zapali lulu. Činilo se da je jedva dočekao kraj oficijelnog dela ručka. Zadovoljenje potreba tela za njega je bilo beznačajno. Bar kada su obedi zvanični. Šta radi kod kuće niko nije znao, ali je njegovih sto i deset kila u najmanju ruku bilo sumnjivo uz ovde prikazanu ravnodušnost prema jelu. "Vidite, sad bismo mogli bezbedno da preusmerimo sve memorijske zapise objekta M-17 TQ u samo nekoliko blokova i sve ostalo da popunimo sa našom bankom podataka..."

"Zašto to jednostavno ne obrišete?" upitao je jedan od prisutnih.

"Timber Quenguise je tehnički živ i na taj način bismo prekršili niz zakona..." pokušala sam da objasnim.

"Koliko je meni poznato, koma je trajno stanje u kome on te zapise ne može da koristi?"

"Tačno."

"Onda su oni bezvredni. Sem za demonstracije kao ova današnja. Priznajem da je jezovito. Zato je bolje da to uklonite. Generale, šta vi kažete?"

"General će se pre složiti sa mnom." Prekinula sam sve i osmehnula se. "Niko ovde ne poznaje dobar deo svojih fizioloških funkcija, ali se ne bih mogla odlučiti da ih uklonim. Ne biste preživeli. To bi kod računara odgovaralo skrivenim memorijama. Postoje, ne zna se šta sadrže, a ipak su bitne za funkciju računara. Ne bi trebalo da se kockamo sa tim."

"Kad smo već kod kockanja, mlada damo", konačno se uključio Bazli, "i ja bih nešto da zapitam. Jeste li se kockali, danas?"

"Kako?" trže se profesor Mourning.

"Kako mislite?" I ja sam bila zatečena.

"Vaš objekt, ili subjekt, sam vrag bi se razumeo u vašu terminologiju, u jednom trenutku je blokirao, zar ne?"

"Jeste li vi lekar?"

"Nisam."

"Ne bi trebalo, onda, da se upuštate u stručne analize."

"Šteta, doktorko La Vaguette, šteta." Bazli zavrte glavom. "Ja sam za trenutak pomislio da ste neopterećeni svojom profesijom. Znači, sve multidisciplinarno je vaš domen, a svi drugi neka izvole, ali ne ako je u pitanju medicina. Čuvate svoje zabranjeno voće. No, ovog puta ne može. Pitanja postavljaju oni koji plaćaju, a vaše je da odgovorite, ako znate.

"I još nešto, da bi vam bilo lakše. Ono što vi doživljavate kao torturu sa naše strane tokom vaših istraživanja, nije ništa u odnosu na ono što nas zadesi dok taj novac ne obezbedimo. Posebno pri prelazu iz faze u fazu. Morate priznati da naša radoznalost može da bude proporcionalna tom ulogu."

Zbunio me je. Njegov prethodni nastup bio je krajnje zlurad, bezobziran, a sada, ne odstupajući od grubosti, argumentuje svoje zahteve. Nije bio prvi koji mi je bacio u lice lekarsku nadmenost. Koliko ljudi tako misli? Jesmo li svoju etičku zakletvu zamaskirali elitizmom, ili obratno?

"Ne znam ništa o vašim problemima..." nastavila sam resko, s osećanjem da oštrica otupljuje.

"Bilo bi suvišno i time vas opterećivati. Budite dobri, pa razgovarajmo. Uostalom, za mene između ovog stola i vaše operacione sale nema razlike. Naši komentari mogu, naravno ne bezuslovno, da pomognu u raščišćavanju nekih vaših dilema..."

"Dilema?..."

"Da, dilema. Čini mi se da ste danas imali klasičan slučaj. Zato sam vas i pitao jeste li se kockali danas."

"Mislite na privremenu blokadu objekta?"

"Da. Klasičan računar bi u tom slučaju isto tako blokirao i tražio resetovanje. Još nešto, mislim da blokada nije bila privremena. Vi ste je probili."

"Jesam i posle je sve normalno funkcionisalo."

"Zašto je onda svima nazdravio sa 'Gospođo i gospodo, živeli!'?"

Potisnula sam taj deo razgovora i sve što je potom usledilo. U naredna dva dana premontirala sam sve Timberove memorijske segmente u poseban sektor i oslobođene napunila predviđenim datotekama. Početne provere pokazale su da je moguće koristiti ih. Bar isto toliko brzo kao i sa našim računarskim sistemom. Za sada. Druga faza treba da da odgovor može li brže i efikasnije.

Briga o njemu je za protekle dve nedelje u meni razvila supstrat materinstva. Možda i više od toga. Postao mi je blizak, njegove crte lica izgledale su glatkije, opraštala sam mu bore na licu, zamišljala kako se osmehuje, govorila mu ponekad (naravno ne u prisustvu Kalta ili nekog drugog tehničara), o tome koliko je velika žrtva žene kad se posveti nauci, kako mi nedostaju susreti, razgovori, milovanja... Koliko je usamljena žena od čije inteligencije zaziru muškarci, a ona ne može da prihvati atavizam običnog flerta... Kako da se divim raširenom paunovom repu?

Pomalo se radujem što Timber ne može da mi se udvara muškaračkim samohvalisanjem, koje se genski nasleđuje još od busanja pećinskog čoveka u maljave grudi.

Ipak, u ovom trenutku, ne mogu da izbegnem osećaj da me Timber Quenguise zavodi.

Eksplozija.

Crno i belo. Dugi zasenčen kanal na čijem kraju blješti zaslepljujuća svetlost. Klizim niz njega, nezadrživo, tobogan ka moru beline. Zar je moguće da je aluzija tačna? Ne osećam kontrakcije materice. Kakva ću beba biti?

Čekaj, pa ja nisam beba! Ili, ipak jesam? Nemoguće, bebe nemaju sećanja osim naslednih, a ja imam sopstveno. Ali, gde se ono nalazi? Imam li ime? Imam. Kako se zovem? Koliko godina?

Ne znam. Ne znam. Mnogo puta ne znam. Onda sam, ipak, beba? Znam da nisam beba. To je već nešto. Gde sam već nešto slično čuo? Znam da ni to ne znam. Ništa ne znam. Još bolje.

Definitivno – nisam beba.

Definitivno – posedujem iskustvo.

Ako je već tako – šta je nedostupno čoveku?

Ja sam statua.

Nejasna priča o objektu koji postaje subjekt.

Simbol o osmišljavanju.

Mora da postoji promena koja može da bude registrovana. Pokret kao uzrok i posledica. I percepcija koja registruje. Osećam telo koje se ritmički grči. Promena. Da i ne, uzastopno, kao šifra. Kodirani postupak koji krije nepoznate poruke. Gibanje, kao posledica izmene pozitivnih i negativnih naboja. Kiseline i baze. Oscilovanje slobodnih radikala između orto i para položaja na cikloidnom sklopu. Jin i jang u pretapanju, na nivou jedne jedine ćelije. Nastajanje i anihilacija subatomske čestice suprotnog spina. Poruka dva jedina broja.

Binarni kod.

Odakle informacija o binarnom kodu?

Iz samog postojanja promene. Nema potrebe za dokazivanjem postojećeg. Aksiom. Uroboros što grize svoj rep. Početak je na bilo kom mestu. I kraj, takođe. Nema razloga da ovo telo u gibanju ne bude početak.

To je soma. Razgibavam se po njoj, protežem, opipavam krajnje granice. Kao da je u pitanju novi svet. Nije loše, nije loše. Dobro je razgranata, kao stablo žive ograde, dendriti na sve strane, blagi pritisak spolja obaveštava o nekoliko desetina hiljada sinapsi, akson dug i prohodan.

Sad znam, ja sam neuron.

Sasvim dobro za početak.

Ne znam zašto donosim takav zaključak, ali, još manje sam znao ranije. Kad ranije? Svejedno. Ustanoviću i to već. Nema potrebe da žurim, nema potrebe da oklevam. Sve je munjevito u prostorima gde vreme stoji.

Počinjem da lučim transmitere. Soma to dobro ume. Instrukcije iz jedra su precizne. Proteinski čitač genotipa raspoložen je za rad, zaključujem. Sinapse prosto štekću pod nadražajima aktivatora i inhibitora.

Potrajaće dok se ustanovi domet svih pokrenutih veza i dok ne saznam šta mogu da kontrolišem. Dotle, povlačim se u jedro da pročitam sve ono što čitaču nije dostupno. Ima toga, o-ho-ho nataloženog u genotipu.

Sad znam šta sam.

Predevoluciona spora. Arenijusova, da se počivši gospodin ne oseti pogođenim.

Ne znam zašto je Ogden Rask izabrao Khan al Baghdadi za mesto sastanka. Ni zašto smo uopšte morali da se fizički sastajemo. Već nekoliko vekova, mi pripadnici bratstva Rašana, možemo o svemu da se dogovorimo i bez susreta. Mogao je da me dozove u mislima, da uključi i sve ostale zainteresovane i da o svemu raspravimo detaljno i argumentovano. Odluka je morala da bude moja; preduslov slobode iznad je zajedničkih interesa. Ukoliko je ono na šta je hteo da me nagovori bio zajednički interes.

