Библиотека српске фантастике

Бобан Кнежевић

Људи не убијају своје сестре

"Нема ничега", допире глас до мене. Речи су изобличене и једва разумљиве. Као ромор из хиљада здружених грла. Напрежем се до бола, али не схватам смисао изреченог. Тренутак празнине, борим се против надируће вртоглавице и онда, наједном, таласи спознаје наплављују ми свест. Затварам очи и опуштам се на лежају, чекам да се период опоравка заврши. Ништа ново се није десило, Никша се по обичају пре мене повратио из хладно-сна и већ спреман трчкара около, прегледајући опрему. Увек је тако, темпирамо време буђења у секунд, али он као да је миљеник компјутера или волшебник, постиже да се његова постеља пре активира. Тврдим да постоји некакав трик и увек га оптужујем да на некакав начин вара јер, напросто, не могу да прихватим да се он из чистог мира толико брже враћа у стање пуне бојеве готовости.

Њега све то, међутим, оставља потпуно равнодушним.

"Нема ничега напољу", поново чујем и сада је то препознатљив, помало отегнут, помало груб Никшин глас. Отварам очи и опрезно се усправљам на лежају.

"Опет си будан", говорим, а вилица ми шкрипи у својој устајалости. "Следећи пут ћемо подесити да се ја пробудим пола сата раније, желим да видим да ли се заиста тако брзо расањујеш."

Уопште није обратио пажњу на моје речи. Типично.

"Подаци показују да смо стигли на одредиште", говорио је, "али напољу нема ничега у визуелном домену – апсолутно ничега."

"На крају галаксије смо. Зар си очекивао небо осуто звездама, маглине, звездана јата?"

"Наравно – не. Али бар нешто."

Устао сам и несигурним ходом пришао до визуелног екрана. Хемија је и овога пута одржала мој организам у солидном стању. Сећам се свог првог боравка у хладно-сну, јединог без стимуланса, када три дана након буђења нисам могао да чиним ништа друго него да пужем по тренинг сали попут великог, спорог црва.

"Са места на коме сам ја рођен", говорио сам, "ноћу се виде само три звезде и то врло, врло слабо. Причало се да је постојао некакав момак у суседној насеобини који је могао да види преко двадесет звезда на нашем небу, али прича никада није потврђена... Друже, ово је крај галаксије, иза нас је Сунце, а иза њега, видећеш то ускоро, цела наша галаксија. Али на овој страни нема готово ничега, сем тих неколико слабих, једва уочљивих звезда."

"У какву си ме ти то пустару навук'о, јеботе. Мислим, командна самница више обећава."

"Немој да грешиш душу, друже, видећеш шта је ноћни живот на Фелону. Нема романтике, месечине, неба осутог звездама, никаква слична срања, друже, само туцање. И не чекају да два пута питаш, нису као оне попишуље у кампу."

Упутио ми је један дуг поглед, пун јасне неверице. Добро, можда сам мало претерао, али после читавих церемонија са рибама у кампу, обичаји на Фелону изгледају ми управо такви... Добро, не баш такви, али лепо је поново бити код куће.

Десетак минута касније, под прохладним тушем, као да сам први пут након буђења почео стварно да се освешћујем и схватам оно што се догађало: враћам се кући након пет година. Пет година живота. Рачунам лагано, заправо, само понављам бројање и упоређивање које сам много пута раније извео: за моје укућане, и Арлету, то су свега три године. То је цена путовања ВП бродовима. Не могу ни да замислим време када се путовало класичним фотонским бродовима, где сте након повратка били срећни ако уопште и постоји планета са које сте полетели.

Помало се и прибојавам тог сусрета, родитеља мање-више, јаз у годинама увек је постојао, пар година горе-доле не може ништа да поремети, али моја мала Арлета, моја сестра близнакиња... Хоће ли ме прихватити као свог старијег брата што физички сада и јесам, или равног себи као некада, или, можда, враг би га знао, испаднем ја незрео за њу. Неизвесност прети да ми наруши унутрашњу равнотежу и користим трикове са обуке да потиснем непожељне мисли и вратим душевно спокојство.

Било је много муке и много суза када сам се одлучивао за ово занимање. Већ са тринаест година кренуо сам у специјалну школу обуке и правилног живота на Фелону. За Арлету ту није било места, никада ниједна жена није ступила у сивогардејце. Знам да се озбиљно носила мишљу да се преобуче у мушкарца и пријави. У то доба била је физички јача од мене и ништа мање спретна, заједно смо истраживали кањон Паунове реке и више пута је она мене извлачила него ја њу. Колико смо само пута могли да погубимо своје младе, неразумне животе, на које све начине смо могли да се скршимо на литицама, колико пута смо се затурили у предвечерје и једва набасавали на пут повратка пре изласка ноћних звери... Паунова река је била цео наш свет, маштали смо о истраживању других планета, далеких галаксија, непознатих обличја... али само сам ја кренуо у школу обуке. И самој Арлети је било јасно да би се брзо открило да је женско. Чак и када би одсекла своју предивну, дугу косу.

"Има нешто интересантно", говорио је Никша, уроњен у графиконе централног компјутера. "Пре осамдесет сати пролетели смо крај нечега – условно речено, удаљеност је била преко седам милијарди километара – компјутер је регистровао неидентификовано небеско тело неодредљиво малог пречника, мање од километра, свакако. Кретало се, и још увек се креће по путањи отприлике паралелној с нашом, али доста спорије. Тренутно се незнатно удаљује."

Пришао сам. Заиста, било је тако, али то није морало ништа да значи. Не у околини Фелона.

"Друже", говорио сам, "знаш ли шта је суштина? На мом свету нема звезданог неба, нема сазвежђа, нема посматрачке астрономије ни телескопа. Може то бити било каква стенчуга на свом путу кроз свемир. Људи Фелона не би имали шансе да је региструју све док им не уђе у видно поље. А и тад је питање. Наше небо се хиљадама година није мењало и људи напросто немају навику да гледају горе у трагању за променама."

Никша је ћутао. Познавао сам ту врсту његове ћутљивости: замишљени, на изглед одсутни поглед. Много пута сам имао прилику да се сукобим с његовим прећутним одбијањем. Није се слагао са мојим мишљењем а знао је много више него што је стигао или хтео да каже. Најгоре у свему томе било је то што се углавном у таквим ситуацијама повлачио, ускраћујући ми одговор. Нисам могао да схватим како човек може да се не свађа за своје интересе? Ништа лепше на свету од дивне препирке са најближим. Ах, секице, где си?... Сада се, било је очигледно, такође премишљао шта да уради с јасним назнакама да ће се повући.

"Добро", рекох. "Реци у чему је проблем. Шта те мучи у вези с тим... тим објектом."

Превукао је прстом преко екрана централног компјутера. Остао је траг у танком слоју прашине.

"Видиш", почео је, размахујући рукама, "све у овој галаксији се креће или по елиптичним путањама или по параболама које се временом претварају такође у елиптичне. А овај објекат овде..." Поново је куцнуо екран. "...има хиперболичну трајекторију!"

Његово и моје знање астромеханике било је отприлике подједнако, узимајући у обзир резултате на обуци, с тим да је он, као и сваки кадет са планете Земље био одмалена залуђен астрономијом и стога вероватно нешто верзиранији у финесама. А ово је управо била финеса. Нисам крио своје неразумевање. "Ако се парабола временом претвара у елипсу, зашто не би и хипербола могла да се претопи у параболу а ова затим, касније, затвори у елипсу?"

"Нема начина да тело у самој галаксији постигне брзину потребну за отварање хиперболе..."

"Што значи да је поменути објекат пореклом изван наше галаксије и да је само на пропутовању..."

"Или то или, што је вероватније, да је вештачког порекла."

Погледао сам још једном податке у углу екрана. Сада, први пут с пажњом.

"Спорији је од нас и то доста. Сигурно не припада ВП генерацији. Можда је из неког давног времена, можда је изгубљен, можда Контрола зна нешто више. Можда припада флоти Фелона."

"Промашује Фелон за једанаест милијарди километара. Таква грешка једноставно не може да се направи."

"Не ласкај људима. Радије позови Контролу. Они ће нам рећи шта да радимо."

"Пре тога, желео бих да ти кажем и ово. Израчунао сам комплетну трајекторију објекта из три положаја. Он напушта галаксију и то у правцу сектора 43-47." Махнуо је руком према холограму и ја потражих погледом поменуте координате. Но, пре него што сам уопште и имао шансу да их лоцирам и покушам да изведем некакав закључак, стиже кључна реченица: "А тамо нема ничега... Билиони парсека потпуне празнине. Ако је то заиста вештачка творевина, упућена је с необјашњивим циљем у потпуно празан део свемира. До краја трајања универзума, тај објекат неће стићи ни до једног зрна прашине, а камоли до неке галаксије... Наравно, уколико буду важили закони механике које ми познајемо."

"Зар то не иде у прилог тврдњи да је у питању некакав лутајући планетоид, који језди кроз галаксије."

Никшин осмех, пре његових речи, дао ми је одговор.

"То је његова даља судбина. Али ако кренемо уназад, до самих почетака путешествија, налазимо да се његова путања сече са путањом планете Земље пре око 3800 година, што највероватније значи да је управо тада и послат оданде."

Одмах ми паде на памет неки од оних првих генерацијских бродова, са многобројном мешовитом посадом која се надала да ће њихови потомци досегнути звезде. Али још пре више од две хиљаде година, чим је пронађен ВП погон, прегледани су сви стари подаци, регистровани сви већ послати бродови и читав век је трајало њихово тражење у свемиру и прикупљање, јер су њихови циљеви били већ досегнути и колонизовани. Можда је овај измакао свим досадашњим потрагама. Можда, можда...

"Не можемо ми ту много да смислимо. Треба позвати Контролу. Они ће можда знати о чему се ради и, коначно, нека они одлуче. Ситуација није алармантна. Неидентификовани објекат непознатог порекла и састава пролеће брзином напуштања галаксије пар милијарди километара поред нас. Не зауставља се, ничим не показује да зна за нас, само наставља свој пут... Дошли смо овде да се одморимо, друже. Провод, рибе, разумеш, ноћни живот Фелона... Зови контролу и пребаци им све податке. Нека они одлуче."

Хтедох да кажем да се враћам кући након пет година и да напросто горим од нестрпљења због предстојећих сусрета, да га потакнем да се сети како је било њему прошле године када смо ишли на његову Земљу, али онда укопчах да је Никша сироче, експеримент из епрувете, како га ја понекад у шали зовем, и можда неће баш на прави начин протумачити моје одушевљење.

"Зваћемо контролу одмах", само сам рекао, укључујући ансибл, настојећи да прикријем стваран ток својих мисли. Понекад ме хватала фобија да има могућност да ми продре у ум. Када помислим нешто што му се не допада и прећутим, само се умуси, окрене на другу страну и ћути неко време. Након неког времена поново је све у реду и никада касније не показује да је имао икакво предосећање.

"Ја ћу разговарати с њима", понудио се, што сам му великодушно препустио. Његово је откриће, његово знање, нека буде и његова слава. Тим пре што тренутно располаже са много више података од мене и, оно најважније, ја стижем кући.

Када сам имао осам година, изгубио сам се у Скерлетној шуми. Имао сам идеју да стигнем до мочварних предела и проведем неко време у гађању жаба из праћке, а за такав подухват ми је била потребна самоћа – Арлета се противила било каквом насиљу над животињама и темељито ме спречавала да уживам у свом лову. Она није схватала да је у питању витешко надметање, а не обично убијање, јер се ја никада нисам потезао на жабе из близине веће од четири корака, што им је давало и те какву шансу да остану непогођене. Сем тога, када бих прву погодио, све остале су биле на некакав мистериозни начин упозорене и више нису остајале дуго на једном месту, пажљивије су загледале унаоколо и на први знак опасности скакале у воду. Све су то детаљи који никако нису могли да допру до свести моје сестре и био сам принуђен да је искључим из целог подухвата, дочекам тренутак њене заузетости, искрадем се из куће и запутим у авантуру. Било је подне, дан сунчан али ветровит – савршен тренутак за поход у Скерлетну шуму јер би иначе спарина била неиздржива, посебно у региону мочвара.

Заправо, нисам се изгубио. Ниједног трена нисам био у ситуацији да не знам на којој страни се налази кућа, али сам ипак био изгубљен. У једном моменту, покушавајући да што пре стигнем некаквом замишљеном пречицом на своје одредиште и не размишљајући довољно о могућим последицама сасуљао сам се низ један одсек висок неколико десетина метара. Рачунао сам да ћу се враћати другим путем, оним којим смо обично и ишли, али испоставило се да са ове стране једноставно не могу никако доспети до тог пута јер ми се испречила мртва река, неистражена пространства живог блата и муљевите воде... морао сам назад. Наравно, нисам могао да се попнем уз стрмину, нисам имао оруђа да исечем гране и направим некакве приручне мердевине, нисам имао снаге да их ломим голим рукама, једноставно ништа нисам могао да учиним осим да ходам уз литицу и тражим нижи или погоднији део за успон. Лутао сам до изнемоглости, одлазећи све даље и даље од куће, залазећи у све дубљу и дубљу шуму, губећи сваку наду да ћу се спасти и да ће ме уопште ико икада пронаћи.

И онда глас, продоран пискави позив моје сестрице. Застао сам у неверици. Сумрак се спуштао над шумом која се будила на свој претећи начин, испуњавала простор шумовима и крицима, испрва далеким а онда нагло сасвим блиским. Онда се позив поновио, некуда одозго отеравши у ваздух јато птица. Одговорио сам вриском среће и олакшања. Ускоро сам зачуо и разговетније гласове, препознао очев и браће од стрица. Све њих надјачавала је Арлета: "Доле је, рекла сам вам да је доле."

