Biblioteka srpske fantastike

Boban Knežević

Ljudi ne ubijaju svoje sestre

"Nema ničega", dopire glas do mene. Reči su izobličene i jedva razumljive. Kao romor iz hiljada združenih grla. Naprežem se do bola, ali ne shvatam smisao izrečenog. Trenutak praznine, borim se protiv nadiruće vrtoglavice i onda, najednom, talasi spoznaje naplavljuju mi svest. Zatvaram oči i opuštam se na ležaju, čekam da se period oporavka završi. Ništa novo se nije desilo, Nikša se po običaju pre mene povratio iz hladno-sna i već spreman trčkara okolo, pregledajući opremu. Uvek je tako, tempiramo vreme buđenja u sekund, ali on kao da je miljenik kompjutera ili volšebnik, postiže da se njegova postelja pre aktivira. Tvrdim da postoji nekakav trik i uvek ga optužujem da na nekakav način vara jer, naprosto, ne mogu da prihvatim da se on iz čistog mira toliko brže vraća u stanje pune bojeve gotovosti.

Njega sve to, međutim, ostavlja potpuno ravnodušnim.

"Nema ničega napolju", ponovo čujem i sada je to prepoznatljiv, pomalo otegnut, pomalo grub Nikšin glas. Otvaram oči i oprezno se uspravljam na ležaju.

"Opet si budan", govorim, a vilica mi škripi u svojoj ustajalosti. "Sledeći put ćemo podesiti da se ja probudim pola sata ranije, želim da vidim da li se zaista tako brzo rasanjuješ."

Uopšte nije obratio pažnju na moje reči. Tipično.

"Podaci pokazuju da smo stigli na odredište", govorio je, "ali napolju nema ničega u vizuelnom domenu – apsolutno ničega."

"Na kraju galaksije smo. Zar si očekivao nebo osuto zvezdama, magline, zvezdana jata?"

"Naravno – ne. Ali bar nešto."

Ustao sam i nesigurnim hodom prišao do vizuelnog ekrana. Hemija je i ovoga puta održala moj organizam u solidnom stanju. Sećam se svog prvog boravka u hladno-snu, jedinog bez stimulansa, kada tri dana nakon buđenja nisam mogao da činim ništa drugo nego da pužem po trening sali poput velikog, sporog crva.

"Sa mesta na kome sam ja rođen", govorio sam, "noću se vide samo tri zvezde i to vrlo, vrlo slabo. Pričalo se da je postojao nekakav momak u susednoj naseobini koji je mogao da vidi preko dvadeset zvezda na našem nebu, ali priča nikada nije potvrđena... Druže, ovo je kraj galaksije, iza nas je Sunce, a iza njega, videćeš to uskoro, cela naša galaksija. Ali na ovoj strani nema gotovo ničega, sem tih nekoliko slabih, jedva uočljivih zvezda."

"U kakvu si me ti to pustaru navuk'o, jebote. Mislim, komandna samnica više obećava."

"Nemoj da grešiš dušu, druže, videćeš šta je noćni život na Felonu. Nema romantike, mesečine, neba osutog zvezdama, nikakva slična sranja, druže, samo tucanje. I ne čekaju da dva puta pitaš, nisu kao one popišulje u kampu."

Uputio mi je jedan dug pogled, pun jasne neverice. Dobro, možda sam malo preterao, ali posle čitavih ceremonija sa ribama u kampu, običaji na Felonu izgledaju mi upravo takvi... Dobro, ne baš takvi, ali lepo je ponovo biti kod kuće.

Desetak minuta kasnije, pod prohladnim tušem, kao da sam prvi put nakon buđenja počeo stvarno da se osvešćujem i shvatam ono što se događalo: vraćam se kući nakon pet godina. Pet godina života. Računam lagano, zapravo, samo ponavljam brojanje i upoređivanje koje sam mnogo puta ranije izveo: za moje ukućane, i Arletu, to su svega tri godine. To je cena putovanja VP brodovima. Ne mogu ni da zamislim vreme kada se putovalo klasičnim fotonskim brodovima, gde ste nakon povratka bili srećni ako uopšte i postoji planeta sa koje ste poleteli.

Pomalo se i pribojavam tog susreta, roditelja manje-više, jaz u godinama uvek je postojao, par godina gore-dole ne može ništa da poremeti, ali moja mala Arleta, moja sestra bliznakinja... Hoće li me prihvatiti kao svog starijeg brata što fizički sada i jesam, ili ravnog sebi kao nekada, ili, možda, vrag bi ga znao, ispadnem ja nezreo za nju. Neizvesnost preti da mi naruši unutrašnju ravnotežu i koristim trikove sa obuke da potisnem nepoželjne misli i vratim duševno spokojstvo.

Bilo je mnogo muke i mnogo suza kada sam se odlučivao za ovo zanimanje. Već sa trinaest godina krenuo sam u specijalnu školu obuke i pravilnog života na Felonu. Za Arletu tu nije bilo mesta, nikada nijedna žena nije stupila u sivogardejce. Znam da se ozbiljno nosila mišlju da se preobuče u muškarca i prijavi. U to doba bila je fizički jača od mene i ništa manje spretna, zajedno smo istraživali kanjon Paunove reke i više puta je ona mene izvlačila nego ja nju. Koliko smo samo puta mogli da pogubimo svoje mlade, nerazumne živote, na koje sve načine smo mogli da se skršimo na liticama, koliko puta smo se zaturili u predvečerje i jedva nabasavali na put povratka pre izlaska noćnih zveri... Paunova reka je bila ceo naš svet, maštali smo o istraživanju drugih planeta, dalekih galaksija, nepoznatih obličja... ali samo sam ja krenuo u školu obuke. I samoj Arleti je bilo jasno da bi se brzo otkrilo da je žensko. Čak i kada bi odsekla svoju predivnu, dugu kosu.

"Ima nešto interesantno", govorio je Nikša, uronjen u grafikone centralnog kompjutera. "Pre osamdeset sati proleteli smo kraj nečega – uslovno rečeno, udaljenost je bila preko sedam milijardi kilometara – kompjuter je registrovao neidentifikovano nebesko telo neodredljivo malog prečnika, manje od kilometra, svakako. Kretalo se, i još uvek se kreće po putanji otprilike paralelnoj s našom, ali dosta sporije. Trenutno se neznatno udaljuje."

Prišao sam. Zaista, bilo je tako, ali to nije moralo ništa da znači. Ne u okolini Felona.

"Druže", govorio sam, "znaš li šta je suština? Na mom svetu nema zvezdanog neba, nema sazvežđa, nema posmatračke astronomije ni teleskopa. Može to biti bilo kakva stenčuga na svom putu kroz svemir. Ljudi Felona ne bi imali šanse da je registruju sve dok im ne uđe u vidno polje. A i tad je pitanje. Naše nebo se hiljadama godina nije menjalo i ljudi naprosto nemaju naviku da gledaju gore u traganju za promenama."

Nikša je ćutao. Poznavao sam tu vrstu njegove ćutljivosti: zamišljeni, na izgled odsutni pogled. Mnogo puta sam imao priliku da se sukobim s njegovim prećutnim odbijanjem. Nije se slagao sa mojim mišljenjem a znao je mnogo više nego što je stigao ili hteo da kaže. Najgore u svemu tome bilo je to što se uglavnom u takvim situacijama povlačio, uskraćujući mi odgovor. Nisam mogao da shvatim kako čovek može da se ne svađa za svoje interese? Ništa lepše na svetu od divne prepirke sa najbližim. Ah, sekice, gde si?... Sada se, bilo je očigledno, takođe premišljao šta da uradi s jasnim naznakama da će se povući.

"Dobro", rekoh. "Reci u čemu je problem. Šta te muči u vezi s tim... tim objektom."

Prevukao je prstom preko ekrana centralnog kompjutera. Ostao je trag u tankom sloju prašine.

"Vidiš", počeo je, razmahujući rukama, "sve u ovoj galaksiji se kreće ili po eliptičnim putanjama ili po parabolama koje se vremenom pretvaraju takođe u eliptične. A ovaj objekat ovde..." Ponovo je kucnuo ekran. "...ima hiperboličnu trajektoriju!"

Njegovo i moje znanje astromehanike bilo je otprilike podjednako, uzimajući u obzir rezultate na obuci, s tim da je on, kao i svaki kadet sa planete Zemlje bio odmalena zaluđen astronomijom i stoga verovatno nešto verziraniji u finesama. A ovo je upravo bila finesa. Nisam krio svoje nerazumevanje. "Ako se parabola vremenom pretvara u elipsu, zašto ne bi i hiperbola mogla da se pretopi u parabolu a ova zatim, kasnije, zatvori u elipsu?"

"Nema načina da telo u samoj galaksiji postigne brzinu potrebnu za otvaranje hiperbole..."

"Što znači da je pomenuti objekat poreklom izvan naše galaksije i da je samo na proputovanju..."

"Ili to ili, što je verovatnije, da je veštačkog porekla."

Pogledao sam još jednom podatke u uglu ekrana. Sada, prvi put s pažnjom.

"Sporiji je od nas i to dosta. Sigurno ne pripada VP generaciji. Možda je iz nekog davnog vremena, možda je izgubljen, možda Kontrola zna nešto više. Možda pripada floti Felona."

"Promašuje Felon za jedanaest milijardi kilometara. Takva greška jednostavno ne može da se napravi."

"Ne laskaj ljudima. Radije pozovi Kontrolu. Oni će nam reći šta da radimo."

"Pre toga, želeo bih da ti kažem i ovo. Izračunao sam kompletnu trajektoriju objekta iz tri položaja. On napušta galaksiju i to u pravcu sektora 43-47." Mahnuo je rukom prema hologramu i ja potražih pogledom pomenute koordinate. No, pre nego što sam uopšte i imao šansu da ih lociram i pokušam da izvedem nekakav zaključak, stiže ključna rečenica: "A tamo nema ničega... Bilioni parseka potpune praznine. Ako je to zaista veštačka tvorevina, upućena je s neobjašnjivim ciljem u potpuno prazan deo svemira. Do kraja trajanja univerzuma, taj objekat neće stići ni do jednog zrna prašine, a kamoli do neke galaksije... Naravno, ukoliko budu važili zakoni mehanike koje mi poznajemo."

"Zar to ne ide u prilog tvrdnji da je u pitanju nekakav lutajući planetoid, koji jezdi kroz galaksije."

Nikšin osmeh, pre njegovih reči, dao mi je odgovor.

"To je njegova dalja sudbina. Ali ako krenemo unazad, do samih početaka putešestvija, nalazimo da se njegova putanja seče sa putanjom planete Zemlje pre oko 3800 godina, što najverovatnije znači da je upravo tada i poslat odande."

Odmah mi pade na pamet neki od onih prvih generacijskih brodova, sa mnogobrojnom mešovitom posadom koja se nadala da će njihovi potomci dosegnuti zvezde. Ali još pre više od dve hiljade godina, čim je pronađen VP pogon, pregledani su svi stari podaci, registrovani svi već poslati brodovi i čitav vek je trajalo njihovo traženje u svemiru i prikupljanje, jer su njihovi ciljevi bili već dosegnuti i kolonizovani. Možda je ovaj izmakao svim dosadašnjim potragama. Možda, možda...

"Ne možemo mi tu mnogo da smislimo. Treba pozvati Kontrolu. Oni će možda znati o čemu se radi i, konačno, neka oni odluče. Situacija nije alarmantna. Neidentifikovani objekat nepoznatog porekla i sastava proleće brzinom napuštanja galaksije par milijardi kilometara pored nas. Ne zaustavlja se, ničim ne pokazuje da zna za nas, samo nastavlja svoj put... Došli smo ovde da se odmorimo, druže. Provod, ribe, razumeš, noćni život Felona... Zovi kontrolu i prebaci im sve podatke. Neka oni odluče."

Htedoh da kažem da se vraćam kući nakon pet godina i da naprosto gorim od nestrpljenja zbog predstojećih susreta, da ga potaknem da se seti kako je bilo njemu prošle godine kada smo išli na njegovu Zemlju, ali onda ukopčah da je Nikša siroče, eksperiment iz epruvete, kako ga ja ponekad u šali zovem, i možda neće baš na pravi način protumačiti moje oduševljenje.

"Zvaćemo kontrolu odmah", samo sam rekao, uključujući ansibl, nastojeći da prikrijem stvaran tok svojih misli. Ponekad me hvatala fobija da ima mogućnost da mi prodre u um. Kada pomislim nešto što mu se ne dopada i prećutim, samo se umusi, okrene na drugu stranu i ćuti neko vreme. Nakon nekog vremena ponovo je sve u redu i nikada kasnije ne pokazuje da je imao ikakvo predosećanje.

"Ja ću razgovarati s njima", ponudio se, što sam mu velikodušno prepustio. Njegovo je otkriće, njegovo znanje, neka bude i njegova slava. Tim pre što trenutno raspolaže sa mnogo više podataka od mene i, ono najvažnije, ja stižem kući.

Kada sam imao osam godina, izgubio sam se u Skerletnoj šumi. Imao sam ideju da stignem do močvarnih predela i provedem neko vreme u gađanju žaba iz praćke, a za takav poduhvat mi je bila potrebna samoća – Arleta se protivila bilo kakvom nasilju nad životinjama i temeljito me sprečavala da uživam u svom lovu. Ona nije shvatala da je u pitanju viteško nadmetanje, a ne obično ubijanje, jer se ja nikada nisam potezao na žabe iz blizine veće od četiri koraka, što im je davalo i te kakvu šansu da ostanu nepogođene. Sem toga, kada bih prvu pogodio, sve ostale su bile na nekakav misteriozni način upozorene i više nisu ostajale dugo na jednom mestu, pažljivije su zagledale unaokolo i na prvi znak opasnosti skakale u vodu. Sve su to detalji koji nikako nisu mogli da dopru do svesti moje sestre i bio sam prinuđen da je isključim iz celog poduhvata, dočekam trenutak njene zauzetosti, iskradem se iz kuće i zaputim u avanturu. Bilo je podne, dan sunčan ali vetrovit – savršen trenutak za pohod u Skerletnu šumu jer bi inače sparina bila neizdrživa, posebno u regionu močvara.

Zapravo, nisam se izgubio. Nijednog trena nisam bio u situaciji da ne znam na kojoj strani se nalazi kuća, ali sam ipak bio izgubljen. U jednom momentu, pokušavajući da što pre stignem nekakvom zamišljenom prečicom na svoje odredište i ne razmišljajući dovoljno o mogućim posledicama sasuljao sam se niz jedan odsek visok nekoliko desetina metara. Računao sam da ću se vraćati drugim putem, onim kojim smo obično i išli, ali ispostavilo se da sa ove strane jednostavno ne mogu nikako dospeti do tog puta jer mi se isprečila mrtva reka, neistražena prostranstva živog blata i muljevite vode... morao sam nazad. Naravno, nisam mogao da se popnem uz strminu, nisam imao oruđa da isečem grane i napravim nekakve priručne merdevine, nisam imao snage da ih lomim golim rukama, jednostavno ništa nisam mogao da učinim osim da hodam uz liticu i tražim niži ili pogodniji deo za uspon. Lutao sam do iznemoglosti, odlazeći sve dalje i dalje od kuće, zalazeći u sve dublju i dublju šumu, gubeći svaku nadu da ću se spasti i da će me uopšte iko ikada pronaći.

I onda glas, prodoran piskavi poziv moje sestrice. Zastao sam u neverici. Sumrak se spuštao nad šumom koja se budila na svoj preteći način, ispunjavala prostor šumovima i kricima, isprva dalekim a onda naglo sasvim bliskim. Onda se poziv ponovio, nekuda odozgo oteravši u vazduh jato ptica. Odgovorio sam vriskom sreće i olakšanja. Uskoro sam začuo i razgovetnije glasove, prepoznao očev i braće od strica. Sve njih nadjačavala je Arleta: "Dole je, rekla sam vam da je dole."