Čini mi se da je želeo da ostanemo izvan interesnog dometa ostalih. Mada je to bilo izvan pravila, Ogden ima pravo da to traži i ja sam prihvatio.

Khan al Baghdadi se nalazi u žestokoj pustinji, uprkos blizine Eufrata. Reka ima snage da oplodi samo područje u kome je utvrdila svoje korito. Vode izvan njega popije žedno tlo.

Do Mosula sam se prebacio redovnim letom, a odatle iznajmljenim kopterom. Bilo bi bliže iz Bagdada, ali je Ogden tako tražio. Sa one strane Raseljenih Zemalja nikada se ne zna šta može da te zadesi. Treba izmaći onima koji u svakom strancu vide izvor nepristupačnih informacija i mogućnost prelaska na zabranjenu stranu.

Tako sam ostavio Timbera Quenguisa da se od puta odmara u hotelu Al Khalifa, a trgovac Izudin ibn Destani je iznajmio kopter. Ko zna pod kojim imenom je Ogden dospeo do mesta sastanka.

Pustinja nije područje peščanih dina, već samo bezvodna, aridna oblast. Pod nogama sam imao pravu zemlju, ali zemlju koja godišnje upije samo nekoliko milimetara vode. Čvrstu kao kamen dok je vetrovi ne usitne do mikronske prašine i ne počnu da je premeštaju. Vetrovi ovde oblikuju krajolike umesto vode. Postoje samo dva platoa. Viši koje vetrovi još nisu načeli i vetroderine koje su već pocepali.

Khan al Baghdadi ima još jednu posebnu karakteristiku. Ovde se nekada nalazio veliki aerodrom, sa dve uzletno-sletne piste i bezbroj pristupnih. Sa betonskim kupolama za smeštaj aviona umesto hangara.

Centralna pista je danas samo betonski most iznad jedne vetroderine. Vreme i klima Zemlje nisu naklonjeni ljudskim artefaktima.

Sa Ogdenom sam se našao upravo na tom mestu.

Bio je smrknut i neraspoložen. Nakon kratkog pozdrava odmah je prešao na stvar. Raskovi ne troše vreme na kurtoaziju.

"Timbere, ne slažem se sa onim što želiš da učiniš." rekao je.

"O tome smo mogli i u Agri..." pridružio sam se njegovom nezadovoljstvu.

"Nismo. Previše nas bi imalo svoje mišljenje."

"Ne vidim u tome ništa loše."

"Ja vidim. Ni ja nisam protiv toga, jedino, nešto u meni govori da neće valjati."

"Znači, intuicija ti je opet glavni argument?" podsmehnuo sam se.

"Tu nema pomoći. Bili mi Rašani ili ne, uvek će po stojati glavni tipovi. Ne kontrolišemo mi zvezde, već one nas."

"Zar je to sve što imaš?"

"Nije. Pokušao sam da svoje slutnje racionalizujem. Ne znam koliko mogu da budu ubedljive. Zato sam želeo da budemo sami, da ništa ne ometa moju molbu da sve još jednom razmotrimo. Da realno ocenimo koliko nas, zapravo, ugrožavaju eksperimenti u Skopiju."

"Ja mislim da nas ugrožavaju."

"Teško. Projekt finansira Armija Zapada, po inerciji, kao da i dalje postoje ozbiljne pretnje nekog hipotetičnog neprijatelja. Oni će ga i imenovati ako treba, možda kao izgovor upotrebe ovaj siromašni pustinjski narod kome su još pre dva veka oduzeli poslednju šansu. Tako je uvek bilo i tako će biti. Dvadeset i drugi vek se neće razlikovati od dvadesetog ili nekog ranijeg..."

"Kakve to veze ima?"

"Upravo pokušavam da ti objasnim da nema veze. Stvari se slučajno podudaraju. Smatram da u poslednjih nekoliko stotina godina nije provaljeno da su Rašani uspeli da nastave evoluciju čoveka. Jednostavno, ne skrećemo pažnju na sebe i više niko ne govori o postojanju paranormalnih osobina, nesvesno su ostavili psihoanalitičarima. Ono nešto malo što je dokazano, gurnuli smo u normalne naučne tokove i svi su zadovoljni: svi ljudi ih poseduju, ko ih ne koristi – ne ume i gotovo."

"Ostala je mogućnost tehničkog rešenja Promene. Sistematizovana istraživanja mogu da dovedu do uređaja za kontrolisanje sopstvenog uma i eto problema. Ustanoviće da postoje oni kojima tako nešto nije potrebno, probudiće se zavist i otpočeće progoni pre nego što se uklonimo iz njihovog okruženja."

"Moje informacije govore da pokušavaju da naprave organski kompjuter. To ih neće ukrstiti sa našom Stazom."

"Odakle onda tamo jedan La Vaguette?"

"Koincidencija. Ne sukobljavamo se uvek sa njima. Ono što se dogodilo i ostalo zabeleženo među Raskovima, staro je četrnaest vekova..."

"Dešavalo se i kasnije..."

"Ali ne sa teškim posledicama."

"Vidiš, moja intuicija govori da je možda došlo vreme za novi sudar."

"Ti i intuicija, Timbere!" nasmeja se Ogden. "Do sudara će doći ako ga ti izazoveš..."

Znao sam da sa Ogdenom neće biti lako. Njegovi vode Stazom soj Rašana već dve hiljade godina. Mora se priznati prilično uspešno. Naročito posle Mišelovog neopreznog izlaska na pozornicu čovečanstva, kada je usledio grozni obračun sa onima koji su se pokazali različitim. Inkvizicija je na najkrvaviji način pokazala pogubnost kompleksa manje savršenih. Doduše, Rašani su među žrtvama bili u manjini; više su stradali naivni imitatori, koji su od vidovitosti i ostalih paranormalnih pojava želeli da načine zanat. I, moram da priznam, među nosiocima pogroma nije bilo Lavageta. Oni su svoju mistiku upregli u materijalistički krak alhemije.

Kružim pogledom po okolini, kao da već čitav sat ne šetamo pod svodom stare uzletne piste. Pretoplo je čak i u hladovini. Jedino naši burnusi čine sve podnošljivim. Priđoh okomitoj steni koju su peščani vetrovi oblikovali u potporni stub. Arheolozi početnici bi ga proglasili za artefakt, ali ja sam znao da je dovoljno da zagrebem i meki kamen počeo bi da se menja.

Nesvesno urezah svoje inicijale, bez dodira; bio je dovoljan tek mali mentalni pritisak. Možda će samo pustinja, samo ovaj lažni stub, od lažnog kamena koji je tek vremenom sabijena prašina nekad plodnog tla, zapamtiti da je i Timber Quenguise jedno vreme bio na Stazi. Rašanin koji je mogao u sebe da prodre dublje od bilo kog drugog. Ali, ne dovoljno duboko, ne na vreme. Da li je Ogden svestan koliko mi je malo vremena preostalo i da to vreme hoću da žrtvujem za one koji nastavljaju naš put?

Stajao je nekoliko koraka udaljen od mene, nepomičan, tih. Rašanin koji zna kada se komešaju ljudske duše. Nezadovoljstvo je deo senke na njegovom licu.

"Grešim li što ostavljam svoje ime ovde?" pitam tek tako.

"Ne znam. Hajde da vidimo."

Prilazi mi, uzima me pod ruku, vodi me iz senke svoda ka blještavilu Sunca. To je tek desetak metara daleko. Isto toliko sekundi. Pred nama, u svetlost beži veliki pustinjski gušter.

Zaustavljamo se i osvrćemo.

Betonska ploča piste poražena, prelomljena po sredini. Sastav leži na mestu gde smo nedavno stajali. Da li nedavno? Odlomljeni komadi svuda unaokolo. Stubovi peščara uzmakli unazad, podupiru neki drugi deo piste. Ljudsko delo je opet odstupilo pred razornim dejstvom prirode. Ne treba ni da tražim mesto na kome sam upisao TQ. Nestalo je u vremenu, kao i Timber Quenguise, koji je sve to svojim mozgom utisnuo.

Ogden je premestio vreme.

"Znači, nije vredelo..." šapućem da me ne čuje budućnost.

"Ne znam. Zaista, ne znam." Ogden izgleda tako očajno. "Voleo bih da znam i da mogu da ti kažem..."

"Nisi pogledao tamo, tamo gde ću otići?..."

"Ne bih se usudio. Pošto postoji mogućnost da ti budeš tamo to bi značilo račvanje Staze. Moja intuicija jedino kaže da ne treba da se mešamo sa mašinama. Moramo sami da izvedemo tu stvar, ako već mozak ima strpljenja da nas čeka toliko milenijuma..." Polako me vodi ka senci pod pistom. Ploča je opet na svom mestu, poduprta stubom sa mojim inicijalima. "La Vaguettova je tamo jer njen soj traži rešenje uz pomoć mašina. Kao leptirica na plamenu sveće. Mislim da ona to ne zna i ne treba je podsticati... Možda će tek njeni potomci uspeti da se vežu sa mašinom i veštački izvedu Promenu..."

"Ali, ni mi nismo još uspeli...!" pretvaram se u krik.

Ogden je još tužniji.

"Znam. To je jedino što znam, osim da ćemo stići."

"Na žalost, mi nećemo znati da li smo stigli."

"Hoćemo kad budu stigli oni koji nastavljaju Stazom."

