Zoran Đinđić

Ko skače prvi?

Originalno objavljeno u: ; preštampano u knjizi: Zoran Đinđić: Srbija, ni na Istoku, ni na Zapadu, Novi Sad, 1996.

Ono što se mora dogoditi obično se dogodi. Čak i u Jugoslaviji. Nije slobodna volja bila ta koja je naše poglavice dovukla za pregovarački sto. Ono što ih je odguralo u predsedničke odaje bila je čista mehanička nužnost. Nikakav prst sudbine, samo trivijalne fizikalne zakonomernosti. Zbog toga, ne treba mnogo očekivati od nekolikosatnog boravka desetak tela u istom prostoru.

Neko će me, možda, ispraviti. Ne nužnost, nego nužda, dovela je do visokokaratnog susreta. Nužda da se konačno pronađe izlaz iz gotovo savršenog lavirinta zvanog Jugoslavija. Međutim, mislim da bi ovakva terminološka zamena sadržavala višak optimizma. Ona bi sugerisala da su vođe naših naroda i njihovih republika konačno došle do svesti da je svako odlaganje fatalno, i da treba doneti jasnu odluku, bilo u pravcu definitivnog prihvatanja zajedničke države, ili u pravcu njenog definitivnog rasturanja. Na žalost, nije ova istinska svest o nuždi motivisala pomenuto delovanje.

A šta ga je onda motivisalo? Već sam rekao, mehanička nužnost. Činjenica da su se u svim republikama odigrali višestranački izbori sama po sebi je stavila na dnevni red susret novoizabranih šefova. Taj dnevni red bio je unapred određen. A na dnevnom redu se sve i završilo. Usiljen i nevoljan susret, bez pokušaja međusobnog približavanja ili čak razumevanja. Svako je pričao svoju priču.

Naravno da se sama stvar na ovom ne može završiti. Posle prvog susreta doći će drugi. Potom bilateralni, trilateralni... i oni će biti otaljavanje, priklanjanje mehaničkoj nužnosti, a ni u kom smislu istinska politička diplomatija. Ali, to nije povod za depresiju. Razočarani mogu biti samo oni koji su, bez dovoljnog razloga, poverovali u dijalektičku teoriju o "prelasku kvantiteta u kvalitet", pa su pomislili da će iz puke prostorne koegzistencije proizaći više nego zbir elemenata. A oni skeptični prijatno su iznenađeni što u našoj zemlji važi bar i ta, mehanička nužnost, koja s vremena na vreme upriliči makar i čisto kurtoazne susrete.

U čemu je, zapravo, problem u ovoj fazi "jugoslovenske krize"? Zašto se tako teško mogu dogovoriti oni koji treba da se dogovore o budućnosti Jugoslavije? Deo odgovora sadržan je već u načinu na koji je formulisano pitanje. Naime, nije sasvim jasno ko je taj poslednji ovlašćeni pregovarač. Šefovi republika? Na osnovu kog mandata? Republike kao takve? A šta ako su heterogene, npr. višenacionalne? Narodi koji žive u Jugoslaviji? Na osnovu koje procedure da odlučuju takvi ne-pravni subjekti kao što su narodi?

Međutim, problem nije samo u ovom. Ili tačnije, u sadašnjoj fazi "pregovora" ove dimenzije problema još nisu postale sasvim jasne. One će to postati kasnije. A sada postoji relativna saglasnost o tome da treba utvrditi koje nadležnosti su jugoslovenske republike eventualno spremne (ako su uopšte spremne) da prenesu na zajedničku državu, bilo da se ona zove federacijom, konfederacijom ili savezom država. Od količine ovih dobrovoljno ustupljenih nadležnosti trebalo bi da zavisi izgled i sudbina zajedničke države.

U čemu je sad teškoća? Zašto predstavnici naših republika imaju takve probleme da jasno formulišu svoju listu nadležnosti koje su spremni da prepuste zajedničkoj državi, bilo da nju razumevaju kao državu ili samo kao uslužni servis? A ako ništa nisu spremni da prepuste, zašto to otvoreno ne kažu i zašto u skladu sa tim ne deluju?

Mislim da bi bilo pogrešno ako bismo se pozivali na politikanstvo i taktiziranje kao glavni razlog ove neodlučnosti. Zar je samo taktiziranje uzrok za potpunu prazninu Miloševićeve "demokratske federacije", ili za to što hrvatsko-slovenački koncept konfederacije najmanje govori o onom o čemu bi trebalo nedvosmisleno da se izjasni; naime, o načinu podele nadležnosti između suverenih republika i njihovog budućeg zajedničkog organa (bilo da ga zovu Savet, Parlament ili nekako drugačije)? Teško je poverovati da sve ove strane u sporu raspolažu izgrađenom strategijom, u koju je uključena i predstava o željenoj podeli nadležnosti, a da tu strategiju ne otkrivaju iz čisto taktičkih razloga. Ukoliko to čine, onda sjajno čine, jer je i uz najveće napore teško otkriti konzistentnu strategiju iza Miloševićevih ili Tuđmanovih poteza u poslednjih nekoliko meseci.