Bacili su mi uže i valjda za kaznu nisu me izvlačili, već su pustili da se onako iznuren sam iskobeljam. Bio je to ipak trenutak radosti, mada sam znao da će kasnije doći grdnja, a možda i batine. Tada mi je otac nešto rekao, nešto što sam tada praktično prečuo i tek sada, nakon svih ovih godina, u nekakvom trenutku prosvećenja shvatio pravi smisao tih davnih reči: "Sledeći put bi mogao i nama da kažeš gde ideš." Tada sam mislio da je rečeno "Sledeći put bi mogao da nam kažeš gde ideš" i svih ovih godina, naravno uopšte ne razmišljajući o tome, imao sam u svesti tu sliku. Sada, neznano kako, u nekakvom besmislenom trenutku, film te epizode mi se odmota ponovo u glavi i jasno, kao da ih upravo čujem odjeknuše reči moga oca: "...i nama..."

Arleta. Nečega je bilo u mojoj glavi, i sada kao onda u Skerletnoj šumi. Možda umor, posledica hladno-sna, prevelika želja... ali ne, bio je to onaj isti nadljudski osećaj prisutnosti koga sam tek sada prepoznao kao takvog, osećaj koji me je opsedao i onog davnog dana u močvari, od trenutka kada sam počeo da lutam i očajavam... Arleta. Postoji li to nekakva telepatska veza među nama, postoji li zaista ta povezanost blizanaca o kojoj se nedokazano priča već milenijumima? Ili je to sve samo iluzija oblikovana koincidencijama? Zatvorio sam oči i pokušao da pošaljem nekakvu poruku, nekakve reči pozdrava i radosti zbog skorog viđenja. Gotovo da sam očajavao zbog nemogućnosti da trenutno proverim delotvornost svojih pretpostavljenih telepatskih moći, a onda shvatih, da ako ičega ima među nama, da je poruka već stigla, neoblikovana rečima ali jasna u smislu: dolazim.

Odgovor Kontrole leta dobili smo posle četiri sata. Naša letilica je već dojedrila na deset miliona kilometara od Felona i plavo-zelena kugla se počela ocrtavati na nebu. Ponovo sam morao da se koncentrišem kako bih izbegao spoljašnje manifestacije radosti. Mada mislim da za Nikšu nije bilo prepreke da spozna u kakvom sam stanju, tako da me nije uopšte konsultovao kod razgovora sa Kontrolom i nije mu padalo na pamet da prvi povlači tu temu ponovo.

"Šta kažu?" upitah, gotovo reda radi.

Nikša me pogleda u oči. Tada shvatih da ga sve ovo okupira mnogo više nego što je meni u prvi mah izgledalo. Reči koje je izgovarao samo su potvrđivale to: "Nemaju pojma o čemu se radi. Kažu, takođe, da je nedavno napravljena kompletna mapa ovog područja, pomenuti objekat nije registrovan."

"To nedavno je u vreme dok sam ja još bio na planetarnoj obuci. Od tada je objekat prešao više od pola parseka. Ne verujem da je pretraživana toliko velika oblast."

"Jeste, ali verovatno je objekat bio preslab. Zapravo, pre tri godine, posmatran sa Felona nalazio se uronjen negde u Mlečni put. Nije bilo šanse da ga tu zapaze, jedino mi nije jasno kako ga neka od ranijih ekspedicija nije registrovala."

"Verovatno iz istog razloga. Daleko od zvezda objekat je praktično nevidljiv. I naš kompjuter ga je registrovao na granici vidljivosti a proletao je najbliže moguće mom suncu... To mi ne izgleda čudno, što ga niko dosad nije zapazio. Jesu li nam dali neku preporuku?"

"Da", rekao je nastojeći da ostavi utisak mrzovoljnosti, ali maska mu nije bila najuspešnija. "Rekli su nam da ispitamo objekat ovih dana. Biće teže uloviti ga kasnije."

"Znao sam! Jebeš takav odmor, mislim... znao sam da će ispasti neko sranje..."

"Ne paniči, Barone. Produžavaju nam odmor za onoliko koliko bude trajalo naše istraživanje. Samo da priđemo i osmotrimo. Eventualno ateriramo ukoliko je asteroid i ispitamo mu sastav. Bez upuštanja u ikakav rizik. Ako bude bilo kakva veštačka tvorevina izričito nam je zabranjeno da mu se približavamo i pokušavamo kontakt. Poslaće hvatač – postupak standardan kao sa generacijskim brodovima."

"Nemoguće da je ikakav brod na pravoj trajektoriji – leti u potpunu prazninu."

"A šta ako tamo... ima nečega, nečega nedostupnog našim instrumentima. Šta ako je to nešto vanzemaljsko, nepoznato ljudima..."

"Ne pokušavaj da me fasciniraš svojim vizijama. Jedino što sada želim jeste da pređemo još ovih nekoliko tričavih kilometara i spustim modul u svoje dvorište, na pet metara od drveta pored koga sam prohodao. Razumeš... Moramo jedan dan da provedemo kod kuće, a onda idem na ogled i crnom đavolu. O.K."

"Podrazumeva se... Nisam zaboravio obećanje: devojka dnevno."

"Ma, nema problema. Ovde devojke kad vide gardistu, pošize. Ko gamad na svetlo. Posle nedelje na Felonu imaćeš utisak da su Micušijevi fizički treninzi samo vežbe disanja za trudnice... Veruj mi."

Nasmejasmo se i krenusmo da pripremamo brod za završni manevar ulaska u orbitu. Moj osmeh je bio osenčen predstojećim petljanjem sa nepoznatim objektom koji će nam uzeti najmanje tri-četiri dana. Nikša takođe nije bio potpuno opušten. Za razliku od mene, njegova mašta je već stvarala hiljade i hiljade kombinacija sa tajanstvenim objektom i ne daj bože da se ostvari i promil njegovih želja. Pre svega, činilo se da bi on najradije sada odmah prestrojio naš brod u poteru za izmičućom tačkom, a ja bih najradije njega poslao za tim brodom a sam sleteo na planetu... Ali nije bilo nikakvih promena planova, pripremali smo se da pristanemo uz Felon, metodično, precizno, strpljivo, onako kako su nas naučili... neumitni hod sudbine nikako se nije mogao preduprediti.

"Odsekli su moje drvo!" bile su prve reči koje sam izgovorio po stupanju na Felon. Nikakve ceremonije nakon dugotrajnog odsustvovanja – ljubljenje tla ili bar dodirivanja zemlje golom rukom. Moje drvo, stablo roznata uz koje sam se uspravio a zatim pustio, davno u svom desetom mesecu, čitavih petnaest dana pre svoje sekice. Moje drvo koje sam, nakon što su mi kasnije ispričali taj događaj, najviše voleo na svetu, zalivao ga i prao, pazio da ga ne posednu crvi ili gusenice, sprečavao bilo kakav fizički kontakt sa njim bilo koga drugog, osim Arlete koja je podržavala moju ljubav. Moje drvo, moja najdraža uspomena iz detinjstva... a onda su se zadnja vrata kuće raskrilila i familija je, na čelu sa Arletom, potrčala prema meni. Odustao sam od toga da odmah počnem da histerišem zbog drveta.

Arleta je trčala takvom silinom da sam se za trenutak zapitao da li će se to završiti zagrljajem ili pokušajem obaranja. Ispala je kombinacija u kojoj sam tako tresnuo na leđa da sam negde iz pozadine začuo zabrinuti majčin uzdah. Pridigli smo se u nekakav polustojeći položaj i ostali tako, nemi, pripijeni do bola čvrsto jedno za drugo. Onda sam počeo da osećam nekakve druge ruke po sebi, svojoj kosi i licu. Ne razdvajajući se od sestre, izljubih se sa ocem i suznom majkom.

Bio sam zadovoljan što nije bilo nikakve druge rodbine – i ovako je bilo previše emocija. Izdržao sam da ne proslinim, ali moja sestra nije. Dok mi je doslovno balavila za vrat, setih se Nikše. Stresoh je sa sebe, nekakvim rečima umirenja, utehe, podrške, vrag bi ga znao kakvim i okrenuh se. Svi su pratili moj pogled, verovatno tek sada svesni da nismo sami.

Jadni Nikša je stajao na ulazu u dvorište, gotovo zgužvan od neprijatnosti i zbunjenosti. Držao je svoju torbu u jednoj ruci, zastao u pola pokreta, jednostavno zatečen i dezorijentisan u datoj situaciji. Prokletstvo, setih se Nikšinog porekla i odmah se pokajah što smo mu priredili ovakvu demonstraciju kućne ljubavi i topline. Ali tu se više ništa ne može učiniti. Progutah pljuvačku i mahnuh rukom prema njemu, pozivajući ga. Nije se pomerio.

"Ovo je moj drug sa akademije. Nerazdvojni smo. Pre osam meseci ja sam bio kod njega, sada smo došli malo ovde." Dok sam sve to izgovarao, imao sam viziju svoje majke kako mu prilazi i raspituje se o njegovoj porodici. U cilju da sprečim takav razvoj događaja, dok ih ne dobijem na tri sekunde nasamo, gurnuh sestru napred.

Ona je brisala suze rukavom, smejući se veselo. Delovala je kao umazano derište – upravo onakva kakvom sam je pamtio.

"Ne boj se, Nikša", rekoh. "Tebe neće oboriti... bar se nadam. Arleta, budi dobra! Dečko je sa Zemlje, tamo su devojke ženstvene i nežne."

Odgovor je bio brz i tipičan: nagli okret i plaženje koliko god je mogla sa svojom jezičinom. A to je bilo poprilično. Začuh zgražavanje majke iza sebe i reči oca: "E, kad bi ti mozak bio bar upola toliki..."

Ah, kako je lepo ponovo biti kod kuće, posebno kada su se svi potrudili da nikakvu razliku ne primetim.

Izgledalo je da će ceo dan proći u priči, smenjivali smo se u nastojanjima da saznamo što više novosti jedni od drugih, povremeno sam pokušavao da navedem razgovor na neku od tema iz kadetskog života u koju bi se mogao uključiti i Nikša sa nekim komentarom, ali on je ostajao kao zaliven. Tek ponekad, istiskivali smo iz njega poneku, uglavnom potvrdnu reč. Možda se i nije dosađivao u svemu ovome, ali mu je, sasvim sigurno, bilo neprijatno. Do tada sam već bio svima objasnio u par reči njegovo poreklo i slabe tačke i koliko-toliko uspeo da postignem da se izbegavaju teme koje bi mogle da ga povređuju. Jedino što nisam uspevao da naučim majku da ga ne gleda svojim zaštitničko-sažaljevajućim pogledom i da stalno zapitkuje da li mu treba nešto. Mislim da u celom svom dosadašnjem životu nije sakupio ovoliko pažnje i privrženosti. Meni je već postajalo neugodno.

"Familijo, ostajemo dvadeset dana", rekao sam nakon ručka. "Nema potrebe da danas baš sve teme istrošimo. Odmorićemo se malo sad, onda bih obišao neka draga mesta iz okoline, a uveče..." pogledao sam u sestru i dobio očekivani, veseli znak očima, "idemo u život... na najbolje mesto na celoj planeti."

"Letećemo brodom?" upita me Arleta, glasom punim neverice.

"Naravno, sekice. Nismo više kadeti, sada smo osposobljeni u potpunosti, odobreno nam je da prevozimo i civile."

"Divno!" Zapljeskala je rukama. "Ima jedno strašno mesto na kome nikada nisam bila, pričaju legende o tom zabavištu – nekakav 'Točak', tako ga zovu. Svi će poludeti od zavisti kad čuju gde sam bila."

"Ju, dete", začu se sasvim očekivana replika moje majke, za koju je Daleka zemlja podjednako imaginarna i nedostižna kao centar galaksije. "Gde vi to mislite da idete?"

"Mami, ne drami", umiljavala se Arleta. "Do ujutru ćemo biti ovde. To je na Horn rtu."

"Horn rt?" javio se otac. "Da li me napušta pamćenje ili je to zaista na suprotnoj strani Felona. Zar nema nikakve zabave dole u gradu."

"Tatice, tatice", nastavljala je Arleta svoju tačku, glasom najslađim na svetu. "Kad imaš svemirski brod i batu koji ume da ga vozi onda ti je svejedno da li je zabava kod komšije ili u Dalekoj zemlji. Mogu li, mogu li, mogu li, mogu li..."

To se, naprosto, ne može odbiti. Čak se i Nikša nasmešio, zavrtevši glavom u nemom čuđenju.

A tek kasnije popodne, dok smo sve troje, Nikša, Arleta i ja, šetali prostranstvima na severu od naše farme, neposredno pre kanjona Paunove reke, dok je siloviti vetar pretio da nas jednostavno oduva sa litica, a kosa i odelo vijorili u neravnomernom ritmu, zapazih da je Arletina kosa kraća nego nekad. Mnogo, mnogo kraća.

"Možda nisi primetila", viknuo sam prema njoj, nadjačavajući huk nadolazeće oluje, "ali odsekli su ti kosu na spavanju."

Ona je zastala, zauzevši nekakvu manekensku pozu i počela da se vrti pred nama rastežući ono malo kose, čas na jednu, čas na drugu stranu.

"To ti je sad moderno, sama sam se frizirala."

"Ne mogu da verujem da neko normalan može sebi dobrovoljno da odseče onakvu kosu."

"Treba već da se šišam." Pokazala je prstima seckanje makaza. "Videćeš večeras, glavni krik su devojke obrijane glave. Ali Tomislav bi me dotukao na spavanju. Pomenula sam jednom i umalo da dobijem batine. Ima očeva koji smatraju da je za ćerke bolje da budu mrtve nego ćelave."

Nije vredelo raspravljati se s njom, posebno ne sada, nakon mog višegodišnjeg odsustvovanja, kada mi je sve bivalo strano i neobično, a ona raspoloženija nego ikad za nadmudrivanje.

Nismo imali nameru da se danas spuštamo do dna kanjona, bili smo preumorni, prepuni utisaka i želja da se što bolje pripremimo za noćašnji izlet. Nikša je i dalje bio neobično ćutljiv, a primetio sam i nekakvu promenu kod Arlete. Bilo mi je teško da razlučim o čemu se tačno radi, ali par puta je dopuštala da joj Nikša pomogne u penjanju ili preskakanju prepreka. Arleta, koja je mogla bez problema i ičije pomoći da naskoči na stenu do svoje visine. Možda je pokušavala da ga otkravi i opusti, navede na nekakav spontani razgovor, ali, naravno, stari dobri Nikša se nije dao.

Volim ga ponekad, zaista.

U jednom trenutku, kada smo se nekakvim slučajem sestra i ja izdvojili pedesetak koraka, ona se prilepi uz mene i upita tiho:

"Ovaj momak, šta je s njim? Nekako mi je čudan."

"Nikša. Dečko je O.K, zaista. Mislim, normalna osoba, jedino je strahovito povučen i stidljiv kad se nađe u novom društvu. Treba mu neko vreme da se otkravi. Posle ne možeš da ga natpričaš. Ima neobičan smisao za humor. Neka ludila mu padaju na pamet, onesvešćivali smo se od njegovih komentara... Par dana, biće on u redu."

"Nadam se. Deluje mi smotano."

"Jedan od najboljih gardista? Ne zasmevaj me."

Slegla je ramenima i nastavili smo dalje ćuteći.

"A ko je bolji od vas dvojice?" upitala je nešto kasnije nevinim glasom kada nam se pridružio Nikša. Razmišljao sam za tren da li da joj odgovorim ozbiljno ili da smislim neku šalu, kada stiže odgovor: "On."

