Библиотека српске фантастике

Дарко Мацан

Тексас Кид, мој брат

Зовем се Brandt. Али не, нисам онај Brandt на којег сте одмах помислили. Нисам Томислав Brandt, нисам творац Тексас Кида, најчувенијег домаћег стрипа. Нисам аутор преко стотину свезака о том западњаку без страха и мане, нисам оснивач свијетски познатог студија Brandt, нисам добитник награде за животно дјело на салону у Lucci. Нисам Томислав Brandt, предмет трију монографија, не читају ме под клупама нити за катедрама, нисам маестро, доајен ни легенда.

Ја сам Домагој Brandt, његов син.

Неки су од вас можда чули и за мене, Можда сте читали Ricka Marshalla, Savannah, краљицу авантуре или Одредиште Сатурн. Можда сте чак упознати с неким мојим краћим стриповима, мање класично оријентисаним и чак цијењеним од колега и уредника. Можда познајете и моје прозне радове. Али, много је вјеројатније да ћете, ако вам нетко помене моје име, упитати: "Да ли је он нешто у роду оном Brandtu што ради Тексас Кида?"

И то је моје проклетство! Штогод да учиним, какве год награде и признања да добијем, увијек ћу за свакога бити само син Томислава Brandtа!

Најгоре од свега јесте то што њега не могу за то окривити.

Мислим да сам имао око десет година или тако нешто када сам му показао своје прве стрипове. Не знам што сам мислио, чему сам се надао. Можда сам вјеровао да ће му бити драго што ми се његов посао толико свидио да сам одлучио и сам покушати. Можда сам желио само мало више пажње, готово никад се није играо са мном, а и обраћао ми се ријетко. Као и мајци, уосталом.

Пружио сам му стрипове, а сви кукци овога свијета плесали су ми у желуцу. Намрштио се кад је видио да га прекидам у раду, а онда је узео оно што сам му пружао. Прелистао их је на брзину, а потом узео црвену бојицу и показао на столицу. "Сједи ту и гледај", рекао је. Ишарао је моје стрипове за трен ока указујући на грешке и на ствари које би требало поправити. Потом је узео двије дебеле књиге с полице и дао ми их је. "Ако се баш желиш бавити тим послом", рекао је, "морат ћеш савладати анатомије и перспективу!"

Однио сам књиге у своју собу. Имао сам десет година и проблеме с гласом р, нисам могао ни изговорити ријеч перспектива, али сам сјео за стол и почео учити постављење хоризонта. Мислим да сам плакао.

Тако се и наставило. Поступао је са мном као са сваким почетником који му је у студио долазио по савјете. Никад није показао да зна да сам му син. И никад ме није похвалио, увијек је само указивао на грешке и шарао бојицом црвеном попут крви из моје избичеване душе.

А тако сам желио да једном каже: "Ово је добро, ово је заиста добро". И никад то нисам дочекао. Када више није имао што приговарати, а није имао јер сам се трудио као коњ да нигдје не погријешим, да све буде савршено, када није имао што приговорити рекао је: "Боље. Иди и ради, само рад доноси напредак."

Боље! Имао сам шеснаест, он педесет и шест. И онај тко би непристрасно погледао моје тадашње радове видио би да су бољи од било чега што је он икада направио. Он је имао срећу што је каријеру започео у пионирско доба стрипа, када је била важна само воља за рад и поштивање рокова. Ако вам данас дође клинац од двадесет и једну, колико је он имао кад је почињао, и донесе вам такве радове, отписат ћете га. Данас он не би имао шансу. За педесет година он није научио како да женске очи постави у исту равнину, а критичари то убрајају у шарм његова стила! И он мени каже: "Боље!" И он мени прича о напретку!

А ја сам га волио и копао као црнац да бих чуо похвалу, да бих видио осмијех. Требао ми је мој стари, а он није био ту. И замрзио сам га, као што сам вјеровао да он мрзи мене. И дуго ми је требало док нисам схватио зашто је био тако хладан, све хладнији што сам ја више запињао да га одобровољим, што сам се више укопавао у стрип. Није то било зато што је мрзио мене. Мислим, мрзио ме је, али коријени су били другдје.

У његовој дубокој мржњи на себе самог.

Одрастао је неком селу јужно од Карловца. Имао је три старија брата и научио је како се треба тући. У трећој години готово је каменом убио пет година старијег дечака који је гњавио пса луталицу.

Кад је имао шест година пошао је с оцем да посјеку бор за божић. Изгубио се. Село га је тражило читаву ноћ, мушкарци су дозивали, жене су плакале, бакље су пламтиле, вучје очи свјетлуцале из мрака. Почела је мећава. Пронашли су га када је свануло. Спавао је испод букве. Поред њега л ежао је мртав вук, шије пребијене коцем. Мали Томислав му је зубима и ноктима здерао крзно како би се увио у њега.

Имао је осам година када је затекао Петра званог Животиња и двојицу његових другова, све двадесетогодишњаци, како ноћу трују свиње Марку Манојловићу који им се нешто замјерио. Ухватили су га и избубетали, запријетивши му нека се не усуди ни зинути о томе што је видио. Није ни свануло, а он је, онако плав и разбијена носа већ све причао жандармима. Петар и она двојица су побјегли у шуму и вребали на Томислава. Дочекали га једне вечери и убили бога у њему. Три је мјесеца лежао у болници у Загребу, отац му је краву продао да плати лијечење, мајка га је други пут оплакала. Три мјесеца је лежао, није се јадао, није пријетио, није А рекао.

Мара Јагићева била је витка и крхка, слабоумна дјевојка која никоме не би наудила. По читаве дане шетала је селом и пјевала пјесмице, брала цвијеће и поклањала га пролазницима. Три војника на допусту, а међу њима и Петар Животиња, нападну је једног поднева, на сат хода изван села, и почну јој тргати одјећу. Томислав је био у близини, отац га је послао да нацијепа дрва, требало је ракију пећи. Чуо је крике и појурио. Истражитељ је после установио да нити једном није употребљавао оштрицу сјекире па чак ни ушицу. Витлајући само дршком, убио је једног на лицу мјеста погодивши га у сљепоочницу, другом је изломио руке, ноге и пола ребара. Трећег је, Петра Животињу, везао за кревет да, с оштећеном краљежницом, тамо прележи остатак живота без ријечи и покрета, широким очима у којима се страх заувјек настанио гледајући некамо пред себе. Имао је тринаест година.

