Зоран Ђинђић

Ко скаче први?

Оригинално објављено у: ; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Оно што се мора догодити обично се догоди. Чак и у Југославији. Није слободна воља била та која је наше поглавице довукла за преговарачки сто. Оно што их је одгурало у председничке одаје била је чиста механичка нужност. Никакав прст судбине, само тривијалне физикалне закономерности. Због тога, не треба много очекивати од неколикосатног боравка десетак тела у истом простору.

Неко ће ме, можда, исправити. Не нужност, него нужда, довела је до висококаратног сусрета. Нужда да се коначно пронађе излаз из готово савршеног лавиринта званог Југославија. Међутим, мислим да би оваква терминолошка замена садржавала вишак оптимизма. Она би сугерисала да су вође наших народа и њихових република коначно дошле до свести да је свако одлагање фатално, и да треба донети јасну одлуку, било у правцу дефинитивног прихватања заједничке државе, или у правцу њеног дефинитивног растурања. На жалост, није ова истинска свест о нужди мотивисала поменуто деловање.

А шта га је онда мотивисало? Већ сам рекао, механичка нужност. Чињеница да су се у свим републикама одиграли вишестраначки избори сама по себи је ставила на дневни ред сусрет новоизабраних шефова. Тај дневни ред био је унапред одређен. А на дневном реду се све и завршило. Усиљен и невољан сусрет, без покушаја међусобног приближавања или чак разумевања. Свако је причао своју причу.

Наравно да се сама ствар на овом не може завршити. После првог сусрета доћи ће други. Потом билатерални, трилатерални... и они ће бити отаљавање, приклањање механичкој нужности, а ни у ком смислу истинска политичка дипломатија. Али, то није повод за депресију. Разочарани могу бити само они који су, без довољног разлога, поверовали у дијалектичку теорију о "преласку квантитета у квалитет", па су помислили да ће из пуке просторне коегзистенције произаћи више него збир елемената. А они скептични пријатно су изненађени што у нашој земљи важи бар и та, механичка нужност, која с времена на време уприличи макар и чисто куртоазне сусрете.

У чему је, заправо, проблем у овој фази "југословенске кризе"? Зашто се тако тешко могу договорити они који треба да се договоре о будућности Југославије? Део одговора садржан је већ у начину на који је формулисано питање. Наиме, није сасвим јасно ко је тај последњи овлашћени преговарач. Шефови република? На основу ког мандата? Републике као такве? А шта ако су хетерогене, нпр. вишенационалне? Народи који живе у Југославији? На основу које процедуре да одлучују такви не-правни субјекти као што су народи?

Међутим, проблем није само у овом. Или тачније, у садашњој фази "преговора" ове димензије проблема још нису постале сасвим јасне. Оне ће то постати касније. А сада постоји релативна сагласност о томе да треба утврдити које надлежности су југословенске републике евентуално спремне (ако су уопште спремне) да пренесу на заједничку државу, било да се она зове федерацијом, конфедерацијом или савезом држава. Од количине ових добровољно уступљених надлежности требало би да зависи изглед и судбина заједничке државе.

У чему је сад тешкоћа? Зашто представници наших република имају такве проблеме да јасно формулишу своју листу надлежности које су спремни да препусте заједничкој држави, било да њу разумевају као државу или само као услужни сервис? А ако ништа нису спремни да препусте, зашто то отворено не кажу и зашто у складу са тим не делују?

Мислим да би било погрешно ако бисмо се позивали на политиканство и тактизирање као главни разлог ове неодлучности. Зар је само тактизирање узрок за потпуну празнину Милошевићеве "демократске федерације", или за то што хрватско-словеначки концепт конфедерације најмање говори о оном о чему би требало недвосмислено да се изјасни; наиме, о начину поделе надлежности између суверених република и њиховог будућег заједничког органа (било да га зову Савет, Парламент или некако другачије)? Тешко је поверовати да све ове стране у спору располажу изграђеном стратегијом, у коју је укључена и представа о жељеној подели надлежности, а да ту стратегију не откривају из чисто тактичких разлога. Уколико то чине, онда сјајно чине, јер је и уз највеће напоре тешко открити конзистентну стратегију иза Милошевићевих или Туђманових потеза у последњих неколико месеци.

