Миодраг Сибиновић

Читање Попине песме Белутак

1.

Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив.

Васко Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. У првом слоју значења белутак је, као што је познато, врста обимом невеликог сферичног, јајастог глатког кварцног камена беле боје из корита или са обала водених токова. После механичког одламања од веће камене громаде свој коначан облик добија многогодишњим сударањем и ваљањем у ковитлацима водених бујица.

Осим тога што због лепоте може бити украсни предмет, а може служити и као грађевински материјал, белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).

Из побројаних момената материјалне природе (настанак, физичке карактеристике и употребна вредност белутка) у језику и књижевности као делу укупне људске духовне културе изведено је много преносних значења. С обзиром на то да све материјалне податке о белутку може свесно да опажа и исказује својим језиком једино овоземаљско биће са развијеном свешћу, и сва преносна значења су, претежно, у оквирима човекових знања, осећања, жеља, снова, моћи и немоћи.

Један од тројице аутора познатог Српског митолошког речника из Нолитовог издања, објављеног 1970. године, Никола Пантелић, у предговору за ново, проширено издање те књиге 1999. наводи и следећи податак:

„Васко Попа, који је дубоко понирао у српску митологију и веровања и на том изворишту напајао своју песничку имагинацију за стваралаштво изузетне вредности, као визионар и истовремено уредник Нолита, непосредно је схватио важност и потребу израде једног дела у којем ће се наћи сабрана знања из српске митологије.“ (стр. V).

У том Речнику, чију је израду иницирао и његову садржину потписао као уредник управо Васко Попа, постоји општа одредница Камен, као и, изведена из ње, одредница Белутак. Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише — после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“. А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“.

Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи:

„Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији. У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.

У прво време, камење је било слично живим бићима — оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену — на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад — животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака…“

Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.

2.

Све побројано може се сматрати потенцијалном полазном основом за поимање и доживљавање Попине песме. Али за тумачење песме неопходно је уочити шта је од тога и како је то у њој актуелизовано.

Да се не упуштамо у клизаво подручје претпоставки зашто је песник мотив камена свео на сегментарни мотив белутка, поставићемо питање: шта је добијено тим сужавањем? У литератури о Попи већ је означено да је он имао склоност да у „малим“ стварима открива и најшире „космичке“ белеге. То би се могло препознати, рецимо, у чињеници да је са Прометејеве кавкаске стене и Јакшићеве стене „крваве“, односно „камена земље Србије“ и „стења тврдо камење“ прешао на по габариту мањи облик камена. Али, Попина конкретизација „станишта људске душе“ није Чајкановићев „облутак“, већ појавни облик камена који је обележен белом бојом, дакле, белутак. Прихвативши тачну констатацију етнолога Пантелића да је песник „дубоко понирао у српску митологију и веровања и на том изворишту напајао своју песничку имагинацију за стваралаштво“, не можемо а да не проверимо како је у његовом Речнику окарактерисана та боја. А Н. Пантелић тамо под одредницом Бела боја наводи: „у прошлости, боја жалости. Понегде је то била донедавно, као у власинским селима у источној Србији. У савременом животу симбол је младости и девичанства. У прошлости је чешће била ознака старости и смирености. Многи демони имају огртаче беле боје (вампир) или је она њихов симбол. Покров за покојника редовно је био беле боје.“

Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште — „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном…загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).

Иза наслова који најављује дескрипцију (Белутак), у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива (мотива који вуку радњу напред), при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?

У литератури о Попи нашли смо објашњење да је реч о песниковој асоцијацији: „Асоцијација се јавља по сличности на искру, а искра је — свемирска.“ (А. Петров, Канон, 2008, стр. 221). Можда је тако. Али ће пре бити да је и ова слика заснована на митолошкој симболици. Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.

3.

Познато је већ да је разумевање и доживљавање уметничког дела индивидуалан чин. Тако је и индивидуална читалачка конкретизација песме условљена менталним и другим способностима, склоностима, предзнањем (образовањем) и личним искуством читаоца. А што је то уметничко дело дубље, број варијаната његове рецепције бива већи. Познато је, такође, да таква лична разумевања и доживљавања неретко превазилазе оквире које је имао у виду и сам аутор уметничког дела. То је један од разлога што уметници своје дела нерадо додатно тумаче.