Имао је петнаест година када је отишао у рат. Никада није много причао о ономе што је тамо доживио или ономе што је тамо радио. Само би, када би се о рату повео разговор, утонуо у неке своје мисли и израз лица би му казивао да жали за тим временом, као да је једино тада био доиста слободан и доиста жив.

И онда је рат завршио. Вратио се у село да би пронашао спаљен родитељски дом, браћу мртву, а сестру удовицу с троје мале дјеце. Покупио их је у Загреб, радио свашта да преживи и налетио на познаника из ратних дана који је памтио Томиславове илустрације по билтенима и предложио му да ради стрип. Плаћало се боље од цијепања дрва и Томислав је сјео за стол да више не устане. Смирио се, рекло би се.

Смирио се само да се више никада не смири. Он, који је тако потпуно проживљавао живот, сиједећи без уступака зацртани смијер, сада је сједио окован, и једине авантуре, које је још могао доживљавати, биле су оне које је стварао на папиру. И тако је настао Тексас Кид, лик због чијих је пустоловина мој отац оставио своје, лик у којег је пренио своје право ја, наставивши живјети као нетко други.

Никад то није прежалио.

Имао сам три године када ми је, док сам се играо у пијеску, старији дјечак отео аутиће. Плачући сам отишао оцу, а он ме је послао натраг да сам изборим своје аутиће. Старији дјечак ме ударио, бољело је и ништа нисам видио од суза. Потрчао сам назад оцу, али њега више није било на клупи. Ридао сам да се земља тресла и небо сажалило. Све су се тете и стричеки окупили око мене, тјешили ме, давали бомбоне и питали што ми је. Ја ни за што нисам знао и урлао сам: "Тата, татааа!" Пола вјечности касније дотрчала је мама, сва изван себе и неочешљана, и узела ме у наручје. Смирила је моје јецаје и ја сам исцрпљен заспао. Касно ноћу чуо сам мајку како сикће на њега. "Како си могао?", викала би да се није суздржавала бојећи се да ме не пробуди, "То је твој син! Како си могао?" Не сјећам се да сам чуо да је он одговорио. Не вјерујем да је ишта одговорио.

Имао сам седам година, школа је била удаљена три блока, морао сам пријећи две цесте и аутопут и било ме је страх. Тих првих мјесец дама мајка ме је увијек пратила и долазила по мене. Он се мрштио сваког јутра када бисмо ми излазили. Тог дана је мајка имала неког другог посла, мислим да је тети Бранки било слабо због жучи, и некако је наговорила њега да дође по мене. Каснио је и ја сам се са дечкима задржао испред школе. Био је ту и тај дечко, Зоран, који је муцао. Не знам како је почело, али у тренутку када је отац стигао пред школу ми смо сви стајали у кругу око Зорана и задиркивали га вичући "Реци мимоза!" или "Реци баобаб!" док је он плакао и говорио "Ба-а-ба-ао...". Не поносим се тиме, али дјеца су окрутна и да мета није био Зоран могао сам бити ја. Нисам знао рећи р ни кад ми је било десет, сјећате ли се? И зато сам радије викао "Реци мумија!" него да мени вичу "Реци револвер!" Мој отац је, дакле, стигао и све видио. Када сам ја њега угледао, мислио сам да је болестан, тако је љубичаст био у лицу. А он ме, на запрепашћење свих мојих другова, на лицу мјеста тако измлатио да је мајка сутра потписала испричницу у којој је стајало да сам добио грипу. Али дјечаци су причали и читава је школа шапутала и нитко ми се више није усудио доћи у посјету и нитко га није преда мном помињао. Сви су се претварали као да не постоји, једнако као што се и он претварао да не постојим ја. И затварао сам се све чешће у своју собу, као он у свој студио, и висио над папиром, откривајући тако помало да су ријечи и цртежи начин да се из себе избаце сви они осјећаји и страхови за које у близини није било људског бића којему би их могао повјерити.

Имао сам девет година када сам с групом дјечака крао аутомобилске знакове и закопавао их у тајно склониште. И ухватили су нас када смо скидали звијезду са једног мерцедеса па су родитељи морали доћи по нас у станицу. Имао сам једанаест година када сам намјерно, иако никад нисам могао повући више од два дима без да ми не буде зло, цигаретом запалио постељину и узбудио читаву четврт. Имао сам тринаест година када сам узрујао мајку изјавом да напуштам католичанство и прелазим на будизам. Имао сам четрнаест година када сам малтретирао уши зихерицама, косу љубичастим праменовима, мокраћни мјехур пивом, а тијело знојном кожном јакном и ланцима. Имао сам шеснаест година када сам схватио да, штогод ја направио, он неће приметити да постојим.

Јер, ја сам њега разочарао још давно. Када сам исмијавао слабијег од себе, а бојао се јачих. Када сам тражио заштиту умјесто да штитим. Био сам слабић, кукавица и превише цивилизиран. Он је желио Тексас Кида за сина. Ја то нисам могао бити. Ја нисам био његов син.

Осјећао сам се све горе, цртао сам све боље.

Прије три мјесеца био је мој тридесет и први рођендан. У глупој нади читав дан сам се врзмао по родитељској кући и тек навечер изашао с Лидијом. У десет сати сам умјесто мајке односио оцу каву у студио. У два сам му јавио да је објед спреман и читав дан сам га обавјештавао о позивима које је добивао. Мотао сам му се пред очима кад год је то било могуће, псето које шени. Није се сјетио.

Сутра је рођендан Тексас Кида. Пола стољећа Кида Национале! Велика свечаност у студију Brandt, телевизијски пријенос, објава склапања уговора за цјеловечерњи филм, можда и ТВ серију, чује се да су Амери заинтересирани за копродукцију. Отац већ мјесец дана спава у студију, од узбуђења једва да и долази кући.