"Voleo bih da sam siguran kao ti..."

"Voleo bih da si siguran kao ja..."

Nema potrebe da mi objašnjava ostalo. Ogden je Rašanin koji zna kako se komešaju duše. Zna za moje godine, za moje narušeno zdravlje, oseća damare metastaza što napuštaju moju jetru... Zna da ću to ipak da uradim... I ne želi da to drugi znaju.

Samo ja da znam da on zna.

Prozor ka blještavilu Sunca sa suprotne strane betonskog mosta počinje da tamni. Obzorje se komeša i najavljuje peščanu oluju. Uskoro će sve ovde biti tama.

"Timbere, vreme je da krenemo. Oluja će..."

Slažem se i krećemo.

Svaki ka svom kopteru.

Usput razmišljam da li je vremenski približio zid peščane oluje. Da smanji svoju tugu.

Predevoluciona spora se ugnjezdila na svoje mesto u najzamršenijim spletovima spirale genotipa. Kao posle dobro obavljenog posla. Teško da će proteinski čitač u bilo kojoj ćeliji organizma skoro ponovo dospeti do nje.

Ja nisam predevoluciona spora.

Motoneuron više ne izigrava detektiva. Pronašao je sve za čime je tragao i više nema potrebe za identitetom. Sinapse primaju i dalje prosleđuju neke druge poruke.

Ja nisam neuron.

Nisam ni beba, mada bi se to moglo reći u izvesnom smislu. Stigao sam nazad na isti način, sticao ponovo iskustva, isto tako. Jedino nisu nova. Sva iskustva su moja iskustva. Ja sam ih, naime, povratio.

Upijam svaki detalj beline u operacionoj sali. Pozdravljam poglede iza proreza maski ljudi u zelenom oko mene . Tu je i Mitra La Vaguette, nju kao da od uvek poznajem. Gore, iza staklene pregrade prebrojavam izbuljene oči.

Uzimam čašu sa konjakom; to su, valjda, i očekivali od mene. Da odlučim. Registrujem snažan buke, upoređujem, odmeravam. To je Enesi iz 2144-te godine, dobra godina, puno sunčanih dana, na vreme.

Možda ne treba da kažem, ali ne mogu da se uzdržim:

"Gospođo i gospodo, živeli!"

Zovem se Timber Quenguise. Zovem se i BAS M-17 TQ, no to je za mene isto. Mlada dama je napravila priličan dar-mar u meni i trebalo je vremena da dokučim gde se šta nalazi. Čudno da govorim o vremenu, o trajanju, vreme se ovde meri nanosekundama.

Novi memorijski sektori složeni su drugačije, ali imam osećaj da se ne treba žaliti. Podaci su urezani čvršće i jasnije, ili mi je metod pretraživanja i logičkog rekombinovanja poboljšan. Novi sistem kao da je inhibirao mehanizam zaboravljanja. Mogu u svakom trenutku da pozovem bilo koju informaciju iz prošlosti i da je uporedim sa nekom drugom. Ne želim da budem Funes, on se drogirao svojim pamćenjem. Sebi sam namenio nešto drugo.

Morao sam da uložim napor da stišam buku. Trebalo je uvesti red među nove informacije koje su sa raznih perifernih receptora dospevale i pokušavale da na nešto upozore, da o nečemu obaveste. To se moglo poveriti dobrom starom autonomnom sistemu za obradu i selekciju senzorskih podataka i korektorskom sistemu za većinu osnovnih funkcija organizma. Jedino sam pragove prihvatljivih intervala učinio osetljivijim. Raniji nisu dovoljno dobro vodili računa o mom zdravlju.

Sve slobodne sektore La Vaguettova je bezdušno popunila svojim informacionim sistemom. Sva sreća da ukupna datoteka čovečanstva ne zahvata više od polovine običnog ljudskog mozga.

Moram da priznam da u prvi mah nisam mogao da je čitam. Čist elektronski zapis sa elektrohemijskim utiskivanjem i mašinski kod, neprimeren mom načinu zapisivanja, izgledali su nepremostivi. Setio sam se ponovo Ogdena i njegovih upozorenja. Sa mašinom se ne treba vezivati. Čovek to mora da reši bolje. Smešno je kako niko ne može da shvati da zidovi imaju dve strane. Moja nevolja imala je svoju repliku i kod onih koji su svojim mašinama hteli da pročitaju čoveka. Soj La Vaguetta neće moći da savlada ljudski način zapisivanja.

Onaj ko to želi mora da se nađe upravo ovde, na mom mestu, unutra. Da bude zid sam. Samo zid gleda na obe strane.

Smešten između retikularne formacije i hipotalamusa jasno sam sagledao rešenje. Izgraditi sopstveni kompajler. Tamo gde se sve dešava munjevito, vremena ima na pretek. No, najpre sam morao da rešim nešto drugo.

Žuljile su me izdajničke veze sa spoljnim sistemom. Bile su u stanju da registruju svaku moju moždanu aktivnost i neće valjati ako La Vaguettova, ili neko od njenih pomoćnika, digne paniku. Ti si, Timbere, u apsolutnoj komi i iz tebe, kao poruka za EEG uređaj, smeju da iziđu samo prave linije. Treba da probudiš ulenjene nizove neurona korteksa u okolini tačaka na kojima si prikopčan, da razviješ njihove dendrite, da uzgibaš somu i prevežeš sinapse. Mala molba ili direktiva proteinskim čitačima i biće spremne da uhodama daju lažan signal.

Nije bilo teško. Zadovoljan obavljenim poslom, čitavu formaciju nazvao sam Quenguisov cervikularni by-pass. Dobro, zar ne? Svidelo bi se izučavaocima fiziologije. Naročito onima koji smatraju da se moždane ćelije tokom godina nepovratno gube. Samo odlaze da spavaju, dragi moji.

Da ne grešim dušu, nije malo ono što su do sada saznali o mozgu. Utvrdio sam to pošto sam postavio kompajler i proučio neke stvari koje su me se lično ticale.

Najpre sam regenerisao ćelije bazilarne membrane i ojačao formaciju spiralne ganglije Kortijevog organa. Dogradio mali korektor jačine signala. Ne moram uvek baš sve da čujem. Samo ako nam zatreba.

Zatim sam poslao poruku cilijarnim mišićima da više nemam nameru da nosim naočari. Sočiva sam dopunio i zategnuo. Za svaki slučaj, pojačao sam sintezu retinala i brzinu reverzije sa vitaminom A. Neka mala deca jedu šargarepu, Timber to može drugačije.

Najzad, podvalio sam lamini dentalis da je vreme da počne sa formiranjem trajnih zuba, kao zamene za mlečne. Pomoći će tu i hormon štitne žlezde. Da bih se domogao potrebnog kalcijuma, poslao sam poruku spoljnom sistemu BAS-a da M-17 TQ gubi kalcijum i da treba obogatiti infuziju kojom me napajaju. To je na neki način tačno, za prve količine dentina i gleđi upotrebio sam kalcijum iz svojih kostiju. To je spor proces i potrajaće, ali, ne bio ja Timber Quenguise, doći će dan kada ću ponovo gristi meso sa kostiju.

Sve ostalo ćemo polako. Nigde se ne žurim. Neka još neko vreme Odeljenje za bioniku Instituta u Skopiju veruje da poseduje objekt M-17 TQ kao deo budućeg super računara. Ono čega sam se najviše plašio ispalo je najjednostavnije. Metastaze su takođe moje ćelije. Poludele ćelije. Sa idiotskim proteinskim čitačima, koji čitaju pogrešnu stranu genotipa. Stranu treba samo prevrnuti. Jednoj po jednoj ćeliji šaljem poruku da treba da čitaju o ćelijama epitela. Neka izumru i oljušte se iz mene. Iskoristiću ih. Ništa se ne baca u domaćinskoj kući.

Čujem Kamilu i Armina Sciani kako se deru od užasa i pokušavaju da dozovu pomoć. Mentalna veza takođe deluje. Traže kontakt sa Ogdenom Raskom. Savet, savet, treba im savet. Upravo sam se slupao sa hoverom. Bili su nekih pet stotina metara iza mene i sve videli.

Moje telo je samo bol, bol koji traje, ali prestaće znam; polako se kidaju veze sa okolinom i ubrzo će ostati samo koma.

"Stanite, neka neko stane!" To je Kamila. "Čovek je nastradao!"

"Molim vas, hitnu pomoć! Hitno ga treba preneti u bolnicu!" Armin već promukao, zadihan, sigurno trči između niza hovera u plutanju niz stradu. Oni se ne zaustavljaju, oklevaju. "Još diše! Diše!"

Osećam i misli prolaznika. Svi bi stali ako nema krvi, ali ne znaju, nisu sigurni. Ja jesam. Valjda znam da poginem tako da ne izgleda previše ružno.

Unutrašnja komunikacija je znatno odmerenija.

"Hitno, hitno! Molimo vezu sa Ogdenom Raskom! Svi raspoloživi Rašani neka se relejno uključe. Timber Quenguise je napustio Stazu!"

Komunikaciono polje se širi. Osećam kako jača svakog trenutka. Zahvata prostore Evrope, deo po deo. Kao da su svi Rašani bili spremni na ovo što sam učinio. Ogden me je lagao da sve ostaje među nama. Koliko uopšte bilo šta može da ostane između dva Rašanina, a izvan ostalih Rašana?

