NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoIstorija
TIA Janus

Митрополит Амфилохије Радовић

Зоран Ђинђић је био онај који је дао руку братскога мира и помирења Србима, Европи и свету

Беседа на опелу др Зорану Ђинђићу, храм Светог Саве, Београду, 15. марта 2003.

Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној. То су речи, драга браћо и тужни зборе, које нам навиру на ум овде пред одром Зорана Ђинђића, пострадалог председника Владе Србије. Утолико пре нам те речи навиру на ум, уколико се налазимо у храму који је израстао из спаљених моштију и мученичког праха највећег просветитеља српског Светога Саве. Пре Зорана Ђинђића на овом месту почивао је једино онај који је иза себе оставио поруку своме и сваком земаљском народу: “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека”. То је био обезглављени великомученик косовски Лазар.

Ми се данас овде опраштамо са Зораном Ђинђићем. У близини шанца и споменика вожду Карађорђу, чија је глава такође посечена кумовском и братском руком и окапала, напуњена сламом у Стамболу, пре двеста година.

По оној народној: свака рана је поред срца. А, ова рана, рана Зорана Ђинђића - не само за његову мајку, за његову Ружицу, Луку и Јовану, него за све нас и за цели народ - рана је која је рана посред срца. Па се не зна која је дубља: ова његова рана, отворена руком братомржње, или она Милице Ракић, погинуле од бомбардовања 1999. године, или она заклане Марице Милић из Белог Поља код Пећи, сахрањене уочи Видовдана иза олтара Пећке патријаршије, те исте године. Или безбројне оне ране, незацељене, отворене на овим нашим просторима, у време безумља последњег грађанског рата и бомбардовања. Све те ране обасјава и греје пламен стотинама, у наше дане, запаљених косовскометохијских светиња.

Зоран Ђинђић, кога испраћамо данас, из овога светога храма, на вечни починак, биће запамћен по много чему. Али, првенствено по томе што је, у моменту најдубљег понижења свога народа, на обреновићевски начин, испружио руку братскога мира и помирења Европи и свету. Руку, кад су још стотине хиљада његовог народа прогнаника са својих огњишта у дому без дома. У земљи без земље. У отаџбини без отаџбине.

У тренутку када над главом његовог народа стоји мач пилатовске правде - Зоран Ђинђић је покренуо обнову крвотока народног, друштвеног и социјалног живота. Обнову државног заједништва и државне заједнице Србије и Црне Горе, покиданих веза са светом. Но, убила га је братска мржња, кратковида и слепа, која превиђа вечну истину да - ко се мача маши, од мача ће и погинути.

А, ако је убиство једног човека - Зорана Ђинђића - толико велико зло, колико ли је тек зло погибија и страдање толиких људи у недавним ратовима, код нас и у свету. Колико зла и невино проливене крви чека и у наше дане ирачки народ од рата који му прети.

Рана Зорана Ђинђића опомиње и подсећа све људе и народе који имају разума и памети: доста је било братомржње, доста је било рата. Свако убиство, од оног Каиновог је братоубиство. Доста је било братоубиства у свету. Зло никоме добра не доноси. Рат никоме није брат.

Поред наведенога, оно по чему ће се памтити и по чему ће овај народ памтити Зорана Ђинђића - то је и његова дубока жеља и брига за завршетак овога светога, заветнога храма српскога православног народа, из којег га испраћамо у безобалну вечност Божанске тајне.

Знао је Зоран да без храма, као богочовечанске мере људског достојанства нема и не може бити истинске будућности и свеукупне обнове живота његових и свих земаљских народа. Зато, ево и својим опелом у храму Светога Саве он уграђује себе не само у своју бригу, него самога себе и своју дубоку рану уграђује у овај храм. Најдрагоценије што човек може уградити у светињу.

Зато се молимо Христу Богу, Господару живота и смрти, да Својом свецелосном и свецелебном голготском раном, које се Зоран, као што сам недавно чуо, дотакао када је био у Јерусалиму, чекајући неколико сати да приђе Гробу Господњем. Нека би та рана голготског мученика и Спаситеља Бога љубави, зацелила не само рану Зоранову, не само ране овог народа његовог, не само рану његове мајке, његовог Луке, Јоване, његове Ружице, него нека би исцелила и све ране рода његовог и нека би опака братомржња у свим земаљским народима била исцељена. И нека би била обасјана, нека би голготска рана обасјала својом вечном љубављу, миром и истином све земаљске народе.

Нека Господ, који је дародавац живота и доносилац мира, подари мир праху његовоме. Мир народу његовоме. Мир свим земаљским народима. А Господ који прима у њедра своја свако створење, нека упокоји душу његову. У светлости вечној лица његова, сада и увек и у векове векова. Амин.


// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]