Сједим крај телефона и одговарам на позиве. Не што ме је замолио, не што очекујем да ми захвали, али некако се нисам могао отети свеопћем узбуђењу. Свако мало нетко зазвони и на вратима. Ево, управо један.

Полазим до врата, одлажући хладно чоколадно млијеко које пијем да ублажим врелину дана. Отварам их. Човјек на вратима пита:

"Станује ли овдје Томислав Brandt?"

Гледам витку фигуру на вратима и не долазим к себи. Преплануо мушкарац у раним тридесетим смијеши ми се низом бисерних зуба који у куту стишћу неупаљен цигарило. Црвена вратна марама, црна кошуља од чврста материјала, која оставља дојам као да је свилена, прашњаве хлаче и чизме с блиставим мамузама. О појасу висе два сребрна револвера који свјетлуцају хладно као и његове очи.

Пред вратима стоји Тексас Кид.

Прослава је протекла без грешке. Око стотину тисућа посјетилаца прошло је студијом Brandt и придруженим просторима у та три дана. Домаћи и странци, загрижени љубитељи, наклони читаоци, знатижељници и критичари, сви су дошли одати пошту јунаку с којим су јахале генерације. Градоначелник, бивши глумац, одржао је уводни говор нити једном не заборавивши текст. Комплети поновљених издања старих епизода, овога пута у луксузној опреми, планули су први дан без обзира на цијену. Сваки производ с Кидовим ликом, којег су разне твртке износиле на тезге, распродаван је брзином изношења. Препродавачи оригиналних свешчица с краја четрдесетих дигли су цијене два ката више од неба и нитко се није жалио. Редарство је интервенирало педесетак пута. Неколико џепара, два-три пијанца која су се на отворењу домогли бесплатног алкохола и једна тучњава међу препродавачима. Остало су били клинци који су, жељни појединих епизода, а без новца да си их приуште, покушали обогатити своју библиотеку вјештим прстима и брзим ногама. Телевизија је дневно покривала догађај, отворење је имало извештај на Дневнику, док су локални програми преносили читаву церемонију, а и касније су често укључивали извјештаче с терена.

Мој отац је дао стотине интервјуа, одговорио на тисуће питања и нацртао милијун Кидових портрета на блоковима, свешчицама, албумима, салветама, програмима, мајицама и дојкама. Задње вечери ватромет је, распрскавајући се, нацртао на небу Тексас Кидов лик. Од свих сретних људи на великој опроштајној забави отац је био најсретнији. Годинама га нисам видио тако сретна и озарена. Годинама га нисам видио да се смије. А опет, није он био главна звијезда представе.

Био је то Тексас Кид.

Момак је био неуморан. И свеприсутан. Пуна три дана крстарио је изложбама, дискусијама и догађајима. Разговарао са сваким, осмјехивао се свакоме оним шкртим западњачким смијешком који истовремено обећава пријатељу оданост до гроба, а противнику гроб сам. Руковао се с мушкарцима, даме поздрављао дотичући прстима обод шешира, дјевојке љубио у образ заклањајући сцену истим тим шеширом, а дјецу носио на рукама и демонстрирао им вјештину руковања посребреним колтовима које му је особно изрезбарио, још давно, тамо у броју седамдесет, пушкар из Тусцона захвалан за спашену кћер.

А да је руковао колтовима сјајно, о томе нема спора. Нисам висио уз њега попут гомиле клинаца тијелом и понеког брадатог клинца душом, али нисам могао превидјети неке од Кидових демонстрација. Погодио је лименку на стотину корачаја, замијенио је новчићем па пробио и њега. Тусконски пушкар сјајно је обавио посао, колтови су с те раздаљине тукли без заношења. Тексас је потом, заљепио поштанску марку преко рупа на новчићу и бацио га у зрак. Новчић је пао с пробушеном марком, а да се на старој рупи готово и нису назирали трагови пролаза новог танета. Три новчића бачена у зрак погођена су прије но што су дотакла тло. Шест боца coca-cole на педесет корака. Први хитац преко рамена, други испод пазуха, трећи између ногу, четврти с бока, пети затворених очију, шести је промашио. На изглед промашио, одбио се од камена и претворио и шесту боцу у крхотине. Клинци су заурлали, слиједили би Кида кроз ватру и воду, чак и на допунску из математике. Затакнуо је шибицу у пањ и с тридесет корачаја је упалио хицем. Представа је привукла и жацу који је хтио проверити Кидову дозволу за ношење оружја и дозволу за расипање муниције на јавном мјесту. Отац је дочуо за неприлику, а он и градоначелник су овако. Жаца је био пресретан што може учинити градоначелнику услугу, а и потписан албум није баш примио преко воље. Отац је потапшао Кида по рамену и представа се могла наставити. Повукао се три корака и посматрао га како мецима забија чавле и претвара марамицу у чипку. Очи су му се сјајиле као... Мислим да би он то у својим стриповима описао отприлике: као дјетету које отвара божићни поклон. Зашто и не, уосталом, он је свој поклон најзад дочекао.

И то се на њему видјело. Био је он задовољан када је прве вечери примао награду града, свиђало му се бити окружен обожаваоцима и прозирно је глумио да преко воље потписује албуме, али никада није био таква слика савршене среће као када је био у близини Тексас Кида.

А ја сам се питао где ли је успио пронаћи тог момка, Тексас Кида од којег савршенији не би могао постојати? И питао сам се, још више сам се питао, што ће бити са старим кад момку истекне уговор и буде морао отићи? Како ће то преживјети, хоће ли се сломити, бити још гори него иначе, хтјети задржати момка? Назвао сам неке пријатеље да се распитам, не вјерујем да постоји много циркуса у којима наступа момак таквог изгледа и такве вјештине с револверима.

И јахачке вјештине, скоро сам заборавио. Дио тезги размакнут је посебно ради јахачких егзибиција Тексас Кида. Скочи на коња па с коња па око коња па погоди мету јашући па прескочи с коња на коња па јашући утакни главу у шешир који лежи на поду па завежи очи и све то понови. А и коњ је био прави. Пљунути Тексасов Lucku. Црн као квалитетан туш, бијеле гриве и с бијелим биљегом облика четверолисне дјетелине на сапима. Тко год да је момак био, мислио је на сваки детаљ. Професионалац до сржи.