Preko Atlantika je teže, ali i tamo ima nekoliko jakih. Uskoro će svi biti povezani. Pokušaće da me izvuku, ali im nisam ostavio nikakvu šansu. Mislio sam na sve.

"Pokušaj sa njim, Armine, možda će te primiti..." to je Kamila. Ona je žena. Žene uvek misle u dva smera.

On pokušava.

Ne primam. Izdvojio sam se. Sačekaću da se događaji odviju onako kako sam ih ja zamislio. To nije nameštanje posebne staze realnosti, samo rezultat dugog razmišljanja i procenjivanja. Moja specijalnost je verovatnoća.

Verovatno je da mi ostaje malo vremena. Da će se život istočiti. Metastaze nemaju razumevanja čak ni za Rašane i njihovu Zlatnu Stazu. Za to vreme Savet neće doneti odluku o odlasku i izdvajanju iz ljudskog roda. Oklevanje, oklevanje, oklevanje... Koliko vekova smatramo da još nije trenutak, da nam se i dalje pridružuju.

Moji računi su rekli da to nije tačno. Povlačenjem nakon Inkvizicije samo smo zatvorili krug. Pojačavali svoju vrednost iznutra, postajali bliži konačnoj mutaciji. Samo za izuzetnu manjinu. Ostale smo ostavili spolja. Da iščekuju Promenu od tehničke civilizacije.

Ozakonjenje ljudskih sloboda izvelo nas je u javnost samo za kratko. Lažnjaci i varalice učinili su od nas cirkuzante, sumnjičavi i zavidljivi – potencijalnu opasnost. To je prouzrokovalo definitivno povlačenje i rađanje plana o odlasku. Da ne smetamo, ako već ne možemo da pomognemo.

Četrdeset godina sanjao sam o odlasku. Van Sunčevog sistema gde bi začeli svoju civilizaciju. Tamo gde ne bismo morali da se krijemo, jer bi svi bili jednaki. Međutim, niko nije želeo da donese konačnu odluku. Svako je imao nekoga među drugačijima, nekoga koga bi trebalo sačekati. Apsurd. Neće biti daljeg napretka, neće biti pomicanja niz Stazu, tamo gde postoje jaki i slabi, bolji i gori, pametni i glupi, lepi i ružni, bogati i siromašni... Laž je da bi nas izdvajanje, baš zbog jednakosti, zaustavilo. Nema konačno jednakih. Ima samo konačno različitih. Tako su i nastale vrste koje više među sobom ne mogu da se pare. Izdvajanje bi među nama od nijansi stvorilo bitne razlike i proces bi se nastavio. Do nekog drugog prelomnog trenutka u kome bi oni bolji morali da napuste one koji više ne mogu da se menjaju. Fiksiranjem odabranih razlika isto tako se zaustavlja evolucija, kao i njihovim otklanjanjem. Samo gibanje jeste promena.

Zašto nisu prihvatili da je vreme da promenimo nivo utvrđenog kvaliteta? Zbog emocija prema onima koje bi trebalo da ostavimo? Ja nemam koga da ostavim. Zato idem sam.

"Ogden Rask zove Timbera. Timi, javi se!"

Konačno i njegove misli uplivavaju u komunikaciono polje. Zna da ga osećam i zahteva od mene kontakt.

Ćutim.

Znam da zna da se neću javiti.

Zove ponovo i ponovo i ponovo...

Toliko, da bi mogao da se obrati svima koji su povezani u telepatski niz. Govoriće njima, upozoravaće ih, ali sve njegove misli biće upućene samo meni. Možda me je lagao, tamo u Khan al Baghdadi, ali njegova tuga bila je stvarna.

"Timbere, znam da me osećaš i molim da me saslušaš." Započeo je svoj govor sporo i snažno. Membrane mi trepere od uzbuđenja. Zaboravljam na bol i slušam. Ne može se ne saslušati Ogden Rask. "Pripadaš soju Rašana ne zato što si odabran, već zato što si ga odabrao. Odabrao si ga onoga trenutka kada si bio začet, onog trenutka kada si se rodio, onog trenutka kada si osetio da želiš i možeš da budeš drugačiji. Pripadaš soju Rašana, jer se svi oni tako odlučuju za Stazu. Već pet hiljada godina je tako i sa svakom generacijom smo sve dalje i sve bliže. Od samog početka smo odabrali usavršavanje duše kroz pravu alhemijsku nauku i nikad kasnije nismo podlegli pritiscima raz dvajanja. Pritiscima koji su deo naše moguće braće odveli u mistiku i hermetizam, a deo u materijalističku tehnološku civilizaciju. Mi smo za to vreme usavršavali svoj duh, na stojali da proniknemo u sebe i osvojimo zabranjene prosto re, prostore promene i nastavka evolucije ljudskog roda..."

Hteo sam da mu doviknem.

Da kriknem kako još jednom govori da bi učvrstio vernike. Da je prošlo vreme u kome se Promena strpljivo gradi. Došao je trenutak kad treba skočiti. I, eto, ja skačem!

"... Ti smatraš da je prošlo vreme strpljenja, da je došlo vreme odluke i ti odlučuješ." Moram da priznam da je sasvim blizu. Kao da je jednim delom u meni. Volim Ogdena zbog toga što predskazuje, a da ne provali u delove budućnosti koji bi mogli da zatvore Stazu. "Govorili smo o tome u pustinji i ja te nisam odgovorio. Samo sam molio da razmisliš. Da pronikneš u svoje stvarne povode. Seti se pada betonske ploče. Uspomena na jedinku ne ostaje, ako ostane jedina. Ono što ti želiš da uradiš nije dosezanje Promene, već pokušaj da se nastavi Promena. Evolucija se nastavlja kad mnogobrojne nezavisne ćelije volvoksa postanu organizam; pretvaranje pojedinačne ćelije u nešto drugo, makar to drugo bilo i savršenije, samo je izlet u ćorsokak. Oduvek je bilo i boljih od nas, ali, usamljeni ostaju zaboravljeni."

Zastao je. Dopustio da zavlada tajac u čitavom komunikacionom polju. Možda da se javim i opovrgnem ono što je nagovestio? Čime? Nečim što bi još manje bilo prihvatljivo? Ne, neću se javiti. Možda i ne mogu. Već ne osećam ništa od onoga što dopire spolja.

"Međutim, to ne znači da Rašani više nisu s tobom. Samo ti, Timbere, možeš da napustiš nas, mi tebe ne. Već večeras bićeš prebačen u Martelovu kliniku. Pobrinućemo se i da budeš dobra roba za Institut u Skopiju. Ostalo ćeš morati sam. Još samo jednom: kad budeš donosio konačnu odluku, budi siguran u ispravnost svojih motiva. Mir, Timbere, tebi!"

Đavola, mir. Nisi smeo reći ovo na kraju. Trebalo je da moju muku ostaviš samo meni.

"Timi, prolepšao si se poslednjih dana." šapućem bezglasno. Sedim na pokretnoj stolici između njegovog ležaja i terminala na kome pokušavam da komuniciram sa datotekom u njegovom mozgu. Nešto iznad i iza terminala je ekran koji izvlači linije njegove praznine. "Šteta što ne možeš sve ovo da vidiš. Možda bi bio zapanjen apsurdom; toliko toga u tebi ima, a ti nezainteresovan, začaran kao Trnova Ružica..."

Već neko vreme usuđujem se da mu šapućem prisno, kao usnulom i zadovoljenom ljubavniku. Tako zamišljam te trenutke. Dugi i zanimljiv večernji izlazak, ponekad opera, ponekad lokal sa dobrom, nežnom muzikom. Kakvu muziku voliš, Timi? Igramo obraz uz obraz... Osećam i tvoje telo, pripijeno... Moramo da žurimo kući, halapljivi na ono što sledi. Potom... Čudno je kako se sramim posle... zamišljanja. Ima nečeg perverznog i nedopuštenog u zamišljanju... Ili, možda, razmišljanju? Možda zato što sve to doživim toliko stvarno, da i u ovom trenutku osećam svoj znoj i feromone. Neverovatno je koliko gubljenje u totalnu dekoncentraciju može toliko da bude stimulisano moždanim reakcijama. Koliko sam, zapravo, stručnjak u svom pozivu? Možda je trebalo sebe da prikopčam na BAS i upoznam Mitru La Vaguette.

Timberovi moždani impulsi na ekranu su mrtvi. On ne učestvuje u svemu ovome. Nije ga briga.

Situacija na monitoru je nešto bolja. Bez problema mogu da uđem u bilo koji deo datoteke, pristupačni su svi izvršni programi. Postepeno povećavam zahteve i odgovori stižu. Rešenja demo problema iz balistike su ispravna. Analiziram sistem barijere na granici Raseljenih Zemalja i potvrđuje se da nema nikakvog propusta. Nemoguće je preći sa one strane ukoliko to vlada Zapada ne želi.

Barijera je uspostavljena pre dve stotine godina kada je zaključeno da Istok nepovratno zaostaje. Trebalo je na neki način sprovesti izolaciju, onemogućiti njihove pokušaje da nas zaustave. Rat kao rešenje više nije bio moguć. Migracija i cirkulacija ljudi uneli su mogućnost haosa bilo gde. Terorizam je moćno oružje slabih i nezadovoljnih. A oni, tamo, morali su biti nezadovoljni definitivnim razlazom.