"Nemoguće", komentarisala je Arleta, unoseći se Nikši u lice. "Ti si krupniji, snažniji i verovatno pametniji od mog brata."

" To je neobjašnjiva misterija", rekoh ozbiljnim tonom. "Nikša zaista ima, po našem utisku, više boljih rezultate od mene, ali u ukupnom skoru ja sam dobio završnu ocenu 15, a on 14. Izgleda da nismo shvatili sistem vrednovanja."

"To sigurno, ali mora da su vas žene ocenjivale, neke koje padaju na tvoju slatkorečivost... Uzgred, je li to 15 mnogo ili malo?"

"Najveća moguća ocena je 20, mada su iz naše generacije stigli samo do 17. Zapravo, niko nikada nije postigao, koliko znam, ni 19."

"Opa, moj batica u vrhu svetskih elitnih jedinica."

"Pa, mogu ti reći i da jesam. I Nikša naravno. Prosečna ocena za završni ispit je 12,7."

"Ko bi rekao da će od onakvog kilavca postati komandos."

Munjevito posegnuh za njom i podigoh je dok se očajnički otimala. Poneo sam je prema ivici provalije. Vrištala je kao prase pod nožem.

"Upomoć! Ima li nekog da spase jednu damu?"

Poznavao sam savršeno svaki kamen u okolini i nosio sam je tačno prema mestu gde se litica u terasama spuštala nadole, ali tako da se već sa nekoliko koraka udaljenosti to ne vidi. Nikši mora da je izgledalo jezivo kada sam zamahnuo sestrom i bacio je u prazninu. "Ne, Barone!" začuo sam njegov prodoran uzvik koji je nadjačao Arletin krik. Tren kasnije osetio sam kako me nešto silovito baca u stranu. Nikša je stajao na ivici provalije, suočivši se sa veselim licem moje sekice, koja se pridizala u sedeći položaj. Ja sam takođe ustao, s mesta gde me je ovaj skot bacio .

"Druže, ti bi me ubio zbog suknje", rekoh.

Nikša izbeže moj pogled. Bilo mu je strahovito neprijatno zbog svega što se desilo u poslednjih par trenutaka, i verovatno je sebe prekorevao kako je mogao biti tako glup.

"Nisi valjda pomislio da ću zaista da bacim svoju sestru u provaliju", nastavljao sam da ga izazivam. "Čoveče, na kom to nivou funkcionišeš? Malo je nedostajalo da ja završim na dnu kanjona."

"Ne znam kako se to desilo. Izgledalo je sve tako stvarno, tako uverljivo, jednostavno, ne znam. Ne mogu da objasnim. Instinktivna reakcija."

"Izem ti instinkt... Druže, shvati, ljudi ne bacaju svoje sestre u provalije ma koliko one to zasluživale. Ne znam zašto je tako, ali tako je..."

"E, momci", začu se Arletin glas. "Muka mi je od vašeg prepucavanja. Imam određene fiziološke potrebe. Kako bi bilo da malo odšetate."

Ustala je i počela da raskopčava pantalone. Povukoh Nikšu u stranu.

"Kako će da izađe?" upitao je, odmeravajući visinu prve terase.

"Ona? Ne budi naivan. Odatle se sama izvlačila kada joj je bilo šest godina."

Koračali smo lagano, u susret zalazećem Suncu. Neprirodno narandžasta kugla gotovo da je dodirivala najviše vrhove Atlasa. Crveni odsjaji na retkim oblacima bili su za luks prejaki da bi se mogli nesmetano gledati. Već sam bio zaboravio kako izgleda sumrak na rodnoj planeti. Toliko svetova smo obišli i na svakom je dolazak noći različit, fascinantan i osoben na poseban način. Samo po tome bi se, činilo se, mogli razlikovati zvezdani sistemi. Čudo da se niko nije dosetio da napravi katalog s tom tematikom.

"Kada planiraš da letimo u svemir?" prenu me Nikšin glas.

"Misliš na onaj zadačić?"

"Treba to da obavimo što pre, šta god da je, sve više se odaljava i biće ga sve teže uhvatiti bez VP pogona."

"Ko kaže da nećemo da koristimo VP?"

"Na tako kratkom rastojanju?"

"Na tako kratkom rastojanju. Seti se vežbe navođenja na zadatu metu. To je to. Da ne bi da se gnjavimo pet dana po orbiti."

"Naravno ne, ali mete su bile deo sistema u kome se obavljala vežba. A ovaj objekat se kreće po nadgalaktičkim koordinatama. Nemamo nikakvih repera, a odlučuju mikrosekunde."

"Slušaj, druže", govorio sam, a mojim rečima upravljala je nekakva dosad nepoznata sila – želja da što više vremena provedem na svom svetu. Iznalazio sam trenutna rešenja. "Probaćemo jedanput, pa ako promašimo – drugi put. Iz pet puta ću da ga nabodem. Bolje to nego da izgubim četvrtinu odmora."

"Rekao sam ti da su nam oni iz Kontrole poručili da možemo da produžimo odmor za onoliko vremena koliko se budemo zadržali u orbiti. Pošteno s njihove strane."

"Divno", nasmejah se. "Prijavićemo standardan let, a VP će nam darovati tri-četiri dodatna dana."

Nije izgledao oduševljeno. Stari, dobri, pošteni Nikša. Bilo je uvek problema s njim oko ovakvih stvari.

"Druže", počeh, "ponekad laž nije laž a i kad jeste bolja je od istine. To će ti najbolje moja sestra objasniti... Sekice, dođi ovamo!"

"Šta vas dvojica muvate tu?" vikala je, približavajući se. "Olajavate me."

"Kako da ne", rekoh. "Evo, baš moj drug priča kako mi je sestra jedno prekrasno stvorenje, puno takta i razumevanja, ženstvenosti i skromnosti."

Video sam Arletu kako požuruje u svom hodu, spremajući se da mi nešto otrovno uzvrati, kad stigoše reči sa strane sa koje ih nikako nisam očekivao.

"Zar nije?" reče Nikša muževnim, autoritativnim glasom. Ne znam ko je od nas troje bio više zaprepašćen, ali jedino sam siguran da je Arleta u trenutku odustala od rasprave sa mnom. Najednom je stajala tu pred nama, ranjivija nego ikad. Hiljade asocijacija mi je padalo na pamet, međutim, nisam reč progovarao. Na nekakvom dubokom, podsvesnom nivou, osećao sam da mi nikada neće biti oprošteno ako iskoristim ovaj trenutak njene slabosti i napadnem je.

Dobro, rekao sam sam sebi. Biću posmatrač. Ponašajmo se odraslo, zrelo, ponavljao sam u sebi celim putem do farme. Ne čini grešku, ne mešaj se, ne protivi se... Moj jedini prijatelj i moja jedina sestra. Nadam se samo da neću biti prinuđen da se opredeljujem, samo to se nadam. Oblikovao sam minutima rečenicu koju ću im predstaviti kao svoj zvaničan stav, svakom ponaosob, ali nisam rekao ništa i činilo se da će tako i ostati.

Nekakav nemir, predosećanje, nekakva slutnja... javljali su se duboko u meni, širili se kroz moje telo, okupirajući mi grudi i mozak, preteći da nadjačaju samokontrolu i izbiju na površinu.

Najednom, povratak kući nije više bio tako lep.

Kada smo imali po sedamnaest godina, poslednje moje godine na Felonu pre odlaska na akademiju, zbila su se dva relativno ružna događaja. Oba slična jedna drugom i slična situaciji pred kojom sam se, činilo se, sada nalazio. U dva navrata raskidao sam veze svojoj sestri, možda bezrazložno i prenagljeno, ali oba puta bili su u pitanju mladići, moji poznanici i oba puta sam osećao gotovo fizičku bol od svega što su radili s njom. Činio sam to i mnogo puta ranije, ali ovoga puta bile su u pitanju baš ozbiljnije veze. Sada, pet godina stariji nisam se osećao nimalo drugačije, ponovo mi je bila strana i neprijatna pomisao da moja mala sekica bude s nekim, nekim koga dobro poznajem i koga na određeni način volim i prihvatam kao brata, jedino što sam imao znanja i moći da sada suzbijem nezadovoljstvo u sebi.

Postoje stvari koje jadni Nikša, dete iz epruvete, ne može znati. Postoje tabu teme i tabu ličnosti u životu, postoje stvari u koje se ne dira i nepisani kodeksi vladanja u društvu. Nismo nikada pričali o tome, jer mi nikada nije padalo na pamet da ćemo dospeti u ovakvu situaciju. Drugarstvo je svetinja, nauče nas na prvoj godini akademije, stvaraju parove od nas, prepuštajući da nas okolnosti i sklonosti razvrstaju, a zatim potencirajući međusobnu vezu dobijaju najveće adute sivogardejaca – nastup u dvoje. Ali pojam drugarstva kod ljudi odraslih u velikim plemenskim zajednicama bitno je različit od shvatanja domskih đaka. Sestre su jedno od najvećih svetinja i u njih se ne dira. Jer, sve je lepo dok je lepo, ali kad počnu problemi, kada počnu podele i razdori, brat je taj koji ostaje raskrečen nad ponorom u iracionalnoj nadi da će podmiriti interese obe strane. I kada pukotina postane tolika da se više ne može opkoračivati, brat se mora prikloniti jednoj od strana. Najstrašnije u celoj postavci upravo je to što se unapred zna sve – svaka postepena faza i krajnji rezultat, sa svim pratećim posledicama.

"Ići ćemo sutra u svemir, u poteru za tim neidentifikovanim objektom", rekao sam Nikši kada smo stigli nazad na farmu, a Arleta otišla da se sprema. Imao sam nameru da nekako pregrmimo ovo veče i noć, a onda u svemiru, ako treba putovaćemo i običnom brzinom, u par dana sve ću postupno da objasnim Nikši. Naprosto, mora tako da bude. Objasniću njemu, razgovaraću s njom, valjda ćemo nekako izbeći nepotrebno rasipanje emocija.

"Čemu treba da zahvalim za tu promenu tvog stava?"

"Zar sam ja ijednog trenutka rekao da nećemo ići?"

"Nisi, ali si pokušavao što duže da odlažeš polazak."

"Jok", odmahnuo sam glavom. "Shvatio sam da neću moći da se opustim dok ne obavimo to. Prvo posao, a onda uživanje. Mada ćemo večeras napraviti izuzetak. Vidiš ovo?" protrljao sam svoju bluzu. "Ovo i borbeni modul federacije s kojim ćemo da nadletimo taj 'Točak' na visini od jedan metar dobaviće nam dve najbolje ribe večeri. A i Arleta će valjda uz nas da uhvati nešto iznad svog nivoa. Slepci sa kojima se vuče ovuda nisu joj nikakva perspektiva."

Nisam imao načina da odredim da li je moja žaoka pogodila cilj. Nikša je uvek bio superioran u prikrivanju osećanja, a posebno kada neko pokuša da ga provocira. Hladni, kruti gardista, gospodar svoje sudbine, vladar svemira lično... No, dobro, videćemo kako će se stvari razvijati, kad počnu da se razvijaju.

Arleta mi je ostala u pamćenju kao devojka izuzetno lepo građena, sa dugim nogama i pravilnim držanjem. Još kao četrnaestogodišnjakinja umela je da se utegne u nekakve ludačke haljinice i izazove pometnju na zabavama. Rano je otkrila snagu svog izgleda i mogućnost da to iskoristi na najbolji mogući način. Nije bila lepotica, ali je bila visoka i umela je da se uobliči od noktiju na nogama do kose u fatalnu ženu. Koliko je tu bilo suprotnosti u odnosu na njenu stvarnu prirodu, odrastanje praktično u divljini uz relativno težak fizički rad koji su diktirali uslovi na farmi. Zavođenje je za nju bila igra, izazov, protivteža neispunjenim željama iz najranije mladosti... Za ove tri godine koliko sam odsustvovao, sasvim sigurno naučila je još mnogo toga.

Znajući sve to, ostao sam iskreno i vidljivo zaprepašćen ugledavši njeno večernje izdanje – skromno, pristojno, nevino čeljade koje prvi put u životu izlazi u grad, ne uspevajući čak ni da potisne stidljivost. Jedini koliko-toliko ekstravagantniji detalj na njoj bile su cipele sa vrlo visokom štiklom, tolikom da je ispala čak za tri prsta viša od mene. Ako sam do tada imalo sumnjao u njene namere, ako sam gajio nekakvu imaginarnu nadu da je sve to samo privid i da će se večeras na zabavi razotkriti u pravom svetlu, sve je palo u vodu. Zvono za uzbunu pretilo je da mi rastoči glavu, ali samo sam stajao, nesposoban da bilo šta kažem ili uradim. Ukus poraza bio je tako snažan da sam se jedva sprečio da ne pljunem na pod dnevne sobe.

Otac ju je takođe odmerio dugim pogledom od glave do pete, zatim rekao: "Kada se probudim ujutru, budite ovde", i otišao da spava. Majka se interesovala da li smo gladni, da li smo dovoljno obučeni, jer je možda u Dalekoj zemlji hladno, da li treba nešto da nam spremi kada se vratimo...

"Ja ću se pobrinuti za sve", rekla je Arleta, ozbiljnim, autoritativnim glasom. Da mi nije bilo muka do povraćanja, smejao bih se na ove reči kao nikad u životu.

Moji nisu imali stacionarnu kartu Felona tako da smo bili prinuđeni da improvizujemo orijentire pomoću matičnog broda u orbiti. Daleka zemlja se prostirala na severnoj polulopti i mada nas je delilo skoro petnaest hiljada kilometara razlikovala se samo za tri časovne zone od naše. Poleteli smo u sumrak što je značilo da je nad 'Točkom' uveliko noć.

U letilici je bila prilično napeta atmosfera. Arleta je pokušavala da pokaže svoje oduševljenje i fascinaciju zbog prvog leta u životu, ali je natrčala na moje: "Nadam se da te nije bolelo" i umusila se. Trebalo je da je Nikša uteši, ali on je bio vezana vreća i tako je svaki razgovor izostao. Ako je uopšte nešto moglo da mi bude nada, onda su to bili Nikšina stidljivost i nesigurnost pred devojkama.

Ali Arletin pogled, koji sam ulovio u jednom trenutku, raspršio je sve moje nade.

Parking u okolini 'Točka' – mora se tako reći, jer je zauzimao bar kvadratni kilometar – bio je preplavljen vozilima i letilicama. Vozila su bila svakakva, od vučnih transportera, preko autobusa do polusvemirskih trkačkih automobila. Letilice su bez izuzetka bile iz standardne Felonske civilne flote, i bilo ih je tridesetak. Naš modul će među njima delovati kao svemirska krstarica.

Obrušio sam se na jedan slobodan prostor, izmamljujući vrisak kod sestre i zabrinuti pogled Nikše. Bio je to standardno sletanje obrušavanjem koje se dosta uvežbava na treninzima, ali u praksi vrlo retko primenjuje . Ovoga puta, čak pomalo iziritiran trenutnom situacijom, gotovo da sam napravio korak više i rizik rastegao do granice neprihvatljive verovatnoće. Ali, sasvim sam jasno to uočio, Nikšina zabrinutost nije se bazirala na poimanju mog postupka, već je to bila reakcija na Arletin strah.

Kada se modul umirio na prostoru udaljenom stotinjak koraka od ukrašenog ulaza u 'Točak', znao sam da će naš izlazak i nastup posmatrati bar trećina prisutnih. Cilj je postignut, Arleta će morati žestoko da se bori za svog izabranika, ujedno se braneći od nasrtaja udvarača koji su, nadam se, jednako napadni i direktni kao pre nekoliko godina. Možda čak nađem odgovarajuću ribu i ponudim joj dil za dodatno angažovanje oko Nikše... Sve u svemu, slutim nezaboravnu zabavu.