Бацили су ми уже и ваљда за казну нису ме извлачили, већ су пустили да се онако изнурен сам искобељам. Био је то ипак тренутак радости, мада сам знао да ће касније доћи грдња, а можда и батине. Тада ми је отац нешто рекао, нешто што сам тада практично пречуо и тек сада, након свих ових година, у некаквом тренутку просвећења схватио прави смисао тих давних речи: "Следећи пут би могао и нама да кажеш где идеш." Тада сам мислио да је речено "Следећи пут би могао да нам кажеш где идеш" и свих ових година, наравно уопште не размишљајући о томе, имао сам у свести ту слику. Сада, незнано како, у некаквом бесмисленом тренутку, филм те епизоде ми се одмота поново у глави и јасно, као да их управо чујем одјекнуше речи мога оца: "...и нама..."

Арлета. Нечега је било у мојој глави, и сада као онда у Скерлетној шуми. Можда умор, последица хладно-сна, превелика жеља... али не, био је то онај исти надљудски осећај присутности кога сам тек сада препознао као таквог, осећај који ме је опседао и оног давног дана у мочвари, од тренутка када сам почео да лутам и очајавам... Арлета. Постоји ли то некаква телепатска веза међу нама, постоји ли заиста та повезаност близанаца о којој се недоказано прича већ миленијумима? Или је то све само илузија обликована коинциденцијама? Затворио сам очи и покушао да пошаљем некакву поруку, некакве речи поздрава и радости због скорог виђења. Готово да сам очајавао због немогућности да тренутно проверим делотворност својих претпостављених телепатских моћи, а онда схватих, да ако ичега има међу нама, да је порука већ стигла, необликована речима али јасна у смислу: долазим.

Одговор Контроле лета добили смо после четири сата. Наша летилица је већ доједрила на десет милиона километара од Фелона и плаво-зелена кугла се почела оцртавати на небу. Поново сам морао да се концентришем како бих избегао спољашње манифестације радости. Мада мислим да за Никшу није било препреке да спозна у каквом сам стању, тако да ме није уопште консултовао код разговора са Контролом и није му падало на памет да први повлачи ту тему поново.

"Шта кажу?" упитах, готово реда ради.

Никша ме погледа у очи. Тада схватих да га све ово окупира много више него што је мени у први мах изгледало. Речи које је изговарао само су потврђивале то: "Немају појма о чему се ради. Кажу, такође, да је недавно направљена комплетна мапа овог подручја, поменути објекат није регистрован."

"То недавно је у време док сам ја још био на планетарној обуци. Од тада је објекат прешао више од пола парсека. Не верујем да је претраживана толико велика област."

"Јесте, али вероватно је објекат био преслаб. Заправо, пре три године, посматран са Фелона налазио се уроњен негде у Млечни пут. Није било шансе да га ту запазе, једино ми није јасно како га нека од ранијих експедиција није регистровала."

"Вероватно из истог разлога. Далеко од звезда објекат је практично невидљив. И наш компјутер га је регистровао на граници видљивости а пролетао је најближе могуће мом сунцу... То ми не изгледа чудно, што га нико досад није запазио. Јесу ли нам дали неку препоруку?"

"Да", рекао је настојећи да остави утисак мрзовољности, али маска му није била најуспешнија. "Рекли су нам да испитамо објекат ових дана. Биће теже уловити га касније."

"Знао сам! Јебеш такав одмор, мислим... знао сам да ће испасти неко срање..."

"Не паничи, Бароне. Продужавају нам одмор за онолико колико буде трајало наше истраживање. Само да приђемо и осмотримо. Евентуално атерирамо уколико је астероид и испитамо му састав. Без упуштања у икакав ризик. Ако буде било каква вештачка творевина изричито нам је забрањено да му се приближавамо и покушавамо контакт. Послаће хватач – поступак стандардан као са генерацијским бродовима."

"Немогуће да је икакав брод на правој трајекторији – лети у потпуну празнину."

"А шта ако тамо... има нечега, нечега недоступног нашим инструментима. Шта ако је то нешто ванземаљско, непознато људима..."

"Не покушавај да ме фасцинираш својим визијама. Једино што сада желим јесте да пређемо још ових неколико тричавих километара и спустим модул у своје двориште, на пет метара од дрвета поред кога сам проходао. Разумеш... Морамо један дан да проведемо код куће, а онда идем на оглед и црном ђаволу. О.К."

"Подразумева се... Нисам заборавио обећање: девојка дневно."

"Ма, нема проблема. Овде девојке кад виде гардисту, пошизе. Ко гамад на светло. После недеље на Фелону имаћеш утисак да су Мицушијеви физички тренинзи само вежбе дисања за труднице... Веруј ми."

Насмејасмо се и кренусмо да припремамо брод за завршни маневар уласка у орбиту. Мој осмех је био осенчен предстојећим петљањем са непознатим објектом који ће нам узети најмање три-четири дана. Никша такође није био потпуно опуштен. За разлику од мене, његова машта је већ стварала хиљаде и хиљаде комбинација са тајанственим објектом и не дај боже да се оствари и промил његових жеља. Пре свега, чинило се да би он најрадије сада одмах престројио наш брод у потеру за измичућом тачком, а ја бих најрадије њега послао за тим бродом а сам слетео на планету... Али није било никаквих промена планова, припремали смо се да пристанемо уз Фелон, методично, прецизно, стрпљиво, онако како су нас научили... неумитни ход судбине никако се није могао предупредити.

"Одсекли су моје дрво!" биле су прве речи које сам изговорио по ступању на Фелон. Никакве церемоније након дуготрајног одсуствовања – љубљење тла или бар додиривања земље голом руком. Моје дрво, стабло розната уз које сам се усправио а затим пустио, давно у свом десетом месецу, читавих петнаест дана пре своје секице. Моје дрво које сам, након што су ми касније испричали тај догађај, највише волео на свету, заливао га и прао, пазио да га не поседну црви или гусенице, спречавао било какав физички контакт са њим било кога другог, осим Арлете која је подржавала моју љубав. Моје дрво, моја најдража успомена из детињства... а онда су се задња врата куће раскрилила и фамилија је, на челу са Арлетом, потрчала према мени. Одустао сам од тога да одмах почнем да хистеришем због дрвета.

Арлета је трчала таквом силином да сам се за тренутак запитао да ли ће се то завршити загрљајем или покушајем обарања. Испала је комбинација у којој сам тако треснуо на леђа да сам негде из позадине зачуо забринути мајчин уздах. Придигли смо се у некакав полустојећи положај и остали тако, неми, припијени до бола чврсто једно за друго. Онда сам почео да осећам некакве друге руке по себи, својој коси и лицу. Не раздвајајући се од сестре, изљубих се са оцем и сузном мајком.

Био сам задовољан што није било никакве друге родбине – и овако је било превише емоција. Издржао сам да не прослиним, али моја сестра није. Док ми је дословно балавила за врат, сетих се Никше. Стресох је са себе, некаквим речима умирења, утехе, подршке, враг би га знао каквим и окренух се. Сви су пратили мој поглед, вероватно тек сада свесни да нисмо сами.

Јадни Никша је стајао на улазу у двориште, готово згужван од непријатности и збуњености. Држао је своју торбу у једној руци, застао у пола покрета, једноставно затечен и дезоријентисан у датој ситуацији. Проклетство, сетих се Никшиног порекла и одмах се покајах што смо му приредили овакву демонстрацију кућне љубави и топлине. Али ту се више ништа не може учинити. Прогутах пљувачку и махнух руком према њему, позивајући га. Није се померио.

"Ово је мој друг са академије. Нераздвојни смо. Пре осам месеци ја сам био код њега, сада смо дошли мало овде." Док сам све то изговарао, имао сам визију своје мајке како му прилази и распитује се о његовој породици. У циљу да спречим такав развој догађаја, док их не добијем на три секунде насамо, гурнух сестру напред.

Она је брисала сузе рукавом, смејући се весело. Деловала је као умазано дериште – управо онаква каквом сам је памтио.

"Не бој се, Никша", рекох. "Тебе неће оборити... бар се надам. Арлета, буди добра! Дечко је са Земље, тамо су девојке женствене и нежне."

Одговор је био брз и типичан: нагли окрет и плажење колико год је могла са својом језичином. А то је било поприлично. Зачух згражавање мајке иза себе и речи оца: "Е, кад би ти мозак био бар упола толики..."

Ах, како је лепо поново бити код куће, посебно када су се сви потрудили да никакву разлику не приметим.

Изгледало је да ће цео дан проћи у причи, смењивали смо се у настојањима да сазнамо што више новости једни од других, повремено сам покушавао да наведем разговор на неку од тема из кадетског живота у коју би се могао укључити и Никша са неким коментаром, али он је остајао као заливен. Тек понекад, истискивали смо из њега понеку, углавном потврдну реч. Можда се и није досађивао у свему овоме, али му је, сасвим сигурно, било непријатно. До тада сам већ био свима објаснио у пар речи његово порекло и слабе тачке и колико-толико успео да постигнем да се избегавају теме које би могле да га повређују. Једино што нисам успевао да научим мајку да га не гледа својим заштитничко-сажаљевајућим погледом и да стално запиткује да ли му треба нешто. Мислим да у целом свом досадашњем животу није сакупио оволико пажње и привржености. Мени је већ постајало неугодно.

"Фамилијо, остајемо двадесет дана", рекао сам након ручка. "Нема потребе да данас баш све теме истрошимо. Одморићемо се мало сад, онда бих обишао нека драга места из околине, а увече..." погледао сам у сестру и добио очекивани, весели знак очима, "идемо у живот... на најбоље место на целој планети."

"Летећемо бродом?" упита ме Арлета, гласом пуним неверице.

"Наравно, секице. Нисмо више кадети, сада смо оспособљени у потпуности, одобрено нам је да превозимо и цивиле."

"Дивно!" Запљескала је рукама. "Има једно страшно место на коме никада нисам била, причају легенде о том забавишту – некакав 'Точак', тако га зову. Сви ће полудети од зависти кад чују где сам била."

"Ју, дете", зачу се сасвим очекивана реплика моје мајке, за коју је Далека земља подједнако имагинарна и недостижна као центар галаксије. "Где ви то мислите да идете?"

"Мами, не драми", умиљавала се Арлета. "До ујутру ћемо бити овде. То је на Хорн рту."

"Хорн рт?" јавио се отац. "Да ли ме напушта памћење или је то заиста на супротној страни Фелона. Зар нема никакве забаве доле у граду."

"Татице, татице", настављала је Арлета своју тачку, гласом најслађим на свету. "Кад имаш свемирски брод и бату који уме да га вози онда ти је свеједно да ли је забава код комшије или у Далекој земљи. Могу ли, могу ли, могу ли, могу ли..."

То се, напросто, не може одбити. Чак се и Никша насмешио, завртевши главом у немом чуђењу.

А тек касније поподне, док смо све троје, Никша, Арлета и ја, шетали пространствима на северу од наше фарме, непосредно пре кањона Паунове реке, док је силовити ветар претио да нас једноставно одува са литица, а коса и одело вијорили у неравномерном ритму, запазих да је Арлетина коса краћа него некад. Много, много краћа.

"Можда ниси приметила", викнуо сам према њој, надјачавајући хук надолазеће олује, "али одсекли су ти косу на спавању."

Она је застала, заузевши некакву манекенску позу и почела да се врти пред нама растежући оно мало косе, час на једну, час на другу страну.

"То ти је сад модерно, сама сам се фризирала."

"Не могу да верујем да неко нормалан може себи добровољно да одсече онакву косу."

"Треба већ да се шишам." Показала је прстима сецкање маказа. "Видећеш вечерас, главни крик су девојке обријане главе. Али Томислав би ме дотукао на спавању. Поменула сам једном и умало да добијем батине. Има очева који сматрају да је за ћерке боље да буду мртве него ћелаве."

Није вредело расправљати се с њом, посебно не сада, након мог вишегодишњег одсуствовања, када ми је све бивало страно и необично, а она расположенија него икад за надмудривање.

Нисмо имали намеру да се данас спуштамо до дна кањона, били смо преуморни, препуни утисака и жеља да се што боље припремимо за ноћашњи излет. Никша је и даље био необично ћутљив, а приметио сам и некакву промену код Арлете. Било ми је тешко да разлучим о чему се тачно ради, али пар пута је допуштала да јој Никша помогне у пењању или прескакању препрека. Арлета, која је могла без проблема и ичије помоћи да наскочи на стену до своје висине. Можда је покушавала да га открави и опусти, наведе на некакав спонтани разговор, али, наравно, стари добри Никша се није дао.

Волим га понекад, заиста.

У једном тренутку, када смо се некаквим случајем сестра и ја издвојили педесетак корака, она се прилепи уз мене и упита тихо:

"Овај момак, шта је с њим? Некако ми је чудан."

"Никша. Дечко је О.К, заиста. Мислим, нормална особа, једино је страховито повучен и стидљив кад се нађе у новом друштву. Треба му неко време да се открави. После не можеш да га натпричаш. Има необичан смисао за хумор. Нека лудила му падају на памет, онесвешћивали смо се од његових коментара... Пар дана, биће он у реду."

"Надам се. Делује ми смотано."

"Један од најбољих гардиста? Не засмевај ме."

Слегла је раменима и наставили смо даље ћутећи.

"А ко је бољи од вас двојице?" упитала је нешто касније невиним гласом када нам се придружио Никша. Размишљао сам за трен да ли да јој одговорим озбиљно или да смислим неку шалу, када стиже одговор: "Он."

"Немогуће", коментарисала је Арлета, уносећи се Никши у лице. "Ти си крупнији, снажнији и вероватно паметнији од мог брата."