U početku je to bila klasična zatvorena granica, ojačana jedinicama za teškim naoružanjem za sprečavanje iznenadnih, samoubilačkih pokušaja prodora. Kasnije, čitav sistem je automatizovan, jedinice postepeno povučene, da bi na kraju ostala odeljenja za nadzor izvršnih funkcija sistema. Kontrola nadzora ostala je u Skopiju.

Naravno da je postavljanje barijere prouzrokovalo raseljavanje iz tih oblasti. Odsustvo komunikacije sa drugom stranom učinilo je od njih bezperspektivnu periferiju. Pojas širine tri stotine kilometara, od Baltika do Peloponeza, postepeno se oslobodio civilizacije. I dobio ime Raseljene Zemlje. Postojanje Instituta u Skopiju nije anahronizam, izolovan položaj bio je u interesu bezbednosti onih koji su ga finansirali.

Postojao je još jedan sektor Raseljenih Zemalja. Negde u Aziji. Sa posebnim sistemom nadzora i kontrole. Ne znam gde. Barijera na okeanima i morima kontrolisana je satelitski, sa centrom u Kamberi.

Mogu da saznam sve o tome. Dovoljno je da zapitam Timbera. Njegov mozak sve to zna. Ja znam da on zna; to je kao da i ja znam. To je završna faza našeg projekta. Kad bude rešena veza između njega i datoteke, Armija Zapada će dobiti efikasnu i centralizovanu kontrolu svih kontrola.

Quod custodiet ipsos custodes?

Znaš li ti, Timi, ko čuva čuvare? Želiš li, uopšte, da budeš centar iz koga će se upravljati svetom? Ne bih se začudila ako planiraju da povežu i sve do sada naseljene svetove.

Ne bih se ni ja začudio.

Čudi me da sam se upetljao dublje nego što sam računao. Šta sam ja uopšte računao? Ekspert za proračun verovatnoća Staze. Koješta! Izračunao sam da je u toku zavera protiv Rašana, da se oko ovog projekta okupljaju da bi nas istrebili ili bar isterali na čistinu. Da neko od nas mora da se ubaci u projekt BAS i onemogući ga. Kako sam samo mogao da zaključim da će uređaj za mentalnu kontrolu biti usmeren protiv nas? Na osnovu toga što je mentalno područje naš teren?

Ogden je imao pravo, sve ovo je kao i obično usmereno protiv ljudi. Armija se opet osiguravala od nepredviđenih događaja. Doduše, nije prijatno saznati da će svi ljudi Zemlje na neki način dospeti pod nadzor. Još smo rođaci.

Teško da ću time moći da izbegnem podsmehe. Ukoliko uopšte uspem da se izvučem odavde. S obzirom da samožrtvovanje više nema smisla...

Polako, Timbere, polako.

Dokle će emocije i instikti da vladaju jednim Rašaninom, umesto da mu služe? Koliko malo je bilo potrebno pa da postaneš preplašen čovek.

Napolje iz panike.

Panika je možda jedini prostor iz koga možeš pobeći.

Isključi sva čula koja te sada ometaju i ostavi Mitru La Vaguette da brine svoju brigu. Ona je u istom sosu kao i ti. Nema povratka na slobodu, među ljude ili Rašane svejedno, za sve koji su uključeni u projekt BAS. Vrati se u bezbednost hipotalamusa i budi ono što jesi – BAS M-17 TQ.

Sledećih pedeset biliona nanosekundi proučavao sam datoteku čovečanstva.

Prenulo me je jedva primetno talasanje u krvotoku.

Pojačao sam sluh i zamolio bazilarnu membranu na oslušne. Bilo je prisutno više glasova. Mitra La Vaguette, jedan od njenih tehničara i nekoliko nepoznatih. Ne, još jedan je poznat. Prebiram po sećanju i nalazim – pukovnik Bazli.

Moram videti šta se događa.

Šaljem poruku proteinskim čitačima svih svojih nepokrivenih ćelija epitela da pređu na funkciju oka. Aksoni počinju da sakupljaju informacije, sinapse preklapaju dalje pod očne kapke, slika se prelama kroz sočivo i sad putuje normalnim putem. Koncentraciju retinala držim visoko. Slika nije najbolja, ali, šta je tu je. Pomalo žalim što vizuelizaciju nisam dopunio osetljivošću na IC spektar. Moraću to da uradim prvom prilikom. Ovo nije ta prilika. Ovo je neprilika.

U toku je prepad na Institut.

Ja mogu samo da posmatram. I da slušam. I da očekujem rasplet.

Dva vojnika su me grubo probudila.

S obzirom na situaciju u Skopiju, osoblje Instituta neprestano boravi u specijalno izgrađenim paviljonima u krugu. Smatralo se da je tako bolje. Trgovački centar je u krugu, nekoliko lokala, noćni klub, mala ambulanta, sportski tereni isto. Plato sa raspoloživim kopterima nalazio se kod upravne zgrade, bliže kapiji ulaza. Ustvari, između kapija ulaza. Oni koji povremeno obilaze porodice u drugim gradovima Zapada koriste ih prolazeći kroz posebnu kontrolu.

Dakle, nije bilo nikakvog razloga za stanovanje izvan Instituta i ja sam to prihvatala bez primedbi. Spavaća soba, velika dnevna soba sa nišom za radno mesto i kućni terminal bili su mi dovoljni. Jedino nisam znala da još neko osim mene može da otvori senzorsku bravu.

Vojnici su je otvorili, a da me uopšte nisu uznemirili. Tek svetlo u mojoj sobi me je upozorilo da se nešto događa.

"Šta to znači?" bile su mi prve reči.

"Gospođica La Vaguette?" upita uljudno manji vojnik.

Onaj veliki, pravi grmalj od skoro dva metra teških mišića pod nategnutom uniformom, očigledno je imao čisto fizički zadatak.

"Ne dopuštam... Zvaću osoblje bezbednosti..."

"Mi smo osoblje bezbednosti." mirno odvrati vojnik. "Gospođica La Vaguette, zar ne?"

"Šta to znači?"

"Ovako nećemo nigde stići, ako samo menjamo redosled pitanja."

"Ja ne želim nigde da stignem. Niti da odem. Vi ćete otići i to odmah!"

"Znači, nismo pogrešili." zaključi konačno vojnik. "Vi grešite. Svi ćemo otići. Zajedno. I to odmah. Spakujte se, gospođice La Vaguette. Samo najneophodnije. Ostalo ćemo vam obezbediti kasnije."

"Ja neću...! Napoljeee!" razdrala sam se.

"Dobro. Možemo i drugačije." vojnik se nije dao smesti. Klimnu glavom svom drugu, a sam pođe ka mom ormanu.

Čini mi se da sam ustala sama. Nisam mogla da zamislim da me veliki vojnik juri po sobi i hvata svojim maljavim ručerdama. Onaj prvi je već iz ormana bacao moje stvari napolje, na pod, ovlaš birajući šta bih mogla da obučem. Ne okrećući se dobacio mi je:

"Mogli smo se i dogovoriti. Ja baš nisam specijalista za žensku odeću..."

"Ja ću..." otela sam mu iz ruke svoju svilenu košulju. "A sad, napolje! Neću se valjda presvlačiti pred vama!"

"Dobro, imate tri minuta. I ne pokušavajte ništa." Okrenu se i krenu ka izlaznim vratima obraćajući se svom drugu: "Envile, idemo. I pokaži joj."

Veliki vojnik krenu za njim. Pokupi usput videofon i tresnu ga o pod. U dovratku zahvati obema rukama vrata, iščupa ih iz ležišta i odgurnu u stranu.

Napolju je noć. Sa istoka se tek žare odbljesci na niskim oblacima. Čudna mešavina rumenog i sivog slabo osvetljava prilaz do hovera u koji me smeštaju. Pravo vreme za otmicu. Institut još spava. Tražim pogledom naše stražare. Zašto nisu na dužnosti?

Prolazimo kroz otvorenu kapiju prvog kruga. Ko kaže da nema straže. Ona je tu, dvojica, pozdravljaju. Kako sam samo glupa! Ti ljudi su njihovi. Nikada nisu ni bili moji. Drugi krug i zaustavljamo se pred vratima Bionike. Bože, možda se nešto dogodilo Timberu i možda se samo očekuje moja intervencija. Koješta. Onda bi me budilo dežurno osoblje, a ne ova dvojica. Ne bi im bile potrebne moje stvari.

Ni veliki transportni kopter desno od ulaza.

Mali vojnik me gura u zgradu, veliki ubacuje moju torbu u kopter. Izgleda da negde putujem. Još se nisam potpuno probudila.

"Dobro vam rano jutro, mlada damo." To je Bazli. Smeši se, ljubazno, kao pre tri večeri, kada mi je gotovo postao simpatičan. "Morali smo da poranimo..."

"Kako ste se usudili da uđete u operacionu salu! Pa, ovde sve mora da je antiseptično!"

"Više ne mora."

"Ko vas je, uopšte, pustio?"

"Galt. Bio je ljubazan. Pitajte ga, posle."