У Кратком прегледу школске лектире објављеном 2001. године у Новом Саду, нашим средњошколцима се нуди следеће тумачење песме коју овде анализирамо: „На крају циклуса 'Списак' налази се песма 'Белутак'. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Белутак није ни са чим угрожен. Он симболизује биће јер се миче, држи у загрљају и смеши се. За њега живот није ни тамница ни оков. Њега ништа не угрожава у простору у ком се налази. Без икакве потчињености он гледа са висине и иронично се смеши 'обрвом месеца'. Белутак је симбол за посебну врсту човека, ону без страха од силе која човека угрожава, уздигнут је над пролазности, духовно је чист и чврст и са широким духовним хоризонтима. Белутак се каменом снагом и мирноћом узвисио изнад зла и пролазности живота и достигао унутрашњу снагу која му дозвољава да гледа са висине. Он је победник над животом — тамницом.“

У осврту на ово тумачење мора се узети у обзир да је оно, пошто је намењено средњошколцима, вероватно, из дидактичко–методичких разлога, морало бити и мало поједностављено. Можемо претпоставити и да је, можда, оволиким „домишљањем“ требало да подстакне машту читаоца ђачке лектире. Али ипак приметили бисмо да је недопустиво потпуно игнорисање митолошког слоја садржине Попине песме, као и овакво свођење те семантички комплексне песме на само једно значење.

Свођењем Белутка на само једно значење је и дидактички нецелисходно. Тако се, поред осталог, испушта прилика да се укаже на једну од битних особина модерне поезије ХХ века, чији је Васко Попа у нашој књижевности карактеристичан протагониста. Ту црту авангардне поезије руски акмеиста, један од великих светских песника Осип Мандељштам, објашњавајући преокрет који акмеизам доноси после симболизма, у свом есеју Испад, уз признање да је „сва савремена руска поезија изашла из родоначелног симболистичког крила“, описује овако: „Огромна заслуга симболизма, његов правилан став према руском читалачком друштву било… његово учитељствовање, његова природна ауторитативност, патријархална утицајност и гравитациона законодавност којом је васпитавао читаоца.“ У есеју Армија песника објашњава: „да је читање стихова изузетно велика и тешка уметност, и да звање читаоца није ништа мање достојно поштовања него звање песника“, доводећи то у везу с реченим у есеју Испад:

„За разлику од музичке писмености, од нотног писма например, песничко писмо у значајном степену представља велику белину, зев, одсуство мноштва знакова и напомена, који се подразумевају и који једино чине текст схватљивим и законитим… Песнички писмен читалац ставља их у своје име, као да их извлачи из самог текста.“ (Вид.: М. Сибиновић, Руски песници од барока до авангарде, Београд, 1995, стр, 161)

Знатно млађи српски песник и инвентивни есејиста Саша Јеленковић у есеју Звездознанац или анђео бројања, поред осталог, пише:

„У књизи 'Споредно небо' Васка Попе коју Борислав Радовић назива 'џепном космогонијом', постоји уводни циклус песама Зев над зевовима, чији је лирски јунак Звездознанац у својој оставштини завештао 'речи лепше него свет', речи које сведоче о космолошком и историјском лому. Био једном један зев уводи нас у метафизичку и парадоксалну раван Попине космогоније: од таме која блесне човек помисли да су звезде. Уочљив је дуализам Попине космогоније: ако постоји небо, мора постојати и споредно небо… На споредно небо долази се, како би друкчије, кроз зев, празнину, хијатус, одмор између два раскола.“

Попина метафора зевом открива космолошку садржину појаве из човекове свакодневице:

ЗЕВ НАД ЗЕВОВИМА

Био једном један зев
Ни под непцима ни под шеширом
Ни у устима ни у чему

Био је већи од свега
Већи од своје величине

С времена на време
Тама би му тупа тама очајна
Од очаја ту и тамо блеснула
Мислио би човек звезде

Био једном један зев
Досадан ко сваки зев
И још изгледа траје

Ова песма је из књиге Споредно небо, објављене 1968. Али тај демонски зев је саставни део већ и његове прве књиге: у Кори из 1953. И то у одељку Списак, у објављеној заједно с Белутком песми с насловом Тањир:

Зев слободних уста

Над видиком глади
Под слепом мрљом ситости

Месечарски зев
Усред зубате плиме
И сањиве осеке

Презриви порцулански зев

У златном кругу досаде
Стрпљиво очекује
Неминовни ковитлац

Попин зев сигурно није што и Мандељштамов, али ипак имају нешто заједничко: као појам или као симбол настали су у оквирима поетике генерално усмерене на наглашену обавезу читаоца да песму сам дограђује, да је „дочитава“. Због тога и свођење Белутка у читању уопште, а поготово у настави књижевности на само једно значење представља недопустиви атак и на саму суштину песме.