" То је необјашњива мистерија", рекох озбиљним тоном. "Никша заиста има, по нашем утиску, више бољих резултате од мене, али у укупном скору ја сам добио завршну оцену 15, а он 14. Изгледа да нисмо схватили систем вредновања."

"То сигурно, али мора да су вас жене оцењивале, неке које падају на твоју слаткоречивост... Узгред, је ли то 15 много или мало?"

"Највећа могућа оцена је 20, мада су из наше генерације стигли само до 17. Заправо, нико никада није постигао, колико знам, ни 19."

"Опа, мој батица у врху светских елитних јединица."

"Па, могу ти рећи и да јесам. И Никша наравно. Просечна оцена за завршни испит је 12,7."

"Ко би рекао да ће од онаквог килавца постати командос."

Муњевито посегнух за њом и подигох је док се очајнички отимала. Понео сам је према ивици провалије. Вриштала је као прасе под ножем.

"Упомоћ! Има ли неког да спасе једну даму?"

Познавао сам савршено сваки камен у околини и носио сам је тачно према месту где се литица у терасама спуштала надоле, али тако да се већ са неколико корака удаљености то не види. Никши мора да је изгледало језиво када сам замахнуо сестром и бацио је у празнину. "Не, Бароне!" зачуо сам његов продоран узвик који је надјачао Арлетин крик. Трен касније осетио сам како ме нешто силовито баца у страну. Никша је стајао на ивици провалије, суочивши се са веселим лицем моје секице, која се придизала у седећи положај. Ја сам такође устао, с места где ме је овај скот бацио .

"Друже, ти би ме убио због сукње", рекох.

Никша избеже мој поглед. Било му је страховито непријатно због свега што се десило у последњих пар тренутака, и вероватно је себе прекоревао како је могао бити тако глуп.

"Ниси ваљда помислио да ћу заиста да бацим своју сестру у провалију", настављао сам да га изазивам. "Човече, на ком то нивоу функционишеш? Мало је недостајало да ја завршим на дну кањона."

"Не знам како се то десило. Изгледало је све тако стварно, тако уверљиво, једноставно, не знам. Не могу да објасним. Инстинктивна реакција."

"Изем ти инстинкт... Друже, схвати, људи не бацају своје сестре у провалије ма колико оне то заслуживале. Не знам зашто је тако, али тако је..."

"Е, момци", зачу се Арлетин глас. "Мука ми је од вашег препуцавања. Имам одређене физиолошке потребе. Како би било да мало одшетате."

Устала је и почела да раскопчава панталоне. Повукох Никшу у страну.

"Како ће да изађе?" упитао је, одмеравајући висину прве терасе.

"Она? Не буди наиван. Одатле се сама извлачила када јој је било шест година."

Корачали смо лагано, у сусрет залазећем Сунцу. Неприродно наранџаста кугла готово да је додиривала највише врхове Атласа. Црвени одсјаји на ретким облацима били су за лукс прејаки да би се могли несметано гледати. Већ сам био заборавио како изгледа сумрак на родној планети. Толико светова смо обишли и на сваком је долазак ноћи различит, фасцинантан и особен на посебан начин. Само по томе би се, чинило се, могли разликовати звездани системи. Чудо да се нико није досетио да направи каталог с том тематиком.

"Када планираш да летимо у свемир?" прену ме Никшин глас.

"Мислиш на онај задачић?"

"Треба то да обавимо што пре, шта год да је, све више се одаљава и биће га све теже ухватити без ВП погона."

"Ко каже да нећемо да користимо ВП?"

"На тако кратком растојању?"

"На тако кратком растојању. Сети се вежбе навођења на задату мету. То је то. Да не би да се гњавимо пет дана по орбити."

"Наравно не, али мете су биле део система у коме се обављала вежба. А овај објекат се креће по надгалактичким координатама. Немамо никаквих репера, а одлучују микросекунде."

"Слушај, друже", говорио сам, а мојим речима управљала је некаква досад непозната сила – жеља да што више времена проведем на свом свету. Изналазио сам тренутна решења. "Пробаћемо једанпут, па ако промашимо – други пут. Из пет пута ћу да га набодем. Боље то него да изгубим четвртину одмора."

"Рекао сам ти да су нам они из Контроле поручили да можемо да продужимо одмор за онолико времена колико се будемо задржали у орбити. Поштено с њихове стране."

"Дивно", насмејах се. "Пријавићемо стандардан лет, а ВП ће нам даровати три-четири додатна дана."

Није изгледао одушевљено. Стари, добри, поштени Никша. Било је увек проблема с њим око оваквих ствари.

"Друже", почех, "понекад лаж није лаж а и кад јесте боља је од истине. То ће ти најбоље моја сестра објаснити... Секице, дођи овамо!"

"Шта вас двојица мувате ту?" викала је, приближавајући се. "Олајавате ме."

"Како да не", рекох. "Ево, баш мој друг прича како ми је сестра једно прекрасно створење, пуно такта и разумевања, женствености и скромности."

Видео сам Арлету како пожурује у свом ходу, спремајући се да ми нешто отровно узврати, кад стигоше речи са стране са које их никако нисам очекивао.

"Зар није?" рече Никша мужевним, ауторитативним гласом. Не знам ко је од нас троје био више запрепашћен, али једино сам сигуран да је Арлета у тренутку одустала од расправе са мном. Наједном је стајала ту пред нама, рањивија него икад. Хиљаде асоцијација ми је падало на памет, међутим, нисам реч проговарао. На некаквом дубоком, подсвесном нивоу, осећао сам да ми никада неће бити опроштено ако искористим овај тренутак њене слабости и нападнем је.

Добро, рекао сам сам себи. Бићу посматрач. Понашајмо се одрасло, зрело, понављао сам у себи целим путем до фарме. Не чини грешку, не мешај се, не противи се... Мој једини пријатељ и моја једина сестра. Надам се само да нећу бити принуђен да се опредељујем, само то се надам. Обликовао сам минутима реченицу коју ћу им представити као свој званичан став, сваком понаособ, али нисам рекао ништа и чинило се да ће тако и остати.

Некакав немир, предосећање, некаква слутња... јављали су се дубоко у мени, ширили се кроз моје тело, окупирајући ми груди и мозак, претећи да надјачају самоконтролу и избију на површину.

Наједном, повратак кући није више био тако леп.

Када смо имали по седамнаест година, последње моје године на Фелону пре одласка на академију, збила су се два релативно ружна догађаја. Оба слична једна другом и слична ситуацији пред којом сам се, чинило се, сада налазио. У два наврата раскидао сам везе својој сестри, можда безразложно и пренагљено, али оба пута били су у питању младићи, моји познаници и оба пута сам осећао готово физичку бол од свега што су радили с њом. Чинио сам то и много пута раније, али овога пута биле су у питању баш озбиљније везе. Сада, пет година старији нисам се осећао нимало другачије, поново ми је била страна и непријатна помисао да моја мала секица буде с неким, неким кога добро познајем и кога на одређени начин волим и прихватам као брата, једино што сам имао знања и моћи да сада сузбијем незадовољство у себи.

Постоје ствари које јадни Никша, дете из епрувете, не може знати. Постоје табу теме и табу личности у животу, постоје ствари у које се не дира и неписани кодекси владања у друштву. Нисмо никада причали о томе, јер ми никада није падало на памет да ћемо доспети у овакву ситуацију. Другарство је светиња, науче нас на првој години академије, стварају парове од нас, препуштајући да нас околности и склоности разврстају, а затим потенцирајући међусобну везу добијају највеће адуте сивогардејаца – наступ у двоје. Али појам другарства код људи одраслих у великим племенским заједницама битно је различит од схватања домских ђака. Сестре су једно од највећих светиња и у њих се не дира. Јер, све је лепо док је лепо, али кад почну проблеми, када почну поделе и раздори, брат је тај који остаје раскречен над понором у ирационалној нади да ће подмирити интересе обе стране. И када пукотина постане толика да се више не може опкорачивати, брат се мора приклонити једној од страна. Најстрашније у целој поставци управо је то што се унапред зна све – свака постепена фаза и крајњи резултат, са свим пратећим последицама.

"Ићи ћемо сутра у свемир, у потеру за тим неидентификованим објектом", рекао сам Никши када смо стигли назад на фарму, а Арлета отишла да се спрема. Имао сам намеру да некако прегрмимо ово вече и ноћ, а онда у свемиру, ако треба путоваћемо и обичном брзином, у пар дана све ћу поступно да објасним Никши. Напросто, мора тако да буде. Објаснићу њему, разговараћу с њом, ваљда ћемо некако избећи непотребно расипање емоција.

"Чему треба да захвалим за ту промену твог става?"

"Зар сам ја иједног тренутка рекао да нећемо ићи?"

"Ниси, али си покушавао што дуже да одлажеш полазак."

"Јок", одмахнуо сам главом. "Схватио сам да нећу моћи да се опустим док не обавимо то. Прво посао, а онда уживање. Мада ћемо вечерас направити изузетак. Видиш ово?" протрљао сам своју блузу. "Ово и борбени модул федерације с којим ћемо да надлетимо тај 'Точак' на висини од један метар добавиће нам две најбоље рибе вечери. А и Арлета ће ваљда уз нас да ухвати нешто изнад свог нивоа. Слепци са којима се вуче овуда нису јој никаква перспектива."

Нисам имао начина да одредим да ли је моја жаока погодила циљ. Никша је увек био супериоран у прикривању осећања, а посебно када неко покуша да га провоцира. Хладни, крути гардиста, господар своје судбине, владар свемира лично... Но, добро, видећемо како ће се ствари развијати, кад почну да се развијају.

Арлета ми је остала у памћењу као девојка изузетно лепо грађена, са дугим ногама и правилним држањем. Још као четрнаестогодишњакиња умела је да се утегне у некакве лудачке хаљинице и изазове пометњу на забавама. Рано је открила снагу свог изгледа и могућност да то искористи на најбољи могући начин. Није била лепотица, али је била висока и умела је да се уобличи од ноктију на ногама до косе у фаталну жену. Колико је ту било супротности у односу на њену стварну природу, одрастање практично у дивљини уз релативно тежак физички рад који су диктирали услови на фарми. Завођење је за њу била игра, изазов, противтежа неиспуњеним жељама из најраније младости... За ове три године колико сам одсуствовао, сасвим сигурно научила је још много тога.

Знајући све то, остао сам искрено и видљиво запрепашћен угледавши њено вечерње издање – скромно, пристојно, невино чељаде које први пут у животу излази у град, не успевајући чак ни да потисне стидљивост. Једини колико-толико екстравагантнији детаљ на њој биле су ципеле са врло високом штиклом, толиком да је испала чак за три прста виша од мене. Ако сам до тада имало сумњао у њене намере, ако сам гајио некакву имагинарну наду да је све то само привид и да ће се вечерас на забави разоткрити у правом светлу, све је пало у воду. Звоно за узбуну претило је да ми расточи главу, али само сам стајао, неспособан да било шта кажем или урадим. Укус пораза био је тако снажан да сам се једва спречио да не пљунем на под дневне собе.

Отац ју је такође одмерио дугим погледом од главе до пете, затим рекао: "Када се пробудим ујутру, будите овде", и отишао да спава. Мајка се интересовала да ли смо гладни, да ли смо довољно обучени, јер је можда у Далекој земљи хладно, да ли треба нешто да нам спреми када се вратимо...

"Ја ћу се побринути за све", рекла је Арлета, озбиљним, ауторитативним гласом. Да ми није било мука до повраћања, смејао бих се на ове речи као никад у животу.

Моји нису имали стационарну карту Фелона тако да смо били принуђени да импровизујемо оријентире помоћу матичног брода у орбити. Далека земља се простирала на северној полулопти и мада нас је делило скоро петнаест хиљада километара разликовала се само за три часовне зоне од наше. Полетели смо у сумрак што је значило да је над 'Точком' увелико ноћ.

У летилици је била прилично напета атмосфера. Арлета је покушавала да покаже своје одушевљење и фасцинацију због првог лета у животу, али је натрчала на моје: "Надам се да те није болело" и умусила се. Требало је да је Никша утеши, али он је био везана врећа и тако је сваки разговор изостао. Ако је уопште нешто могло да ми буде нада, онда су то били Никшина стидљивост и несигурност пред девојкама.

Али Арлетин поглед, који сам уловио у једном тренутку, распршио је све моје наде.

Паркинг у околини 'Точка' – мора се тако рећи, јер је заузимао бар квадратни километар – био је преплављен возилима и летилицама. Возила су била свакаква, од вучних транспортера, преко аутобуса до полусвемирских тркачких аутомобила. Летилице су без изузетка биле из стандардне Фелонске цивилне флоте, и било их је тридесетак. Наш модул ће међу њима деловати као свемирска крстарица.

Обрушио сам се на један слободан простор, измамљујући врисак код сестре и забринути поглед Никше. Био је то стандардно слетање обрушавањем које се доста увежбава на тренинзима, али у пракси врло ретко примењује . Овога пута, чак помало изиритиран тренутном ситуацијом, готово да сам направио корак више и ризик растегао до границе неприхватљиве вероватноће. Али, сасвим сам јасно то уочио, Никшина забринутост није се базирала на поимању мог поступка, већ је то била реакција на Арлетин страх.

Када се модул умирио на простору удаљеном стотињак корака од украшеног улаза у 'Точак', знао сам да ће наш излазак и наступ посматрати бар трећина присутних. Циљ је постигнут, Арлета ће морати жестоко да се бори за свог изабраника, уједно се бранећи од насртаја удварача који су, надам се, једнако нападни и директни као пре неколико година. Можда чак нађем одговарајућу рибу и понудим јој дил за додатно ангажовање око Никше... Све у свему, слутим незаборавну забаву.

