Милосав Тешић

Језик је хранитељ народа

Беседа на 69. Вуковом сабору у Тршићу, 14. септембра 2003. године

Сабрани народе, Вуков и вуковски,
преосвећени владико,
поштовани проучаваоци Вуковог дела, српског језика и књижевности,
уважени узваници,
драги ђаци,

1.

Исказом „истолкован њемачким и латинским ријечима“, уграђеним у пун назив првог издања свог Српског рјечника, Вук је још 1818. године вратио Србе и Србију у Европу, у цивилизацију из које су присилно били искључени, а којој су одвајкада, не само географски него и по слави и заслузи припадали. Тај Lexicon-serbico-germanico-latinum, узорит основ српске речничке имовине, уједно је и јединствено прекретничко дело у развоју српске културе - њен нови камен темељац: у њему је очитован Вуков језичко-правописни преврат, њиме је народни језик, испоставиће се, уведен у основицу књижевног језика. Умни и одлучни Вук, осетивши живац времена и савладавши сва огорчена опирања и гневна противљења својој у суштини културолошко-историјској реформи, отворио је забрављену душу српском народу, увео га у дотад готово затворен простор европске културе, показавши да тај народ својом усмено очуваном традицијом, историјом и уопште културним прегнућима и те како завређује сваку пажњу цивилизацијски далеко одмаклог западноевропског света. - Тешко је данас и појмити а камоли осетити какву је, у првом издању Вуковог Рјечника, почаст стицала, какво достојанство задобијала, у какву се вишу лепоту изображавала свака на Вуков и Копитаров начин описана простонародна одредница: све је, у том српско-немачко-латинском речничком склопу било писан догађај до догађаја и узбуђење до узбуђења, што се претаче из речи у реч, из речи у синтагму, из синтагме у реченицу, а по потреби у стих или куплет стихова, односно у кратку причу. - У истом делу Вук је представио и своју особену ортографију са, у међународним оквирима, беспримерно једноставном азбуком, писмом које скоро у пуној мери одсликава фонолошку структуру српског језика, а којим је у исти мах најавио потпуно искључење из употребе средњовековне српске ћирилице.

2.

У вези са оволико коренитом реформом српског језика и правописа, наговештеном и у делима Вукових претеча, постављало се и наново се у послевуковским временима обнављало питање није ли његов драстичан реформаторски чин, којим је срушен континуитет у развоју српске писмености и књижевности, био пренагљен, па чак и штетан. Није Вук, одговорио бих, ни пренаглио нити је ичему нанео стварну штету. Надахнут идејама романтизма, првенствено у изразитој наклоњености народном стваралаштву, подстакнут и осокољен српским устаничким побунама, у основи револуционарним, ослоњен на народносне и реформаторске идеје претходника, погдегде и практично остварене (поменимо Гаврила Стефановића Венцловића, Доситеја Обрадовића, Луку Милованова и Саву Мркаља), добар зналац српске средњовековне, барокне и класицистичке књижевности, Вук је схватио, у почетку вероватно инстинктивно, касније искључиво разумски, да се српски народ, заједно с тим, али и поред свега тога, не може описменити нити имати књижевност на себи разумљивом језику ако му се темељитом језичко-правописном реформом то не омогући. (Да ништа друго није урадио него што је својом једноставном азбуком прокрчио најкраћи и најлакши пут за народно описмењавање, Вук би био великан.) Ако се и морао, посебно у полемикама (понекад некоректним, покаткад увредљивим), обрушавати на књижевност писану славеносрпском језичком мешавином, чије су основне одлике биле језичко-правописне и значењско-стилске произвољности, те је, тако извештачена, била огромној већини народа неразумљива, то не значи да је он и такву књижевност у потпуности сматрао безвредном и да ју је у корену сасекао. Он је њу, као и књижевност писану на рускословенском језику, зарад остварења свог реформаторско-језичког наума, само привремено и привидно жртвовао, знајући да је она, ипак, озбиљна књижевна чињеница. Уосталом, у прво издање Српског рјечника Вук је унео и известан број црквенословенизама и рускословенизама (оних који су отуд продрли у народни говор), а у Предговору истом делу и он употребљава, поред европских интернационализама, и црквенословенизме. И да је хтео, Вук није могао учинити ништавном сву српску предромантичарску књижевну епоху. Дела из тог времена, и то је Вук, макар и прећутно, знао, драгоцена су у изучавању историје српског језика и књижевности, а њихови литерарни одблесци у виду лексичких, фразеолошких и синтаксичких трагова покаткад се осете (да не наводим примере) и у савременој српској књижевности, а у изворе Речника САНУ увршћено је, укажимо само на двојицу Вукових љутих противника, седам дела Милована Видаковића и четири дела Јована Хаџића (речи и изрази из њихових дела потврђују се целовитим реченицама, писаним славеносрпском графијом). - Вук је, дакле, увођењем народног језика у српску књижевност омогућио тој књижевности да буде колико савремена и модерна толико и отворена за прихватање одговарајућих књижевних струјања из других европских култура, али није затворио ниједну славину кроз коју би у њу могло да понешто дотекне из претходеће писане традиције, особито оно што је у њој и даље живо, па било црквенословенско или славеносрпско.