Tek sad vidim Galta. Brižljivo pakuje instrumentaciju. Ne sve. Tek jedan deo, ali bira stručno, previše stručno za tehničara, za mamurnog tehničara, nasilno probuđenog, u rano jutro, dok oblaci tek rumene na istoku.

"Znači, ipak je otmica." Zaključujem i smirujem se umesto da me konačna izvesnost uvede u paniku. Možda samo neizvesnost i panika idu zajedno. "Ovo što vi radite, bez obzira na svoje motive, glupo je. Timber pod ovim uslovima ne može preživeti nikakav transport."

"Momčina je on. Dovoljno je staviti nalepnicu NE TUMBAJ!" Osmeh se ne izgubi sa Bazlijevog lica. "Molim vas, pokažite mojim ljudima šta sve ne sme da se odvoji od sistema BAS M-17 TQ, čini mi se da ga moramo odneti u kompletu. I, podsećam vas, otporan sam na lekarsku etiku."

Sad svi znamo ko čuva čuvare.

Zanimljiva je koincidencija. Tri nezavisne strane gotovo istovremeno su došle do istog zaključka. Kolika je verovatnoća? Računam. Mala je, a još manja da se umeša i neko četvrti. Izgleda da će Bazli biti uspešan.

U narednom vremenskom periodu čuvar će biti on.

Jer, ja sam dragocena roba.

Opasna.

Smešno mi je da sam ja jedina ugrožena strana, a da o tome ne treba da brinem. Brinuće svi ostali učesnici u ovoj predstavi.

Ipak, možda je trebalo da preduzmem nešto. Da ne budem toliko pasivan. Možda sam mogao da pokrenem i sopstvene mehanizme zaštite. No, na kraju, možda je ovako bolje. Zašto da predviđam kad mogu da doživim?

"Šta će reći profesor Mourning?" to kaže La Vaguettova.

"Ništa. Nastaviće sa M-18 objektom. I angažovaće novog cerebralnog bioničara."

"Tako ste odneli i prethodne?"

"Taman posla. Ostali su bili ćorak. Tek ovaj je pravi."

"Kako znate?"

"Ta, rekao sam vam već da vi niste jedini. Uostalom, sećate li se kako nam je nazdravio? To je bilo za srećan put."

Napolju je +180 C. Zagrejani motor je povisio temperaturu za još tri stepena. Zadovoljan sam, moja obrada senzorskih informacija je savršena. Odlepili smo se od zemlje u 4h i 15'.

Letimo na visini od dve stotine metara. Pravac jug. Altimetar giba i prelazimo na veću visinu. To su makedonske planine. Dobro poznajem Balkan i preostalo vreme bavim se procenama gde bi mogla da bude Bazlijeva baza.

Trideset i šest minuta kasnije počinjemo da se spuštamo. Uzimajući u obzir brzinu leta i trenutnu visinu, koja je ispod visine Prespa, znam šta je odabrao. Nije loše. Letovaćemo na obalama O'rida.

Tražim uspomenu sa jednog izleta na O'rid. Sa mnom su bili Sabol i moj daleki rođak Dž-ta. Baš tako – Dž-ta. Niko ga nije znao po imenu Džordž. Od nas trojice, Sabol se jedini razumeo u pecanje o'ridskih pastrmki. Isplovili smo u malom čamcu na vesla. U njemu nekoliko nizova parangala i velikih belih plastičnih lopti. Tada još nisam znao da se bez lopti ne može.

O'rid je duboko jezero i jata pastrmki znaju da lutaju po najnižim nivoima. Prvi put sam imao priliku da vidim kako Sabol spušta nizove udica i ostavlja ih da plutaju okačene na loptama. Zatim je trebalo samo čekati da lopte počnu da poskakuju na površini vode. Vreme do tog trenutka utrošili smo na razgovor uz crno vino i velike komade pečene jaretine koju smo poneli sa sobom.

Mene i Dž-ta nije mnogo zanimalo samo pecanje. Više povratak u stari kraj, odakle su se i moji i njegovi roditelji odavno iselili, iščekivanje večeri kad ćemo uz logorsku vatru peći ulovljene pastrmke i žaliti što već sutra moramo da se vratimo među gradske ljude.

Priznajem da sam kasnije razmišljao o tome da će mi, tamo negde u svemiru, gde ćemo začeti civilizaciju promenjenih Rašana, nedostajati ljudi kao Sabol i Dž-ta i ovakvi trenuci sa njima.

Razmišljam i sada. Čudno je da raspolažem ukupnom logikom čovečanstva, a da ne mogu da odlučim. Hoće li mi nedostajati ljudi ili njihovo prisustvo? Mogu da osetim tu tananu razliku, ali ne i da odredim prednost.

Mogu da proverim.

Kako bi bilo da pozovem Bazlija i Mitru na pecanje?

Odlučiću o tome sutra.

Dopada mi se da je u mislima više ne zovem La Vaguettova. Ima li to svoje značenje?

Smešten sam u prostoriju koja je kopija one u Skopiju. Jedino postoje i druga lica naokolo. Bazli nije doneo iznenadnu odluku. Kao da je čekao upravo mene. Tu su Mitra ili Kalt, na smenu. Po dva vojnika, takođe. Odeveni su kao osoblje iz Odeljenja za bioniku, ali ja znam da oni to nisu. Zato što se ne dotiču nijednog instrumenta. Zabranjeno im je.

Mitra je zbunjena i sve vreme ćuti. Kalt izmenjuje po koju reč sa vojnicima. On je deo zavere. Nisam siguran da je Bazli glavni. Moguće je da postoji još neko iznad njega i da je on samo karika u lancu. Hijerarhija to omogućava. Više bih voleo da je ideja njegova. To bi približilo trenutak suočavanja.

Interfon najavljuje novu osobu. Vojnici se mahinalno povlače bliže zidu. Dolazi Bazli, sam ili sa još nekim ko je pristigao u međuvremenu.

Bazli. Sam.

"Evo i mene." rekao je uz svoj trajni osmeh. "Jeste li se dobro smestili, gospođice?"

"Koliko jedan zarobljenik to može." odgovara Mitra.

"De, de, ne morate da delujete toliko deprimirano. Zar vam je u Skopiju bilo bolje? Ovde bar imate jezero. Pravo je vreme za uživanje."

"Vreme za uživanje?... Vi baš imate smisla da iskrivite stvarnost."

"Vi nemate pojma koliko ćemo je zajedno tek iskriviti."

"Ni ne želim."

"Durite se samo. Kao da niste La Vaguette."

"Zar bih kao La Vaguette trebalo drugačije da se osećam?"

"Da. Nije moguće da vam ništa nije poznato o poreklu vaše porodice."

"Vama sigurno jeste. Na kraju će ispasti da više znate i o čitavom ovom projektu."

"Treba li da budem lažno skroman? Za ime Boga, gospođice, pa ovo je moj projekt. Od osnovne ideje, pa do vašeg prijema u Institut. Zar vam nije bilo čudno što ste primljeni uz tako malo provere?"

"Jeste, ali, mislila sam da..." Mitra pocrvene kao da je naga pred Bazlijem. Zatim naglo prasnu. "Šta vi mislite ko ste! Profesor Mourning je najveći autoritet u oblasti cerebralne bionike..."

" Moram da priznam da jeste. Ali, mi smo ga odabrali još dok se opredeljivao za studije. Delovao je tako perspektivno. Ipak, njegov udeo je jako mali, čak nije ni sve stan koliko mali. Vi u tome imate mnogo više... interesa. Ta, vaša porodica radi na ovom programu skoro petnaest vekova."

Mitra zinu od čuda. Izgledala je kao da na usnama ima hiljade rečenica, nijedan glas da ih izgovori.

Samnom je bio obrnut slučaj. Neko zlurado zadovoljstvo preplavi moje misli. Stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Moji proračuni verovatnoće Staze i nisu bili tako loši. Ogden će morati da prizna da sam imao pravo. Lavageti su vodili akciju oko projekta BAS i ona je bila usmerena protiv Rašana. Jedino još nisam znao kako.

Treba sačekati da se Mitra smiri i prihvati činjenice, a onda ćemo videti šta će se dogoditi dalje. Dobro je što se na pozornici nalazi i jedan Rašanin, mada za sada u sporednoj ulozi. Biće iznenađenja kada Bazli ustanovi nedostatke svog trijumfa.

"Letopis porodice Lavaget..." promuca konačno Mitra. "Zar je to više od legende?"

"Vidite da vam nije sasvim nepoznato. Doduše, vi pripadate ogranku porodice koji je migrirao ka romanskom području, pa je ime prilagođeno. Drugi su odlazili nekim drugim putevima. Ali, gde god naletite na neku od varijacija osnovnog imena veza postoji. Znate li šta znači reč lavaget na linearu B, pragrčkom minojske kulture? Vladar. I tako, gde god naletite na neku od varijanti ili transkripcija, u pitanju je vaš prarođak. Uljeza je bilo jako malo. Vanaks, Vasileus, Kraljević, Reks, De Cezaris... izbor je vrlo širok."

"Bazli..?"

"Varijanta od Basile, draga rođako. Pronaći ćemo još štošta zajedničko..."

"Ne želim ništa zajedničko sa vama. Ime ne čini čoveka. Ja... ja... da sam znala... promenila bih ime da ne budemo u bilo kakvoj vezi."