Naravno, Arleta je imala svoje adute. Već posle dva koraka, prilepila se uz Nikšu s nekakvim obrazloženjem da ne ume da hoda u štiklama i da će se polomiti po šljunkovitoj podlozi. Polako se odmotavalo klupko njenih zamki i jadni Nikša se, zapravo, tu više ništa nije ni pitao.

Dok smo hodali tako preko širokog prostora, izloženi pogledima hiljada radoznalaca sa prozora i krova ogromne kružne građevine, ja odmerenim gordim korakom karakterističnim za sivokošuljaše, a Arleta poput krpelja zakvačena za Nikšu, koji je takođe nastojao da održi naučeni hod, postadoh svestan da je među njima sve već rešeno, da su izmenjani pogledi koji samo njima nešto znače i da verovatno nema potrebe da se više trudim oko toga. Sama spoznaja nije bila toliko porazna, koliko me sopstvena nemoć natapala očajom.

Vlasnik 'Točka' je lično izašao pred nas da nam pravi društvo u poslednjih desetak koraka i na brzinu se raspita o našem poreklu i namerama. Rekoh mu da smo drugar i ja na dopustu dvadesetak dana i da nam je namera da se neobavezno provedemo u ženskom društvu Felona. Takođe, rekao sam da mi je ovo sestra i da se nismo videli nekoliko godina. Raspitivao se zatim o stanju u galaksiji, posebno na matičnoj planeti Zemlji, o čemu mu Nikša promrsi par reči. Znao sam da su sivokošuljaši svuda cenjeni, a posebno na dalekim svetovima, međutim, ovo što smo doživljavali u 'Točku' prevazilazilo je sva moja maštanja. Bili smo njegovi počasni gosti, s pravom na besplatno piće i pristup posebnim programima. Zahvalismo mu i obećasmo da ćemo svakako i dalje navraćati.

Sasvim malo je nedostajalo pa da ova noć bude jedna od najdivnijih u mom životu.

"Druže", rekao sam kada smo se obreli u blizini centralnog podijuma jedne od mnogobrojnih diskoteka, "tu smo. Pogledaj sve ove poglede koji su nam upućeni, sve ove devojke koje žude za nama i neće proći ni minut a već će se ustremiti ka našem stolu. Pazi kako deliš osmehe okolo, sačekaj da se one prve izjasne. Onda ne rizikuješ da budu zauzete i da dođemo u situaciju da se borimo za nju."

"Ti ćeš da ga naučiš šta će da radi", siktala je Arleta. "Ne slušaj mog brata, on samo priča i priča. Pitaj ga kako se završilo njegovo prvo prilaženje nekoj devojci."

"Nisi mi to pominjao", reče Nikša bez ustezanja.

Opsovah u sebi. Zar je moguće da se već oslobađa? Na njegovoj Zemlji trebalo mu je osam dana da progovori pred nekom devojkom.

"Ja mislim da bi ti bilo interesantnije da čuješ kako se Arleta provela sa svojim prvim momkom... drugim... trećim... četvrtim..."

"Sve si ih tukao, dok na kraju nisam našla jednog pet godina starijeg koji je mogao da te nosi u zubima."

"Onaj maloumnik iz Honoloa. On te jedini hteo. Uvek se ražalostim nad ljudskim sudbinama kad se setim nesrećnika. Priroda mu je uskratila mogućnost izbora..."

"Ti će' nešto da mi pričaš... Ona Lutonova ćerka, sa grbom kao deva, nije mi nikada bilo jasno u kakvoj ste se pozi tucali. Ona do dana današnjeg nije naučila da hoda dvonoške, vezuju je noću za tarabu da se ne zaturi... na laktu ima više dlaka nego ja na glavi. Nemoj, burazeru, nema smisla."

Nikša se smejao od srca. Za tren sam osetio ubod mržnje prema njemu i to ne samo zbog toga što staje na njenu stranu. Ali bio je to samo tren. Obuzdao sam se i uputio pomirljivi smešak sestri. Uzvratila mi je ne-možeš-mi-ništa osmehom.

Kelner nam je doneo poručena pića i uz duboki naklon se udaljio. Arleta podiže čašu i pokretom zatraži da nazdravimo. Kucnusmo se i klimnusmo glavama jedni drugima, ispijajući. Bilo je vreme da promenim taktiku.

"Arleta", rekoh. "Šta misliš kako frajeri sa Zemlje muvaju ribe? A?"

Nalaktila se i uputila mi jedan od svojih najnevinijih i najzainteresovanijih pogleda, kvalifikujući tako unapred moj pokušaj kao neuspešan.

"Vidiš", ipak sam nastavio, "oni sede ovako u jednom uglu, ispijaju svoje piće sa paćeničkim izrazom na licu, nastoje da pokažu okolini koliko im je teško i zato samo ćute i piju, i patetišu do besvesti. Znaš ono: mene niko ne voli i ja sam sam i tragičan sam zbog toga..."

"Sjajno. Padam na to."

Bio je to, sve u svemu, dobar provod. Posluga je bila izvanredna, muzika i vizuelni efekti perfektni, ljudi raznovrsni i zanimljivi za oči, devojke čarobne... Ipak, nisam napuštao svoj par u osnivanju ni za tren, odričući se tako mogućnosti da odvojim nešto za sebe, što, u krajnjoj liniji, i nije bila baš neka preterana žrtva. Ponekad je bolje ne opredeliti se odmah, neka glas krene, kada dođemo sledeći put imaću bolji pedigre. Sa svoje strane, Arleta je bila začuđujuće oprezna s Nikšom, mada je bilo jasno da se i ona njemu dopada. Ali, verovao sam to, dopala bi mu se i bilo koja druga devojka da je sela s nama za sto i pričala s njim pola sata. Naprosto, on je bio samotnjak, bez mnogo ljubavi u životu i kao davljenik hvatao se za prvo što mu je dolazilo u vidokrug. Možda je to Arleta shvatala, a možda je upravo to bilo ono što ju je privlačilo: neiskvareni mladić koji će je voleti celim svojim bićem iskreno i dok god njoj to bude odgovaralo. Možda i nisam imao pravo što toliko razmišljam o tome a posebno što se protivim, ali ma kako razumom nastojao da odagnam sve razloge za brigu nekakav nespokoj na podsvesnom nivou opstajao je prkoseći svim pokušajima potiskivanja.

Nema izbora, čim se odmorimo, krećemo u svemir na naš prvi zajednički zadatak, a to će ujedno biti savršena prilika za dug, vrlo dug razgovor.

Pri povratku na farmu, spustio sam modul doslovno na tri metra od kuće, očekujući da će buka probuditi sve živo a posebno moju majku koja bi trebalo da se potrudi oko rasporeda za spavanje tako da Arleta i Nikša ne dospeju u isti krevet. Igrao sam izgubljenu igru... govorio je to svaki Arletin pokret, svaki pogled, svaki osmeh, što me je još više razdraživalo i nagonilo na dalje pokušaje. U našoj familiji reč predaja naprosto ne postoji... jedini problem u ovom slučaju, bio je taj što smo i Arleta i ja od iste sorte tako da sama upornost nikome ne donosi prednost. Pobeđuje onaj koji prvi startuje... a ovoga puta to nisam bio ja.

Retko kad sam se budio s bolom u glavi. Prvo jutro u domu nakon pet godina darivalo mi je i tu neprijatnost. Nije to bio snažan bol, samo neugodno pulsiranje, osetljivo na naglije promene položaja. Nisam mogao da se setim nijednog uzroka koji bi izazvao ovakvo stanje, osim psihičkog opterećenja usled veze Nikše i Arlete. Suzdržavanje da reagujem i zabrinutost za dalji razvoj događaja verovatno su bili dovoljni da me poremete.

Bacih pogled ka drugom kraju sobe. Nikša je spavao kao klada. Neverovatna stvar. Nikada dosad nije se desilo da se ja probudim i potpuno rasanim a da Nikša već satima nije na nogama. Rešenje je bilo neprijatno jednostavno. Sačekao je da zaspim, a zatim se iskrao do Arlete. Mora da ga je cedila cele noći. Legionarski trening i izdržljivost upareni sa dugotrajnom apstinencijom verovatno su stvorili od njega mašinu. Koliko samo radosti za moju sekicu.

Pustio sam tuš na ledeno. Prijalo je. Čak je i pulsiranje između slepoočnica jenjavalo. Uložio sam dodatni napor da ispraznim glavu od svih suvišnih misli, od svih misli uopšte. Ali nije išlo. Smirivao sam sebe uvodeći logiku u celokupnu situaciju. Ma šta da se desi u narednih dvadesetak dana, Nikša i ja odlazimo na svoj redovan posao. Arleta ne može sa nama. I tu je priča gotova, na ovaj ili onaj način. Međutim, ni sam nisam verovao u to. Da je sudbina htela da nam priredi srećan kraj, umela je to i bolje. Podsvesni nemir, koji me prosto progonio svih ovih dana, ponovo se javljao.

Obukao sam se i ostao tako pred izlaznim vratima. Gotovo da sam se plašio šta ću zateći napolju. Moj odmor, moj povratak kući postepeno se pretapao u košmar. Iza mene, Nikša je ravnomerno disao. On nije ništa bio kriv u celoj situaciji. Činilo mi se da bih mogao Arletu da okrivim za sve. Ona je znala kakav je moj stav o svemu ovome i moguće je da je namerno sve učinila. Njoj Nikša ništa ne može značiti, nisu ni pet rečenica progovorili za celo veče. Nije mi samo bilo jasno da ona nije svesna da neće povrediti mene već njega, jedino ako nije smatrala da je to najveća kazna i za mene.

Dobro, Nikša spava, ako je guska ustala, ovo je idealna prilika da progovorimo par reči kao brat i sestra.

Pronašao sam je u kuhinji. Rasprostrla je po stolu sve vrste umaka koje sam doneo sa sobom, nekih četrdeset kutija i otvarala jednu po jednu, zahvatala prstima po malo i lizala.

"Biće ti muka", rekoh sedajući preko puta nje. "Neke od tih stvari nisu za jelo... kreme za sunčanje, imalin, šampon..."

Pogledala me je veselim pogledom, punim bezbrižne neverice.

"Treba da razgovaramo", rekla je. "Imamo jedan problem da rešimo."

Bio sam zaprepašćen. Nije ličilo na nju da želi da pregovara oko nečega što je već dobila. Mirisalo je na podvalu.

"I ja sam hteo s tobom da razgovaram. Uzgred, kako si spavala noćas?"

"Snašla sam se."

"U to ne sumnjam. Čini mi se da je sve jasno. Mislim, između tebe i Nikše. Ne vidim o čemu bismo tu mogli da razgovaramo."

"Pa i nije o tome. Ta stvar je rešena. Nema tu šta dodatno da se tupi..."

"Kad bi bila malo jasnija..." procedih, a zvono uzbune vrisnu. Nije bilo načina niti da naslutim o čemu se radi, ali da je nešto krajnje nepovoljno, nisam sumnjao. Čak i gore od krajnje nepovoljnog, čim Arleta unapred želi da razgovara o tome.

"Ali nećemo ovde", rekla je. "Idemo negde van, u ambar ili još bolje do šume. Hoću okruženje u kome ćemo moći na miru da se svađamo i gde ću moći da vrištim do mile volje, a da me niko ne prekida."

Pogledao sam je pravo u oči. Odmah je oborila pogled i ostala zabavljena otvaranjem nekakvog senfa. Situacija nije mogla biti alarmantnija.

"Čini mi se", govorio sam lagano, kao da odmeravam težinu svake reči, "da uopšte ne želim da znam o čemu se radi.

"Ne želiš", potvrdila je skrušenim glasom, "a i neće ti se dopasti."

"Pa dobro, kakav bi moj motiv bio da učestvujem u tome, šta god da je u pitanju?"

"Da li bi bilo dovoljno to da bi svoju sekicu, jedinu na svetu, učinio najsrećnijim stvorenjem u galaksiji."

"Probaj opet."

"A kako bi bilo da pristaneš a da ne znaš o čemu se radi? Kako ti to zvuči?"

"Možeš ti to i bolje. Potrudi se malo."

"Šmrc... Recimo... koja bi stvar na svetu bila najstrašnija za tebe kada sam ja u pitanju?"

"Sumnjam da je ono što mogu da smislim i deset posto od onoga što ćeš tražiti... Slušaj, da se razumemo jednu stvar. Uvek koristiš isti trik, odugovlačiš toliko da ja najzad shvatim o čemu se radi. Ne želim to ovoga puta. Umoran sam od pogađanja i muka mi je unapred od svega za šta ti tražiš dozvolu. Zahtevam da mi odmah, bez okolišanja i oklevanja, s najmanjim mogućem brojem reči kažeš šta je u pitanju. Da ti bude lakše, čim se ti toliko premišljaš i ustručavaš, moj odgovor može biti samo jedan. Ne. Apsolutno ne. Izvoli."

"Onda ti neću reći." Glas joj je bio tako tragičan da sam sebe hvatao u trenucima da gotovo verujem u njene najbolje namere. Ali, srećom, to su bili samo trenuci.

"Tim bolje", rekoh. "Uštedeću sebi malo nerava. Da li da smatram ovaj razgovor završenim?"

Brzo je odmahnula glavom.

Kratka pauza, onda plačnim glasom: "Kako imaš srca. Tri godine te nije bilo. Imam jednu malu željicu i nećeš da mi učiniš. Mogla sam da smislim i nešto krupnije, međutim, ovo će mi biti sasvim dovoljno."

Moram priznati da sam ipak radoznao. Ali nisam hteo da joj to pokažem, niti da dozvolim da više oteže.

"Govori, dosta je bilo prenemaganja. Nemam ceo dan vremena, treba da se spremim, Nikša i ja imamo jedan zadatak..."

U tom trenu, oči su joj sinule nekakvim nedokučivim sjajem i sve mi postade jasno.

Stresoh se.

"A... ne! Ne, ne pokušavaj. Nema šanse. Ne! Ne! Ne! Ne govori ništa, apsolutno ništa, nikakva ubeđivanja neću, nikakve molbe ili ucene, tu nema pogovora..."

Slatka je mala. Mogla je da smisli i nešto krupnije, kaže, na primer da je vodimo sa sobom na borbene zadatke...

Zaustila je nešto da kaže, ali je prekidoh oštrim pokretom ruke.

"Nikakva priča o tome, rekao sam. Ono što ne može, ne može. Odrasti jedanput, shvati da ne možeš dobiti sve što poželiš u životu."

"Ali ovo je sasvim mala sitnica", uspela je da procedi. "Ti znaš koliko sam maštala o putovanju u svemir. I sada kada..."

"Slušaj, nema priče o tome. Kao član moje uže familije, imaš pravo na povlašćenu cenu putovanja i to jednom godišnje plaćaš samo deset odsto, a ostalih puta po trideset. Mogu da ti sredim krstarenje po zvezdanim jatima ili putovanje u centar Mlečnog puta po izuzetno povoljnim uslovima. To je milion puta zanimljivije od zadatka koji nam predstoji."

"Ali ja želim sada da idem."

"Da li želiš zbog putovanja ili zbog Nikše. Ne odgovara ti da on i ja provedemo sami tri-četiri dana. Smatraš da tvoja jedna noć s njim nije dovoljna da ga zadrži uz tebe. Bojiš se svega što bih mogao da mu ispričam o tebi."

"On sve zna. Sve sam mu rekla."

"Kada, života ti?"

"Noćas."

"Nisam primetio da je prošla hiljadu i jedna noć."

