Milosav Tešić

Jezik je hranitelj naroda

Beseda na 69. Vukovom saboru u Tršiću, 14. septembra 2003. godine

Sabrani narode, Vukov i vukovski,
preosvećeni vladiko,
poštovani proučavaoci Vukovog dela, srpskog jezika i književnosti,
uvaženi uzvanici,
dragi đaci,

1.

Iskazom „istolkovan njemačkim i latinskim riječima“, ugrađenim u pun naziv prvog izdanja svog Srpskog rječnika, Vuk je još 1818. godine vratio Srbe i Srbiju u Evropu, u civilizaciju iz koje su prisilno bili isključeni, a kojoj su odvajkada, ne samo geografski nego i po slavi i zasluzi pripadali. Taj Lexicon-serbico-germanico-latinum, uzorit osnov srpske rečničke imovine, ujedno je i jedinstveno prekretničko delo u razvoju srpske kulture - njen novi kamen temeljac: u njemu je očitovan Vukov jezičko-pravopisni prevrat, njime je narodni jezik, ispostaviće se, uveden u osnovicu književnog jezika. Umni i odlučni Vuk, osetivši živac vremena i savladavši sva ogorčena opiranja i gnevna protivljenja svojoj u suštini kulturološko-istorijskoj reformi, otvorio je zabravljenu dušu srpskom narodu, uveo ga u dotad gotovo zatvoren prostor evropske kulture, pokazavši da taj narod svojom usmeno očuvanom tradicijom, istorijom i uopšte kulturnim pregnućima i te kako zavređuje svaku pažnju civilizacijski daleko odmaklog zapadnoevropskog sveta. - Teško je danas i pojmiti a kamoli osetiti kakvu je, u prvom izdanju Vukovog Rječnika, počast sticala, kakvo dostojanstvo zadobijala, u kakvu se višu lepotu izobražavala svaka na Vukov i Kopitarov način opisana prostonarodna odrednica: sve je, u tom srpsko-nemačko-latinskom rečničkom sklopu bilo pisan događaj do događaja i uzbuđenje do uzbuđenja, što se pretače iz reči u reč, iz reči u sintagmu, iz sintagme u rečenicu, a po potrebi u stih ili kuplet stihova, odnosno u kratku priču. - U istom delu Vuk je predstavio i svoju osobenu ortografiju sa, u međunarodnim okvirima, besprimerno jednostavnom azbukom, pismom koje skoro u punoj meri odslikava fonološku strukturu srpskog jezika, a kojim je u isti mah najavio potpuno isključenje iz upotrebe srednjovekovne srpske ćirilice.

2.