3.

Данас се нигде, па ни у Вуковом родном Тршићу, нити говори нити пише онако како су то чинили Вук и први вуковци, али то никако не значи да је и тај језик доживео судбину оних предвуковских књижевних језика, које је сам Вук свргнуо с књижевног трона: не значи, пре свега, због тога што је он и даље свакоме разумљив. Са друге стране, Вук је, ванредно осећајући биће језика, добро знао да је језик жив организам, да он тежи, докле год има његових говорних носилаца, да се развија, богати и освежава, једном речју да одсликава и обликује све новија и новија животна збивања, као и цивилизацијска достигнућа, да буде увек модеран и актуелан. „Језик је" – вели он – „хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада." У овој Вуковој лингвистичкој мисли, једној од многих, садржано је све што је битно за одржање одређеног језика: љубав и поштовање од стране његових говорника, потреба да се чисти од натруха и свакојаких нагрђења, али – што је посебно важно – и неопходност да се креативно обогаћује новом лексиком и стилски дотерује, што се односи на оно да га „умножавамо и украшавамо". Вуков однос према језику, дакле, није био ни догматски ни пуритански већ стваралачки и критички. Стога је сваки језички догматизам и пуританизам стран вуковском поимању језика, што подразумева и Вукову одбојност према идолопоклонству, неретку појаву у послевуковском добу, претежно подстакнуту идеолошким разлозима или, када су писци у питању, помањкањем језичке маштовитости. Зато су, у суштини, готово у подједнакој мери антивуковци и његови идолопоклоници као и они – а много их је и утицајни су – који нити осећају матерњи језик нити се труде да иоле наслуте његове стваралачке могућности, те олако потежу, уз поприличну медијску подршку, за било каквом и било чијом туђицом или сложеним изразом, занемарујући две просте чињенице: ако не осећаш матерњи језик, поготову нећеш моћи осетити туђи; ако стварно имаш шта да кажеш, довољан ти је твој језик и најбоље ћеш то саопштити на њему. Да се разумемо: и Вук је ковао речи, стварао неологизме, наравно, према творбеним обрасцима српског језика, користио се и страним речима, веома уважавајући и турцизме, али једино у мери стварне потребе за таквим речима.

Врхунац својих стилских и уметничко-творачких могућности доживео је Вуков језик у научним, књижевним и публицистичким делима тзв. београдског стила, али у руху од старе основе и нове потке, очитујући се првенствено у сложенијој, значењски продубљенијој и боље утаначеној синтаксичкој надградњи. Тако нешто само би радовало Вука, јер је залог његовог језичког превратништва било стварање функционалног књижевног језика, живог и способног да се размахне у свим сврсисходним комуникативним и стваралачким правцима, отвореног за плодотворне међународне утицаје, моћног да изрази најсложеније видове апстрактног мишљења, као и најинтимнија треперења душе и најдубље духовне узлете. Вук је, истакнимо и то, створио језик подстицајан за складно надограђивање, препорађање и превазилажење, али духом толико еластичан, животан и свеж да је немогуће не осетити га ни у стандардном савременом језику нити у најмодерније писаним књижевним делима. Он, у ствари, поседује могућност да из даљине зрачи својом изворношћу и аутентичношћу и одатле се, у одсуству, уграђује, по мери своје снаге и лепоте, у модерни језички израз.

4.