Ako malo bolje promislimo, pomenute nejasnoće oko nadležnosti i nisu tako neobične. Naime, one bi bile neobične samo ako jugoslovenske republike posmatramo tako kako one same sebe vide, tj. kao suverene države. Tada bi se moglo postaviti pitanje o tome koji deo svoje suverenosti one žele da prepuste nekom zajedničkom organu. A to da one nešto "žele" pretpostavlja da u njima samima funkcionišu mehanizmi za utvrđivanje onog što se na ovaj način "želi". Drugim rečima, jasno i nedvosmisleno uključivanje u raspravu o raspodeli nadležnosti pretpostavlja da su nadležnosti jasno raspodeljenje unutar svake od republičkih država, tj. da su sve one zaista države, sa uigranim tehnikama konstituisanja državnih odluka. A da li je to slučaj?

Ni jedna republika u Jugoslaviji trenutno nije politički oblikovana tako da bi bez dilema mogla da raspravlja o nadležnostima koje želi, ili ne, da prepusti zajedničkoj državi. Jer, u svima njima postoji elementarna zabuna o načinu raspodele nadležnosti unutar njih samih, njih kao republičkih država. Sve one su još preblizu svojoj komunističkoj prošlosti da bi mogle biti političke zajednice, u kojima se zna ko o čemu odlučuje i kako se konstituiše zajednička volja. Ovo važi i za Sloveniju, koja bi, površno posmatrano, morala biti izvan magnetnog polja pomenute prošlosti. Privid o udaljenosti od te prošlosti nestaje ako upitamo kako su raspoređene nadležnosti u Sloveniji. Koji odnos postoji između parlamenta, vlade i predsedništva? Da li je njihovo sadejstvo moguće zamisliti kao relativnu ravnotežu i međusobnu korekciju, pa na osnovu te relativne ravnoteže krenuti ka pitanju razgraničenja nadležnosti u odnosu na saveznu državu? Ništa ne bi bilo zaludnije od ovog pokušaja! Naravno da je svim pomenutim institucijama zajednička želja da se Slovenija oslobodi svakog spoljašnjeg ograničenja, međutim, ta difuzna zajednička želja nije dovoljna da bi se formirala racionalna strategija. Za ovu strategiju bi neophodna bila unutrašnja stabilnost institucija, koja bi omogućila sačinjavanje definitivnog predloga o zadržavanju svih nadležnosti za vlastite institucije, ili o njihovoj konkretnoj podeli sa saveznim institucijama.

U Hrvatskoj, u kojoj se politički život ionako odvija pod ratnom psihozom, još manje je nego u Sloveniji moguće govoriti o jasnoj raspodeli nadležnosti unutar političkog sistema, kao nužnoj obnovi za eksternu raspodelu. Ko bi se usudio da usred histerične opijenosti novostečenom "državnom suverenošću" i pomene neku konkretnu nadležnost koja bi se mogla dobrovoljno prepustiti zajedničkoj državi? Zbog toga priča o spremnosti na konfederalni dogovor ostaje prazna priča, jer na njenom početku i na njenom kraju uvek se pojavljuju samostalne republičke države. Nezgoda je u tome što uprkos ovoj histeriji postoji svest o nemogućnosti, tj. idealu totalne suverenosti. Ovom svešću pothranjuje se konfederalna priča.

Za Srbiju je stvar relativno jednostavna. Pošto je Srbija i posle izbora ostala socijalistička, a socijalizam uopšte ne podrazumeva neku podelu nadležnosti, dovoljno je ponavljati slogan o "demokratskoj federaciji". A pod tom federacijom se na umu ima noć u kojoj su "sve krave crne". To jest,. ta federacija je garant socijalizma, jer sprečava racionalno uređivanje zajedničkog života.

Očigledno, za velike napretke u međusobnim pregovorima još nije došlo vreme. Pregovarači najpre treba da sami sa sobom izađu na čistac, da saberu, oduzmu i podele ono čime raspolažu, da bi prema spolja nastupili sa jasnim zahtevima. Ovo je normalan put, i ne vredi ga posebno ubrzavati. Oni koje izda strpljenje (Slovenija?) možda će zažmuriti, skočiti u vodu i nastaviti sami da plivaju. Ostalima ne preostaje drugo nego da se polako raspetljavaju. Jer, tu oni čiste račune prave ne samo sa drugima, nego i samima sobom. Da im je sasvim jasno šta su oni sami, lako bi definisali svoje zahteve i očekivanja u odnosu na druge. A to, očigledno, nije slučaj.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]