Наравно, Арлета је имала своје адуте. Већ после два корака, прилепила се уз Никшу с некаквим образложењем да не уме да хода у штиклама и да ће се поломити по шљунковитој подлози. Полако се одмотавало клупко њених замки и јадни Никша се, заправо, ту више ништа није ни питао.

Док смо ходали тако преко широког простора, изложени погледима хиљада радозналаца са прозора и крова огромне кружне грађевине, ја одмереним гордим кораком карактеристичним за сивокошуљаше, а Арлета попут крпеља заквачена за Никшу, који је такође настојао да одржи научени ход, постадох свестан да је међу њима све већ решено, да су измењани погледи који само њима нешто значе и да вероватно нема потребе да се више трудим око тога. Сама спознаја није била толико поразна, колико ме сопствена немоћ натапала очајом.

Власник 'Точка' је лично изашао пред нас да нам прави друштво у последњих десетак корака и на брзину се распита о нашем пореклу и намерама. Рекох му да смо другар и ја на допусту двадесетак дана и да нам је намера да се необавезно проведемо у женском друштву Фелона. Такође, рекао сам да ми је ово сестра и да се нисмо видели неколико година. Распитивао се затим о стању у галаксији, посебно на матичној планети Земљи, о чему му Никша промрси пар речи. Знао сам да су сивокошуљаши свуда цењени, а посебно на далеким световима, међутим, ово што смо доживљавали у 'Точку' превазилазило је сва моја маштања. Били смо његови почасни гости, с правом на бесплатно пиће и приступ посебним програмима. Захвалисмо му и обећасмо да ћемо свакако и даље навраћати.

Сасвим мало је недостајало па да ова ноћ буде једна од најдивнијих у мом животу.

"Друже", рекао сам када смо се обрели у близини централног подијума једне од многобројних дискотека, "ту смо. Погледај све ове погледе који су нам упућени, све ове девојке које жуде за нама и неће проћи ни минут а већ ће се устремити ка нашем столу. Пази како делиш осмехе около, сачекај да се оне прве изјасне. Онда не ризикујеш да буду заузете и да дођемо у ситуацију да се боримо за њу."

"Ти ћеш да га научиш шта ће да ради", сиктала је Арлета. "Не слушај мог брата, он само прича и прича. Питај га како се завршило његово прво прилажење некој девојци."

"Ниси ми то помињао", рече Никша без устезања.

Опсовах у себи. Зар је могуће да се већ ослобађа? На његовој Земљи требало му је осам дана да проговори пред неком девојком.

"Ја мислим да би ти било интересантније да чујеш како се Арлета провела са својим првим момком... другим... трећим... четвртим..."

"Све си их тукао, док на крају нисам нашла једног пет година старијег који је могао да те носи у зубима."

"Онај малоумник из Хонолоа. Он те једини хтео. Увек се ражалостим над људским судбинама кад се сетим несрећника. Природа му је ускратила могућност избора..."

"Ти ће' нешто да ми причаш... Она Лутонова ћерка, са грбом као дева, није ми никада било јасно у каквој сте се пози туцали. Она до дана данашњег није научила да хода двоношке, везују је ноћу за тарабу да се не затури... на лакту има више длака него ја на глави. Немој, буразеру, нема смисла."

Никша се смејао од срца. За трен сам осетио убод мржње према њему и то не само због тога што стаје на њену страну. Али био је то само трен. Обуздао сам се и упутио помирљиви смешак сестри. Узвратила ми је не-можеш-ми-ништа осмехом.

Келнер нам је донео поручена пића и уз дубоки наклон се удаљио. Арлета подиже чашу и покретом затражи да наздравимо. Куцнусмо се и климнусмо главама једни другима, испијајући. Било је време да променим тактику.

"Арлета", рекох. "Шта мислиш како фрајери са Земље мувају рибе? А?"

Налактила се и упутила ми један од својих најневинијих и најзаинтересованијих погледа, квалификујући тако унапред мој покушај као неуспешан.

"Видиш", ипак сам наставио, "они седе овако у једном углу, испијају своје пиће са паћеничким изразом на лицу, настоје да покажу околини колико им је тешко и зато само ћуте и пију, и патетишу до бесвести. Знаш оно: мене нико не воли и ја сам сам и трагичан сам због тога..."

"Сјајно. Падам на то."

Био је то, све у свему, добар провод. Послуга је била изванредна, музика и визуелни ефекти перфектни, људи разноврсни и занимљиви за очи, девојке чаробне... Ипак, нисам напуштао свој пар у оснивању ни за трен, одричући се тако могућности да одвојим нешто за себе, што, у крајњој линији, и није била баш нека претерана жртва. Понекад је боље не определити се одмах, нека глас крене, када дођемо следећи пут имаћу бољи педигре. Са своје стране, Арлета је била зачуђујуће опрезна с Никшом, мада је било јасно да се и она њему допада. Али, веровао сам то, допала би му се и било која друга девојка да је села с нама за сто и причала с њим пола сата. Напросто, он је био самотњак, без много љубави у животу и као дављеник хватао се за прво што му је долазило у видокруг. Можда је то Арлета схватала, а можда је управо то било оно што ју је привлачило: неискварени младић који ће је волети целим својим бићем искрено и док год њој то буде одговарало. Можда и нисам имао право што толико размишљам о томе а посебно што се противим, али ма како разумом настојао да одагнам све разлоге за бригу некакав неспокој на подсвесном нивоу опстајао је пркосећи свим покушајима потискивања.

Нема избора, чим се одморимо, крећемо у свемир на наш први заједнички задатак, а то ће уједно бити савршена прилика за дуг, врло дуг разговор.

При повратку на фарму, спустио сам модул дословно на три метра од куће, очекујући да ће бука пробудити све живо а посебно моју мајку која би требало да се потруди око распореда за спавање тако да Арлета и Никша не доспеју у исти кревет. Играо сам изгубљену игру... говорио је то сваки Арлетин покрет, сваки поглед, сваки осмех, што ме је још више раздраживало и нагонило на даље покушаје. У нашој фамилији реч предаја напросто не постоји... једини проблем у овом случају, био је тај што смо и Арлета и ја од исте сорте тако да сама упорност никоме не доноси предност. Побеђује онај који први стартује... а овога пута то нисам био ја.

Ретко кад сам се будио с болом у глави. Прво јутро у дому након пет година даривало ми је и ту непријатност. Није то био снажан бол, само неугодно пулсирање, осетљиво на наглије промене положаја. Нисам могао да се сетим ниједног узрока који би изазвао овакво стање, осим психичког оптерећења услед везе Никше и Арлете. Суздржавање да реагујем и забринутост за даљи развој догађаја вероватно су били довољни да ме поремете.

Бацих поглед ка другом крају собе. Никша је спавао као клада. Невероватна ствар. Никада досад није се десило да се ја пробудим и потпуно расаним а да Никша већ сатима није на ногама. Решење је било непријатно једноставно. Сачекао је да заспим, а затим се искрао до Арлете. Мора да га је цедила целе ноћи. Легионарски тренинг и издржљивост упарени са дуготрајном апстиненцијом вероватно су створили од њега машину. Колико само радости за моју секицу.

Пустио сам туш на ледено. Пријало је. Чак је и пулсирање између слепоочница јењавало. Уложио сам додатни напор да испразним главу од свих сувишних мисли, од свих мисли уопште. Али није ишло. Смиривао сам себе уводећи логику у целокупну ситуацију. Ма шта да се деси у наредних двадесетак дана, Никша и ја одлазимо на свој редован посао. Арлета не може са нама. И ту је прича готова, на овај или онај начин. Међутим, ни сам нисам веровао у то. Да је судбина хтела да нам приреди срећан крај, умела је то и боље. Подсвесни немир, који ме просто прогонио свих ових дана, поново се јављао.

Обукао сам се и остао тако пред излазним вратима. Готово да сам се плашио шта ћу затећи напољу. Мој одмор, мој повратак кући постепено се претапао у кошмар. Иза мене, Никша је равномерно дисао. Он није ништа био крив у целој ситуацији. Чинило ми се да бих могао Арлету да окривим за све. Она је знала какав је мој став о свему овоме и могуће је да је намерно све учинила. Њој Никша ништа не може значити, нису ни пет реченица проговорили за цело вече. Није ми само било јасно да она није свесна да неће повредити мене већ њега, једино ако није сматрала да је то највећа казна и за мене.

Добро, Никша спава, ако је гуска устала, ово је идеална прилика да проговоримо пар речи као брат и сестра.

Пронашао сам је у кухињи. Распрострла је по столу све врсте умака које сам донео са собом, неких четрдесет кутија и отварала једну по једну, захватала прстима по мало и лизала.

"Биће ти мука", рекох седајући преко пута ње. "Неке од тих ствари нису за јело... креме за сунчање, ималин, шампон..."

Погледала ме је веселим погледом, пуним безбрижне неверице.

"Треба да разговарамо", рекла је. "Имамо један проблем да решимо."

Био сам запрепашћен. Није личило на њу да жели да преговара око нечега што је већ добила. Мирисало је на подвалу.

"И ја сам хтео с тобом да разговарам. Узгред, како си спавала ноћас?"

"Снашла сам се."

"У то не сумњам. Чини ми се да је све јасно. Мислим, између тебе и Никше. Не видим о чему бисмо ту могли да разговарамо."

"Па и није о томе. Та ствар је решена. Нема ту шта додатно да се тупи..."

"Кад би била мало јаснија..." процедих, а звоно узбуне врисну. Није било начина нити да наслутим о чему се ради, али да је нешто крајње неповољно, нисам сумњао. Чак и горе од крајње неповољног, чим Арлета унапред жели да разговара о томе.

"Али нећемо овде", рекла је. "Идемо негде ван, у амбар или још боље до шуме. Хоћу окружење у коме ћемо моћи на миру да се свађамо и где ћу моћи да вриштим до миле воље, а да ме нико не прекида."

Погледао сам је право у очи. Одмах је оборила поглед и остала забављена отварањем некаквог сенфа. Ситуација није могла бити алармантнија.

"Чини ми се", говорио сам лагано, као да одмеравам тежину сваке речи, "да уопште не желим да знам о чему се ради.

"Не желиш", потврдила је скрушеним гласом, "а и неће ти се допасти."

"Па добро, какав би мој мотив био да учествујем у томе, шта год да је у питању?"

"Да ли би било довољно то да би своју секицу, једину на свету, учинио најсрећнијим створењем у галаксији."

"Пробај опет."

"А како би било да пристанеш а да не знаш о чему се ради? Како ти то звучи?"

"Можеш ти то и боље. Потруди се мало."

"Шмрц... Рецимо... која би ствар на свету била најстрашнија за тебе када сам ја у питању?"

"Сумњам да је оно што могу да смислим и десет посто од онога што ћеш тражити... Слушај, да се разумемо једну ствар. Увек користиш исти трик, одуговлачиш толико да ја најзад схватим о чему се ради. Не желим то овога пута. Уморан сам од погађања и мука ми је унапред од свега за шта ти тражиш дозволу. Захтевам да ми одмах, без околишања и оклевања, с најмањим могућем бројем речи кажеш шта је у питању. Да ти буде лакше, чим се ти толико премишљаш и устручаваш, мој одговор може бити само један. Не. Апсолутно не. Изволи."

"Онда ти нећу рећи." Глас јој је био тако трагичан да сам себе хватао у тренуцима да готово верујем у њене најбоље намере. Али, срећом, то су били само тренуци.

"Тим боље", рекох. "Уштедећу себи мало нерава. Да ли да сматрам овај разговор завршеним?"

Брзо је одмахнула главом.

Кратка пауза, онда плачним гласом: "Како имаш срца. Три године те није било. Имам једну малу жељицу и нећеш да ми учиниш. Могла сам да смислим и нешто крупније, међутим, ово ће ми бити сасвим довољно."

Морам признати да сам ипак радознао. Али нисам хтео да јој то покажем, нити да дозволим да више отеже.

"Говори, доста је било пренемагања. Немам цео дан времена, треба да се спремим, Никша и ја имамо један задатак..."

У том трену, очи су јој синуле некаквим недокучивим сјајем и све ми постаде јасно.

Стресох се.

"А... не! Не, не покушавај. Нема шансе. Не! Не! Не! Не говори ништа, апсолутно ништа, никаква убеђивања нећу, никакве молбе или уцене, ту нема поговора..."

Слатка је мала. Могла је да смисли и нешто крупније, каже, на пример да је водимо са собом на борбене задатке...

Заустила је нешто да каже, али је прекидох оштрим покретом руке.

"Никаква прича о томе, рекао сам. Оно што не може, не може. Одрасти једанпут, схвати да не можеш добити све што пожелиш у животу."

"Али ово је сасвим мала ситница", успела је да процеди. "Ти знаш колико сам маштала о путовању у свемир. И сада када..."

"Слушај, нема приче о томе. Као члан моје уже фамилије, имаш право на повлашћену цену путовања и то једном годишње плаћаш само десет одсто, а осталих пута по тридесет. Могу да ти средим крстарење по звезданим јатима или путовање у центар Млечног пута по изузетно повољним условима. То је милион пута занимљивије од задатка који нам предстоји."

"Али ја желим сада да идем."

"Да ли желиш због путовања или због Никше. Не одговара ти да он и ја проведемо сами три-четири дана. Сматраш да твоја једна ноћ с њим није довољна да га задржи уз тебе. Бојиш се свега што бих могао да му испричам о теби."

"Он све зна. Све сам му рекла."

"Када, живота ти?"

"Ноћас."

"Нисам приметио да је прошла хиљаду и једна ноћ."

