Миодраг Сибиновић

Књига Мирослава Топића и Петра Буњака „Фолклор и превод“

1.

Књига Мирослава Топића и Петра Буњака Фолклор и превод. Огледи о рецепцији српског народног песништва у пољској књижевности подељена је на два дела: (I) Српска народна поезија у токовима пољске књижевности и (II) Преводи, преводиоци.

Први део чине студије: 1) Пољске метаморфозе двеју српских народних песама; 2) „Сонетизација“ фолклора (О неким пољским преводима српских народних песама); 3) О строфици у пољским преводима српске народне лирике и 4) Метрички и тематски контекст Баладе Чеслава Милоша.

Други део: 1) Август Бјеловски и српска народна поезија; 2) Епика и етика: пољски преводи Вишњићевих устаничких песама и 3) Српске шаљиве народне песме у преводима Ане Камјењске.

Одабраним радовима о рецепцији српске народне поезије на пољски језик претходи још Предговор. Књига је снабдевена детаљним резимеима на пољском, руском и енглеском језику, као и Регистром имена.

Заснована је на делу резултата рада Мирослава Топића и Петра Буњака у оквиру научноистраживачких пројеката Министарства науке: Компаративно изучавање српске и стране књижевности и културе: од превода ка рецепцији и везама — контактним и типолошким и Српска и страна књижевност и култура у контакту и дисконтакту.

2.

Како аутори у Предговору с правом констатују, уношењу у пољску књижевну културу српске народне поезије од друге деценије XIX до друге половине ХХ века своје прилоге је дало „доста знаменитих песника и културних посленика, често и најистакнутијих у своме времену“. „Уз мноштво мање познатих — констатују они — ту се, као први међу њима, нашао песник–предромантичар Казимјеж Брођињски, затим романтичари Јузеф Бохдан Залески, Роман Заморски и Теофил Ленартович, лекар и антрополог Изидор Коперњицки, песници ХХ века — Антоњи Богуславски, Чеслав Јастшембјец–Котловски и Ана Камјењска.“ Њихови преводи су у контексту текуће пољске књижевности били „несумњива књижевна остварења“: „Оснажени ауторским рукописом и литерарним ауторитетом својих преводилаца, ти су текстови улазили у широк књижевни оптицај, уливали се у корпус националне књижевности и тако равноправно учествовали у окршајима традиције и иновације, остављајући погдекад веома препознатљив траг.“

3.

Наша и пољска компаратистика се питањима превођења српске народне поезије на пољски језик и њеног функционисања унутар пољске књижевне средине бави већ близу сто година — у оквиру фундаменталних библиографских радова, преко првих шире заснованих филолошких истраживања у чланцима и краћим студијама, и најзад у обимним монографским издањима. У најзначајнија компаратистичка остварења за обраду ове теме спадају, пре свега, следећа: пољска славистичка библиографија Едмунда Колодзејчика (Краков, 1911), радови Константина Перића Наша народна поезија и “Гусле“ Проспера Меримеа (обј. у Београду, на српском језику 1923) и Казимјеж Бродзињски и српска народна песма (обј. у Лавову 1924, на пољском језику), књига Крешимира Георгијевића Српскохрватска народна песма у пољској књижевности (Београд, 1936), књиге Милице Јакубјец–Семкове Казимјеж Бродзињски и словенска народна песма (Вроцлав, 1975, на пољском) и Словенска народна песма у пољским преводима романтичарског доба (Вроцлав, 1991, на пољском). Важан допринос употпуњавању и продубљивању знања о рецепцији српске народне поезије у пољској култури и књижевности дали су својим радовима, такође, Фран Илешич, Јулије Бенешић, Маријан Јакубјец, Ђорђе Живановић, Зђислав Њедзјела, Виктор Кохол, Карел Хоралек, Стојан Суботин и др.

Овог пута истраживања те богате грађом, атрактивне компаратистичке теме прихватила су се двојица истакнутих српских слависта Мирослав Топић (рођ. 1937) и Петар Буњак (1960).

Мирослав Топић је дугогодишњи наставник на полонистици београдског Филолошког факултета, историчар књижевности, версолог, компаратиста, преводилац с пољског и руског. Бави се историјом пољско–српских књижевних веза, а посебно компаративним студијама словенског стиха.