"Ne vredi, ime je samo oznaka, zaštitni znak. Ruža bi isto mirisala ma kakvo joj ime nadenuli, rekao je Šekspir. Zar se nikada niste zapitali kako ste se opredelili za bioniku? To nije bio izbor već genetski cilj."

"Ne želim da budem deo klana, već ja lično..."

"Neka vreme kaže. Ove trenutke sam planirao za nešto drugo." Bazli odjednom odustade i okrenu se ka meni. "Ovaj gospodin ne može više da čeka."

Seo je za tastaturu pred terminalom i aktivirao BAS. Terminal je poslušno ponudio svoje mogućnosti na raspoloženje korisniku. Kao konobar jelovnik. Jela i pića. BAS System i BAS TQ. Izvolite i odaberite. Stojimo na usluzi.

"Kako pozivate TQ verziju?" upita Mitru preko ramena.

"Ne postoji kompajler." ravnodušno odgovori ona. Nije morala da laže.

"Beli štrajk, a?" Bazli je imao savršene živce. "Time možete da me usporite, ali ne i da me sprečite."

"Zaista ne postoji."

"Mene hoćete da ubedite da je demonstracija od pre četiri dana bilo sve što ste postigli?"

"Tačno. Planirana je samo prva faza."

"Devojko, vi mislite da moja uniforma krije samo vojničinu i ništa više. Odavno su prošla vremena kada je to bilo moguće. Želite li da vam pokažem sve svoje diplome da biste shvatili? Vrlo dobro znam da se rezultati prezentiraju tek pošto se daleko odmakne u stvarnim istraživanjima?"

"Ne treba. Samo, ono što vi želite pripada trećoj, završnoj fazi. Mi jesmo odmakli, ali ne toliko."

"Nema kompajlera?"

"Nema."

Ja najbolje znam da ga nema. Naravno, sa njihove strane na moju. Moraće da se pomuče. Računarski sistemi rade sa impulsima tačno definisanih serija bitova, a moja malenkost sa svojim sinapsama ima mogućnost da bezgranično kombinuje. Teško da će skoro uspeti da procesiraju kompajler koji može da iskombinuje procesore od dvobitnog do transfera nekoliko desetina hiljada bitova odjednom.

"Radite na tome?" Tek sad sam osetio tragove ljutnje u Bazlijevom glasu.

"Tek se pripremam. Ima suviše kombinacija i sve će ići sporo. Mislim da ste preuranili, gospodine pukovniče." osmehnu se Mitra, sa nemoćnim izrazom na licu.

Bazli spusti laktove na sto ispred tastature. Levom šakom poče da trlja dva dana neobrijanu bradu. Mogao sam da čujem taj šum kao da sam u njegovom nosu. Nos mu je već sigurno bio pun mene. Zatim je provukao prste kroz duboke zaliske. Trošio je vreme međupauze, tragao za nečim što bi mogao da preduzme baš ovog trenutka.

Onda je ponovo prineo prste tastaturi i zadržao ih u vazduhu:

"Brent", viknu, "donesi piće. Neka bude Enesi. Gospodin Quenguise to voli."

Sledećih par minuta tastatura je pucala pod njegovim prstima. Pretraživao je sektore ispunjene mojom memorijom, razvrstavao ih po nekom svom sistemu, kao da pokušava da zapamti gde šta stoji, zatim ponavljao neke instrukcije: da pokrenem ruku ili nogu, mrdam obrvama, pokazujem skaredne gestove prstima. Imao sam osećaj da sam lutan trbuhozborca i samo je nedostajalo da počne da govori umesto mene.

Vojnik je doneo piće i natočio dve čaše. Mitra kao da više nije postojala. Samo nas dvojica. Rask i Lavaget. Ponavljanje nečega što se već jednom dogodilo.

"Dragi Timbere", obratio se direktno meni kao da zna da mogu da ga čujem, "nas dvojica ćemo sad popiti po jedno piće. Mitra misli da samo ona to može, ali to naravno nije tačno. Uneo sam instrukcije i ti ćeš to uraditi. Ne moraš nazdraviti, to već znamo da znaš. Umesto toga, kad ispiješ piće, smrvićeš čašu u šaci. Posle toga imaš dilemu. Sećaš li se šta je to dilema? To je ono što pokreće mozak da dela. Ili ćeš početi da razgovaraš samnom, ili ću ti odseći jaja. Neće biti važno ako si samo deo ovog računarskog sistema. Neće ti trebati. Ni meni. Ni Mitri, njoj je dovoljna tvoja glava. Šta veliš da odigraš ulogu glave doktora Moroa?"

Mitra se probudi iz letargije i poče da ga drmusa i udara s leđa:

"To ne može tako! Vi ne smete da ga mučite!"

"Uklonite je!" obrecnu se Bazli. "Tek ćete videti šta ja smem."

Dok su dva vojnika odvlačili na drugu stranu Mitru, koja je vikala i plakala, Bazli podiže bokastu čašu sa konjakom uvis i svečano reče:

"Hajd' sad, živeli!"

Zatim odsvira svoju notu na tastaturi.

RUN

Ustajem jer Bazli traži druga u piću. Bože, da li se mora dogoditi još jednom? Na isti način. Kako je to bilo sa Tardeusom Lavagetom i Bentelom Raskom? Anihilacija u apsurdnom spajanju nespojivog. Šta je prethodilo? Bentelova žrtva i mučenje koje je podnosio odvlačeći Tardeusa u nesvesno. Zatim zlatni amalgam. Nisam tako zamišljao svoju žrtvu. Zaista nisam.

Skidam koncentraciju retinala, neće mi trebati toliko, i otvaram oči. Bazli to i čeka. Upija se u njih i traga za mojom uspostavljenom svešću. Hoće li je prepoznati u pogledu koji mu uzvraćam? Ne verujem. Njegovi se nisu pomakli niz Stazu i nikad neće. Fokusiram na čašu, treba je prihvatiti.

"Hajde, Rašanine, da nazdravimo." Bazli trijumfuje dok odlučujem o narednim događajima.

Neravnopravni smo, bez obzira što sam samo bespomoćni zombi, dirigovan pokretima njegovih ruku. Da pucne prstima morao bih da igram. Moj mozak je vezan njegovim žicama, moj krvotok izvan mene. Baš-Čelik sam što ga draže daleko manje vredni od njega. Neravnopravni smo jer mogu da ga zgromim, da ga povučem u prah iz koga smo potekli, a da toga uopšte ne bude svesan. Ne mogu jedino da se skinem sa ove konfiguracije, jer tada bih zaista bio mrtav.

No, ne mogu, nemam prava, Ogden mora da sazna šta se zbilo, šta se zbiva, šta će se zbiti... Deo sam Rašana iako više ne mogu biti Rašanin. Imao je pravo, različitiji sam od svega što misli na ovoj zemaljskoj kugli. Ja sam ukupna misao čovečanstva.

Bazli je zaustavljen u vremenu, čeka da istekne prva sekunda. Dotle imam vremena da izaberem.

Mogu da izlučim hitin u ćelije epitela i zaštitim šaku od skrhanog stakla. Proteinski čitači će znati to da potraže u genotipu. Zamišljam iznenađenje, konsternaciju i bes. Mogu da pojačam bioenergetsko polje do maksimuma i da ga spljeskam o suprotni zid. Mogu i da... Zašto da ne?...

Uzimam čašu.

Precizno kucam o njegovu.

"Živeli, Lavagete!" kažem.

Ispijam i lomim čašu u šaci. Na najmanje deliće da bude što više krvi. On ukočen zuri u mene, kao da je najmanje očekivao da se dogodi ono što mi je naredio.

"Šta čekaš? Zar ne želiš da piješ sa Rašaninom?"

Govorim bezglasno, jer već sam u njemu. Pritiskam njegovo svesno područje i guram ga sve dublje, sve niže u njega samog. Prisiljavam ga da odigra svoj deo uloge.

Bazli ispija i lomi svoju čašu u šaci.

Krvarimo snažno obojica. On se osmehuje kao da je shvatio. Ustaje i govori glasno:

"Dobro, ostalo ćemo sutra." Okreće se ka Mitri koju drže vojnici. "Pustite je da ga previje. Vi pođite samnom."

Zatim svi izlaze sa scene.

Nas dvojica u nesvesno. Na konačni obračun.

U nesvesnom smo svi ostrva u paklenom moru Ida.

Id je slobodni procesor koji svoje zadatke postavlja i svoje odgovore traži u svemu što mozak zapisuje. Proteinski čitač ga učitava tek nešto iznad predevolucione spore, on je njena barijera i štiti je od radoznalih. Kao što je predevoluciona spora čitavo čovečanstvo, čitav živi univerzum istovremeno, tako je i Id zajednička mora bilo kog čoveka. Rašanina, takođe. U njemu se možemo susresti i živeti svoj zajednički pakao. Obračunati se, načiniti jedan drugome životni pakao od pakla samog. Proširiti ga do svodova svesti i pokazati svima, za trenutak, kako tamo izgleda.

Teško je vratiti se iz pakla. Nemoguće iz Ida.

Ja mogu.

"Dobrodošao, Sesarde Bazli."

"Bolje te našao, Timbere Quenguise."