"Mnogo si duhovit, batice. Je li to deo taktičke ili psihološke obuke? Kakve to veze ima? Moja prošlost je mnogo čednija nego većine devojaka Felona. Barataš pojmovima s kojima ni sam nisi načisto."

"Moguće, ali ti sigurno nisi načisto. Zašto baš on?"

"A zašto ne on?"

"Kao prvo, zato što mi je to najbolji ortak, kao drugo, dečko jeste dobar ali je vezana vreća. Mislim, on je dobar ne zato što je po prirodi dobar, već zato što je potpuno nesnalažljiv s devojkama. Prepun kompleksa, koji ni strogi treninzi tokom obuke nisu u potpunosti eliminisali..."

"A šta ti misliš, da si neki mangup? Utegneš se u svoje odelo elitnih jedinica, jedini si trenutno na celom Felonu, i sasvim je normalno da se devojke lepe. Ali takođe ne zato što si ti nešto izuzetno. Pokušaj jedanput da dođeš u gradskom ili čak farmerskom odelu, utopi se u masu i da te vidim onda.

"Zašto ne bih koristio prednosti koje imam? Ako te priroda obdarila s izuzetno dugim i lepim nogama, nosićeš mini suknju da ih svi vide i tako ćeš skretati pažnju na sebe... Neću li se valjda odricati svojih očiglednih prednosti."

"Ali to nije isto."

"Ali to jeste isto. Tvrdiš da nije zato što sam ja u pitanju. Zašto ne dopustiš i drugima ono što sama obilato koristiš?

"Ovaj razgovor nema smisla", pokušala je da zaigra na poslednju kartu.

"Naravno da nema. Devet godina sam proveo na obuci i sada ti tražiš da sve to stavim na kocku i povedem te na svoj prvi zadatak."

"Ma, jak ti zadatak. Običan let do tamo i nazad. Treba samo da pogledate o čemu se radi, da javite Kontroli i da se vratite."

Zastadoh u pola pokreta. Nikša je definitivno izgubio razum. Morao sam trenutno da razgovaram s njim.

"Ne mrdaj odatle", rekao sam oštro, ustajući. Bilo mi je nepojmljivo da se Nikša toliko zaludeo da izgubi osnovnu opreznost. Razumem da se čovek zaljubi, razumem da učini i poneku glupost, ali jednoj ženi ispričati sve o svom prvom zadatku...

Uleteo sam u sobu kao furija. Trgao se na zvuk i počeo prevrtati.

"Hajde, švalerčino", vikao sam. "Nećeš valjda ceo dan da se izležavaš."

"Koliko... koliko je sati?"

"Mnogo. Hajde, diž' se. Imamo ozbiljan problem."

Uspravio se naglo u krevetu, potpuno rasanjen.

"Nešto se desilo Arleti?"

Opsovah. "E, umalo ti ne rekoh šta njoj jedino može da se desi. Ti si taj problem. Samo mi objasni kakav ti je bio motiv da joj ispričaš sve o tajanstvenom objektu... samo to."

Protegao se sanjivo na krevetu. "A to", mrmljao je. "Pa nije to ništa."

"Ali mi ne znamo šta je to. Možda nije ništa, možda je asteroid, možda je generacijski brod koji luta, ali može da bude i nešto od izuzetne važnosti, nešto novo, nepoznato, nepojmljivo, vangalaktičko, nešto što će morati da ostane tajna."

"Šta ti je, pa ostaće tajna."

"Kako će ostati tajna kada pričaš svakoj devojci s kojom legneš u krevet."

"Nije svakoj... samo..."

"Zar ima neka kojoj nisi."

"Pa..."

"Ima li?"

"Nema, ali..."

"Nema ali. To je princip, to su pisani kodeksi, pravila... može da se ispostavi da je vojna tajna od neslućene važnosti za čovečanstvo."

"Ali... ali ona ti je sestra."

"Iznenađen sam da si to primetio. Slušaj, da se ti i ja razumemo nešto. To što mi je ona sestra nema gotovo nikakve veze, zapravo ima mnogo veze ali o tome ćemo naknadno. Ona je žensko. Možda nisi znao, ali žene ne umeju, tri puta podvučeno, ne umeju da čuvaju tajne. Jednostavno, fiziološki nemaju načina da to čine... Za njih je to neotkrivena dimenzija. Neću ti navoditi primere iz svoje prošlosti, kojih ima obilje, posebno kada je moja sestra u pitanju, ali veruj mi, stvari stoje upravo tako. Najverovatnije tvoje pričanje neće imati nikakve posledice, ali to je stvar principa. Ako uvek budeš pričao svakoj o svemu, jednom ćeš sigurno zažaliti. Prihvati to."

"Pričaš kao da ću svaki mesec biti s drugom devojkom..."

" A ti pričaš kao da ćeš ceo život provesti sa ovom jednom."

Oborio je glavu. Bilo mi je žao što ga povređujem, ali jednostavno nisam imao izbora. Nastavio sam: "Čovek našeg poziva ne može biti vezan za jednu ženu. Nisam to ja izmislio. Hiljadugodišnje iskustvo je tako pokazalo. Ne smatraj da si ti izuzetak, ili Arleta. Ona je priča za sebe, ona živi u sadašnjosti, grabi od života ono što može u datom trenutku. To je njena nesreća. Bila je fenomenalan potencijal kao dete i po fizičkim i intelektualnim predispozicijama, ali Felon ne daje ženi nikakvu šansu da se dokaže i probije u spoljni svet, da se uzdigne iz okoline... Ovo je mrtvo more za žene. Kao što ljudi ne mogu da lete bez pomoći tehnologije, tako ni žene Felona ne mogu da ga napuste bez mnogo, mnogo para. Koje ovde niko nema. Ovo je, posmatrano s galaktičkog proseka, jedan siromašan svet, koji obiluje jedino prirodnim lepotama. Ali dok se ne reši pitanje starenja u VP brodovima, niko neće hteti da da četiri meseca svog života da bi video verovatno najbolje prirodne ekspresije od svih kolonizovanih planeta. I ovo će ostati siromašan svet, u kome žene mogu da budu kurve ili domaćice ili oboje ali ništa treće."

"Mi možemo da je izvučemo odavde."

"Varaš se. Ne možemo. Ja mogu svoju godišnju zaradu da dam da ona dobije pristup na neki ekskluzivni turistički program. To je maksimum koji možemo da joj obezbedimo."

"Možemo da je prokrijumčarimo do nekog od centara galaktičke kulture."

Osetio sam kako mi se utroba steže i mulja u nekakvom sporom, otužnom ritmu. Da li je to onaj isti Nikša koji je koliko pre jednog dana paničio zbog mogućnosti da koristimo VP pogon u trajanju od dva puta po pola sekunde, a da to nikome ne prijavimo.

"I šta će da radi tamo", govorio sam, uvidevši da gotovo urlamo jedan na drugog. "Ona ima dvadeset godina, shvataš. Dvadeset godina. To je daleko previše da bi bila uključena u bilo kakav program, prestara za testove pristupa, prestara za konkurs i razvrstavanje... Od čega bi ona mogla da živi na bilo kom nastanjenom svetu, posebno u tim centrima ljudske civilizacije? Misliš da ćeš moći da joj plaćaš smeštaj i hranu, da zadovoljavaš njene prohteve? Misliš da bi ona bila podmirena s onim što bi joj ti mogao pružiti? Nikša, osvesti se. Ti si nešto u životu. Postigao si redak uspeh. Iza tebe stoji deset hiljada onih koji nisu uspeli, stotine hiljada dečačkih snova, milioni zavidnih... Razmišljaj o tome, razmišljaj o svim lepim stvarima koje nas čekaju u nadolazećim vremenima..."

"Upravo se o tome i radi. Možda nije cilj postati najbolji komandos galaktičke flote, istraživati nove svetove i izvršavati egzotične zadatke. Možda je daleko lepše živeti u dvoje, negde, na nekakvom mirnom svetu, bez trzavica bilo koje vrste, stvarati porodicu..."

"Nemaš izbora. Jedino što možeš da radiš u narednih osamnaest godina svog relativnog vremena jeste da jurcaš tamo gde te pošalju i radiš ono što ti kažu. Da žene pronalaziš na svemirskim stanicama, po lukama ili prihvatilištima, da to budu kurve za jednu noć i da ne dozvoliš svojim emocijama nikakav izlet."

Delovao je skrhano, rezignirano, ruinirano... nekako otupljeno. Činilo mi se da je nekoliko mojih poslednjih rečenica prošlo mimo njega. Očigledno nije bilo svrhe da se ovaj razgovor dalje nastavlja. Načeo sam ga, glavna predstava odigraće se u svemiru, u odsustvu svih ovih detalja koji mu odvraćaju pažnju i umanjuju sposobnost zdravog rasuđivanja.

Krenuo sam napolje. "Sredi se i dođi u kuhinju", dobacih mu s vrata. "Treba da napravimo plan, da se dogovorimo. Sve će biti u redu, samo se smiri. O.K. Dozvoli razumu da te povede."

Glava je ponovo počela da me boli. Želeo sam da dođem kući, da se odmorim, osvežim, prisetim starih dobrih dana... Nisam želeo nikakve probleme, niti jedan jedini problemčić.

Arleta se trgla kada sam ušao u kuhinju. Upravo je bila skupljala kutije umaka i ređala nazad u hladnjak. Izbegavala je moj pogled. Znao sam da je prisluškivala i verovatno čula većinu izgovorenog. Možda je tako i bolje.

Seo sam za sto i otvorio flašu domaćeg soka. Nekada, za vreme praznika dobijali smo pored kolača i po dve čaše ovog soka. Kako smo živeli za te dane, kako smo se radovali sitnim poklonima, malim promenama u sveprekrivajućoj monotoniji. Sada, uglavnom zahvaljujući mom uspehu na akademiji, moja porodica je dobila viši status, ali ni najviši status na Felonu ne znači mnogo, posebno ne devojci kao što je Arleta. Da li sam imao pravo da gasnem njene snove ma koliko nerealni bili, da li sam imao pravo da je sprečavam da se bori za nešto više, da sve svoje snage uloži u izbegavanje stravične perspektive: večnog ostanka na planeti koja se nikada nije razvila i koja se, za naših života sigurno, neće mnogo promeniti.

Odjednom, obuhvatila me nekakva strahovita tuga. Kako sam bio sebičan u životu, kako sam samo dozvolio da mi nemogućnost rešavanja problema odagna sva razmišljanja o problemu, da mi potisne maštu u drugi plan. Jadna moja sekica. Da je bar neka glupača pa da se zadovolji bezličnom stvarnošću, da je bar kilava kao većina žena Felona, da je... ali ni sve to ne bi joj moglo oduzeti pravo na maštu i nadu, pravo da se bori i za tračak mogućnosti, makar to bila i tako malo verovatna varijanta kao što je vezivanje za člana komandnog sastava galaktičke flote.

Ustao sam i prišao joj u trenutku kada je završila preuređivanje hladnjaka. Poželeo sam da je zagrlim i podelim sa njom ovaj trenutak beznađa koji me obuzeo. Ali ona se otrgla silovito i tada, samo za tren, sretoše nam se pogledi. Video sam da plače, da joj je lice iskrivljeno u najiskrenijem bolu koji sam ikada spoznao.

"Da li ti je", vikala je izletajući iz prostorije, "makar negde u uglu te tvoje otupljene svesti, makar za delić tvog programiranog vremena, makar kao mogućnost kojoj bi se narugao... palo na pamet da je u pitanju iskrena, prava ljubav?"

Tresnula je vratima tako da je malter sa oronulih zidova počeo da otpada. Uzdahnuo sam. Ni ceo dan u svojoj kući, a već žalim što nisam daleko, na drugom kraju galaksije, što nisam sam, dete sa sveta na kome nema prirodnog rođenja, gde su svi smućkani u epruvetama i podjednako socijalizovani.

I tako, popodne istog dana, poleteli smo nas troje, prvo u orbitu, a zatim matičnim brodom ka tajanstvenom objektu. Posle svega što sam doživeo i preživeo, bilo je relativno lako odlučiti se. Mada, izgleda da niko nije bio zadovoljan. Arleta nije bila srećna onoliko koliko bi trebalo da bude, verovatno joj je izgledalo da je previše uložila u sve ovo i da se nedozvoljivo mnogo otkrila. Našoj majci je bilo, zapravo, svejedno da li idemo u grad, u Daleku zemlju ili na drugu planetu, jedino je jedva pristala na varijantu da ćemo odsustvovati skoro tri dana. Otac je shvatao sve i bio protiv, ali kao i uvek, nije istrajavao kako bi isterao svoje. Valjda ga je tištilo to što nije uspeo svojoj porodici da obezbedi bolji život i taj osećaj krivice uvek mu je u odsudnim trenucima oduzimao snagu i volju za raspravom. Nikša je uviđao da meni mnogo toga nije po meri i to ga je oneraspoloživalo, mada mi se čini da zapravo uopšte nije shvatao u čemu je osnovni problem.

U celoj stvari, ja sam se predao sudbini. Bila je to ona situacija u kojoj se apsolutno ništa ne može učiniti a da se ne izazove gubitak. I tako se trenutak gubitka odlaže za budućnost koja nije ni daleka ni ružičasta.

"Znaš li kakav je život na svemirskom brodu?", govorio sam Arleti kada smo poleteli. "Imamo ukupno petnaest kvadratnih metara prostora za nas troje. Znaš li kako izgleda živeti u tolikoj skučenosti. Sve je tu i svi su tu. Hrana, razonoda, pišanje, sranje, tucanje... od svega te deli po jedan korak. Nekoliko prvih dana to može biti čak i interesantno, kao i svaka promena, ali peti dan niko više ni sa kim ne može da razgovara. Niko nikoga ne podnosi i najradije bi se grizli međusobno... ali nemaš kud. Tri koraka na bilo koju stranu i svet prestaje. Metalna kutija okružena prazninom."

"Šta pokušavaš da postigneš. Da odustanem."

"Ne. Samo te upozoravam do čega može da dođe."

"Koliko sam shvatila mi nećemo provesti više od sedamdeset sati u orbiti. Toliko sam umela da provedem u svojoj sobi."

"Ti si potpuno nepripremljena. Nemamo predstavu šta može da se desi."

"Šta će da se desi? Uostalom, pusti neka se desi. Moći ćeš tada da mi se rugaš, da mi argumentuješ da sam glupača, da je trebalo da te slušam, da nikada više ne tražim ništa... pusti neka se to desi. Da vidimo. Ne znam. I ja sam radoznala... Ili se možda bojiš da ću sve izdržati besprekorno, možda i bolje od vas istreniranih komandosa. A?"

Povukao sam se. Bila je u pravu. Sa toliko predostrožnosti koliko sam trenutno nametao jednostavno se ne može živeti. Realno gledano, nije bilo razloga za uznemirenost, posebno ne za paniku. Brod ne napuštamo ni u kakvoj varijanti, a bilo šta da se pojavi, startovanjem VP pogona naprosto nestajemo sa poprišta u mikrosekundi.

U prvom pokušaju korišćenja VP pogona na sec, promašili smo za preko deset milijardi kilometara. Kada se to ponovilo i u drugom pokušaju, odlučio sam se za jedan mali trik, to jest, da iskoristim jednu od osnovnih osobina ovog pogona. Naime, lakše je pogoditi dalji objekat nego onaj koji je u neposrednoj blizini. Zato smo se prvo odaljili gotovo dva parseka u smeru suprotnom od kretanja objekta, a zatim, proračunavši precizno sve koordinate, stuštili za njim.