U vezi sa ovoliko korenitom reformom srpskog jezika i pravopisa, nagoveštenom i u delima Vukovih preteča, postavljalo se i nanovo se u poslevukovskim vremenima obnavljalo pitanje nije li njegov drastičan reformatorski čin, kojim je srušen kontinuitet u razvoju srpske pismenosti i književnosti, bio prenagljen, pa čak i štetan. Nije Vuk, odgovorio bih, ni prenaglio niti je ičemu naneo stvarnu štetu. Nadahnut idejama romantizma, prvenstveno u izrazitoj naklonjenosti narodnom stvaralaštvu, podstaknut i osokoljen srpskim ustaničkim pobunama, u osnovi revolucionarnim, oslonjen na narodnosne i reformatorske ideje prethodnika, pogdegde i praktično ostvarene (pomenimo Gavrila Stefanovića Venclovića, Dositeja Obradovića, Luku Milovanova i Savu Mrkalja), dobar znalac srpske srednjovekovne, barokne i klasicističke književnosti, Vuk je shvatio, u početku verovatno instinktivno, kasnije isključivo razumski, da se srpski narod, zajedno s tim, ali i pored svega toga, ne može opismeniti niti imati književnost na sebi razumljivom jeziku ako mu se temeljitom jezičko-pravopisnom reformom to ne omogući. (Da ništa drugo nije uradio nego što je svojom jednostavnom azbukom prokrčio najkraći i najlakši put za narodno opismenjavanje, Vuk bi bio velikan.) Ako se i morao, posebno u polemikama (ponekad nekorektnim, pokatkad uvredljivim), obrušavati na književnost pisanu slavenosrpskom jezičkom mešavinom, čije su osnovne odlike bile jezičko-pravopisne i značenjsko-stilske proizvoljnosti, te je, tako izveštačena, bila ogromnoj većini naroda nerazumljiva, to ne znači da je on i takvu književnost u potpunosti smatrao bezvrednom i da ju je u korenu sasekao. On je nju, kao i književnost pisanu na ruskoslovenskom jeziku, zarad ostvarenja svog reformatorsko-jezičkog nauma, samo privremeno i prividno žrtvovao, znajući da je ona, ipak, ozbiljna književna činjenica. Uostalom, u prvo izdanje Srpskog rječnika Vuk je uneo i izvestan broj crkvenoslovenizama i ruskoslovenizama (onih koji su otud prodrli u narodni govor), a u Predgovoru istom delu i on upotrebljava, pored evropskih internacionalizama, i crkvenoslovenizme. I da je hteo, Vuk nije mogao učiniti ništavnom svu srpsku predromantičarsku književnu epohu. Dela iz tog vremena, i to je Vuk, makar i prećutno, znao, dragocena su u izučavanju istorije srpskog jezika i književnosti, a njihovi literarni odblesci u vidu leksičkih, frazeoloških i sintaksičkih tragova pokatkad se osete (da ne navodim primere) i u savremenoj srpskoj književnosti, a u izvore Rečnika SANU uvršćeno je, ukažimo samo na dvojicu Vukovih ljutih protivnika, sedam dela Milovana Vidakovića i četiri dela Jovana Hadžića (reči i izrazi iz njihovih dela potvrđuju se celovitim rečenicama, pisanim slavenosrpskom grafijom). - Vuk je, dakle, uvođenjem narodnog jezika u srpsku književnost omogućio toj književnosti da bude koliko savremena i moderna toliko i otvorena za prihvatanje odgovarajućih književnih strujanja iz drugih evropskih kultura, ali nije zatvorio nijednu slavinu kroz koju bi u nju moglo da ponešto dotekne iz prethodeće pisane tradicije, osobito ono što je u njoj i dalje živo, pa bilo crkvenoslovensko ili slavenosrpsko.

3.

Danas se nigde, pa ni u Vukovom rodnom Tršiću, niti govori niti piše onako kako su to činili Vuk i prvi vukovci, ali to nikako ne znači da je i taj jezik doživeo sudbinu onih predvukovskih književnih jezika, koje je sam Vuk svrgnuo s književnog trona: ne znači, pre svega, zbog toga što je on i dalje svakome razumljiv. Sa druge strane, Vuk je, vanredno osećajući biće jezika, dobro znao da je jezik živ organizam, da on teži, dokle god ima njegovih govornih nosilaca, da se razvija, bogati i osvežava, jednom rečju da odslikava i oblikuje sve novija i novija životna zbivanja, kao i civilizacijska dostignuća, da bude uvek moderan i aktuelan. „Jezik je" – veli on – „hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod: može se među sobom razumijevati i umno sjedinjavati; ne preliva se u drugi, ne propada." U ovoj Vukovoj lingvističkoj misli, jednoj od mnogih, sadržano je sve što je bitno za održanje određenog jezika: ljubav i poštovanje od strane njegovih govornika, potreba da se čisti od natruha i svakojakih nagrđenja, ali – što je posebno važno – i neophodnost da se kreativno obogaćuje novom leksikom i stilski doteruje, što se odnosi na ono da ga „umnožavamo i ukrašavamo". Vukov odnos prema jeziku, dakle, nije bio ni dogmatski ni puritanski već stvaralački i kritički. Stoga je svaki jezički dogmatizam i puritanizam stran vukovskom poimanju jezika, što podrazumeva i Vukovu odbojnost prema idolopoklonstvu, neretku pojavu u poslevukovskom dobu, pretežno podstaknutu ideološkim razlozima ili, kada su pisci u pitanju, pomanjkanjem jezičke maštovitosti. Zato su, u suštini, gotovo u podjednakoj meri antivukovci i njegovi idolopoklonici kao i oni – a mnogo ih je i uticajni su – koji niti osećaju maternji jezik niti se trude da iole naslute njegove stvaralačke mogućnosti, te olako potežu, uz popriličnu medijsku podršku, za bilo kakvom i bilo čijom tuđicom ili složenim izrazom, zanemarujući dve proste činjenice: ako ne osećaš maternji jezik, pogotovu nećeš moći osetiti tuđi; ako stvarno imaš šta da kažeš, dovoljan ti je tvoj jezik i najbolje ćeš to saopštiti na njemu. Da se razumemo: i Vuk je kovao reči, stvarao neologizme, naravno, prema tvorbenim obrascima srpskog jezika, koristio se i stranim rečima, veoma uvažavajući i turcizme, ali jedino u meri stvarne potrebe za takvim rečima.