Пишући о првом преводиоцу поезије Младе Пољске код нас (тај текст је на српском језику објављен 1965; на пољском, 1966), осим преводилачком поетиком М. Павловића–Крпе, Топић се бавио и дотад непознатом књижевном сарадњом београдског часописа „Дело“ и варшавског — „Przegląd Tygodniowy“ са краја XIX в.; у широко заснованој студији о Кочићевој приповеци Кроз мећаву и њеним пољским панданима (1967) Топић реконструише Кочићеву лектиру В. Рејмонта и С. Жеромског; у најзначајнијој студији из овог тематског круга, посвећеној претечи пољског поетског модернизма В. Роличу–Лидеру и одјецима његове поезије у српској књижевности (1968), овај српски слависта доводи у везу симболистички прелом код В. Илића са збирком коју је српски песник добио од пољског.

У српској науци о стиху Топић је посебно запажен по новим погледима на српски асиметрични, „епски“ десетерац — како на време настанка и порекло његове епске функције, тако и на границу стиха, а нарочито на питање изосилабизма (тим поводом увео је термин: релативни силабизам) — при чему га смешта у општесловенски контекст, поредећи га са сродним појавама из словенског фолклора и средњовековне поезије (углавном пољске).

Као пасионирани истраживач српског десетерца Топић је дубоко ушао и у општу проблематику фолклора. Тако је, поред осталог, у раду Певач Лазарице (Зборник МСЦ, 19/1 за 1991) указао на идентитет слепца Продановића из Лежимира, од којег је Лазарица забележена.

Аутор је изузетно вредне књиге Пољски мотиви и ритмови у транскрипцији Десанке Максимовић (Београд, 2001) — у коауторству с П. Буњаком.

Топић је и даровити преводилац пољске књижевности; на том пољу бави се поглавито поезијом, и то једнако старијом и савременом — од Ј. Словацког до Л. Стафа, М. Јаструна, В. Броњевског и К. И. Галчињског. У прози је превео Лепу болест М. Јаструна (1964). Познат је, такође, и по својим веома успелим песничким преводима из руске књижевности у засебним издањима Пушкина, Љермонтова, Јесењина, Пастернака и Јевтушенка.

Петар Буњак је ванредни професор пољске књижевности на београдском Филолошком факултету, историчар књижевности и књижевних веза, компаратиста, као и преводилац с пољског и руског на српски језик. Магистарски рад Станислав Пшибишевски у српској књижевности одбранио је 1987, а докторску дисертацију Рецепција пољске књижевности код Срба (од осме деценије XIX века до 1941) 1996. године. Осим већег броја прилога у часописима, објавио је књиге Преглед пољско–српских књижевних веза (до II светског рата) (Београд, 1999), Polonica et polono–serbica (Београд, 2001) и коауторску с М. Топићем Пољски мотиви и ритмови у транскрипцији Десанке Максимовић (Београд, 2001).

Као што се види из наведене прегршти података о њиховом научном профилу и досадашњем раду, М. Топић и П. Буњак су, управо као тандем, и те како припремљени за свестрано и објективно проучавање теме која захтева одговарајућу књижевнотеоријску, књижевноисторијску, научну транслатолошку предспрему, као и богато искуство из непосредне преводилачке праксе. А као чланови истраживачких екипа на вишегодишњим славистичким научноистраживачким пројектима Компаративно изучавање српске и стране књижевности и културе: од превода ка рецепцији и везама — контактним и типолошким (2002–2005) и Српска и страна књижевност и култура у контакту и дисконтакту (2006–2010) и објављеним студијама из тога рада, показали су изузетну способност за међусобно коауторско усаглашавање како у истраживачком поступку, тако и у синтетичком осмишљавању приликом текстуалног уобличавања нових компаратистичких научних сазнања.

4.

У обради тема сваког од поглавља ове књиге коришћена је нова, као и раније обрађивана грађа. Та тако употпуњена изворна и књижевноисторијска грађа је, међутим, сада осветљена једним комплекснијим него раније, интердисциплинарним приступом, утемељеним на тековинама савремене компаратистичке теорије и методологије. Али једна од особености ове књиге је да су њена поглавља, која могу функционистати као посебне, самосталне студије, заправо истовремено и у великој мери део једне целине вишег теоријског реда — поглавља сјајне студије о проблемима превођења народне књижевности уопште. И најзад, уза све побројано, она кипти од чињеница и опаски које, да кажемо, „колатерално“ осветљавају постојећа или покрећу нека нова питања из области теорије, историје књижевности, фолклористике, текстологије, па и савремене лингвистике…