Arleta je prilično lako podnosila promene ubrzanja, što nije bilo posebno neobično. Polovina netreniranih ljudi izdržava sve faze VP pogona, a moja sestra svakako nije spadala u nesposobniji deo čovečanstva. Ponašala se čak vrlo profesionalno, ne obraćajući se ni Nikši ni meni suvišnim pitanjima, potpuno se prepustivši samo čulnim utiscima putovanja. Posebno je nastojala da bude neprimetna u kritičnim trenucima startovanja i isključivanja VP pogona. Da nije bilo te proklete veze između nje i Nikše, mogao bih biti ponosan na nju.

Uključili smo se u trajektoriju nepoznatog objekta nekih sedamsto miliona kilometara iza, krećući se dva puta većom osnovnom brzinom. To je bila naša maksimalna obična brzina i po proračunu trebalo je da ga sustignemo za jedanaest sati. To je bilo čak i bolje od onoga čemu smo se nadali.

"Dobro obavljen posao", rekla je Arleta. "Vidite kako žena u brodu pozitivno utiče. Nema opuštanja, svako želi da se predstavi u najboljem svetlu..."

"Da nije tebe bilo", prekidoh je, "naveo bih brod u optičku vidljivost do cilja."

"Kako možeš da me gledaš u oči i lažeš. Nikša mi je rekao da ćete biti srećni ako VP pogonom priđete objektu na manje od dva dana običnog leta."

Opsovah.

"Druže", rekoh, "kad si pre stigao sve da joj ispričaš?"

Slegnuo je ramenima, skrenuvši pogled. Potpuno je bio pometen razvojem događaja i nikako nije uspevao da povrati unutrašnju ravnotežu. Srećom što je zadatak koji treba da obavimo lakši od većine vežbi na akademiji. U protivnom, ne bih se baš mogao opustiti pored njega.

Odlučio sam da ne povlačim nikakva sporna pitanja, koja bi mogla dovesti do daljeg nervnog rastrojstva bilo koga od nas. Jednostavno, pogrešio sam. Svemir nije mesto za velike životne rasprave.

Arleta je tražila od Nikše da joj pokaže čemu šta služi na komandnoj tabli. Obrazlagala je to preventivom za slučaj da nas dvojica ne budemo u stanju da upravljamo brodom. On joj je pokazivao i pričao, ona je klimala glavom i verovatno je ponešto i shvatala ali naprosto ne postoji mogućnost da ona usmeri brod na pravu stranu. Taj proces se učio mesecima i predstavljao je gotovo nerešivu enigmu na kojoj su pali mnogi potencijalni kadeti. Na kraju su, što je i bilo jedino logično, prizvali kompjuterske igre iz brodskog arsenala, i Arleta je počela da se oduševljava hologramskim slagalicama. Ako bude pokazala interes, nastojaću da joj prosledim nekakav prostiji primerak kompjutera za igre. Postoje nekakvi ludački najnoviji modeli, prilagođeni apsolutnim početnicima a u suštini, strahovito moćni. Mada, ko zna? Njoj je sada sve bilo novo i interesantno, dah nedostižnih svetova...

Odmakao sam se od njih onoliko koliko je to prostor dopuštao i zauzeo jedan od ležaja. Pokušaću da malo odremam, kako bih u trenutku prilaska objektu bio potpuno svež. Već za pet-šest sati znaćemo šta je u pitanju – brod ili asteroid – obavestićemo kontrolu i sačekati uputstva.

U trenutku kada me je potpuno opuštenog hvatao dremež, osetih kako se usredsređujem na cilj našeg leta i mnoga pitanja, kao srča razbijenog prozora pohrliše na mene, preteći da me povrede. Tren kasnije bio sam potpuno budan, očiju uprtih u metalni plafon nad sobom. Zvuci kompjutera i tihog došaptavanja činili su mi se kilometrima daleko. Bilo je nečeg uznemirujućeg, nedokučivog u tajanstvenom objektu pred nama. Za momenat imao sam gotovo opipljivu sliku ogromnog mamca koji nas lovi, odvlačeći nas sve dalje iz naše galaksije u nepoznatu prazninu odsustva svega. Ali u mom umu, ta praznina nije bila potpuno prazna. Nekakva nepojmljiva zver nas je vrebala.

Ustao sam naglo proizvevši verovatno nekakav zvuk koga nisam bio svestan, da su se i Arleta i Nikša trgli, okrenuvši se prema meni.

"Da proverimo nešto", govorio sam u hodu. "Uključi spoljašnji prijem na najjače i usmeri ga prema objektu."

Nikša je okrznuo pogledom instrumente. "Još uvek je predaleko da bismo išta razaznali."

"Pokušajmo... Mrdni se malo, Arleta."

Poslušno se sklonila, bez reči primedbe i, izgledalo je, bez ljutnje.

"Šta ti je na umu?" pitao je Nikša.

"Pravo da ti kažem ne znam. Uznemirilo me nešto, moram da proverim. Podesi na maksimalnu prodornost."

"Objekat je dvanaeste magnitude, nema potrebe za maksimumom."

"Objekat me ne zanima... tražimo dalje. Ispred. Kuda nas vodi, razumeš?"

"Nema ničega, proverio sam još kada sam ga otkrio prvi put."

"Proverimo ponovo. Nešto mi ne da mira."

"Sad si ti počeo da fantaziraš", govorio je podešavajući elemente pretrage. "Koliko široko tražimo?"

"Po trajektoriji, za sada, pa onda po spirali... Verovatno nema ničega, ali hoću da se uverim. Da nas nešto neprijatno ne iznenadi kada priđemo objektu."

Startovali smo sa pretragom do tridesete magnitude. Nije bilo ničega. Postepeno smo pojačavali nivo do četrdeset treće, što je bio maksimum naših instrumenata. Bio bi registrovan svaki objekat veći od deset metara i sa albedom većim od deset posto na udaljenosti od jednog parseka... ali ekran ostade jednoličan – crn sa samo jednom, sve svetlijom tačkom.

Stajali smo tako u tišini par minuta nad ekranom i podacima.

"Mislim da je brod", rekoh. "Nema nikakve ciklične promene sjaja, što znači da ne rotira, što bi bilo prilično teško prihvatiti ako je u pitanju asteroid."

"Ili je savršena kugla identične površine, što takođe nije mnogo verovatno. Da, to je brod", složio se Nikša. "Ipak da sačekamo i da se vizuelno uverimo. Onda ćemo izvestiti Kontrolu."

"O.K. Ja ću malo da dremnem. Ako zaspim, probudi me kada postane zanimljivo."

"Da li će nas brod napasti?" začuo sam Arletin glas. Provlačila se čak doza zabrinutosti u njenom tonu. Možda bi bilo dobro malo je zaplašiti, postići da se pokaje što je krenula, ali nisam mogao sada da se šalim na taj način. Nekako mi je bilo suviše hladno oko srca da bih dodatno zazivao đavola.

Dok sam ponovo zauzimao položaj na ležaju, čuo sam Nikšu kako je umiruje racionalnim, autoritativnim glasom: "Neće biti nikakvih problema. Ako je i brod, treba samo da ga osmotrimo i možda utvrdimo kojoj generaciji pripada. U svakom slučaju, nema opasnosti. Sve je pod kontrolom."

Delovao je zaista ubedljivo, ali nemir u meni nije jenjavao. Sve mi je išlo naopako ovih dana i duboko sam verovao da se u dogledno vreme ništa neće izmeniti po tom pitanju.

Sanjao sam da sam mali i da se nalazim u svojoj sobi na Felonu. Arlete nema već dosta vremena i svi su uspaničeni. Samo ja ležim opušteno na svom krevetu i nema ničega u meni, ni zabrinutosti ni straha... samo čekam bezglasni poziv svoje sestre. I san tako traje, minutima i minutima, ja samo ležim i čekam kontakt. Vremenom, počinjem da se pitam je li ovo zaista samo san, ali ništa se ne menja, san traje a poziv izostaje.

Već sa udaljenosti od milion kilometara, dobili smo vizuelnu sliku broda. Bio je to sto dvadeset metara dug cilindar nimalo nalik našim predstavama o generacijskom brodu. Sa udaljenosti od trista hiljada kilometara mogli smo ga sagledati sasvim detaljno koliko je to uopšte bilo moguće u slabašnom svetlu sunca Felona, od koga jedva da se nazirao disk.

Stajali smo svo troje pred glavnim ekranom i posmatrali maksimalno uvećanu sliku. Nikša i ja jedan pored drugog, a Arleta odmah iza nas. Jednu ruku je spustila na moja leđa a drugu na Nikšina; osećao sam njen uzbuđeni dah, i jedva primetno podrhtavanje dlana, kao da je i ona shvatala da se nalazimo pred nečim nesvakidašnjim.

"Deluje", izgovorila je misao koja je, izgleda bila zajednička, "kao ogroman sarkofag."

I zaista – valjkasti predmet bez ikakvih obeležja na sebi, bez antena, teleskopa, pogonskih delova, prijemnika ili otpremnika... u srazmeri i obliku nalik posmrtnim kovčezima u kojima su poginuli članovi svemirskih ekspedicija odašiljani na svoje večno krstarenje... Bila je ta slika toliko ubedljiva, a i cela postavka oko leta prema ničemu se uklapala, da sam zatražio specijalnu verifikaciju veličine objekta. I bez toga je bilo jasno da je predmet ogroman, čim ga detaljno vidimo sa ove daljine, ali nekakva nada u racionalno objašnjenje je tinjala.

Uzalud.

"Šta sad?" rekao je Nikša. Nije bilo razloga za bilo kakvu akciju, osim možda pokušaja da saznamo nešto više od Kontrole. Uključio sam ansibl i poslao šifru leta.

"Arleta", rekoh. "Nastoj da budeš tiha dok razgovaramo, da ne bismo morali da objašnjavamo tvoje prisustvo... Ili bolje idi do ležaja i smiri se tamo. Ne mrdaj dok ne razrešimo ovu situaciju. Važi?"

Klimnula je glavom i poslušno se povukla. Moram priznati da me je prijatno iznenadila svojim ponašanjem u ovih par poslednjih sati. Bio sam spreman da... a ne, ne, ne budi glup, gotovo progovorih glasno, ne nasedaj na provokaciju, znaš da tvoja sestra može apsolutno sve na ovom svetu kad joj to ide u prilog...

"Tražimo pristup. Urgentna poruka. Šifra broda 372M."

Desetak sekundi tišine koju ispunjava samo šum vakuuma, onda stiže odgovor: "Potvrđen prijem. Imate prednost. Očekujemo izveštaj."

Nikša je već odabirao podatke.

"Uklopi im i fotografiju. To će im biti bolje od bilo čega drugog."

Arleta se pomerila. Ne fizički, nije mi bila u vidokrugu. Jednostavno sam bio svestan nečega u vezi s njom, nečega različitog. Okrenuo sam se i susreo uznemiren pogled. Uzvrtela se ali prstom joj dadoh znak da ćuti. Ipak, nešto u njenom pogledu, nešto u nejasnom nagoveštaju, nešto u podsvesnoj vezi koja mi je sada izgledala stvarnija nego ikad, zadrža moj pogled još tren na njoj. Usne su joj se micale, a pogled je bludeo nekud mimo mene, mimo ovog broda, daleko prema svemiru...

Kompjuterski signal me prenu, pa rekoh, nakon male pauze i zamuckivanja: "Prilazimo objektu po utvrđenoj trajektoriji, lociraćemo se na par stotina metara udaljen osti. Čekamo vaša uputstva. Po našim proračunima objekat je pre nekih 3800 godina odaslan sa Zemlje. Pokušajte da pronađete u Centralnom kompjuteru nekakvu informaciju. Nemoguće da ništa nije zabeleženo... Isključujem se."

Sedeli smo neko vreme u tišini, gotovo izbegavajući da se pogledamo. Nemir iz Arlete prelio se i na nas, nešto strano ispunilo je naš stešnjeni prostor i zapretilo da nas potisne.

"Osećaš li?" reče tiho Nikša.

Klimnuh glavom pogledavši u Arletu. Sada je sedela mirno na ležaju, ali bio sam siguran da prikriva nespokojstvo. Za tren pomislih da ona možda oseća i više od nas dvojice, međutim, naprosto nema hrabrosti da priča o tome, plašeći se podsmeha.

Glas razuma mi je govorio da ima već dovoljno nagoveštaja za akciju – i to za povlačenje. Videli smo šta je, izvestili smo Kontrolu i nema potrebe da se dodatno izlažemo riziku. Nepripremljeni smo za nekakva složenija iznenađenja, imamo neobučenog saputnika a i sami nismo u bog zna kakvoj formi.

Ali ništa nisam rekao. Jednako kao što Arleta preda mnom nije htela da otkrije slabost, tako ni ja pred Nikšom nisam hteo da prizivam iracionalna strahovanja. Činilo mi se da bi u tom slučaju on imao sjajnu priliku da se pokaže superiornim u odnosu na mene, čak i da me sroza u očima sestre, što je poslednja stvar na svetu koja mi je bila potrebna.

U narednih pola sata osećaj prisutnosti se povukao, ili smo se mi navikli na njega pa ga nismo primećivali. Stigao je i definitivan odgovor Kontrole. Nisu pronašli nikakve podatke o upućivanju ovakve letilice, nikada ništa slično nije pomenuto u svemirskoj eri čovečanstva. Naložili su nam da priđemo maksimalno blizu, ali bez kontakta i bez pokušaja prelaska na objekat. Samo da sve detaljno ispitamo spolja i prosledimo im. Već pripremaju hvatač i poslaće ga ovih dana.

Nikakve nove detalje nismo zapazili ni sa kilometar rastojanja na kome smo se locirali. Bio je to gladak, ogroman cilindar, bez tragova meteora po omotaču, bez ikakvih otvora ili nagoveštaja otvora – grandiozna, zalivena konstrukcija koja je krila ko zna šta.

"Kao grob nekog diva", izgovorila je tiho Arleta.

"Tako velika bića ne postoje nigde u svemiru, a posebno nikada nisu nastanjivala Zemlju", reče Nikša.

"Da pokušamo da nađemo nekakvo logično objašnjenje", glasno sam razmišljao. "Nije u pitanju nikakav istraživački ili osvajački program, podaci bi postojali a i ne bi putanja bila ovako besmislena. Jedino objašnjenje koje je koliko-toliko logično jeste da je u pitanju nešto što su tadašnji ljudi, ili samo određena grupa ljudi hteli zauvek da sklone izvan domašaja čovečanstva. Možda nekakvo stravično oružje, ili znanje..."

"Ne verujem", nadovezao se Nikša. "Znanje se lako zatre, a oružje jednostavno demontira ili pošalje u utrobu Sunca."

"Možda je njegova snaga takva da bi dosegla i do Zemlje..."

"Onda bi ga poslali u utrobu nekog drugog sunca, okruženog jalovim svetovima. Čak i da izazovu supernovu ne bi bilo velike štete. Jednostavno je nemoguće da ikakvo oružje bude jače od eksplozije supernove."

"A zašto bi ta stvar morala biti porekla sa Zemlje?" upitala je tihim glasom Arleta.

"Šta imaš na umu?" prekidoh njeno prenemaganje.

"Možda je neko nekada davno posetio Zemlju i sada se vraća nazad, neko iz druge galaksije ili ko zna odakle."

Nikša i ja se pogledasmo.

"Ima neke logike", složio sam se, "Jedino si zanemarila da je za pretpostaviti da je ta nekakva druga civilizacija verovatno na višem stupnju razvoja od nas i da bi morala da ima brže brodove. Ovo puzi." Pokazao sam na vizuelni ekran na kome je tajanstveni objekat zauzimao četvrtinu prostora. "Ovom brzinom i ovim pravcem, nikada nigde neće stići."

"Dobro", rekla je Arleta pomirljivo, ponosna što nije ispala totalna glupača sa svojom upadicom. "Samo sam pokušala."

Nikša joj uputi ohrabrujući osmeh.

I tada je počelo.