А публика му је узвраћала истом мјером. Клинци су, дакако, били највјернији, али ни већи нису заостајали. Требало је да видите цуре како се јате тамо где би их могао опазити. Филмски продуцент који је с оцем склопио уговор о екранизацији Тексас Кида двојио је да ли да понуди насловну улогу Kevinu Costneru, Dolfu Lundgrenu или дебитанту Bruceu Springsteenu. Тада је видио Кидов наступ и, као и сви, схватио је да он једини прави Кид. Потрчао је до момка којему није знао ни право име и понудио му славу достојну Schwarceneggera. Тексас се осмијехнуо и рекао да ће се још чути. Профи, кажем вам.

Било је то трећег дана, ватромет је управо био у својој најсјајнијој фази кад сам добио информације које сам тражио. Или, боље, нисам их добио.

Мој пријатељ новинар прочачкао је тамо гдје сам га упутио и ништа није нашао. Па је ствар и њега заинтригирала. У идућа два дана копао је навелико, упрегнувши и глобалну инфо-мрежу и криминалистичка досијеа. Велика нула. Покушао се домоћи Кидових отисака и вребао је чаше. Никад није видио Кида да пије. Распитао се, нитко се није сјећао да је Кид јео или се испричао због нужде. Нитко га није видио да спава. Момак је говорио језик свакога тко би му се обратио .

Нешто ту није било како ваља. Извјештај у мојој руци говорио ми је да момак није унајмљен, да се појавио ниоткуда и да се понаша сасвим као нормално људско биће.

Готово као да... Али не, немогућа!

Он не може заиста бити Тексас Кид, зар не да не може?

Мислим да је било око једанаест, а можда се и ближила поноћ. Управо сам се вратио из кина у које сам пошао са Лидијом, надајући се да ће ми мало холивудске бикарбоне смирити мучнину којом су ме испунили претходни тједни. Давало се нешто акционо, "Bulletproof", тако некако, промоција нове табаторске звијезде. И, како једна несрећа никад не долази сама, филм је био тотално срање. Изашао сам из кина за пола ноте мрачнији од ноћи која нас је чекала вани, Мјесеца прекривена облацима. Гунђао сам против филма на сав глас кад се Лидија окомила на мене рекавши да немам право никоме приговарати и да је све моја грешка јер да ја увијек бирам такве глупе филмове умијесто да је водим на нешто културно. Онда сам ја плануо и питао је како јој је сад одједном пало напамет приговарати, а никад се раније није бунила и зар мисли да је требало да идемо гледати неко француско интелектуално смеће, пуно лијепих слика, а шупље до сржи. Па је она просиктала да сам ја превише плитак да схватим и један ниво дубљи од чисте фабуле, да сам заглупљен стриповима и да такве ствари, као што су поезија и филозофија, никад нећу схватити. Ја сам јој истресао да је уживање у филмовима које нитко не може разумјети чисти снобизам и да је избор глумица једина ствар која ваља у француским филмовима. Па је она одбрусила да су у филмовима које ја бирам фрајери такве шоње да ништа бољи не могу бити ни они који их одлазе гледати те да мали прст Тексас Кида вриједи десет пута више од комплетне вечерашње мушке публике, нарочито од мене. Па је било очито да тражи свађу. Добила ју је, што се завршило тако да се одвезла својим колима, оставивши ме да отпјешачим до куће, а киша се спустила колико да ми расположење зацементира на надморској висини мртвог мора.

Ког јој је ђавола требало да потеже Тексас Кида? Зна да никад нисам нарочито волио тог кравара, испричао сам јој како је отац у њега пренио своје снове и како је мене отписао, како сам због тога патио. Женско је, осим тога, и ваљда зна да је фрајера најлакше разбјеснети гурајући му другог фрајера под нос! И намјерно то учини! Ваљда је заиста жељела свађу, ваљда сам неподношљивији него обично откад се то копиле доселило к нама.

А ја сам се бојао како ће отац преживјети његов одлазак! Ха! Требао сам се питати како ћу је преживјети његов останак.

Врло је брзо, наиме, постало јасно да Киду одлазак ни најмање не пада на памет. А отац је то одомаћење прихватио као само по себи разумљиво. Изгледало је као да је вјечити и неуморни луталица напокон пронашао удобно мјесташце на којем се може скрасити. Право мјесто за одмор ратника. Моје мјесто.

Дубоко углибљен у самосажаљење и властите проблеме дошао сам кући и требало ми је добрих десет минута да схватим да се нису сви повукли на спавање те да нетко плаче у кухињи. Трљајући косу ручником пошао сам према кухињи и пронашао мајку како сједи у мраку. Упаљено ју је свјетло затекло, не вјерујем да је чула када сам дошао, и пожурила је сакрити сузе прегачом. Сјео сам до ње и, који тренутак касније, с новом бујицом суза провалила је и прича о тој вечери.

Мајка је имала шест година када се први број Тексас Кида појавио на киосцима. Никад није завољела тај стрип, коначно, била је дјевојчица, а каубоји су били дјечачка посла. Расла је тихо и мирно, студирала психологију без икакве слике о будућности која би сезала даље од удаје у бијелом и сретног живота након тога. На дан када су Beatlesi одржали свој послиједњи концерт у Hollywood Bowlu била је с родитељима у казалишту и ту срела високог и наочитог мушкарца, петнаест година старијег од себе. Импонирале су јој његова снага и самоувјереност, свиђало јој се што му се непознати људи диве и моле га за аутограм и ласкало јој је што ју је приметио. Енглеска је освојила свјетско ногометно првенство, а она је на четвртој години прекинула студиј без жаљења и удала са за Томислава Brandtа.