Подаривши европском свету дело српског народног стваралачког генија, али и обавестивши га о српским историјским и етнографским приликама, Вук је једну далеко развијенију цивилизацију обогатио неслућеном лепотом уметничког израза једног њој дотад недовољно познатог и готово заборављеног народа, и упознао је њу с његовим животом и његовом историјском судбином.

5.

Вукова дописничка мрежа, што се види из његове вишетомне преписке, запремала је за оно време готово до чуђења велик простор: на истоку, узмимо симболичнија топографска одређења, до Москве, на западу до Њујорка, на северу до Лајпцига, а на југу до Атине. Модерна електронска пошта до галаксијских размера моћнија је од начина дописивања у Вуково доба, али би она у поређењу с просторним домашајима Вукових епистола, а имајући у виду ондашњу комуникативну спорост, морала имати међупланетарни домет да би била самерљива с Вуковом.

6.

Вуково писмо кнезу Милошу Обреновићу, по адресата веома неугодно, уједно је и блистав пример Вуковог патриотизма, оне љубави према својој земљи и народу која је од најплеменитијег кова, којом се народни интерес ставља изнад било чијег личног. Критикујући уверљиво и куражно деспотску владавину Милоша Обреновића, Вук нам је оставио у наслеђе врхунски образац праве политичке критике. Неке од Вукових родољубивих мисли и идеје из тог гласовитог писма актуелне су и у односу на овдашња политичка превирања и трвења. Узмимо из њега, као пример, две резимирајуће реченице, којима Вук предочава своју визију модерне Србије, али и предвиђа њену тешку будућност ако и надаље остане сатрапска земља: „Онда би Србија постала налик на Европејску државицу свога реда, у којој не само што тамошњи синови не би желели, ту живећи, да буду подајници других држава, него и сваки туђоземац, како би тамо прешао, желео би, да потпадне под законе њене. Ако ли Ваша Светлост остане са свим при дојакошњему и садашњему Вашем владању, онда за непријатеље Ваше не може бити већа радост, а не само што ће се знатни и поштени људи из други земаља клонити Србије, него и сами тамошњи синови, који су иоле знатнији и могућнији, желеће, да би се из ње уклонили.“

Упутно је, ако се добро схвати смисао Вуковог разматрања проблема организовања српске државне заједнице и устројства власти у њој, упитати се: да ли смо данас способни да међу собом препознамо истинске патриоте, интернационално отворене, али и обазриве, национално свесне и привржене, радне и несебичне људе – не бркајући, при томе, појам патриотизма с појмовима примитивног народњаштва или рачунџијско-мафијашког национализма – да ли смо кадри, најпосле, да их подржимо и разликујемо од људи магловитих интелектуалних профила, сумњивих руководилачких способности, а национално непоузданих или нехајних?

7.

Заиста су ретки Срби који би о својим националним заслугама било које врсте могли рећи овако нешто, а да то не изгледа крајње хвалисаво: „С поносом бих могао казати да је готово све, што свијет има достојно знања о данашњему народу нашему, од мене или чрез мене." Вук је овом реченицом изрекао пуну истину о вредности и значају свог рада: истинољубив и отворен према другима био је, у равној части, такав и када о себи говори.

Рођењем пастир, или чобанин, касније „философије доктор", Вук би нам, ако имало држимо до себе – а све мање то чинимо – ако смо баштиници своје националне културе – а све нам је мање стало до ње – он би нам, све дотле докле се будемо споразумевали својим матерњим језиком, могао бити узорна мера у свим стварима од опште користи или ползе. Он би се, тако схваћен, у нашој колективној свести одражавао и као пастир и као философ, али у овим значењима тих речи: месија - зато што је у културном смислу препородио и уздигао српски народ, и мудрац - због начина како је то учинио.

8.

Један грешни лексикограф, захваћен осећањем, испало је, неоснованог националног оптимизма, те закратко ведар, испевао је оптимистичну песмицу с визијом сретне Србије, али је убрзо схватио да тај оптимизам није од овога света: У таљиге милогледне / Вук с Филипом у сну седне. // Око клена и јасена / лете гусле и писмена. // Из Тршића истрепери / у облаке јат па јери. // Учитељи по селима / гозбе чине с анђелима. // Низ Дрину се дуње жуте. / Три-јелена-три кошуте.

// Пројекат Растко / Филологија //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]