"Много си духовит, батице. Је ли то део тактичке или психолошке обуке? Какве то везе има? Моја прошлост је много чеднија него већине девојака Фелона. Бараташ појмовима с којима ни сам ниси начисто."

"Могуће, али ти сигурно ниси начисто. Зашто баш он?"

"А зашто не он?"

"Као прво, зато што ми је то најбољи ортак, као друго, дечко јесте добар али је везана врећа. Мислим, он је добар не зато што је по природи добар, већ зато што је потпуно несналажљив с девојкама. Препун комплекса, који ни строги тренинзи током обуке нису у потпуности елиминисали..."

"А шта ти мислиш, да си неки мангуп? Утегнеш се у своје одело елитних јединица, једини си тренутно на целом Фелону, и сасвим је нормално да се девојке лепе. Али такође не зато што си ти нешто изузетно. Покушај једанпут да дођеш у градском или чак фармерском оделу, утопи се у масу и да те видим онда.

"Зашто не бих користио предности које имам? Ако те природа обдарила с изузетно дугим и лепим ногама, носићеш мини сукњу да их сви виде и тако ћеш скретати пажњу на себе... Нећу ли се ваљда одрицати својих очигледних предности."

"Али то није исто."

"Али то јесте исто. Тврдиш да није зато што сам ја у питању. Зашто не допустиш и другима оно што сама обилато користиш?

"Овај разговор нема смисла", покушала је да заигра на последњу карту.

"Наравно да нема. Девет година сам провео на обуци и сада ти тражиш да све то ставим на коцку и поведем те на свој први задатак."

"Ма, јак ти задатак. Обичан лет до тамо и назад. Треба само да погледате о чему се ради, да јавите Контроли и да се вратите."

Застадох у пола покрета. Никша је дефинитивно изгубио разум. Морао сам тренутно да разговарам с њим.

"Не мрдај одатле", рекао сам оштро, устајући. Било ми је непојмљиво да се Никша толико залудео да изгуби основну опрезност. Разумем да се човек заљуби, разумем да учини и понеку глупост, али једној жени испричати све о свом првом задатку...

Улетео сам у собу као фурија. Тргао се на звук и почео превртати.

"Хајде, швалерчино", викао сам. "Нећеш ваљда цео дан да се излежаваш."

"Колико... колико је сати?"

"Много. Хајде, диж' се. Имамо озбиљан проблем."

Усправио се нагло у кревету, потпуно расањен.

"Нешто се десило Арлети?"

Опсовах. "Е, умало ти не рекох шта њој једино може да се деси. Ти си тај проблем. Само ми објасни какав ти је био мотив да јој испричаш све о тајанственом објекту... само то."

Протегао се сањиво на кревету. "А то", мрмљао је. "Па није то ништа."

"Али ми не знамо шта је то. Можда није ништа, можда је астероид, можда је генерацијски брод који лута, али може да буде и нешто од изузетне важности, нешто ново, непознато, непојмљиво, вангалактичко, нешто што ће морати да остане тајна."

"Шта ти је, па остаће тајна."

"Како ће остати тајна када причаш свакој девојци с којом легнеш у кревет."

"Није свакој... само..."

"Зар има нека којој ниси."

"Па..."

"Има ли?"

"Нема, али..."

"Нема али. То је принцип, то су писани кодекси, правила... може да се испостави да је војна тајна од неслућене важности за човечанство."

"Али... али она ти је сестра."

"Изненађен сам да си то приметио. Слушај, да се ти и ја разумемо нешто. То што ми је она сестра нема готово никакве везе, заправо има много везе али о томе ћемо накнадно. Она је женско. Можда ниси знао, али жене не умеју, три пута подвучено, не умеју да чувају тајне. Једноставно, физиолошки немају начина да то чине... За њих је то неоткривена димензија. Нећу ти наводити примере из своје прошлости, којих има обиље, посебно када је моја сестра у питању, али веруј ми, ствари стоје управо тако. Највероватније твоје причање неће имати никакве последице, али то је ствар принципа. Ако увек будеш причао свакој о свему, једном ћеш сигурно зажалити. Прихвати то."

"Причаш као да ћу сваки месец бити с другом девојком..."

" А ти причаш као да ћеш цео живот провести са овом једном."

Оборио је главу. Било ми је жао што га повређујем, али једноставно нисам имао избора. Наставио сам: "Човек нашег позива не може бити везан за једну жену. Нисам то ја измислио. Хиљадугодишње искуство је тако показало. Не сматрај да си ти изузетак, или Арлета. Она је прича за себе, она живи у садашњости, граби од живота оно што може у датом тренутку. То је њена несрећа. Била је феноменалан потенцијал као дете и по физичким и интелектуалним предиспозицијама, али Фелон не даје жени никакву шансу да се докаже и пробије у спољни свет, да се уздигне из околине... Ово је мртво море за жене. Као што људи не могу да лете без помоћи технологије, тако ни жене Фелона не могу да га напусте без много, много пара. Које овде нико нема. Ово је, посматрано с галактичког просека, један сиромашан свет, који обилује једино природним лепотама. Али док се не реши питање старења у ВП бродовима, нико неће хтети да да четири месеца свог живота да би видео вероватно најбоље природне експресије од свих колонизованих планета. И ово ће остати сиромашан свет, у коме жене могу да буду курве или домаћице или обоје али ништа треће."

"Ми можемо да је извучемо одавде."

"Вараш се. Не можемо. Ја могу своју годишњу зараду да дам да она добије приступ на неки ексклузивни туристички програм. То је максимум који можемо да јој обезбедимо."

"Можемо да је прокријумчаримо до неког од центара галактичке културе."

Осетио сам како ми се утроба стеже и муља у некаквом спором, отужном ритму. Да ли је то онај исти Никша који је колико пре једног дана паничио због могућности да користимо ВП погон у трајању од два пута по пола секунде, а да то никоме не пријавимо.

"И шта ће да ради тамо", говорио сам, увидевши да готово урламо један на другог. "Она има двадесет година, схваташ. Двадесет година. То је далеко превише да би била укључена у било какав програм, престара за тестове приступа, престара за конкурс и разврставање... Од чега би она могла да живи на било ком настањеном свету, посебно у тим центрима људске цивилизације? Мислиш да ћеш моћи да јој плаћаш смештај и храну, да задовољаваш њене прохтеве? Мислиш да би она била подмирена с оним што би јој ти могао пружити? Никша, освести се. Ти си нешто у животу. Постигао си редак успех. Иза тебе стоји десет хиљада оних који нису успели, стотине хиљада дечачких снова, милиони завидних... Размишљај о томе, размишљај о свим лепим стварима које нас чекају у надолазећим временима..."

"Управо се о томе и ради. Можда није циљ постати најбољи командос галактичке флоте, истраживати нове светове и извршавати егзотичне задатке. Можда је далеко лепше живети у двоје, негде, на некаквом мирном свету, без трзавица било које врсте, стварати породицу..."

"Немаш избора. Једино што можеш да радиш у наредних осамнаест година свог релативног времена јесте да јурцаш тамо где те пошаљу и радиш оно што ти кажу. Да жене проналазиш на свемирским станицама, по лукама или прихватилиштима, да то буду курве за једну ноћ и да не дозволиш својим емоцијама никакав излет."

Деловао је скрхано, резигнирано, руинирано... некако отупљено. Чинило ми се да је неколико мојих последњих реченица прошло мимо њега. Очигледно није било сврхе да се овај разговор даље наставља. Начео сам га, главна представа одиграће се у свемиру, у одсуству свих ових детаља који му одвраћају пажњу и умањују способност здравог расуђивања.

Кренуо сам напоље. "Среди се и дођи у кухињу", добацих му с врата. "Треба да направимо план, да се договоримо. Све ће бити у реду, само се смири. О.К. Дозволи разуму да те поведе."

Глава је поново почела да ме боли. Желео сам да дођем кући, да се одморим, освежим, присетим старих добрих дана... Нисам желео никакве проблеме, нити један једини проблемчић.

Арлета се тргла када сам ушао у кухињу. Управо је била скупљала кутије умака и ређала назад у хладњак. Избегавала је мој поглед. Знао сам да је прислушкивала и вероватно чула већину изговореног. Можда је тако и боље.

Сео сам за сто и отворио флашу домаћег сока. Некада, за време празника добијали смо поред колача и по две чаше овог сока. Како смо живели за те дане, како смо се радовали ситним поклонима, малим променама у свепрекривајућој монотонији. Сада, углавном захваљујући мом успеху на академији, моја породица је добила виши статус, али ни највиши статус на Фелону не значи много, посебно не девојци као што је Арлета. Да ли сам имао право да гаснем њене снове ма колико нереални били, да ли сам имао право да је спречавам да се бори за нешто више, да све своје снаге уложи у избегавање стравичне перспективе: вечног останка на планети која се никада није развила и која се, за наших живота сигурно, неће много променити.

Одједном, обухватила ме некаква страховита туга. Како сам био себичан у животу, како сам само дозволио да ми немогућност решавања проблема одагна сва размишљања о проблему, да ми потисне машту у други план. Јадна моја секица. Да је бар нека глупача па да се задовољи безличном стварношћу, да је бар килава као већина жена Фелона, да је... али ни све то не би јој могло одузети право на машту и наду, право да се бори и за трачак могућности, макар то била и тако мало вероватна варијанта као што је везивање за члана командног састава галактичке флоте.

Устао сам и пришао јој у тренутку када је завршила преуређивање хладњака. Пожелео сам да је загрлим и поделим са њом овај тренутак безнађа који ме обузео. Али она се отргла силовито и тада, само за трен, сретоше нам се погледи. Видео сам да плаче, да јој је лице искривљено у најискренијем болу који сам икада спознао.

"Да ли ти је", викала је излетајући из просторије, "макар негде у углу те твоје отупљене свести, макар за делић твог програмираног времена, макар као могућност којој би се наругао... пало на памет да је у питању искрена, права љубав?"

Треснула је вратима тако да је малтер са оронулих зидова почео да отпада. Уздахнуо сам. Ни цео дан у својој кући, а већ жалим што нисам далеко, на другом крају галаксије, што нисам сам, дете са света на коме нема природног рођења, где су сви смућкани у епруветама и подједнако социјализовани.

И тако, поподне истог дана, полетели смо нас троје, прво у орбиту, а затим матичним бродом ка тајанственом објекту. После свега што сам доживео и преживео, било је релативно лако одлучити се. Мада, изгледа да нико није био задовољан. Арлета није била срећна онолико колико би требало да буде, вероватно јој је изгледало да је превише уложила у све ово и да се недозвољиво много открила. Нашој мајци је било, заправо, свеједно да ли идемо у град, у Далеку земљу или на другу планету, једино је једва пристала на варијанту да ћемо одсуствовати скоро три дана. Отац је схватао све и био против, али као и увек, није истрајавао како би истерао своје. Ваљда га је тиштило то што није успео својој породици да обезбеди бољи живот и тај осећај кривице увек му је у одсудним тренуцима одузимао снагу и вољу за расправом. Никша је увиђао да мени много тога није по мери и то га је онерасположивало, мада ми се чини да заправо уопште није схватао у чему је основни проблем.

У целој ствари, ја сам се предао судбини. Била је то она ситуација у којој се апсолутно ништа не може учинити а да се не изазове губитак. И тако се тренутак губитка одлаже за будућност која није ни далека ни ружичаста.

"Знаш ли какав је живот на свемирском броду?", говорио сам Арлети када смо полетели. "Имамо укупно петнаест квадратних метара простора за нас троје. Знаш ли како изгледа живети у толикој скучености. Све је ту и сви су ту. Храна, разонода, пишање, срање, туцање... од свега те дели по један корак. Неколико првих дана то може бити чак и интересантно, као и свака промена, али пети дан нико више ни са ким не може да разговара. Нико никога не подноси и најрадије би се гризли међусобно... али немаш куд. Три корака на било коју страну и свет престаје. Метална кутија окружена празнином."

"Шта покушаваш да постигнеш. Да одустанем."

"Не. Само те упозоравам до чега може да дође."

"Колико сам схватила ми нећемо провести више од седамдесет сати у орбити. Толико сам умела да проведем у својој соби."

"Ти си потпуно неприпремљена. Немамо представу шта може да се деси."

"Шта ће да се деси? Уосталом, пусти нека се деси. Моћи ћеш тада да ми се ругаш, да ми аргументујеш да сам глупача, да је требало да те слушам, да никада више не тражим ништа... пусти нека се то деси. Да видимо. Не знам. И ја сам радознала... Или се можда бојиш да ћу све издржати беспрекорно, можда и боље од вас истренираних командоса. А?"

Повукао сам се. Била је у праву. Са толико предострожности колико сам тренутно наметао једноставно се не може живети. Реално гледано, није било разлога за узнемиреност, посебно не за панику. Брод не напуштамо ни у каквој варијанти, а било шта да се појави, стартовањем ВП погона напросто нестајемо са попришта у микросекунди.

У првом покушају коришћења ВП погона на сец, промашили смо за преко десет милијарди километара. Када се то поновило и у другом покушају, одлучио сам се за један мали трик, то јест, да искористим једну од основних особина овог погона. Наиме, лакше је погодити даљи објекат него онај који је у непосредној близини. Зато смо се прво одаљили готово два парсека у смеру супротном од кретања објекта, а затим, прорачунавши прецизно све координате, стуштили за њим.

Арлета је прилично лако подносила промене убрзања, што није било посебно необично. Половина нетренираних људи издржава све фазе ВП погона, а моја сестра свакако није спадала у неспособнији део човечанства. Понашала се чак врло професионално, не обраћајући се ни Никши ни мени сувишним питањима, потпуно се препустивши само чулним утисцима путовања. Посебно је настојала да буде неприметна у критичним тренуцима стартовања и искључивања ВП погона. Да није било те проклете везе између ње и Никше, могао бих бити поносан на њу.