Родила му је сина и никад није схватила зашто га није заволио. Помирила се с тиме, као и са чињеницом да јој муж не жели другу дјецу, те трпила синовљеве испаде и мужевљеву чудљивост инспиративном самозатајношћу. Но, муж је временом пронашао друге канале за одлијевање своје зловоље, а и син јој се смирио када му је пубертет извјетрио из жљезда. Никад је нису превише мазили и хвалили, али је нитко није ни рањавао. Слушала је јадиковке сусједа не верујући ни тренутка да би се такво што њој могло догодити. Никад се није упитала да ли ју је муж преварио и никад је није занимало према коме је створен лик мексиканске љепотице, гавранокосе Сандре, жене која је сломила срце Тексас Киду. Водила је свој мали уравнотежени живот и сматрала се сретном женом.

А сада је ридала на мом рамену испирући здравим сузама све боли које у протеклим годинама није ни примјећивала. И за све је било криво оно ђубре с револверима о боковима.

Мајка је сјајна кухарица и у више од тридесет година брака није од оца чула приговора својим јелима. Али те је вечери Тексас Кид био мрк од почетка обеда и с очитим незадовољством жвакао мајчине мјесне смотуљке. Усред залогаја нагло прокуне и пљуне напола сажвакано јело на свјеже постављени стољњак стварајући велику и ружну мрљу. И мајка и отац се тргоше.

Кида ништа није могло зауставити. Преврнуо је тањур са свиме што је било на њему и сасуо на мајку и њезино кухање рафал ријечи каквих она у животу није чула, будући да не гледа домаће филмове. Изгубљена под том лавином, угризла је усницу да не заплаче и пружила руку према оцу тражећи подршку и ослонац у олуји.

Али отац је љутито одмакнуо своју руку.

"Чула си дијете, жено! Марш у кухињу и спреми нам нешто јестиво!"

"Бифтек, напола крвав!" викао је Кид за њом. "И без тих твојих керефека, желим осјетити месо."

Месо под зубима, месо под шакама. Расплакала се на вратима, јецала да не заслужује такав поступак. Отац је притрчао и ошамарио је, псујући. Истог тренутка престала је ридати. Не вјерујући гледала је у бијесно лице свога мужа и, држећи се за образ, повукла се у кухињу. Када се прихватила приправљања хране, сузе су поново потекле. Кид је уживао у вечери. Прељев од патње и суза очито му је ишао у тек.

Смијестио сам мајку у кревет и упутио се до собе у другом крилу. Чизме са сребрним мамузама остављене испред врата говориле су да је Кид у соби. Бијесно сам упао у собу и упалио свијетло. Тексас је лежао на кревету, широко се осмјехивао и изрезбареном цијеви свог морнаричког колта нишанио мој желудац.

"Очекивао сам те", рече. "Мамин дечко је дошао осветити мамицу, а?"

"Нисам наоружан, гаде!" рекох, клишеи из вестерна сами су ми навирали на језик. "Баци револвер и бори се као мушкарац!"

"Ц-ц-ц!" рече он, одлажући револвер на јастук и подругљиво ме гледајући. "Што ти знаш о мушкарцима?"

Довукао сам се у своју собу пипајући пут, јер су ми оба ока била затворена. Сва су ме ребра бољела, нос ми је крварио, а усница била расјечена. Зуби су се држали на милости божјој, шаке су ми бридјеле као да сам тукао по зиду, а у ушима ми је одзвањао Кидов церек. Свалио сам се на кревет, пребијен и поражен. И свијестан да нисам одступио.

Већ дуго се нисам тако добро осјећао.

Ваљда се само у америчке станове кредитном картицом проваљује кад се сјетиш. Једини резултат гурања моје картице у Горанову браву, улазну браву куће мог пријатеља Горана, тренутачно на одмору негдје у Швицарској, била је сломљена картица. Обијање комадићем жице није ми ишло од руке ништа боље од покушаја отварање прозора извана и других трикова које Rick Marshall тако вјешто примењује. Коначно сам одустао, извадио кључ којег ми је Горан повјерио прије одласка на одмор и отворио врата. Можда је и боље не трудити се око исценирања провале. Ако ми оно што намјеравам успије потајице извјести, вратит ћу пушку на мјесто и нитко никад неће сазнати. Бар ћу држати фиге да буде тако.

Горан је ловац и провео сам сате слушајући његове приче о оружју, лову и узбуђењу које лов доноси. Неке од његових прича сам искористио у стриповима, узимајући Горанове ријечи здраво за готово будући да сам о лову нисам ништа знао. Али сад, када и мене чека лов, страх и неизвјесност ми заплићу цријева, помијешани са спознајом да нема одустајања и жељом да видим своју жртву како издише подно мојих стопала. Сад знам што је лов.

Знао сам коју пушку тражим. Велику, с дурбином, готово бестрзајну. Ону за велику дивљач. Ону која убија једним, добро одмјереним хицем. Пронашао сам је, а потом и њене набоје. Ловачким ножем урезао сам криж у оловна зрна тако да се распрсну кад погоде циљ, да направе велику рупу, да погодак буде сигуран. Не треба бити стријелац као Кид да би се овим погодило.

А сви знају какав је Кид стријелац. И сви знају какав је Кид херој. Поготово након послиједње недјеље коловоза.

На небу разгледничког плаветнила сја сунце, али није спарно. Јучер је падала киша и освијежила зрак. Народ излази из горњоградских цркава невезано разговарајући. Обитељи се поздрављају климањем глава, љубазним осмијесима, дивљењем нараслој дјечици и распитивањем за одсутне. Блаженство и спокој ове сцене готово као да не припадају овом стољећу.

Изненада, пожар! Пламенови лижу с највишег ката двокатнице. Људи се устрче. Ватра захваћа и први кат. Из куће тетурају људи носећи све што су могли дохватити. Једну жену вуку, напола загушену димом. С првог ката скаче пас притјеран ватром и ломи ногу на плочнику, жалобност његова завијања пробија се и кроз помаму гласова која је замијенила недељни мир. Жени дају умијетно дисање и тек што отвара очи с њених се усана отимље крик: "Моја дјеца! Гдје су моја дјеца?"

Све се главе окрећу према горе и на прозору другог ката уочавају беспомоћну дјечју ручицу. Пламенови су одсијекли приступ и сажагли наду. Тројица снажних мужева покушавају задржати жену да не улети у ватру. Нитко се не миче, нитко не може одвојити поглед од трагедије.