Vrhunac svojih stilskih i umetničko-tvoračkih mogućnosti doživeo je Vukov jezik u naučnim, književnim i publicističkim delima tzv. beogradskog stila, ali u ruhu od stare osnove i nove potke, očitujući se prvenstveno u složenijoj, značenjski produbljenijoj i bolje utanačenoj sintaksičkoj nadgradnji. Tako nešto samo bi radovalo Vuka, jer je zalog njegovog jezičkog prevratništva bilo stvaranje funkcionalnog književnog jezika, živog i sposobnog da se razmahne u svim svrsishodnim komunikativnim i stvaralačkim pravcima, otvorenog za plodotvorne međunarodne uticaje, moćnog da izrazi najsloženije vidove apstraktnog mišljenja, kao i najintimnija treperenja duše i najdublje duhovne uzlete. Vuk je, istaknimo i to, stvorio jezik podsticajan za skladno nadograđivanje, preporađanje i prevazilaženje, ali duhom toliko elastičan, životan i svež da je nemoguće ne osetiti ga ni u standardnom savremenom jeziku niti u najmodernije pisanim književnim delima. On, u stvari, poseduje mogućnost da iz daljine zrači svojom izvornošću i autentičnošću i odatle se, u odsustvu, ugrađuje, po meri svoje snage i lepote, u moderni jezički izraz.

4.

Podarivši evropskom svetu delo srpskog narodnog stvaralačkog genija, ali i obavestivši ga o srpskim istorijskim i etnografskim prilikama, Vuk je jednu daleko razvijeniju civilizaciju obogatio neslućenom lepotom umetničkog izraza jednog njoj dotad nedovoljno poznatog i gotovo zaboravljenog naroda, i upoznao je nju s njegovim životom i njegovom istorijskom sudbinom.

5.

Vukova dopisnička mreža, što se vidi iz njegove višetomne prepiske, zapremala je za ono vreme gotovo do čuđenja velik prostor: na istoku, uzmimo simboličnija topografska određenja, do Moskve, na zapadu do Njujorka, na severu do Lajpciga, a na jugu do Atine. Moderna elektronska pošta do galaksijskih razmera moćnija je od načina dopisivanja u Vukovo doba, ali bi ona u poređenju s prostornim domašajima Vukovih epistola, a imajući u vidu ondašnju komunikativnu sporost, morala imati međuplanetarni domet da bi bila samerljiva s Vukovom.

6.