Укључили смо се у трајекторију непознатог објекта неких седамсто милиона километара иза, крећући се два пута већом основном брзином. То је била наша максимална обична брзина и по прорачуну требало је да га сустигнемо за једанаест сати. То је било чак и боље од онога чему смо се надали.

"Добро обављен посао", рекла је Арлета. "Видите како жена у броду позитивно утиче. Нема опуштања, свако жели да се представи у најбољем светлу..."

"Да није тебе било", прекидох је, "навео бих брод у оптичку видљивост до циља."

"Како можеш да ме гледаш у очи и лажеш. Никша ми је рекао да ћете бити срећни ако ВП погоном приђете објекту на мање од два дана обичног лета."

Опсовах.

"Друже", рекох, "кад си пре стигао све да јој испричаш?"

Слегнуо је раменима, скренувши поглед. Потпуно је био пометен развојем догађаја и никако није успевао да поврати унутрашњу равнотежу. Срећом што је задатак који треба да обавимо лакши од већине вежби на академији. У противном, не бих се баш могао опустити поред њега.

Одлучио сам да не повлачим никаква спорна питања, која би могла довести до даљег нервног растројства било кога од нас. Једноставно, погрешио сам. Свемир није место за велике животне расправе.

Арлета је тражила од Никше да јој покаже чему шта служи на командној табли. Образлагала је то превентивом за случај да нас двојица не будемо у стању да управљамо бродом. Он јој је показивао и причао, она је климала главом и вероватно је понешто и схватала али напросто не постоји могућност да она усмери брод на праву страну. Тај процес се учио месецима и представљао је готово нерешиву енигму на којој су пали многи потенцијални кадети. На крају су, што је и било једино логично, призвали компјутерске игре из бродског арсенала, и Арлета је почела да се одушевљава холограмским слагалицама. Ако буде показала интерес, настојаћу да јој проследим некакав простији примерак компјутера за игре. Постоје некакви лудачки најновији модели, прилагођени апсолутним почетницима а у суштини, страховито моћни. Мада, ко зна? Њој је сада све било ново и интересантно, дах недостижних светова...

Одмакао сам се од њих онолико колико је то простор допуштао и заузео један од лежаја. Покушаћу да мало одремам, како бих у тренутку приласка објекту био потпуно свеж. Већ за пет-шест сати знаћемо шта је у питању – брод или астероид – обавестићемо контролу и сачекати упутства.

У тренутку када ме је потпуно опуштеног хватао дремеж, осетих како се усредсређујем на циљ нашег лета и многа питања, као срча разбијеног прозора похрлише на мене, претећи да ме повреде. Трен касније био сам потпуно будан, очију упртих у метални плафон над собом. Звуци компјутера и тихог дошаптавања чинили су ми се километрима далеко. Било је нечег узнемирујућег, недокучивог у тајанственом објекту пред нама. За моменат имао сам готово опипљиву слику огромног мамца који нас лови, одвлачећи нас све даље из наше галаксије у непознату празнину одсуства свега. Али у мом уму, та празнина није била потпуно празна. Некаква непојмљива звер нас је вребала.

Устао сам нагло произвевши вероватно некакав звук кога нисам био свестан, да су се и Арлета и Никша тргли, окренувши се према мени.

"Да проверимо нешто", говорио сам у ходу. "Укључи спољашњи пријем на најјаче и усмери га према објекту."

Никша је окрзнуо погледом инструменте. "Још увек је предалеко да бисмо ишта разазнали."

"Покушајмо... Мрдни се мало, Арлета."

Послушно се склонила, без речи примедбе и, изгледало је, без љутње.

"Шта ти је на уму?" питао је Никша.

"Право да ти кажем не знам. Узнемирило ме нешто, морам да проверим. Подеси на максималну продорност."

"Објекат је дванаесте магнитуде, нема потребе за максимумом."

"Објекат ме не занима... тражимо даље. Испред. Куда нас води, разумеш?"

"Нема ничега, проверио сам још када сам га открио први пут."

"Проверимо поново. Нешто ми не да мира."

"Сад си ти почео да фантазираш", говорио је подешавајући елементе претраге. "Колико широко тражимо?"

"По трајекторији, за сада, па онда по спирали... Вероватно нема ничега, али хоћу да се уверим. Да нас нешто непријатно не изненади када приђемо објекту."

Стартовали смо са претрагом до тридесете магнитуде. Није било ничега. Постепено смо појачавали ниво до четрдесет треће, што је био максимум наших инструмената. Био би регистрован сваки објекат већи од десет метара и са албедом већим од десет посто на удаљености од једног парсека... али екран остаде једноличан – црн са само једном, све светлијом тачком.

Стајали смо тако у тишини пар минута над екраном и подацима.

"Мислим да је брод", рекох. "Нема никакве цикличне промене сјаја, што значи да не ротира, што би било прилично тешко прихватити ако је у питању астероид."

"Или је савршена кугла идентичне површине, што такође није много вероватно. Да, то је брод", сложио се Никша. "Ипак да сачекамо и да се визуелно уверимо. Онда ћемо известити Контролу."

"О.К. Ја ћу мало да дремнем. Ако заспим, пробуди ме када постане занимљиво."

"Да ли ће нас брод напасти?" зачуо сам Арлетин глас. Провлачила се чак доза забринутости у њеном тону. Можда би било добро мало је заплашити, постићи да се покаје што је кренула, али нисам могао сада да се шалим на тај начин. Некако ми је било сувише хладно око срца да бих додатно зазивао ђавола.

Док сам поново заузимао положај на лежају, чуо сам Никшу како је умирује рационалним, ауторитативним гласом: "Неће бити никаквих проблема. Ако је и брод, треба само да га осмотримо и можда утврдимо којој генерацији припада. У сваком случају, нема опасности. Све је под контролом."

Деловао је заиста убедљиво, али немир у мени није јењавао. Све ми је ишло наопако ових дана и дубоко сам веровао да се у догледно време ништа неће изменити по том питању.

Сањао сам да сам мали и да се налазим у својој соби на Фелону. Арлете нема већ доста времена и сви су успаничени. Само ја лежим опуштено на свом кревету и нема ничега у мени, ни забринутости ни страха... само чекам безгласни позив своје сестре. И сан тако траје, минутима и минутима, ја само лежим и чекам контакт. Временом, почињем да се питам је ли ово заиста само сан, али ништа се не мења, сан траје а позив изостаје.

Већ са удаљености од милион километара, добили смо визуелну слику брода. Био је то сто двадесет метара дуг цилиндар нимало налик нашим представама о генерацијском броду. Са удаљености од триста хиљада километара могли смо га сагледати сасвим детаљно колико је то уопште било могуће у слабашном светлу сунца Фелона, од кога једва да се назирао диск.

Стајали смо сво троје пред главним екраном и посматрали максимално увећану слику. Никша и ја један поред другог, а Арлета одмах иза нас. Једну руку је спустила на моја леђа а другу на Никшина; осећао сам њен узбуђени дах, и једва приметно подрхтавање длана, као да је и она схватала да се налазимо пред нечим несвакидашњим.

"Делује", изговорила је мисао која је, изгледа била заједничка, "као огроман саркофаг."

И заиста – ваљкасти предмет без икаквих обележја на себи, без антена, телескопа, погонских делова, пријемника или отпремника... у сразмери и облику налик посмртним ковчезима у којима су погинули чланови свемирских експедиција одашиљани на своје вечно крстарење... Била је та слика толико убедљива, а и цела поставка око лета према ничему се уклапала, да сам затражио специјалну верификацију величине објекта. И без тога је било јасно да је предмет огроман, чим га детаљно видимо са ове даљине, али некаква нада у рационално објашњење је тињала.

Узалуд.

"Шта сад?" рекао је Никша. Није било разлога за било какву акцију, осим можда покушаја да сазнамо нешто више од Контроле. Укључио сам ансибл и послао шифру лета.

"Арлета", рекох. "Настој да будеш тиха док разговарамо, да не бисмо морали да објашњавамо твоје присуство... Или боље иди до лежаја и смири се тамо. Не мрдај док не разрешимо ову ситуацију. Важи?"

Климнула је главом и послушно се повукла. Морам признати да ме је пријатно изненадила својим понашањем у ових пар последњих сати. Био сам спреман да... а не, не, не буди глуп, готово проговорих гласно, не наседај на провокацију, знаш да твоја сестра може апсолутно све на овом свету кад јој то иде у прилог...

"Тражимо приступ. Ургентна порука. Шифра брода 372М."

Десетак секунди тишине коју испуњава само шум вакуума, онда стиже одговор: "Потврђен пријем. Имате предност. Очекујемо извештај."

Никша је већ одабирао податке.

"Уклопи им и фотографију. То ће им бити боље од било чега другог."

Арлета се померила. Не физички, није ми била у видокругу. Једноставно сам био свестан нечега у вези с њом, нечега различитог. Окренуо сам се и сусрео узнемирен поглед. Узвртела се али прстом јој дадох знак да ћути. Ипак, нешто у њеном погледу, нешто у нејасном наговештају, нешто у подсвесној вези која ми је сада изгледала стварнија него икад, задржа мој поглед још трен на њој. Усне су јој се мицале, а поглед је блудео некуд мимо мене, мимо овог брода, далеко према свемиру...

Компјутерски сигнал ме прену, па рекох, након мале паузе и замуцкивања: "Прилазимо објекту по утврђеној трајекторији, лоцираћемо се на пар стотина метара удаљен ости. Чекамо ваша упутства. По нашим прорачунима објекат је пре неких 3800 година одаслан са Земље. Покушајте да пронађете у Централном компјутеру некакву информацију. Немогуће да ништа није забележено... Искључујем се."

Седели смо неко време у тишини, готово избегавајући да се погледамо. Немир из Арлете прелио се и на нас, нешто страно испунило је наш стешњени простор и запретило да нас потисне.

"Осећаш ли?" рече тихо Никша.

Климнух главом погледавши у Арлету. Сада је седела мирно на лежају, али био сам сигуран да прикрива неспокојство. За трен помислих да она можда осећа и више од нас двојице, међутим, напросто нема храбрости да прича о томе, плашећи се подсмеха.

Глас разума ми је говорио да има већ довољно наговештаја за акцију – и то за повлачење. Видели смо шта је, известили смо Контролу и нема потребе да се додатно излажемо ризику. Неприпремљени смо за некаква сложенија изненађења, имамо необученог сапутника а и сами нисмо у бог зна каквој форми.

Али ништа нисам рекао. Једнако као што Арлета преда мном није хтела да открије слабост, тако ни ја пред Никшом нисам хтео да призивам ирационална страховања. Чинило ми се да би у том случају он имао сјајну прилику да се покаже супериорним у односу на мене, чак и да ме сроза у очима сестре, што је последња ствар на свету која ми је била потребна.

У наредних пола сата осећај присутности се повукао, или смо се ми навикли на њега па га нисмо примећивали. Стигао је и дефинитиван одговор Контроле. Нису пронашли никакве податке о упућивању овакве летилице, никада ништа слично није поменуто у свемирској ери човечанства. Наложили су нам да приђемо максимално близу, али без контакта и без покушаја преласка на објекат. Само да све детаљно испитамо споља и проследимо им. Већ припремају хватач и послаће га ових дана.

Никакве нове детаље нисмо запазили ни са километар растојања на коме смо се лоцирали. Био је то гладак, огроман цилиндар, без трагова метеора по омотачу, без икаквих отвора или наговештаја отвора – грандиозна, заливена конструкција која је крила ко зна шта.

"Као гроб неког дива", изговорила је тихо Арлета.

"Тако велика бића не постоје нигде у свемиру, а посебно никада нису настањивала Земљу", рече Никша.

"Да покушамо да нађемо некакво логично објашњење", гласно сам размишљао. "Није у питању никакав истраживачки или освајачки програм, подаци би постојали а и не би путања била овако бесмислена. Једино објашњење које је колико-толико логично јесте да је у питању нешто што су тадашњи људи, или само одређена група људи хтели заувек да склоне изван домашаја човечанства. Можда некакво стравично оружје, или знање..."

"Не верујем", надовезао се Никша. "Знање се лако затре, а оружје једноставно демонтира или пошаље у утробу Сунца."

"Можда је његова снага таква да би досегла и до Земље..."

"Онда би га послали у утробу неког другог сунца, окруженог јаловим световима. Чак и да изазову супернову не би било велике штете. Једноставно је немогуће да икакво оружје буде јаче од експлозије супернове."

"А зашто би та ствар морала бити порекла са Земље?" упитала је тихим гласом Арлета.

"Шта имаш на уму?" прекидох њено пренемагање.

"Можда је неко некада давно посетио Земљу и сада се враћа назад, неко из друге галаксије или ко зна одакле."

Никша и ја се погледасмо.

"Има неке логике", сложио сам се, "Једино си занемарила да је за претпоставити да је та некаква друга цивилизација вероватно на вишем ступњу развоја од нас и да би морала да има брже бродове. Ово пузи." Показао сам на визуелни екран на коме је тајанствени објекат заузимао четвртину простора. "Овом брзином и овим правцем, никада нигде неће стићи."

"Добро", рекла је Арлета помирљиво, поносна што није испала тотална глупача са својом упадицом. "Само сам покушала."

Никша јој упути охрабрујући осмех.

И тада је почело.

Прво се вратио осећај присутности, овога пута недвосмислен и надирући. Трен касније, сво троје смо се борили за дах, загледајући се ужаснутим погледима. Нешто је покушавало да овлада нама, некаква моћна, недокучива психичка сила.