Тада на сцену ступа Тексас Кид. Искорачи из масе и загледа се у ватру. Без ријечи скине шешир и, једнако одлучно загледан испред себе, добаци га оцу. Пред скамењеном свијетином без тренутка оклијевања улијеће у ватру. Свима стаје дах. Из куће допире пуцкетање дрва и урушавање стропних преграда. Пламени језици палацају кроз сваки отвор умируће зграде, а јара музе зној из сваког проматрача. На измаку задржаног даха, давно послије погреба наде, појављује се на прозору. У свакој руци држи по једно уплакано дијете. Погледа наниже, удахне и скочи. Након лета кроз осам метара дубине савршено се дочекује у чучањ, хитро устаје и пружа дјецу мајци која лије сузе радоснице. Узима шешир од оца и поправља чуперак који му се одвојио од савршено очешљане фризуре. Тај чуперак и мало нагарављен, ето – већ обрисан образ, једини су трагови које је управо проживљена пустоловина оставила на његовој херојској фигури. Чак му се ни цигарило у куту усана није запалио. Намјешта шешир на главу и, праћен пљеском одушевљеног народа, напушта поприште збивања. У позадини ватра хвата сусједну кућу, стижу ватрогасци.

Рез! Савршено! Нема понављања, копирај ову сцену!

И ја сам био тамо негдје и читаво се вријеме нисам могао отети утиску да призор који проматрам није природан. Такво што гледамо код Дизнија или Спилберга, али у стварном животу тога нема. Јунаци не излазе неопрљени из пламена и не устају тако лако након скока с другог ката. Тексас Кидов чин био је неприродан једнако као што је несумњиво био херојски.

А бар херојских дијела Киду није недостајало. Кад год би избила нека невоља, он је био ту и свладавао је брзином и лакоћом вашег прања зуба. И увијек је било публике у близини. Као да је сам режирао такве згоде, као да их је привлачио. Стицао сам дојам да би се, кад би му то устребало, узете бакице бацале кроз прозор да би их он ухватио у наручје и спасио им живот уз овације свих присутних.

Али једно је било сигурно, момак је знао како у јавности створити слику о себи. Сви су га поздрављали, сви га вољели, штедила га је чак и жута штампа јер против народног јунака није било паметно устајати. Нема већег слијепца од онога тко не жели видјети па тако ни догађај с пијаним младићем није бацио мрљу на свијетли лик Тексас Кида.

Необријани момак који је баздио по алкохолу испријечио се испред Кида, док је овај шетао улицом између два јуначка дјела. Дрхтавом руком извукао је пиштољ и нишанио у Кида, вичући:

"Ђубре једно! Није ти доста што можеш имати коју хоћеш, морао си моју жену!"

Кид је повукао револвер, али момак је опалио дјелић секунде прије и метак је погодио Кида у руку. Што, наравно, није засметало да Кидов метак непогрешиво избије противнику оружје из руке. На разоружаног несретника одмах се свали гомила добрих грађана жудећи осветити скрнављење свог идола. Говорећи им да младић није крив што су му несрећа и алкохол помутили расуђивање, Кид их заустави и умири, али не прије но што су момку удијелили довољно удараца да изложи погледима сву своју храну у послиједња два дана које, кад се изузме алкохол, и није било нешто много.

Док су се мушкарци бавили момком, жене су се окупиле око Кида да му погледају рану. Он им се насмијеши и одмахне руком.

"Обична огреботина", рече.

И, доиста, рана је већ била престала крварити. До тренутка када се вратио кући, да би ритуално кињио мајку за припремања вечере, траг метка се више није могао опазити, једнако као ни рупа на кошуљи.

А од свих слијепаца најгори је мој отац. И глух поред тога. У последња два мјесеца стотину пута покушао сам му рећи што Кид ради мајци, мени и, коначно, што ради њему, како га мота око малог прста. Али узалуд. Не кажем да је икад много пазио на оно што говорим, али сада је уши потпуно залио бетоном.

Кид то зна, он то врло добро зна. У стању је, као и свака животиња, точно нањушити што је за њега добро. Попут припитомљена вука вјешто мјеша оданост с дозом неукротиве дивљине. И зато се оцу умиљава, мази му се око ногу, шени и доноси му новине, признајући једино њега као господара, а режећи на све остале и уједајући их кад господар сврне поглед.

Он је сан мојега оца.

И моја најгора мора.

Сједио сам у својој радној соби и исцртавао оквире сличица за нову таблу "Savannah", кад је Тексас ушетао и навалио своја уска и мишићава, у хлаче утегнута бедра на руб мога стола, згужвавши притом сценариј.

"Опет црташ та срања", рекао је. "Кад ћеш већ једном схватит што је прави стрип?"

Нисам одговорио.

"Погледај што радиш!" два племена Индијанаца нису успијела зауставити Тексас Кида када је болесној дјевојчици требало однијети лијек, како сам и могао очекивати да ће га моја шутња спријечити да изведе свој наум до краја? "Твој детектив се већ три епизоде гризе око тога да ли је лоше што је убио оног манијака! Твоја краљица авантуре је комплетно шизоидна, а ови свемирци су пуни комплекса! О овом слабићу с наочалима нећу ни говорити! Већ му је и име немогуће, Казимир! Тко може читати таква срања? Тко се може уживјети у њих?"

"То су модерни стрипови!" ето, нисам могао задржати језик за зубима, протиснуо је ријечи кроз њих. "Карактери нису плошни и једнодимензионални, имају дубину."

"Модерни, ха!" боље да сам шутио, Кид је сад имао материјала да се спрда до прекосутра. "Моде су пролазне, драги мој дјечаче! Само су хероји вјечни. Те твоје стрипове могу читати јајоглавци у својим кабинетима, људи који су толико изван свијета да то твоје могу прогутати као стварне ликове. Али они се не рачунају. Рачуна се маса. Тко купује милијун свезака мојих авантура? Људи којима је доста свакодневног живота, људи којима је потребан нетко да за њих учини оно што желе, они ће му заузврат дати све што затражи – новац и слава уопће нису у питању! А фрустрирани људи попут тебе и даље ће се одупирати чињеницама и цртат ће фрустриране стрипове за фрустриране читаоце!"

