Mitropolit Amfilohije Radović

Zoran Đinđić je bio onaj koji je dao ruku bratskoga mira i pomirenja Srbima, Evropi i svetu

Beseda na opelu dr Zoranu Đinđiću, hram Svetog Save, Beogradu, 15. marta 2003.

Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. To su reči, draga braćo i tužni zbore, koje nam naviru na um ovde pred odrom Zorana Đinđića, postradalog predsednika Vlade Srbije. Utoliko pre nam te reči naviru na um, ukoliko se nalazimo u hramu koji je izrastao iz spaljenih moštiju i mučeničkog praha najvećeg prosvetitelja srpskog Svetoga Save. Pre Zorana Đinđića na ovom mestu počivao je jedino onaj koji je iza sebe ostavio poruku svome i svakom zemaljskom narodu: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka”. To je bio obezglavljeni velikomučenik kosovski Lazar.

Mi se danas ovde opraštamo sa Zoranom Đinđićem. U blizini šanca i spomenika voždu Karađorđu, čija je glava takođe posečena kumovskom i bratskom rukom i okapala, napunjena slamom u Stambolu, pre dvesta godina.

Po onoj narodnoj: svaka rana je pored srca. A, ova rana, rana Zorana Đinđića - ne samo za njegovu majku, za njegovu Ružicu, Luku i Jovanu, nego za sve nas i za celi narod - rana je koja je rana posred srca. Pa se ne zna koja je dublja: ova njegova rana, otvorena rukom bratomržnje, ili ona Milice Rakić, poginule od bombardovanja 1999. godine, ili ona zaklane Marice Milić iz Belog Polja kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije, te iste godine. Ili bezbrojne one rane, nezaceljene, otvorene na ovim našim prostorima, u vreme bezumlja poslednjeg građanskog rata i bombardovanja. Sve te rane obasjava i greje plamen stotinama, u naše dane, zapaljenih kosovskometohijskih svetinja.

Zoran Đinđić, koga ispraćamo danas, iz ovoga svetoga hrama, na večni počinak, biće zapamćen po mnogo čemu. Ali, prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu. Ruku, kad su još stotine hiljada njegovog naroda prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma. U zemlji bez zemlje. U otadžbini bez otadžbine.

U trenutku kada nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde - Zoran Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalnog života. Obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom. No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da - ko se mača maši, od mača će i poginuti.

A, ako je ubistvo jednog čoveka - Zorana Đinđića - toliko veliko zlo, koliko li je tek zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima, kod nas i u svetu. Koliko zla i nevino prolivene krvi čeka i u naše dane irački narod od rata koji mu preti.

Rana Zorana Đinđića opominje i podseća sve ljude i narode koji imaju razuma i pameti: dosta je bilo bratomržnje, dosta je bilo rata. Svako ubistvo, od onog Kainovog je bratoubistvo. Dosta je bilo bratoubistva u svetu. Zlo nikome dobra ne donosi. Rat nikome nije brat.

Pored navedenoga, ono po čemu će se pamtiti i po čemu će ovaj narod pamtiti Zorana Đinđića - to je i njegova duboka želja i briga za završetak ovoga svetoga, zavetnoga hrama srpskoga pravoslavnog naroda, iz kojeg ga ispraćamo u bezobalnu večnost Božanske tajne.

Znao je Zoran da bez hrama, kao bogočovečanske mere ljudskog dostojanstva nema i ne može biti istinske budućnosti i sveukupne obnove života njegovih i svih zemaljskih naroda. Zato, evo i svojim opelom u hramu Svetoga Save on ugrađuje sebe ne samo u svoju brigu, nego samoga sebe i svoju duboku ranu ugrađuje u ovaj hram. Najdragocenije što čovek može ugraditi u svetinju.

Zato se molimo Hristu Bogu, Gospodaru života i smrti, da Svojom svecelosnom i svecelebnom golgotskom ranom, koje se Zoran, kao što sam nedavno čuo, dotakao kada je bio u Jerusalimu, čekajući nekoliko sati da priđe Grobu Gospodnjem. Neka bi ta rana golgotskog mučenika i Spasitelja Boga ljubavi, zacelila ne samo ranu Zoranovu, ne samo rane ovog naroda njegovog, ne samo ranu njegove majke, njegovog Luke, Jovane, njegove Ružice, nego neka bi iscelila i sve rane roda njegovog i neka bi opaka bratomržnja u svim zemaljskim narodima bila isceljena. I neka bi bila obasjana, neka bi golgotska rana obasjala svojom večnom ljubavlju, mirom i istinom sve zemaljske narode.

Neka Gospod, koji je darodavac života i donosilac mira, podari mir prahu njegovome. Mir narodu njegovome. Mir svim zemaljskim narodima. A Gospod koji prima u njedra svoja svako stvorenje, neka upokoji dušu njegovu. U svetlosti večnoj lica njegova, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]