"Погон", промуцах. Морамо одмах активирати ВП, бубњало ми је у глави, морамо одмах на било коју страну, под било којим условима. Никша који је седео за управљачким механизмом очигледно је имао више проблема од мене, притискао је слепоочнице шакама, једва се уздржавајући да се не придужи Арлети у вриштању.

Страховитим напором воље, цедећи из себе последње атоме самоконтроле, потиснуо сам присутност у страну. На дрхтавим ногама, ослањајући се за командни пулт, привлачио сам се лагано до Никшиног места. Неколико координираних покрета и све је било спремно.

Наједном, присутности нестаде и некаква сабласна тишина испуни простор. Поред мене, Никша се скљокао на под, испуштајући уздах олакшања. Рука ми је застала над ВП полугом. Сетих се Арлете, њеног крика који је замро неприродно нагло. И сада не беше ничега с њене стране, ни јецаја ни покрета.

Само трен оклевања, а онда посегнух за полугом.

"Не чини то", зачу се иза мојих леђа и ја осетих језу како ми леди кичму и муњевито надире у све удове. Био је то глас моје сестре, али извитоперен, дехуманизован, раван као механичка симулација.

Нисам желео да се окренем, нисам желео ништа да сазнам, нисам уопште желео да будем на овом месту.

Окрзнуо сам погледом Никшу, који се придизао са пода. У његовим замагљеним очима огледао се ужас. Наставио сам лагани окрет ка месту на коме сам последњи пут видео Арлету, уједно се померајући у страну да створим што већи угаони размак између Никше и мене за онога ко нас посматра. Руком сам напипавао простор у оквиру командног моста где смо држали бластере, без неке стварне намере да извучем оружје.

Арлета је стајала у углу просторије, укочена и физички неповређена. Лице јој је било затегнуто и одавало је утисак препарираности. Само су јој очи блуделе одсутим погледом, нестварне, онеспокојавајуће. И некаква празнина, празнина вакуума какву никада нисам осетио с њене стране.

"Не чини то", понављала су њена уста, њеним говорним апаратом, речи нечега страног. Подсети ме тај глас на тренутке повратка из хладно-сна, када ми све делује умножено хиљадама својих одјека, изобличено и далеко.

"Арлета!" зачух Никшин очајнички зов.

"Не прилази јој!" оштро му заповедих. "Не чини ништа, док не сазнамо шта се догађа."

"Ја..." покушао је нешто.

"Седи за командни мост и буди спреман да стартујеш ВП погон на мој знак. Послушај ме!" урлао сам, покушавајући да виком разгрнем горње нивое његове свести и ишчепркам неко зрно логике.

"Послушај ме", поновио сам благим, готово молећивим гласом. "Она је моја сестра и ја је волим милијарду пута више него ти. И исто толико пута више желим да јој буде добро. Седи за команде и стави руку на ВП. Када ти будем рекао да стартујеш погон, учини то, ма шта се дешавало око тебе у том тренутку."

Климнуо је, али сумњам да је довољно тога разумео. Само је унезверено буљио према Арлети као да својом надолазећом паником може ишта да промени.

Затворио сам очи за неколико секунди, прикупљајући психичку снагу, усредсређујући се на проблем. Ствар је била бескрајно једноставна и бескрајно компликована, једновремено. Нешто, некаква непозната ментална сила, улетело је међу нас и зграбило најслабији, нетренирани мозак моје сестре.

О.К. Да видимо шта хоће.

Отворио сам очи и суочио се са бештијом.

"Ко си ти?" упитао сам једноставно.

"Овде ја постављам услове. Девојчин мозак је у мом поседу. Уколико покушате да побегнете она ће остати без свог ума."

"Добро", рекох помирљиво, мада сам сумњао да том бићу може ишта да значи интонација која се користи. "Задржаћеш њен ум, али ћеш изгубити нас. И нико ти више никада неће прићи довољно близу да га поседнеш."

Арлета је ћутала. По њој се није могло видети да биће размишља, али био сам сигуран да одмерава моје речи. Само да Никша не направи неку глупост. Нисам имао начина да га упозорим. Никша је знао неколико галактичких језика, али све језике које сам ја знао, знала је и Арлета, тако да би ме непознати ентитет разумео.

Онда стигоше речи: "Ви не желите да повредите девојку."

"Не желимо, али између могућности да сви страдамо или да страда само она, бирамо њу као једину жртву."

Поново пауза. Покушавао сам да прогутам пљувачку, бацајући кратке погледе према Никши. Само ћути, молим те, безгласно сам изговарао према њему. Суво грло ми се стезало и нагонило ме на кашаљ.

"Мислим да је ред да се представиш", прекидох тишину. "И да нам најзад кажеш шта желиш од нас. Можда се договоримо."

" Ја сам Орк", уобличише Арлетине усне. "Заточен сам у броду. Много, много времена. Тражим да ме ослободите."

"Претпостављам да су те заточили људи Земље пре 3800 година, по нашем рачунању. И сигуран сам да су имали добрих разлога за то. Реци ми, шта си учинио па те осудише на овакву казну."

"Тражим да ме ослободите или ће девојка изгубити ум."

"То није велика цена. Женски ум не вреди много. Зашто не покушаш да поседнеш неког од нас? Хајде, ако си тако моћан."

Нисам веровао да ће ово упалити, али морао сам покушати. Требало му је скоро пет секунди да савлада нетрениран Арлетин мозак. За било кога од нас двојице биће му потребно најмање два пута толико времена. Довољно да будемо милионима километара далеко. Хајде, непозната наказо, наседни на трик, напусти Арлету само за трен, хајде, улепшај ми дан.

"Ја постављам услове", стиже глас. "Девојчин живот за моју слободу."

"Да ли ти мене разумеш?" покушао сам поново. "Ниси ти у ситуацији да бираш, већ смо ми ти који водимо игру. Имаш само један неважни мозак. То је премало да бисмо те пустили. Ако бисмо уопште и могли то учинимо. Ко год да те је затворио, учинио је то тако да вероватно нема начина да се продре до тебе... Две ствари ме занимају. Прво, шта си учинио људима? И друго, шта си ти па су морали на овакав начин да те казне. Делујеш ми неприродно дуговечно."

Сироче, мора да му је било прилично досадно последњих неколико миленијума.

"Људи ме назваше Орк и покушаше да ме униште када сам посетио њихову планету."

"Орк је бог смрти, ако се не варам", огласи се Никша.

"Јесте, али не мрдај са те полуге. И сети се када си ме ударио последњи пут. Сети се око чега смо тада расправљали."

"Људи су зли", роморило је обличје моје сестре. "Намамили су ме у клопку и залили у метал, тако да не могу ни да се померим."

"Како замишљаш да те онда ми ослободимо, када ти сам то не можеш."

"Људи су зли."

"Извини, али не могу баш потпуно да поверујем у све делове твоје приче. Сем тога, зашто би пријатеља са друге планете даривали именом бога смрти. Мора да си био неваљао на Земљи, а?"

Нема одговора.

Време је за противакцију.

"Добро, почнимо да преговарамо. Пре свега желим доказ да је с мојом сестром све у реду. Пружи нам га."

"Нема доказа. Морате ми веровати."

"Заборави на договор. Имаш тачно десет секунди да ми на било какав начин сигнализираш да је с умом моје сестре све у реду, или крећемо. Помисли на миленијуме самоће које си провео до сада. Помисли да то није ни промил онога што те очекује..."

"Нема доказа. Ако је пустим и за трен, преварићете ме и побећи. Нема доказа."

Бар није глуп.

Добро, покушаћемо другачије.

"Како замишљаш да те ослободимо? Кажеш да си заливен у метал. То делује као велики проблем. Имаш ли неку идеју?"

"Просто је. Треба да усмерите целу моју летилицу у близину некакве звезде. Велику близину. Топлота ће отопити метал и ја ћу поново бити слободан."

"Опа! А теби ништа неће нашкодити толика температура?"

"Ја сам бесмртан, неуништив."

"У том случају, бојим се да те ипак не можемо послушати. Људи мора да су имали врашки много разлога да те овако среде. Не, жао ми је. Нема ништа од договора..."

Ја сам одлуку већ био донео. Слаба тачка у целој ствари био је Никша, али ваљда ће схватити, ваљда ће му пар мојих натукница бити довољно. Једноставно, никаквог другог решења није било. На некакав начин, требало је елиминисати моју сестру из игре, постићи да изгуби свест. Претпоставка је да ће након тога Орк покушати да овлада са једним од нас двојице и у том интервалу треба да стартујемо ВП погон. Шансе су педесет одсто да при том не повреди Арлету. Ако му је свака наносекунда драгоцена, онда вероватно неће губити време са чишћењем њеног ума, већ ће одмах скочити на нас... Пилуле за успављивање у коморама хладно-сна су предалеко и преспорог дејства, некакав одмерени ударац би био делотворнији, али да ли ће Орк дозволити да јој приђем. Поново сам напипао бластер у прегради иза себе. Једна идеја, растегнута између очаја и неумитности, обликовала ми се у глави. Зној ми обложи шаку.

"Немате избора", понављао је Орк. "У тренутку могу да почистим девојчин ум."

Удахнуо сам три пута дубоко, покушавши да дам некакав знак очима Никши. Погледи су нам се преплели, али нисам имао начина да сазнам за исход. Онда сам извадио бластер и уперио га у Арлетину главу. Израз воштаног лица није се променио, очи су остале два бездана, тело се није померило ни за милиметар... Богу хвала, бар се не мрда.

"Збогом, Орк. Нећу допустити да ми претвараш сестру у биљку. Сам ћу јој прекратити муке када већ не могу да је спасем и када је била толико глупа да пође."

Зауставио сам дах и нанишанио незнатно крај њене десне слепоочнице. Енергетски удар ће је само окрзнути и надам се оставити у животу. Бол који ће осетити у тренутку удара и губитак свести биће ваљда довољан сигнал Орку да покуша да се премести.

Повукао сам ороз.

"Не!" крик са стране и падам на под, силовито гурнут.

"Полуга!" урлам, али Никша стоји нада мном избезумљеног изгледа лица. Махинално подижем бластер према њему, али он се окреће и притрчава Арлети која лежи згужвана у углу.

Нешто почиње да продире у мој ум и ја се опирем, чини ми се успешно. Обневидео, пипам по командној табли, у настојању да се домогнем ВП полуге.

Наједном, напад на мој мозак престаје. У магновењу скачем према циљу, али ме страховити ударац по слабинама зауставља. Не гледајући ништа, котрљам се даље, докле год ми то простор допушта. Онда се муњевито окрећем, таман на време да угледам Никшу, удаљеног три корака како се баца према мени. Подижем бластер, који ми је незнано како све време остао у руци, и пре него што ћу повући ороз, све схватам... Орк је заиграо на последњу карту, на мене. Очигледно не може да поседне ум који жели, већ само најслабији од присутних. Арлета је онесвешћена, а када ме примора да убијем Никшу остаћу сам њему на милост и немилост. Скрећем путању енергетског удара са Никшиног стомака на његову ногу и погађам колено. Док пада, покушавам да се измакнем али ме хвата у загрљај. Ипак, бол смрсканог колена мути му разум и успевам да се отргнем.

"Немој се онесвестити од бола", говорим, упутивши му један испитивачки поглед. Падам преко командне табле и хватам за ручицу.

"Дакле, Орк, изгубио си ову битку. Желим ти дуг и миран живот."

"Не! Твој друг ће остати без ума", кркља прилика на поду, док јој дамари бола туку у слепоочницама.

"Досадан си, следећи пут смисли нешто боље", говорим и повлачим полугу.

Осећам познати утисак ВП убрзања и обузима ме олакшање. Зачуо се и некакав крик из Никшиног грла, али нисам био способан да га разазнам. Онда, готово бауљајући прилазим сестри. Има крвави подлив изнад увета, али пулс јој је готово нормалан. Само је онесвешћена, надам се и нетакнутог мозга. Био је то врашки добар хитац који нисам желео никада у животу да понављам. Зачуо се и Никшин јецај, налик разумском. Погледао сам према њему. Лежао је на поду, будан и очигледно свестан. Да ли то значило да Орк није одржао обећање, или је само блефирао да може чистити ум...

За трен имам необичну визију у глави: разбацани смо по малој просторији као комади разбијене вазе. Три велика парчета и много ситних... Онда нагло устадох и искључих ВП погон. Мора да смо већ парсецима далеко од дома. А обома је преко потребна помоћ.

"Никша", позвах га, покушавајући да га померим.

"Шта се десило", промуцао је између суза. Нога је деловала сабласно.

"Полудео си покушао да ме убијеш, морао сам да те раним. Биће све у реду. Извукли смо се."

"Арлета..."

"Добро је."

"Како?..."

"Тврдоглав си да је то нешто немогуће. Не знам више како да ти одређене ствари приближим. Заиста не схватам како функционишеш. Постоје ствари које се не дешавају. Људи не убијају своје сестре. Разумеш? Да си ме послушао, ничега не би било."

"Не знам", муцао је, "деловало је тако стварно. Не могу да одредим када си озбиљан."

"Па, морало је да делује уверљиво, до ђавола, да би Орк поверовао да заиста убијам Арлету и да нема потребе да губи време око њеног мозга... А да сам имао намеру да јој пуцам у главу, једноставно бих стартовао ВП погон па шта буде... Добро, нема везе, било па прошло. Важно је да смо се извукли. Могу ти рећи да је било готово безнадно."

Већ сам дохватао прибор за прву помоћ, превијајући му ногу. "Даћу ти ињекцију за умирење, подвезати рану и стрпати те у хладно-сан. Буђење на Земљи, младе болничарке... одликовања, бићемо ратни хероји, успешно разрешен први задатак..."