"Моји стрипови нису фрустрирани!" својим инстинктом за проналажење противникових слабих мјеста, Тексас је убо равно у живу рану мојих сумњи и сада је вртио нож у њој.

"А погледај чисту јасноћу мојих пустоловина." Није ме чуо или се правио да не чује. "Вестерн је најчистији мушки сан, мјесто гдје све овиси само о теби. Бескрајан простор у којем можеш убити свакога тко ти није по вољи, повалити сваку која ти јест по вољи и одјахати даље слободан, без брига и обавеза. То је сан, а снови су увијек били добра роба за онога који је знао да их прода."

Завалио сам се у столицу, мрко гледао пред себе и дубоко дисао покушавајући се смирити. Нисам смио дозволити Киду да ме опет ухвати на кривој нози. Узалуд, прекаљени борац попут њега проналази пут кроз сваки гард.

"А ти то никад ниси знао", каже он. "ти продајеш страхове, кошмаре и размишљања. О, да, верујем ја да то радиш искрено, можда тек помало у инат свом старом и својој традицији коју он представља."

Крене према вратима. Зар одлази, а ја на ногама? Застаје и добаци преко рамена:

"Увијек сам се питао да ли би ти објавили прве стрипове да ниси био син Томислава Brandtа.?"

Нокаут. Он напушта ринг с високо подигнутим рукама, а ја лежим на поду и крварим из сваке поре.

Био сам Кидова омиљена жртва. Лако рањива и беспомоћна. Кидисао је на мене кад год је стизао, заривање чељусти у мој огољели врат била је његова омиљена разбибрига.

И зато ме није нарочито зачудило, иако ме погодио, када сам чуо да је отац измијенио опоруку у његову корист, оставивши ми тек нужни дио, а мајку надаривши једва нешто више.

Али ме зато потпуно неспремна затекла, а осјећао сам се ужасно глупо јер сам тако нешто требао очекивати, Лидија, кад је дошла и признала да спава с Кидом готово од првог дана.

Отац и мајка су били у браку око седам година када је кроз Загреб прошла прелијепа Доминиqуе Балац, чувена француска новинарка, извијестилац с фронти, пустоловка присутна гдјегод и опасност, освајаћки трофеј којег је прижељкивао сваки мушкарац. Помела је оца с ногу и тједан дана су провели заједно. Потом му је провукла прсте кроз косу, пољубила га у образ, узела своје торбе, одмахнула главом на све његове молбе, пријетње, захтјеве и преклињања, осмијехнула се и отпутовала. Напуштен од богиње, болно је треснуо о земљу и сада је панично тражио лијек за остављено срце и рањену таштину. Могао је бол ублажити оговарањем, могао ју је оцрнити пред сваким, причати како је бездушна кучка и никаква у кревету, али оно што је у њему још остало од витеза није му то допустило. И тако је у живот Тексас Кида ујахала пријеступница Сандра, сломила му срце и оставила га на правој страни закона да заувијек тражи њу или неку сличну.

Баш као што је и отац још дуго тражио Dominique. Тражио ју је чак и након што је чуо да је нестала негде у Заиру, да су пронашли само њене ствари и да је спасилачка експедиција након два тједна дигла руке. Тражио ју је чак и када су га остале жене престале занимати. Не више за љубавницу, већ за снаху.

Помислио је да ју је нашао у Лидији. Лидија је била јака, самостална и самодостатна. Заправо, Лидија је то јако добро глумила. Можда је очеву предуго жељном уму наликовала злату које је тражио, али била је пирит, злато за наивне, и није имала нити једну од квалитета дивне Dominique.

И тако нас је отац одлучио спојити. Гуркао је мало њу, мало мене и коначно смо проходали. С једне стране сам пристао јер је то био начин да удовољим оцу, можда сам се надао да бисмо се тако могли поново зближити, а с друге стране био бих доиста блесав када бих, без ичега другог у перспективи, одбио љепотицу каква је Лидија. Она је, пак, пристала јер би брак с једним Brandtом донио углед и богатство, кључеве за све што је зацртала у животу. За ту цијену прихватила је чак и мене, дио уговора написан ситним словима. Тако се све средило и нас троје смо били, окрстимо то тако, разумно сретни.

Ту у причу улази Кид. Довољно самоувјерен и бескомпромисан, довољно зрачећи опасношћу да буде стопостотни мужјак и да у Лидији пробуди женку. Пала му је пред ноге на један поглед, не тражећи од њега ни љубав ни обећања.

И сад, кад ми је све то испричала, ја сједим на столици и гледам у њу и гледам кроз њу. Она се полако престаје бојати да ћу је ударити и почиње ме презирати. Блиједе јој сумња и грижња савјести те узима торбицу и без ријечи одлази свом пастуху. Ја сједим и даље и мрзим. Не њу, себе. Мрзим се што сједим и не подузимам ништа док ме Кид гази, док ме истискује са свих позиција на којима сам икад био. Па стежем шаку и туба црвене темпере у њој пуца. Подижем шаку до лица и прстима остављам црвене трагове.

И сад проваљујем у Горанову кућу.

И сад налазим пушку и засијецам патроне.

И сад ћу убити Тексас Кида.

Сутра ме чека битка. Знам да неће бити лака, знам да се неки од нас можда неће вратити, али не бојим се. Сједим овдје, прекрижених ногу на маховини, заогрнут резервним Казимировим капутом, и приводим ове биљешке крају и узбуђен сам и, зашто не, сретан. И знам да, успио или поклекнуо, из сутрашње борбе излазим као побједник самим тим што ћу у њу ући. Да сам побиједио већ оног трена када сам откључао врата с набијеном пушком, чврсто одлучивши просути Киду цријева чим га угледам.

Није ме очекивао. Залупио сам врата за собом, а он је изашао из купаонице с ручником око паса и опасачем с револверима, никад се није од њега раздвајао, пребаченим преко руке. Брзо сам уперио пушку према његовим грудима и просиктао:

"Баци опасач!"