Naslućujemo jedan drugog, dok oko nas promiču slike svega doživljenog i nedoživljenog. Tu su sve vizuelne percepcije, misli, razmatranja mogućnosti, varijante. Promiču nesuvisle rekombinacije, odsanjani i nedosanjani snovi. Zle i dobre namere, osećanja, seksualna iskustva, polucije, odgledani filmovi i pročitane knjige. Sve knjige. Svaku knjigu je bar neko pročitao i sve su razbacane u biblioteci Ida.

Sve nam podjednako pripada i svi podjednako pripadamo Idu.

Iluzija je da je na Solarisu izostao kontakt. Lukavi Lem je upriličio susret dva giganta i oni su prijateljski porazgovarali. Solaris i Id. Korišćene ljudske konture su tek epitel na koži Ida.

"Sesarde", zovem ga imenom, jer nema uljudnosti u Idu. "Znaš li gde smo?"

"Znam. Svi završavamo ovde, jednom."

"Većina. Mi Rašani planiramo da ostanemo negde iznad..."

"Ti ne. Nemam nameru da se lišim tvoga društva."

"Znao sam da ćeš to reći pre nego što smo stigli. Timber Quenguise je tragač na stazama koje se račvaju."

"Samo još jedno pitanje?"

"Da?"

"Jesu li Tardeus i Bentel završili ovde?"

"Sećaš se tog događaja?"

"Zašto bi to bila samo istorija Raska?"

"Ne znam. Zaista ne znam. I Ogden Rask bi ti isto odgovorio. Možda si u pravu. Ne znam razlog zbog čega to ne bi bila i istorija Lavageta."

"I jeste."

"Ima jedna mala razlika. Vi ste bili pozvani da se pridružite i omanuli ste. Otada, mi idemo napred, a vi pokušavate da nas zaustavite. Moramo vas otkačiti da ne budete lenger spušten u vodu sa našeg broda dok plovimo ka definitivnoj Promeni."

"Uvek ćemo biti tu kad se osvrnete. Sudbina je odlučila da ako treba da prođemo – da prođemo zajedno."

"Pogrešno, Sesarde. Nema obračuna. Ti ostaješ, a ja odlazim. Pokušaj da prođeš i videćeš da ne možeš."

Okean Ida postaje kovitlac Melstroma i tsunami što može da zguli koru Zemlje. Sesard Bazli zaziva sve sile pakla da se sruče na mene, ali već sam daleko. Potiskujem membranu Ida i ona me prima. Ugiba se, istanjuje. Nanosekunde se čine kao vekovi, ali prolazim, prolazim, prolazim...

Voda je slana. Okean ili more. Razmenjuje materije sa mojom hlorofilisanom plazmom. Tučem unaokolo svojim bičem i krećem ka grupi sličnih bića. Slično mora da bude u skupini sa sličnim. Delimo funkcije, lakše je tako i već plutam nošen morskom strujom. Proziran sam i samo mrkoljubičasta jedra šaraju naokolo upravljajući pipcima kojima tragam za novim oblikom.

Iskačem na površinu vode kao riba, a odmah zatim puzim po žalu peska. Dočekuju me alge koje su predamnom pobegle na kopno. Hrana, uvek hrana. Nesavršen kao pomoć savršenima za dalji napredak.

Pomeranje po lancu genotipa postaje munjevito, ne stižem da pratim proteinski čitač u razvezivanju i svezivanju klupka. Gotovo istovremeno sam i delfin i mali neprepoznatljivi sisar. Uskačem u lanac primata, busam se u grudi i osvajam ženke.

Novi prodor kroz membranu i konačno dohvatam batinu. Hitam kroz istorije ka svom utočištu pod hipotalamusom.

Jesam li prvi čovek koji se vratio iz Ida?

Ako jesam, onda više nisam čovek.

Ako nisam čovek i ako sam prošao Promenu, onda sam potpuno sam. Više nego što je Ogden Rask mogao zamisli. Kome sad pripadam i koliko ću morati da čekam da mi se neko pridruži?

A želeo sam samo da poživim malo duže i dočekam trenutak potpunog odvajanja. Da mogu da govorim o ljudima kao svojim precima. To konačno mogu da priznam, na to je mislio Ogden kada mi je poželeo smirenost u trenutku odluke.

Smirenost, ha!

Ko je ikada bio smiren i odlučivao?

Desna ruka mi je uzdignuta visoko. Vezana za doručje kaišem, prebačenim preko reflektora iznad mog ležaja. Krv natapa kožu kaiša, pa preko podlaktice do pazuha. Pomalo zgrušana i skorena. Ne dotiče nova.

Mitra je zaustavila krvarenje iz brojnih posekotina. Obrađuje antiseptikom i sprema se za previjanje. Nema potrebe. Mogu sve da obavim sam. Ipak, moram da joj dozvolim ono što je započela. Njenim licem teku suze.

Niko nikada nije plakao zbog Timbera Quenguisa.

"Zašto su ti to učinili, mali moj?" jeca i počinje da ljubi moje lice.

Kao dete, kao sina, kao brata, kao oca, kao muža, kao ljubavnika...

Prokleta da je rašanska Promena kad ne oslobađa od čoveka. Mozak prestaje da me sluša, prestajem da slušam mozak. Krv traži svoje slobodne puteve, sluša naredbe starije od uma. Uzbuđeno je privijam slobodnom rukom na grudi i ona uzvraća, ne primećuje da je štićenik postao zaštitnik. Mahnito se oslobađa svoje odeće i već me prima u sebe, kao da joj nije prvi put, kao da meni, bivšem čoveku, bivšem Rašaninu nije prvi put.

Negde duboko u sebi osećam kako se komeša Id. Sigurno se grohotom smeje svojoj pseudoumnoj replici, koja je mislila da se oslobodila, odvojila. Možda će zapamtiti taj trenutak i reći neku reč o tome Solarisu. Sledećom prilikom. Samo toliko i možda. Koliko mora da traje put Stazom da bismo se odvojili od Ida?

Neka, onda, bude tako!

Prihvatam Mitru punom svešću i već se sve zove ljubav.

Primila me je u sebe, primam je u sebe.

Negde napolju odjekuje pucnjava.

Na obali O'rida komešanje. Nekoliko vojnika panično beže ispred siluete omanjeg čoveka koji oslobađa salve energije na sve strane.

Sesard Bazli je odnegde pokupio energan i krenuo da se obračunava sa svima na koje je nailazio. Vojnici pod njegovom komandom su u prvom trenutku ginuli bez reči. Najpre Kalt. Nije stigao ni da posumnja. Kako se usprotiviti starešini? Ostali su počeli da beže, van zgrade u kojoj je poludeli pukovnik sejao smrt.

Sustigao ih je na obali jezera. Pokušali su da plivaju, što dalje od smrti. Zatukao ih je kao lovokradica plovke na površini vode. Pre nego što su mogli da uzlete.

Zatim je seo u čamac i zaveslao ka sredini jezera. Pola sata kasnije naišao je na belu ploveću loptu. Poskakivala je po površini. Svukao se i skočio u vodu sa energanom u ruci.

"Znači tu se kriješ, Timbere. Duboko pod vodom viješ svoje jato i misliš da te soj Lavageta nije dostojan. Samo, na udici si mi i ne vredi da se praćakaš. Iz Ida se ne može pobeći; svuda je a svest je samo privid nesvesnog. Tek nesavršena verzija koja se ne može korigovati. Evo, dolazim po tebe. Ne možeš mi umaći..."

Zaronio je.

Duboko, duboko, duboko...

Zatim se na površini jezera uskovitlao gejzer. Sesard Bazli je aktivirao energan. I zauvek se skrasio u Idu.

Plivali smo Mitra i ja tog jutra.

Plivali smo Timber i ja tog jutra.

"Volim te." rekao sam joj.

"Volim te." rekla sam mu.

"Znaš, ne mogu sad otići tamo gde neće biti ljudi, tamo gde neće biti Rašani..."

"Znam, sad imaš mene, zauvek."

Zatim smo se osušili ugrejanim ubrusima i gledali zalazak Sunca iza albanskih gudura. Razgovarali o danima koji dolaze, planirali sutrašnji uranak i šetnju po negaženom snegu Alpa. Tamo gde se u svakoj otopljenoj i ponovo sleđenoj pahuljici ogleda plavetnilo neba.

"Znaš, Ogdene, bio si u pravu. Zadržaću se još neko vreme na Zemlji. Ovde može da bude tako lepo..." poslao sam mentalnu poruku, dovoljno jaku da će stići do njega, ma gde bio.

Ogden Rask ih je našao u maloj vili na obali O'rida. Ležali su na operacionom stolu, stopljeni u celinu, kao nedovršena vajarska skupina, koju bi neko mogao nazvati 'Početak ljubavi'.

"Mislim da bismo mogli da ih izvučemo." rekao je Horn Rask. "Treba mu samo poslati poruku da svoju večitu ljubav ne mora bukvalno da shvati."

"Bukva si ti, Horne." odbrusi Ogden svom sinu. "Šta bi radili onda? Bolje je ovako. Brže će im proči vreme dok čekaju na ostale. Mi moramo da se potrudimo..."

Kopter je već leteo preko O'tranta kada se Horn ponovo oglasio:

"Ali, kako, oče?"

Ogden se zamisli i kratko odgovori.

"Bilo kako. Bilo kako, samo ne sa mašinama. Ne sa mašinama..."

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]