Vukovo pismo knezu Milošu Obrenoviću, po adresata veoma neugodno, ujedno je i blistav primer Vukovog patriotizma, one ljubavi prema svojoj zemlji i narodu koja je od najplemenitijeg kova, kojom se narodni interes stavlja iznad bilo čijeg ličnog. Kritikujući uverljivo i kuražno despotsku vladavinu Miloša Obrenovića, Vuk nam je ostavio u nasleđe vrhunski obrazac prave političke kritike. Neke od Vukovih rodoljubivih misli i ideje iz tog glasovitog pisma aktuelne su i u odnosu na ovdašnja politička previranja i trvenja. Uzmimo iz njega, kao primer, dve rezimirajuće rečenice, kojima Vuk predočava svoju viziju moderne Srbije, ali i predviđa njenu tešku budućnost ako i nadalje ostane satrapska zemlja: „Onda bi Srbija postala nalik na Evropejsku državicu svoga reda, u kojoj ne samo što tamošnji sinovi ne bi želeli, tu živeći, da budu podajnici drugih država, nego i svaki tuđozemac, kako bi tamo prešao, želeo bi, da potpadne pod zakone njene. Ako li Vaša Svetlost ostane sa svim pri dojakošnjemu i sadašnjemu Vašem vladanju, onda za neprijatelje Vaše ne može biti veća radost, a ne samo što će se znatni i pošteni ljudi iz drugi zemalja kloniti Srbije, nego i sami tamošnji sinovi, koji su iole znatniji i mogućniji, želeće, da bi se iz nje uklonili.“

Uputno je, ako se dobro shvati smisao Vukovog razmatranja problema organizovanja srpske državne zajednice i ustrojstva vlasti u njoj, upitati se: da li smo danas sposobni da među sobom prepoznamo istinske patriote, internacionalno otvorene, ali i obazrive, nacionalno svesne i privržene, radne i nesebične ljude – ne brkajući, pri tome, pojam patriotizma s pojmovima primitivnog narodnjaštva ili račundžijsko-mafijaškog nacionalizma – da li smo kadri, najposle, da ih podržimo i razlikujemo od ljudi maglovitih intelektualnih profila, sumnjivih rukovodilačkih sposobnosti, a nacionalno nepouzdanih ili nehajnih?

7.

Zaista su retki Srbi koji bi o svojim nacionalnim zaslugama bilo koje vrste mogli reći ovako nešto, a da to ne izgleda krajnje hvalisavo: „S ponosom bih mogao kazati da je gotovo sve, što svijet ima dostojno znanja o današnjemu narodu našemu, od mene ili črez mene." Vuk je ovom rečenicom izrekao punu istinu o vrednosti i značaju svog rada: istinoljubiv i otvoren prema drugima bio je, u ravnoj časti, takav i kada o sebi govori.

Rođenjem pastir, ili čobanin, kasnije „filosofije doktor", Vuk bi nam, ako imalo držimo do sebe – a sve manje to činimo – ako smo baštinici svoje nacionalne kulture – a sve nam je manje stalo do nje – on bi nam, sve dotle dokle se budemo sporazumevali svojim maternjim jezikom, mogao biti uzorna mera u svim stvarima od opšte koristi ili polze. On bi se, tako shvaćen, u našoj kolektivnoj svesti odražavao i kao pastir i kao filosof, ali u ovim značenjima tih reči: mesija - zato što je u kulturnom smislu preporodio i uzdigao srpski narod, i mudrac - zbog načina kako je to učinio.

8.

Jedan grešni leksikograf, zahvaćen osećanjem, ispalo je, neosnovanog nacionalnog optimizma, te zakratko vedar, ispevao je optimističnu pesmicu s vizijom sretne Srbije, ali je ubrzo shvatio da taj optimizam nije od ovoga sveta: U taljige milogledne / Vuk s Filipom u snu sedne. // Oko klena i jasena / lete gusle i pismena. // Iz Tršića istreperi / u oblake jat pa jeri. // Učitelji po selima / gozbe čine s anđelima. // Niz Drinu se dunje žute. / Tri-jelena-tri košute.

// Projekat Rastko / Filologija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]