Prvo se vratio osećaj prisutnosti, ovoga puta nedvosmislen i nadirući. Tren kasnije, svo troje smo se borili za dah, zagledajući se užasnutim pogledima. Nešto je pokušavalo da ovlada nama, nekakva moćna, nedokučiva psihička sila.

"Pogon", promucah. Moramo odmah aktivirati VP, bubnjalo mi je u glavi, moramo odmah na bilo koju stranu, pod bilo kojim uslovima. Nikša koji je sedeo za upravljačkim mehanizmom očigledno je imao više problema od mene, pritiskao je slepoočnice šakama, jedva se uzdržavajući da se ne priduži Arleti u vrištanju.

Strahovitim naporom volje, cedeći iz sebe poslednje atome samokontrole, potisnuo sam prisutnost u stranu. Na drhtavim nogama, oslanjajući se za komandni pult, privlačio sam se lagano do Nikšinog mesta. Nekoliko koordiniranih pokreta i sve je bilo spremno.

Najednom, prisutnosti nestade i nekakva sablasna tišina ispuni prostor. Pored mene, Nikša se skljokao na pod, ispuštajući uzdah olakšanja. Ruka mi je zastala nad VP polugom. Setih se Arlete, njenog krika koji je zamro neprirodno naglo. I sada ne beše ničega s njene strane, ni jecaja ni pokreta.

Samo tren oklevanja, a onda posegnuh za polugom.

"Ne čini to", začu se iza mojih leđa i ja osetih jezu kako mi ledi kičmu i munjevito nadire u sve udove. Bio je to glas moje sestre, ali izvitoperen, dehumanizovan, ravan kao mehanička simulacija.

Nisam želeo da se okrenem, nisam želeo ništa da saznam, nisam uopšte želeo da budem na ovom mestu.

Okrznuo sam pogledom Nikšu, koji se pridizao sa poda. U njegovim zamagljenim očima ogledao se užas. Nastavio sam lagani okret ka mestu na kome sam poslednji put video Arletu, ujedno se pomerajući u stranu da stvorim što veći ugaoni razmak između Nikše i mene za onoga ko nas posmatra. Rukom sam napipavao prostor u okviru komandnog mosta gde smo držali blastere, bez neke stvarne namere da izvučem oružje.

Arleta je stajala u uglu prostorije, ukočena i fizički nepovređena. Lice joj je bilo zategnuto i odavalo je utisak prepariranosti. Samo su joj oči bludele odsutim pogledom, nestvarne, onespokojavajuće. I nekakva praznina, praznina vakuuma kakvu nikada nisam osetio s njene strane.

"Ne čini to", ponavljala su njena usta, njenim govornim aparatom, reči nečega stranog. Podseti me taj glas na trenutke povratka iz hladno-sna, kada mi sve deluje umnoženo hiljadama svojih odjeka, izobličeno i daleko.

"Arleta!" začuh Nikšin očajnički zov.

"Ne prilazi joj!" oštro mu zapovedih. "Ne čini ništa, dok ne saznamo šta se događa."

"Ja..." pokušao je nešto.

"Sedi za komandni most i budi spreman da startuješ VP pogon na moj znak. Poslušaj me!" urlao sam, pokušavajući da vikom razgrnem gornje nivoe njegove svesti i iščeprkam neko zrno logike.

"Poslušaj me", ponovio sam blagim, gotovo molećivim glasom. "Ona je moja sestra i ja je volim milijardu puta više nego ti. I isto toliko puta više želim da joj bude dobro. Sedi za komande i stavi ruku na VP. Kada ti budem rekao da startuješ pogon, učini to, ma šta se dešavalo oko tebe u tom trenutku."

Klimnuo je, ali sumnjam da je dovoljno toga razumeo. Samo je unezvereno buljio prema Arleti kao da svojom nadolazećom panikom može išta da promeni.

Zatvorio sam oči za nekoliko sekundi, prikupljajući psihičku snagu, usredsređujući se na problem. Stvar je bila beskrajno jednostavna i beskrajno komplikovana, jednovremeno. Nešto, nekakva nepoznata mentalna sila, uletelo je među nas i zgrabilo najslabiji, netrenirani mozak moje sestre.

O.K. Da vidimo šta hoće.

Otvorio sam oči i suočio se sa beštijom.

"Ko si ti?" upitao sam jednostavno.

"Ovde ja postavljam uslove. Devojčin mozak je u mom posedu. Ukoliko pokušate da pobegnete ona će ostati bez svog uma."

"Dobro", rekoh pomirljivo, mada sam sumnjao da tom biću može išta da znači intonacija koja se koristi. "Zadržaćeš njen um, ali ćeš izgubiti nas. I niko ti više nikada neće prići dovoljno blizu da ga posedneš."

Arleta je ćutala. Po njoj se nije moglo videti da biće razmišlja, ali bio sam siguran da odmerava moje reči. Samo da Nikša ne napravi neku glupost. Nisam imao načina da ga upozorim. Nikša je znao nekoliko galaktičkih jezika, ali sve jezike koje sam ja znao, znala je i Arleta, tako da bi me nepoznati entitet razumeo.

Onda stigoše reči: "Vi ne želite da povredite devojku."

"Ne želimo, ali između mogućnosti da svi stradamo ili da strada samo ona, biramo nju kao jedinu žrtvu."

Ponovo pauza. Pokušavao sam da progutam pljuvačku, bacajući kratke poglede prema Nikši. Samo ćuti, molim te, bezglasno sam izgovarao prema njemu. Suvo grlo mi se stezalo i nagonilo me na kašalj.

"Mislim da je red da se predstaviš", prekidoh tišinu. "I da nam najzad kažeš šta želiš od nas. Možda se dogovorimo."

" Ja sam Ork", uobličiše Arletine usne. "Zatočen sam u brodu. Mnogo, mnogo vremena. Tražim da me oslobodite."

"Pretpostavljam da su te zatočili ljudi Zemlje pre 3800 godina, po našem računanju. I siguran sam da su imali dobrih razloga za to. Reci mi, šta si učinio pa te osudiše na ovakvu kaznu."

"Tražim da me oslobodite ili će devojka izgubiti um."

"To nije velika cena. Ženski um ne vredi mnogo. Zašto ne pokušaš da posedneš nekog od nas? Hajde, ako si tako moćan."

Nisam verovao da će ovo upaliti, ali morao sam pokušati. Trebalo mu je skoro pet sekundi da savlada netreniran Arletin mozak. Za bilo koga od nas dvojice biće mu potrebno najmanje dva puta toliko vremena. Dovoljno da budemo milionima kilometara daleko. Hajde, nepoznata nakazo, nasedni na trik, napusti Arletu samo za tren, hajde, ulepšaj mi dan.

"Ja postavljam uslove", stiže glas. "Devojčin život za moju slobodu."

"Da li ti mene razumeš?" pokušao sam ponovo. "Nisi ti u situaciji da biraš, već smo mi ti koji vodimo igru. Imaš samo jedan nevažni mozak. To je premalo da bismo te pustili. Ako bismo uopšte i mogli to učinimo. Ko god da te je zatvorio, učinio je to tako da verovatno nema načina da se prodre do tebe... Dve stvari me zanimaju. Prvo, šta si učinio ljudima? I drugo, šta si ti pa su morali na ovakav način da te kazne. Deluješ mi neprirodno dugovečno."

Siroče, mora da mu je bilo prilično dosadno poslednjih nekoliko milenijuma.

"Ljudi me nazvaše Ork i pokušaše da me unište kada sam posetio njihovu planetu."

"Ork je bog smrti, ako se ne varam", oglasi se Nikša.

"Jeste, ali ne mrdaj sa te poluge. I seti se kada si me udario poslednji put. Seti se oko čega smo tada raspravljali."

"Ljudi su zli", romorilo je obličje moje sestre. "Namamili su me u klopku i zalili u metal, tako da ne mogu ni da se pomerim."

"Kako zamišljaš da te onda mi oslobodimo, kada ti sam to ne možeš."

"Ljudi su zli."

"Izvini, ali ne mogu baš potpuno da poverujem u sve delove tvoje priče. Sem toga, zašto bi prijatelja sa druge planete darivali imenom boga smrti. Mora da si bio nevaljao na Zemlji, a?"

Nema odgovora.

Vreme je za protivakciju.

"Dobro, počnimo da pregovaramo. Pre svega želim dokaz da je s mojom sestrom sve u redu. Pruži nam ga."

"Nema dokaza. Morate mi verovati."

"Zaboravi na dogovor. Imaš tačno deset sekundi da mi na bilo kakav način signaliziraš da je s umom moje sestre sve u redu, ili krećemo. Pomisli na milenijume samoće koje si proveo do sada. Pomisli da to nije ni promil onoga što te očekuje..."

"Nema dokaza. Ako je pustim i za tren, prevarićete me i pobeći. Nema dokaza."

Bar nije glup.

Dobro, pokušaćemo drugačije.

"Kako zamišljaš da te oslobodimo? Kažeš da si zaliven u metal. To deluje kao veliki problem. Imaš li neku ideju?"

"Prosto je. Treba da usmerite celu moju letilicu u blizinu nekakve zvezde. Veliku blizinu. Toplota će otopiti metal i ja ću ponovo biti slobodan."

"Opa! A tebi ništa neće naškoditi tolika temperatura?"

"Ja sam besmrtan, neuništiv."

"U tom slučaju, bojim se da te ipak ne možemo poslušati. Ljudi mora da su imali vraški mnogo razloga da te ovako srede. Ne, žao mi je. Nema ništa od dogovora..."

Ja sam odluku već bio doneo. Slaba tačka u celoj stvari bio je Nikša, ali valjda će shvatiti, valjda će mu par mojih natuknica biti dovoljno. Jednostavno, nikakvog drugog rešenja nije bilo. Na nekakav način, trebalo je eliminisati moju sestru iz igre, postići da izgubi svest. Pretpostavka je da će nakon toga Ork pokušati da ovlada sa jednim od nas dvojice i u tom intervalu treba da startujemo VP pogon. Šanse su pedeset odsto da pri tom ne povredi Arletu. Ako mu je svaka nanosekunda dragocena, onda verovatno neće gubiti vreme sa čišćenjem njenog uma, već će odmah skočiti na nas... Pilule za uspavljivanje u komorama hladno-sna su predaleko i presporog dejstva, nekakav odmereni udarac bi bio delotvorniji, ali da li će Ork dozvoliti da joj priđem. Ponovo sam napipao blaster u pregradi iza sebe. Jedna ideja, rastegnuta između očaja i neumitnosti, oblikovala mi se u glavi. Znoj mi obloži šaku.

"Nemate izbora", ponavljao je Ork. "U trenutku mogu da počistim devojčin um."

Udahnuo sam tri puta duboko, pokušavši da dam nekakav znak očima Nikši. Pogledi su nam se prepleli, ali nisam imao načina da saznam za ishod. Onda sam izvadio blaster i uperio ga u Arletinu glavu. Izraz voštanog lica nije se promenio, oči su ostale dva bezdana, telo se nije pomerilo ni za milimetar... Bogu hvala, bar se ne mrda.

"Zbogom, Ork. Neću dopustiti da mi pretvaraš sestru u biljku. Sam ću joj prekratiti muke kada već ne mogu da je spasem i kada je bila toliko glupa da pođe."

Zaustavio sam dah i nanišanio neznatno kraj njene desne slepoočnice. Energetski udar će je samo okrznuti i nadam se ostaviti u životu. Bol koji će osetiti u trenutku udara i gubitak svesti biće valjda dovoljan signal Orku da pokuša da se premesti.

Povukao sam oroz.

"Ne!" krik sa strane i padam na pod, silovito gurnut.

"Poluga!" urlam, ali Nikša stoji nada mnom izbezumljenog izgleda lica. Mahinalno podižem blaster prema njemu, ali on se okreće i pritrčava Arleti koja leži zgužvana u uglu.

Nešto počinje da prodire u moj um i ja se opirem, čini mi se uspešno. Obnevideo, pipam po komandnoj tabli, u nastojanju da se domognem VP poluge.

Najednom, napad na moj mozak prestaje. U magnovenju skačem prema cilju, ali me strahoviti udarac po slabinama zaustavlja. Ne gledajući ništa, kotrljam se dalje, dokle god mi to prostor dopušta. Onda se munjevito okrećem, taman na vreme da ugledam Nikšu, udaljenog tri koraka kako se baca prema meni. Podižem blaster, koji mi je neznano kako sve vreme ostao u ruci, i pre nego što ću povući oroz, sve shvatam... Ork je zaigrao na poslednju kartu, na mene. Očigledno ne može da posedne um koji želi, već samo najslabiji od prisutnih. Arleta je onesvešćena, a kada me primora da ubijem Nikšu ostaću sam njemu na milost i nemilost. Skrećem putanju energetskog udara sa Nikšinog stomaka na njegovu nogu i pogađam koleno. Dok pada, pokušavam da se izmaknem ali me hvata u zagrljaj. Ipak, bol smrskanog kolena muti mu razum i uspevam da se otrgnem.

"Nemoj se onesvestiti od bola", govorim, uputivši mu jedan ispitivački pogled. Padam preko komandne table i hvatam za ručicu.

"Dakle, Ork, izgubio si ovu bitku. Želim ti dug i miran život."

"Ne! Tvoj drug će ostati bez uma", krklja prilika na podu, dok joj damari bola tuku u slepoočnicama.

"Dosadan si, sledeći put smisli nešto bolje", govorim i povlačim polugu.

Osećam poznati utisak VP ubrzanja i obuzima me olakšanje. Začuo se i nekakav krik iz Nikšinog grla, ali nisam bio sposoban da ga razaznam. Onda, gotovo bauljajući prilazim sestri. Ima krvavi podliv iznad uveta, ali puls joj je gotovo normalan. Samo je onesvešćena, nadam se i netaknutog mozga. Bio je to vraški dobar hitac koji nisam želeo nikada u životu da ponavljam. Začuo se i Nikšin jecaj, nalik razumskom. Pogledao sam prema njemu. Ležao je na podu, budan i očigledno svestan. Da li to značilo da Ork nije održao obećanje, ili je samo blefirao da može čistiti um...

Za tren imam neobičnu viziju u glavi: razbacani smo po maloj prostoriji kao komadi razbijene vaze. Tri velika parčeta i mnogo sitnih... Onda naglo ustadoh i isključih VP pogon. Mora da smo već parsecima daleko od doma. A oboma je preko potrebna pomoć.

"Nikša", pozvah ga, pokušavajući da ga pomerim.

"Šta se desilo", promucao je između suza. Noga je delovala sablasno.

"Poludeo si pokušao da me ubiješ, morao sam da te ranim. Biće sve u redu. Izvukli smo se."

"Arleta..."

"Dobro je."

"Kako?..."

"Tvrdoglav si da je to nešto nemoguće. Ne znam više kako da ti određene stvari približim. Zaista ne shvatam kako funkcionišeš. Postoje stvari koje se ne dešavaju. Ljudi ne ubijaju svoje sestre. Razumeš? Da si me poslušao, ničega ne bi bilo."

"Ne znam", mucao je, "delovalo je tako stvarno. Ne mogu da odredim kada si ozbiljan."

"Pa, moralo je da deluje uverljivo, do đavola, da bi Ork poverovao da zaista ubijam Arletu i da nema potrebe da gubi vreme oko njenog mozga... A da sam imao nameru da joj pucam u glavu, jednostavno bih startovao VP pogon pa šta bude... Dobro, nema veze, bilo pa prošlo. Važno je da smo se izvukli. Mogu ti reći da je bilo gotovo beznadno."

Već sam dohvatao pribor za prvu pomoć, previjajući mu nogu. "Daću ti injekciju za umirenje, podvezati ranu i strpati te u hladno-san. Buđenje na Zemlji, mlade bolničarke... odlikovanja, bićemo ratni heroji, uspešno razrešen prvi zadatak..."