Ни сам себи нисам веровао. Никша ме више није слушао. Неки нови бол титрао је на његовом лицу, бол спознаје...

Избегавали смо да нам се погледи срећу. Он је углавном жмурео стиснутих зуба, а ја сам био заокупљен његовом раном. У једном тренутку, речи пресахнуше у мени. Бесмисленост је била готово опипљива.

Урадио сам све што сам сматрао да треба и да могу. Поставио сам га у његову комору за хладно-сан и подесио на највеће успорење животних функција. Затим сам обишао сестру, сместио је удобније на лежају и пребацио се за командни мост, намеравајући да окренем брод и покушам што пре да га доведем до Фелона. Одатле ћу позвати помоћ. Због ВП парадокса боље је да они пошаљу брод са свим потребним инструментима и особљем него да ми идемо до Земље, јер ће тако проћи мање стварног Никшиног времена које је, чинило ми се, у овом часу најдрагоценије.

У трену када сам се усправио у намери да спустим поклопац коморе затекох себе како застајем као над самртном постељом, како остајем ту над непомичним телом и очекујем да отвори очи и да се опростимо погледом. Био сам сигуран да га успављујуће средство још није савладало, али моје ишчекивање се показа узалудним. Никша је само лежао, стиснутих зуба и очију, лежао, настојећи да прикрије подрхтавање вилице и прстију, лежао, нем у сенци судбине, у крхотинама снова, у смрсканој нади, лежао, жмурећи и чекајући да спустим поклопац.

Испуних му неизречену жељу.

Тада се огласио сигнал за пријем. Требало ми је добрих десет секунди да схватим шта то значи. Ансибл веза. Како су само знали где смо, упитах се за трен, а још пре него што сам зачуо поруку, поче ми се одмотавати филм уназад. Једна ужасна мисао ми се кристализовала у глави, муњевито се разрађујући и уобличавајући, творећи апсурдни смисао. И пре него што сам зачуо глас команданта Питерса како тражи да пребацим свој брод на њихово навођење, знао сам све.

Једино што сам био у стању да учиним, било је да пустим главу да ми клоне на згрчене шаке.

Избегавао сам поглед капетана Питерса колико је то било могуће у скученом простору његовог кабинета. Навели су наш брод у орбиту око Фелона и прикључили га својој свемирској крстарици. Одмах је указана помоћ мојој сестри и конзервирана рана Никше. Арлета је била добро, рекли су ми да се повратила, али нисам ишао да је видим. Добила је снажан потрес мозга, претпостављају да неће остати никакве последице. Никши је предстојала операција а затим дуг период опоравка. За њега је каријера командоса била завршена.

Стезао сам статусну значку у руци. Била је израђена од најквалитетније легуре и моји готово очајнички покушаји да јој наудим нису имали никаквог ефекта, што ме је још више раздраживало. Немоћ, бес, очај... све се ковитлало у мојој глави, неутралишући сваки покушај логичког расуђивања. Једва сам спречавао себе да не бацим значку команданту пред ноге и саспем му у лице шта мислим о свима њима.

"Шта те мучи, дечко?" упита ме капетан Питерс. Његов пријатељски глас још више ме раздражи. Ипак, уздржао сам се од било какве реакције; био је то човек кога смо сви необично ценили и поштовали. Имао је страховиту интуицију за проблеме кадета и многима је помогао када се то најмање од њега очекивало. Али, чинило ми се да мени сада нема много помоћи, тим пре што нисам био уопште убеђен да желим помоћ... направио сам неколико страховитих грешака, од којих је свакако била највећа та што сам повео сестру на задатак. Све друго, то што нисам на време прозрео да је у питању специјални тест за Никшу и мене, што сам тешко ранио свог колегу, што сам се играо са ВП погоном у оквиру једног звезданог система... све то се некако могло санкционисати редовним дисциплинским поступком. Овако, чинило се да ми предстоји само повлачење или ако не то, онда прихватање подређеног статуса у коме нећу никада моћи да рачунам на нешто велико и изазовно, ништа одговорно и рискантно – каријера без напредовања...

"Зашто си тако смркнут?" понављао је капетан Питерс.

Одмахнуо сам главом. Грло ми је било суво, упркос две шоље чаја за смирење који сам попио. Одлука, одлука, одлука... бубњало ми је у глави... чекати или пресећи...

"Не знам како то да објасним", почео сам некако, трошећи сву своју снагу да избегнем муцање. "Једноставно, тренутак слабости, недозвољиве слабости."

"О чему причаш? Изванредно си се понео. Брилијантно."

Подигао сам поглед, тражећи знаке ругања. Опрез, опрез, вриштала је подсвест. Опрез. Сачекао ме пријатељски, готово очински осмех. Напетост у мени поче се топити.

"Сећаш ли се", наставио је капетан, "када си ме, одмах после свечане поделе диплома, у ходнику упитао зашто ти имаш за један поен већу укупну оцену од Никше? Рекао си ми тада да ти је пред њим непријатно због тога јер обојица сматрате да су његови резултати вреднији. Сећаш ли се тога?"

Климнуо сам главом.

"Било је то поштено с твоје стране, али ми нисмо делили оцене напамет. Није то наш стил... Имали сте проблем, ти и Никша, зар не? Ти седиш сада са мном и причаш о томе, а он је хиберниран и чека га мукотрпни опоравак. Мислиш ли још увек да су оцене нереалне?"

Одмахнуо сам главом. Слика се уобличавала, све је долазило на своје место.

"Онај Орк, или већ како се зове, шта је то?" упитао сам.

"Вештачки ентитет високо потенцираних психичких моћи... Иначе, направљен је још пре миленијум и по искључиво за намену којој служи и данас – за последњи тест наших дипломираних командоса. Знаш, ми стварамо тимове, дуете. Али никада обе јединке у једном тиму не могу и не смеју бити подједнаке важности. Постојаће многи случајеви у вашој каријери када ћете морати да се одлучите између две варијанте око којих имате опречна мишљења а нећете имати времена да један другоме аргументујете своје ставове и пронађете најбоље решење. Постоје ситуације које не допуштају компромисе и средња решења. Зато постоји тест са Орком, тест који непогрешиво одређује хијерархијску расподелу у будућем дуету."

"Да", рекох. "Схватио сам био још у оном општем метежу да Орк не може да поседне мозак по избору већ најслабији од расположивих. Ако је навикао углавном на дублове, мора да га је моја сестра збунила."

"Па могу ти рећи и да јесте. А и намучила га је. Стицајем околности, Орк је много брже зауздао Никшин ум него што је то у првим мах учинио с Арлетиним. То је због тога што је, у тренутку када га је напао, овај био у потпуном нервном растројству... Орк је специфичан ентитет, преко њега сазнајемо многе особености својих командоса, мада никада не знамо какву ће тактику преузети. То није битно, крајњи циљ је постигнут."

"Чини ми се да ипак није све било поштено овога пута. Никша и моја сестра су... мислим... спетљали су се и због тога му је попустила концентрација. Полетео је њу да спасава готово не мислећи на себе... Ко зна како би се све одвијало да смо били сами."

"Живот командоса није математика. То су околности, ситуације... зашто ти ниси изгубио главу? Сестра је твоја, Никша је познаје један дан..."

"Можда управо зато", покушах да се нашалим, али опор укус у устима је остао. "Моја слабост је да сам допустио да ме убеде да крене. Довео сам целу ствар у опасност. Могла је због моје несмотрености да страда. Да ли бих могао да живим даље са таквим оптерећењем?"

"Постоји једна ствар у психологији која ти, разумљиво, није позната. Истина је, грешка је што си је повео. Међутим, то није грешка услед незнања, или глупости. Стоји да деведесет одсто кадета не би ни у ком случају пристали да поведу неког ако то није дозвољено. Међутим, од тих деведесет посто, највише један би био у стању да се можда досети брилијантног решења које си ти и извео. Али само да се досети. Питање је ко би још имао муда да то и спроведе у дело. Твој поступак ће ући у анале и изучаваће се као нови борбени правац не само ради увежбавања кадета, него на официрским курсевима стратегије... И зато одагнај зебњу из свог срца, ти си неопходан галактичкој флоти, такви људи су исписивали њену историју... Не они који никада не би учинили ништа недозвољено, не они који се увек строго држе правила. Ти си толико ствари успешно импровизовао и практично патентирао у овом једном једином дану да стотине послушних то не би оствариле ни за цео свој век у служби."

Напетост је ветрила из мене. Тежина олакшања је била таква да сам се у моменту уплашио да ћу заплакати. Покушај да надвладам сузе завршио се некаквим анималним уздахом.

"Слободно се насмеј, отвори своју душу", говорио је Питерс најблажим гласом који сам икада чуо. "Нама не требају психичке громаде којима се годинама ништа не види на лицу а онда у најодсуднијем тренутку процвиле."

Била је ово јасна назнака о Никшиној судбини. Нисам издржао а да не упитам шта ће даље бити с њим.

Оборио је поглед, прогутао пљувачку, а онда се суочио са мном.

"Сваки свршени кадет је прескуп да бисмо га тек тако одбацили. Њему следују мучне две године, цела екипа ће радити с њим на физичкој и психичкој консолидацији... ипак, никада више нећете летети заједно, ви више не припадате истом свету, твој и његов потенцијал не могу се упаривати... Сада ти препоручујем да наставиш свој одмор. Одвези сестру кући, преписаћемо јој терапију и лекове... опорави је брзо."

Било је неког неизреченог призвука у том гласу.

"Зашто?" упитах, устајући.

"Орк је указао на њен ум. Има неких моћи... неких потпуно непознатих опција."

"Можда зато што је женско... Можда му је она била прва?"

Питерс се насмејао.

"Не знам. Ипак, хоћемо да погледамо шта је у питању. Када завршиш одмор, доведи је са собом у Команду."

"Зар није престара за тестове?"

"Ако има неки таленат... никада није касно."

Устао је и пружио ми руку. Поздрависмо се срдачно.

"Хвала", рекао сам на одласку.

"Само још једну ствар", готово да је довикнуо за мном. "Никша никада неће сазнати да је био у питању тест, а ти никада ником, ни својој сестри, не смеш рећи за то. Бесмртни Орк остаје тајна за све наредне генерације."

Климнуо сам главом и склизнуо у ходник. Једва сам успевао да се контролишем и задржим сузе – сузе олакшања, радости, неизмерне среће. Очај се преобратио у потпуни тријумф...

Пренуо ме је бол у левој шаци. С муком сам растворио прсте и десном руком извукао значку командоса. Пољубио сам је и гурнуо у џеп.

Пожурио сам до болничког одељења, да поделим са сестром ове можда највеличанственије тренутке у свом животу. Кроз свест су ми се непрестано кружили делови капетанових реченица, њихов смисао и право значење... онда све то окова нагли надолазак немира. Визија је поново преда мном: комади разбијене вазе. Скупоцена или безвредна, свеједно је, никада се више неће саставити...

Затекох себе у апсурдном стању, у наглој промени расположења, у одсуству и трунке жеље да се сада сретнем са сестром. Никшу сам глатко изгубио, чинило ми се да тај ударац тек треба да схватим и поднесем, али било би превише да се суочим са још једним губитком у овом дану. Ходао сам споро, покушавајући да се присетим да ли сам икада у животу имао овако паклена три дана... три дана који својом испуњеношћу надомешћују целокупан живот, године празних лутања, надомешћују све и остављају бразготине за сва времена.

"Где сте досад", пресече ме главна болничарка с којом сам се дословно сударио на вратима. "Крећемо за петнаест минута, треба да пребаците пацијента на свој брод."

"Ево, ево", рекох провлачећи се крај ње.

"Тамо ти је у углу", говорила је за мном. "Пребаци је све са лежајем. Не сме да устаје неко време. У боксу испод лежаја имаш сва упутства и све лекове."

Прилазио сам журно, размишљајући којим редоследом да јој саопштавам ову праву гомилу срећних и повољних вести, да ли да јој уопште ишта причам... Утолико је снажније на мене деловао призор кога сам постао свестан са десетак корака растојања – застадох као укопан. Нешто није у реду... дочекивао ме пар мутних очију, на укоченом лицу... и оно најгоре... осећај потпуне празнине.

Наставио сам да се приближавам лагано, студирајући прилику на лежају. Срце ми је тукло тако да ми се чинило да ће препући. Не, не, не, одзвањало ми је унутар парализованог мозга. Само то не...

"А... Арлета", готово промуцах.

Није било одговора. У очајању почео сам да се осврћем унаоколо. Болничарка је била изашла, никога није било на видику... бродски разглас је упозоравао на почетак лета за једанаест минута.

Приђох до сестре и ухватих је за руку. Била је млитава, неприродно топла. Покушавао сам да се примирим и одагнам панику, уједно тражећи у празном погледу знак препознавања. Никакву разложну мисао нисам успевао да склопим. Држао сам ту страну руку у својој док се очај ледио дубоко у мени.

Онда, ненадано, глас са кревета раскрили копрену која ме дробила: "Нису ми дали да видим Никшу."

Тргох се и испустих јој руку. Прогутао сам уздах олакшања. Какве су ми све мисли падале на памет у последњих неколико секунди да ми се ова стварност, њен емоционални крах, чинила као блаженство. Нисам знао шта да кажем, а да то буде довољно саосећајно. Зато нисам говорио ништа, обишао сам око лежаја и гурнуо га према излазу.

Лице јој је било суво, али сам готово физички осећао да изнутра сва плаче. И да ће то гутање суза неко платити, неко близак и драг, али да то плаћање неће доћи одједном, нити ће трајати трен или дан или годину... мораћемо да научимо да живимо као комади разбијене вазе.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]