4.

У научно оријентисаној, солидној књизи Александра Петрова Канон, читамо:

„Белутак је лик из бајке, рођен према бајковитој формули чудесног рођења: 'Узбудљивим дамаром случаја'. И белутак је космичко биће, које се креће ходом времена, 'Све држи / У свом страсном / Унутрашњем загрљају', па се чак и смеши 'образом месеца'.“ (А. Петров, Канон, Београд, 2008, стр. 221)

У субјективној читалачкој интерпретацији може се остати и на таквом тумачењу. Али за потпунију научну анализу ове песме неопходно је разјаснити бар још неколика питања.

Пре свега: на основу чега се Попино шире „јавља се“ сужава на само „рађа се“? Јер, „јавља се“, осим „рађа се“, у овом контексту може значити и „бива ту“, „део је овоземаљске појавне стварности“, и јер, као што смо већ констатовали, са својом двовалентном семантиком, осим „јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“, може се читати и као: „Без главе без удова / Јавља се“.

Да ли је „јављање“… „узбудљивим дамаром случаја“ довољан разлог да се сматра да је белутак „рођен према бајковитој формули чудесног рођења“, те да је управо „лик из бајке“? Већ смо цитирали шире, митолошко значење белутка, које није само бајковито.

Али и: како се може прихватити теза да се завршна слика песме у којој се „недужан струк“ белутка „смеши… обрвом месеца“ заснива на асоцијацији због сличности месеца са искром“, која је, заправо, „свемирска“? Већ смо констатовали да је белутак, према српској митологији „станиште људске душе“, као и да месец „привлачи душе покојника“ тако да је веза између облутка и месеца (па дакле и загонетан белутков свемирски смешак „обрвом месеца“), по свој прилици, пре заснована на томе него само на слободној (ирационалној?) асоцијацији. Да ли је потребно посебно образлагати колико се губи у семантичком потенцијалу песме искључивањем могућег повезивања демонски загонетног „смешка“ рисанског „митског праоца“, индоевропског Месеца „који садржи воду или пиће бесмртности“, тј. Месеца што „привлачи душе покојника“ — са овоземаљским Белутком који „представља седиште душе покојника“?!

Колико недовољно опрезне индивидуалне „конкретизације“ могу бити контрапродуктивне за поимање раније већ утврђених књижевноисторијских истина може се, чини нам се, лепо видети из онога што је, позивајући се на оцене Зорана Мишића у вези са неспоразумима о утицају надреализма на поетику Васка Попе, својевремено наглашавао Иван В. Лалић. Овде ћемо цитирати само део Лалићевог текста који је унесен чак и у средњошколску читанку:

„Пишући о Кори, Зоран Мишић је још 1953. године морао… да се осврће на неспоразуме и гневне реакције оних који су чули или су мислили да чују 'бесмисао' или надреалистичко 'бунцање'. Том приликом је тачно указао на суштинску разлику између надреалистичке поетике и природе Попиног песничког напора; та разлика је у уделу и функцији ирационалног у песми. Нема сумње да у песничкој генези Васка Попе постоје плодотворни елементи надреализма, који ће да остану уграђени у његову синтезу; међутим, Попа је те елементе подредио једној поетској дисциплини која је управо антипод надреалистичком диктату ирационалног… 'Неразумљивост' Попине поезије… резултирала је из њене сажетости; а управо у том сажимању разнородних елемената у сасвим нову песничку формулу… (брзо се показало да је реч о поезији која се, уз одређени мисаони напор, уз ангажовано учествовање читаоца, може да 'откључа' до рационално образложиве суштине), чија је фактура, 'елиптична и синтетична у исти мах' (З. Мишић), доследно чврста и саобразна исказу.“