Ni sam sebi nisam verovao. Nikša me više nije slušao. Neki novi bol titrao je na njegovom licu, bol spoznaje...

Izbegavali smo da nam se pogledi sreću. On je uglavnom žmureo stisnutih zuba, a ja sam bio zaokupljen njegovom ranom. U jednom trenutku, reči presahnuše u meni. Besmislenost je bila gotovo opipljiva.

Uradio sam sve što sam smatrao da treba i da mogu. Postavio sam ga u njegovu komoru za hladno-san i podesio na najveće usporenje životnih funkcija. Zatim sam obišao sestru, smestio je udobnije na ležaju i prebacio se za komandni most, nameravajući da okrenem brod i pokušam što pre da ga dovedem do Felona. Odatle ću pozvati pomoć. Zbog VP paradoksa bolje je da oni pošalju brod sa svim potrebnim instrumentima i osobljem nego da mi idemo do Zemlje, jer će tako proći manje stvarnog Nikšinog vremena koje je, činilo mi se, u ovom času najdragocenije.

U trenu kada sam se uspravio u nameri da spustim poklopac komore zatekoh sebe kako zastajem kao nad samrtnom posteljom, kako ostajem tu nad nepomičnim telom i očekujem da otvori oči i da se oprostimo pogledom. Bio sam siguran da ga uspavljujuće sredstvo još nije savladalo, ali moje iščekivanje se pokaza uzaludnim. Nikša je samo ležao, stisnutih zuba i očiju, ležao, nastojeći da prikrije podrhtavanje vilice i prstiju, ležao, nem u senci sudbine, u krhotinama snova, u smrskanoj nadi, ležao, žmureći i čekajući da spustim poklopac.

Ispunih mu neizrečenu želju.

Tada se oglasio signal za prijem. Trebalo mi je dobrih deset sekundi da shvatim šta to znači. Ansibl veza. Kako su samo znali gde smo, upitah se za tren, a još pre nego što sam začuo poruku, poče mi se odmotavati film unazad. Jedna užasna misao mi se kristalizovala u glavi, munjevito se razrađujući i uobličavajući, tvoreći apsurdni smisao. I pre nego što sam začuo glas komandanta Pitersa kako traži da prebacim svoj brod na njihovo navođenje, znao sam sve.

Jedino što sam bio u stanju da učinim, bilo je da pustim glavu da mi klone na zgrčene šake.

Izbegavao sam pogled kapetana Pitersa koliko je to bilo moguće u skučenom prostoru njegovog kabineta. Naveli su naš brod u orbitu oko Felona i priključili ga svojoj svemirskoj krstarici. Odmah je ukazana pomoć mojoj sestri i konzervirana rana Nikše. Arleta je bila dobro, rekli su mi da se povratila, ali nisam išao da je vidim. Dobila je snažan potres mozga, pretpostavljaju da neće ostati nikakve posledice. Nikši je predstojala operacija a zatim dug period oporavka. Za njega je karijera komandosa bila završena.

Stezao sam statusnu značku u ruci. Bila je izrađena od najkvalitetnije legure i moji gotovo očajnički pokušaji da joj naudim nisu imali nikakvog efekta, što me je još više razdraživalo. Nemoć, bes, očaj... sve se kovitlalo u mojoj glavi, neutrališući svaki pokušaj logičkog rasuđivanja. Jedva sam sprečavao sebe da ne bacim značku komandantu pred noge i saspem mu u lice šta mislim o svima njima.

"Šta te muči, dečko?" upita me kapetan Piters. Njegov prijateljski glas još više me razdraži. Ipak, uzdržao sam se od bilo kakve reakcije; bio je to čovek koga smo svi neobično cenili i poštovali. Imao je strahovitu intuiciju za probleme kadeta i mnogima je pomogao kada se to najmanje od njega očekivalo. Ali, činilo mi se da meni sada nema mnogo pomoći, tim pre što nisam bio uopšte ubeđen da želim pomoć... napravio sam nekoliko strahovitih grešaka, od kojih je svakako bila najveća ta što sam poveo sestru na zadatak. Sve drugo, to što nisam na vreme prozreo da je u pitanju specijalni test za Nikšu i mene, što sam teško ranio svog kolegu, što sam se igrao sa VP pogonom u okviru jednog zvezdanog sistema... sve to se nekako moglo sankcionisati redovnim disciplinskim postupkom. Ovako, činilo se da mi predstoji samo povlačenje ili ako ne to, onda prihvatanje podređenog statusa u kome neću nikada moći da računam na nešto veliko i izazovno, ništa odgovorno i riskantno – karijera bez napredovanja...

"Zašto si tako smrknut?" ponavljao je kapetan Piters.

Odmahnuo sam glavom. Grlo mi je bilo suvo, uprkos dve šolje čaja za smirenje koji sam popio. Odluka, odluka, odluka... bubnjalo mi je u glavi... čekati ili preseći...

"Ne znam kako to da objasnim", počeo sam nekako, trošeći svu svoju snagu da izbegnem mucanje. "Jednostavno, trenutak slabosti, nedozvoljive slabosti."

"O čemu pričaš? Izvanredno si se poneo. Brilijantno."

Podigao sam pogled, tražeći znake ruganja. Oprez, oprez, vrištala je podsvest. Oprez. Sačekao me prijateljski, gotovo očinski osmeh. Napetost u meni poče se topiti.

"Sećaš li se", nastavio je kapetan, "kada si me, odmah posle svečane podele diploma, u hodniku upitao zašto ti imaš za jedan poen veću ukupnu ocenu od Nikše? Rekao si mi tada da ti je pred njim neprijatno zbog toga jer obojica smatrate da su njegovi rezultati vredniji. Sećaš li se toga?"

Klimnuo sam glavom.

"Bilo je to pošteno s tvoje strane, ali mi nismo delili ocene napamet. Nije to naš stil... Imali ste problem, ti i Nikša, zar ne? Ti sediš sada sa mnom i pričaš o tome, a on je hiberniran i čeka ga mukotrpni oporavak. Misliš li još uvek da su ocene nerealne?"

Odmahnuo sam glavom. Slika se uobličavala, sve je dolazilo na svoje mesto.

"Onaj Ork, ili već kako se zove, šta je to?" upitao sam.

"Veštački entitet visoko potenciranih psihičkih moći... Inače, napravljen je još pre milenijum i po isključivo za namenu kojoj služi i danas – za poslednji test naših diplomiranih komandosa. Znaš, mi stvaramo timove, duete. Ali nikada obe jedinke u jednom timu ne mogu i ne smeju biti podjednake važnosti. Postojaće mnogi slučajevi u vašoj karijeri kada ćete morati da se odlučite između dve varijante oko kojih imate oprečna mišljenja a nećete imati vremena da jedan drugome argumentujete svoje stavove i pronađete najbolje rešenje. Postoje situacije koje ne dopuštaju kompromise i srednja rešenja. Zato postoji test sa Orkom, test koji nepogrešivo određuje hijerarhijsku raspodelu u budućem duetu."

"Da", rekoh. "Shvatio sam bio još u onom opštem metežu da Ork ne može da posedne mozak po izboru već najslabiji od raspoloživih. Ako je navikao uglavnom na dublove, mora da ga je moja sestra zbunila."

"Pa mogu ti reći i da jeste. A i namučila ga je. Sticajem okolnosti, Ork je mnogo brže zauzdao Nikšin um nego što je to u prvim mah učinio s Arletinim. To je zbog toga što je, u trenutku kada ga je napao, ovaj bio u potpunom nervnom rastrojstvu... Ork je specifičan entitet, preko njega saznajemo mnoge osobenosti svojih komandosa, mada nikada ne znamo kakvu će taktiku preuzeti. To nije bitno, krajnji cilj je postignut."

"Čini mi se da ipak nije sve bilo pošteno ovoga puta. Nikša i moja sestra su... mislim... spetljali su se i zbog toga mu je popustila koncentracija. Poleteo je nju da spasava gotovo ne misleći na sebe... Ko zna kako bi se sve odvijalo da smo bili sami."

"Život komandosa nije matematika. To su okolnosti, situacije... zašto ti nisi izgubio glavu? Sestra je tvoja, Nikša je poznaje jedan dan..."

"Možda upravo zato", pokušah da se našalim, ali opor ukus u ustima je ostao. "Moja slabost je da sam dopustio da me ubede da krene. Doveo sam celu stvar u opasnost. Mogla je zbog moje nesmotrenosti da strada. Da li bih mogao da živim dalje sa takvim opterećenjem?"

"Postoji jedna stvar u psihologiji koja ti, razumljivo, nije poznata. Istina je, greška je što si je poveo. Međutim, to nije greška usled neznanja, ili gluposti. Stoji da devedeset odsto kadeta ne bi ni u kom slučaju pristali da povedu nekog ako to nije dozvoljeno. Međutim, od tih devedeset posto, najviše jedan bi bio u stanju da se možda doseti brilijantnog rešenja koje si ti i izveo. Ali samo da se doseti. Pitanje je ko bi još imao muda da to i sprovede u delo. Tvoj postupak će ući u anale i izučavaće se kao novi borbeni pravac ne samo radi uvežbavanja kadeta, nego na oficirskim kursevima strategije... I zato odagnaj zebnju iz svog srca, ti si neophodan galaktičkoj floti, takvi ljudi su ispisivali njenu istoriju... Ne oni koji nikada ne bi učinili ništa nedozvoljeno, ne oni koji se uvek strogo drže pravila. Ti si toliko stvari uspešno improvizovao i praktično patentirao u ovom jednom jedinom danu da stotine poslušnih to ne bi ostvarile ni za ceo svoj vek u službi."

Napetost je vetrila iz mene. Težina olakšanja je bila takva da sam se u momentu uplašio da ću zaplakati. Pokušaj da nadvladam suze završio se nekakvim animalnim uzdahom.

"Slobodno se nasmej, otvori svoju dušu", govorio je Piters najblažim glasom koji sam ikada čuo. "Nama ne trebaju psihičke gromade kojima se godinama ništa ne vidi na licu a onda u najodsudnijem trenutku procvile."

Bila je ovo jasna naznaka o Nikšinoj sudbini. Nisam izdržao a da ne upitam šta će dalje biti s njim.

Oborio je pogled, progutao pljuvačku, a onda se suočio sa mnom.

"Svaki svršeni kadet je preskup da bismo ga tek tako odbacili. Njemu sleduju mučne dve godine, cela ekipa će raditi s njim na fizičkoj i psihičkoj konsolidaciji... ipak, nikada više nećete leteti zajedno, vi više ne pripadate istom svetu, tvoj i njegov potencijal ne mogu se uparivati... Sada ti preporučujem da nastaviš svoj odmor. Odvezi sestru kući, prepisaćemo joj terapiju i lekove... oporavi je brzo."

Bilo je nekog neizrečenog prizvuka u tom glasu.

"Zašto?" upitah, ustajući.

"Ork je ukazao na njen um. Ima nekih moći... nekih potpuno nepoznatih opcija."

"Možda zato što je žensko... Možda mu je ona bila prva?"

Piters se nasmejao.

"Ne znam. Ipak, hoćemo da pogledamo šta je u pitanju. Kada završiš odmor, dovedi je sa sobom u Komandu."

"Zar nije prestara za testove?"

"Ako ima neki talenat... nikada nije kasno."

Ustao je i pružio mi ruku. Pozdravismo se srdačno.

"Hvala", rekao sam na odlasku.

"Samo još jednu stvar", gotovo da je doviknuo za mnom. "Nikša nikada neće saznati da je bio u pitanju test, a ti nikada nikom, ni svojoj sestri, ne smeš reći za to. Besmrtni Ork ostaje tajna za sve naredne generacije."

Klimnuo sam glavom i skliznuo u hodnik. Jedva sam uspevao da se kontrolišem i zadržim suze – suze olakšanja, radosti, neizmerne sreće. Očaj se preobratio u potpuni trijumf...

Prenuo me je bol u levoj šaci. S mukom sam rastvorio prste i desnom rukom izvukao značku komandosa. Poljubio sam je i gurnuo u džep.

Požurio sam do bolničkog odeljenja, da podelim sa sestrom ove možda najveličanstvenije trenutke u svom životu. Kroz svest su mi se neprestano kružili delovi kapetanovih rečenica, njihov smisao i pravo značenje... onda sve to okova nagli nadolazak nemira. Vizija je ponovo preda mnom: komadi razbijene vaze. Skupocena ili bezvredna, svejedno je, nikada se više neće sastaviti...

Zatekoh sebe u apsurdnom stanju, u nagloj promeni raspoloženja, u odsustvu i trunke želje da se sada sretnem sa sestrom. Nikšu sam glatko izgubio, činilo mi se da taj udarac tek treba da shvatim i podnesem, ali bilo bi previše da se suočim sa još jednim gubitkom u ovom danu. Hodao sam sporo, pokušavajući da se prisetim da li sam ikada u životu imao ovako paklena tri dana... tri dana koji svojom ispunjenošću nadomešćuju celokupan život, godine praznih lutanja, nadomešćuju sve i ostavljaju brazgotine za sva vremena.

"Gde ste dosad", preseče me glavna bolničarka s kojom sam se doslovno sudario na vratima. "Krećemo za petnaest minuta, treba da prebacite pacijenta na svoj brod."

"Evo, evo", rekoh provlačeći se kraj nje.

"Tamo ti je u uglu", govorila je za mnom. "Prebaci je sve sa ležajem. Ne sme da ustaje neko vreme. U boksu ispod ležaja imaš sva uputstva i sve lekove."

Prilazio sam žurno, razmišljajući kojim redosledom da joj saopštavam ovu pravu gomilu srećnih i povoljnih vesti, da li da joj uopšte išta pričam... Utoliko je snažnije na mene delovao prizor koga sam postao svestan sa desetak koraka rastojanja – zastadoh kao ukopan. Nešto nije u redu... dočekivao me par mutnih očiju, na ukočenom licu... i ono najgore... osećaj potpune praznine.

Nastavio sam da se približavam lagano, studirajući priliku na ležaju. Srce mi je tuklo tako da mi se činilo da će prepući. Ne, ne, ne, odzvanjalo mi je unutar paralizovanog mozga. Samo to ne...

"A... Arleta", gotovo promucah.

Nije bilo odgovora. U očajanju počeo sam da se osvrćem unaokolo. Bolničarka je bila izašla, nikoga nije bilo na vidiku... brodski razglas je upozoravao na početak leta za jedanaest minuta.

Priđoh do sestre i uhvatih je za ruku. Bila je mlitava, neprirodno topla. Pokušavao sam da se primirim i odagnam paniku, ujedno tražeći u praznom pogledu znak prepoznavanja. Nikakvu razložnu misao nisam uspevao da sklopim. Držao sam tu stranu ruku u svojoj dok se očaj ledio duboko u meni.

Onda, nenadano, glas sa kreveta raskrili koprenu koja me drobila: "Nisu mi dali da vidim Nikšu."

Trgoh se i ispustih joj ruku. Progutao sam uzdah olakšanja. Kakve su mi sve misli padale na pamet u poslednjih nekoliko sekundi da mi se ova stvarnost, njen emocionalni krah, činila kao blaženstvo. Nisam znao šta da kažem, a da to bude dovoljno saosećajno. Zato nisam govorio ništa, obišao sam oko ležaja i gurnuo ga prema izlazu.

Lice joj je bilo suvo, ali sam gotovo fizički osećao da iznutra sva plače. I da će to gutanje suza neko platiti, neko blizak i drag, ali da to plaćanje neće doći odjednom, niti će trajati tren ili dan ili godinu... moraćemo da naučimo da živimo kao komadi razbijene vaze.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]