Ако мало боље промислимо, поменуте нејасноће око надлежности и нису тако необичне. Наиме, оне би биле необичне само ако југословенске републике посматрамо тако како оне саме себе виде, тј. као суверене државе. Тада би се могло поставити питање о томе који део своје суверености оне желе да препусте неком заједничком органу. А то да оне нешто "желе" претпоставља да у њима самима функционишу механизми за утврђивање оног што се на овај начин "жели". Другим речима, јасно и недвосмислено укључивање у расправу о расподели надлежности претпоставља да су надлежности јасно расподељење унутар сваке од републичких држава, тј. да су све оне заиста државе, са уиграним техникама конституисања државних одлука. А да ли је то случај?

Ни једна република у Југославији тренутно није политички обликована тако да би без дилема могла да расправља о надлежностима које жели, или не, да препусти заједничкој држави. Јер, у свима њима постоји елементарна забуна о начину расподеле надлежности унутар њих самих, њих као републичких држава. Све оне су још преблизу својој комунистичкој прошлости да би могле бити политичке заједнице, у којима се зна ко о чему одлучује и како се конституише заједничка воља. Ово важи и за Словенију, која би, површно посматрано, морала бити изван магнетног поља поменуте прошлости. Привид о удаљености од те прошлости нестаје ако упитамо како су распоређене надлежности у Словенији. Који однос постоји између парламента, владе и председништва? Да ли је њихово садејство могуће замислити као релативну равнотежу и међусобну корекцију, па на основу те релативне равнотеже кренути ка питању разграничења надлежности у односу на савезну државу? Ништа не би било залудније од овог покушаја! Наравно да је свим поменутим институцијама заједничка жеља да се Словенија ослободи сваког спољашњег ограничења, међутим, та дифузна заједничка жеља није довољна да би се формирала рационална стратегија. За ову стратегију би неопходна била унутрашња стабилност институција, која би омогућила сачињавање дефинитивног предлога о задржавању свих надлежности за властите институције, или о њиховој конкретној подели са савезним институцијама.

У Хрватској, у којој се политички живот ионако одвија под ратном психозом, још мање је него у Словенији могуће говорити о јасној расподели надлежности унутар политичког система, као нужној обнови за екстерну расподелу. Ко би се усудио да усред хистеричне опијености новостеченом "државном сувереношћу" и помене неку конкретну надлежност која би се могла добровољно препустити заједничкој држави? Због тога прича о спремности на конфедерални договор остаје празна прича, јер на њеном почетку и на њеном крају увек се појављују самосталне републичке државе. Незгода је у томе што упркос овој хистерији постоји свест о немогућности, тј. идеалу тоталне суверености. Овом свешћу потхрањује се конфедерална прича.

За Србију је ствар релативно једноставна. Пошто је Србија и после избора остала социјалистичка, а социјализам уопште не подразумева неку поделу надлежности, довољно је понављати слоган о "демократској федерацији". А под том федерацијом се на уму има ноћ у којој су "све краве црне". То јест,. та федерација је гарант социјализма, јер спречава рационално уређивање заједничког живота.

Очигледно, за велике напретке у међусобним преговорима још није дошло време. Преговарачи најпре треба да сами са собом изађу на чистац, да саберу, одузму и поделе оно чиме располажу, да би према споља наступили са јасним захтевима. Ово је нормалан пут, и не вреди га посебно убрзавати. Они које изда стрпљење (Словенија?) можда ће зажмурити, скочити у воду и наставити сами да пливају. Осталима не преостаје друго него да се полако распетљавају. Јер, ту они чисте рачуне праве не само са другима, него и самима собом. Да им је сасвим јасно шта су они сами, лако би дефинисали своје захтеве и очекивања у односу на друге. А то, очигледно, није случај.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]