"Добро, хоћу, смири се!" говорио је спуштајући опасач према поду. Смијешак му није силазио с усана што се није свиђало мојој усковитланој утроби. Осјећала је као да...

Превише размишљам, то је. Кид је видио да ми мисли лутају и готово ме ухватио на спавању. Ногом је шутнуо опасач који је погодио моју цијев и скренуо је. Кид се бацио на мене. Застрашујуће је изгледао у лету, али нисам могао дозволити још један пораз. Трзнуо сам пушку и поново је наперио према њему. Када сам окинуо, лице му се налазило пола метра од отвора који је пљунуо пољубац смрти. С те удаљености не бих промашио ни летећу вјеверицу.

Те тренутке памтим као на успореној снимци. Сваки тренутак као засебно платно у галерији ужаса. Тане га је погодило у образ и разљетило се ударивши у кост испод лијевог ока. Комадић олова разнио је око само и оно је цурило док се глава трзала уназад. Остали комадићи ушли су у мозак. Тијело је застало у лету и, понесено силином ударца, извило се уназад, глава је предњачила у одступању. Тјеме је експлодирало. Дио лубање с окрвављеним чуперком косе одскочио је окомито према горе и ротирао је до у бесконачност на педаљ од стропа, шкропећи пурпурним капљица ма све око себе. Гејзир крви и мождане масе залијепио се на супротни зид. Млаз крви бризнуо је кроз ухо. Тијело је тешко ударило на саг, одскочило, трзнуло се и смирило у грчу. А тада.. .

А тада, као када се слике преклапају у цртићу, грозна сцена је почела блиједети и уступати мјесто другој. Крви и ткива је нестајало са зидова, а Кидова глава се наочиглед обнављала. Око је било ту, рупа на потиљку се затварала. У тренутку када је отац, привучен хицем, утрчао у ходник, Кид се придизао, прстима заустављајући крв из мале ране на слепоочници.

"Што се догодило?" питао је отац па примјетио Кида на поду. "Киде, рањен си?!"

Кид је устао, ни ручник му није спао у читавој причи.

"Обична огреботина, тата", рече.

Отац тада примјети мене како буљим обијешене чељусти с оружјем из којег се још подизао издајнички траг барутна дима.

"Ти!" заурла и отме ми пушку. То ме је пренуло. Бацио сам се кроз врата и отрчао свом снагом низ цесту. Добро да јесам, отац је пуцао за мном и зарезани набој пребио је дебелу грану на ораху којег је мој отац посадио испред куће на дан када сам рођен.

И тако сам постао бјегунац. С оно мало пара колико сам затекао у џепу, купио сам нешто трајне хране и запуцао у брдо. Можда би било логичније да сам се сакрио у граду, коначно, ја јесам градски штакор, али ми је тада бијег у брда изгледао потпуно нормалан.

Што само показује колико нисам био при себи.

Ноћ је била хладна, а шума влажна. За конзерве које су ми отежавале џепове нисам имао отварач и узалудно сам их покушавао отворити каменом. Сјео сам под стабло и покушавао се угријати обгрливши се рукама и трљајући се. Да је помагало, није. Завијање желуца подсјетило ме на вукове и с те ми је стране било силно драго што се на Медведници не може пронаћи живих бића. А с друге стране био сам тако усамљен и била ми је потребна помоћ, а није било никога да ми помогне.

Осим мене самог, што и није нешто.

Још је била ноћ кад ме је мој нос пробудио. Требало ми је неколико тренутака да схватим што га је помамило, а тада је и мој мозак регистрирао тај мирис. Мирис печења.

Отетурао сам у смијеру из ког су допирале те опојне паре те прво спазио свјетлост, потом ватру и, коначно, жену како черечи свјеже убијена јелена, набада комаде меса на грубо истесани ражањ и ставља их на ватру. Тихо цврчање меса најприје ме заокупило, тако да ми је требало неко вријеме да боље осмотрим жену.

Чизме од нештављене коже, челични нож привезан за бутину, прегача од леопардова крзна и исто такав грудњак, преко рамена пребачен дуги лук од тисовине, наруквице од слоноваче, црвена врпца у прљавоплавој коси, ожиљак који пресијеца лијеву обрву и златна наушница отета у борби Лудом Maddiganu.

" Savannah?" питам кад ми изненађење пропусти ријечи.

"Јест, момче!" одговара она. "Сједи и једи. Све што видиш је твоје. Све што видиш на ражњу, хоћу рећи. Мене можеш гледати, али ме не дирај!"

Savannah. Без сумње.

Сједам, једем и не схваћам. Месо јелена који се овдје не би смио налазити најукусније је јело у мом животу. Крцкање грана иза мене. Окрећем се. Човјек који доноси грање за ватру сиједи на сљепоочницама, али му тијело не одаје знаке старења. Из једног од џепова војничке јакне вади Цамел и нуди ме, не љути се кад одбијам.

"Чули смо да си извисио", каже мој Rick Marshall. "Па смо ти одлучили притећи у помоћ."

"Хвала", кажем ја. И даље не схваћам ништа, али то више није важно. Међу пријатељима сам. Да то потврди, јави се глас:

"Не треба да захваљујеш. Чему иначе служе пријатељи?

Казимир. Казимир Kowalski, антихерој и хипохондар. Нуди ми свој резервни зимски капут. Узимам га и смијешим се.

"Разговарао сам с Задером", каже Rick. "Рекао је да ће он и екипа са Сатурна бити овдје у зору."

Задер. Нола. Естелан. Корик. Умлаута. Људи које би сватко пожелио уз себе. Rick излаже план и говори нешто о навлачењу на наш терен. Savannah ради замке, Казимир се брине имамо ли довољно лијекова за рањене. Ја их гледам и сретан сам.

Знам да нас сутра чека битка која ће одлучити борбу коју водим десетљећима. Али не бојим се. Моји пријатељи су уз мене. Уз њихову помоћ показат ћу оцу колико вриједим и колико је грешио. И показат ћу Тексас Киду да не може вјечито злостављати млађега брата. Показат ћу им.

Још како ћу им показати.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]