Тако, у поглављу Пољске метаморфозе двеју српских народних песама пажњу писаца ове књиге изазвала је једна пољска народна песма о несрећној љубави, забележена у више варијанти и увршћена у монументалну збирку пољског фолклора Оскара Колберга — због њене „изузетне блискости… са двема песмама из Вукове збирке — блискости која се, осим на тематско–мотивском и имаголошком плану, испољава и на нивоу формула и кључних речи (то су српске народне песме Три највеће туге и Клетва девојачка). После свеобухватне анализе пољских варијаната из Колбергове збирке и документовања подударности са српским песмама, дошли су до закључка да је ова подударност пољског и српског фолклора настала уз помоћ текста–„посредника“, уз помоћ заправо превода тих српских народних песама из пера пољског писца и преводиоца Казимјежа Брођињског (1791–1835), објављених у Варшави 1826. и 1830, као и у првом посмртном издању сабраних дела Брођињског (Вилно, 1842).

Утврђене карактеристике ових превода и њихове интертекстуалне везе са фолклорним текстовима из Колбергове збирке аутори веома уверљиво оцењују као доказ „да су преводи Брођињског <…> подстакли анонимног ствараоца да 'стечене' теме стваралачки разради и уобличи на себи најближи начин, поштујући профил властите фолклорне баштине.“ Али се не заустављају само на томе. Подсетивши да „није непозната појава да се једном кодификовано дело усмене књижевности или више њих из публикованих извора поново враћају у усмени оптицај и повратно делују на усмено стваралаштво“ и указавши на то да је српски фолклориста Миодраг Матицки за њу предложио „терминолошки склоп (књишки) повратни утицај епског певања“ — они констатују да случај о коме говоре „обухвата две различите националне средине“, што указује да је реч о комплексном интерлитерарном феномену „који тек чека своје терминолошко одређење“. Покрећући процес решавања „терминолошког одређења“ за овај „комплексан интерлитерарни феномен“, Топић и Буњак закључују: „За ову прилику, у недостатку свеобухватног термина, учинићемо пропозицију: интерлитерарна рефолклоризација односно рефолклоризација путем књижевног превода.

'Рефолклоризација' би, уопште узев, одговарала термину '(књишки) повратни утицај' фолклора. 'Интерлитерарна рефолклоризација', односно 'рефолклоризација посредством књижевног превода', како је ми овде схватамо, представљала би паралелан, синхрон процес адопције страног фолклора преко публикованог превода и 'рециклаже' тога превода у духу националне фолклорне традиције. При томе би неопходан услов био да дело усмене књижевности буде забележено и публиковано на језику своје средине (средине–пошиљаоца), као и да буде преведено на језик друге средине (средине–примаоца) и у њој такође публиковано.

Описане разлике између превода Брођињског и Колбергових записа — путеви контаминације пољских превода српских народних песама Три највеће туге и Клетве девојачке, као и сплетови њихових трансформација и адаптација, суштинских и формалних — представљају заправо меру 'рефолклоризације' унутар саме пољске средине.“ (стр. 30).

У поглављу „Сонетизација“ фолклора (О неким пољским преводима српских народних песама) аутори полазе од констатације да се у досадашњим аналитичким радовима о рецепцији српске народне поезије у пољској књижевној култури ретко приступало „са метричког аспекта“. При том упозоравају: „Метрички аспект, како га ми схватамо у својим истраживањима, није само најуже питање 'слогомерја'. То је угао посматрања који омогућава сагледавање књижевног превода у вишепланој перспективи — 1) као чињенице рецепције једне књижевне традиције у другој, 2) као репера за сагледавање односа двеју фолклорних традиција, 3) као показатеља индивидуалних преводилачких поетика — при чему се превод третира и као критеријум за књижевноисторијско вредновање а) литерарне адаптације страног фолклора, односно, б) фолклорне адаптације према обрасцима домаћег народног песништва — и, најпосле, 4) као књижевноисторијске чињенице у континуитету саме пољске књижевности.“ (40–41).

Истраживања су вршена на корпусу текстова српских народних песама изворно испеваних у несиметричном десетерцу (4+6), при чему су с једнаком пажњом третиране њихове и еквиметричне и нееквиметричне преводне реализације. С обзиром на тему („сонетизација“), у први план су избиле преводилачке реализације из времена глобалног романтичарског настојања да се фолклорни садржаји умивају према правилима уметничке књижевности. На таквој грађи аутори су уочили три степена. односно следећа три нивоа трансформисања изворника: „Први корак у смеру артифицијелности, односно литерарне промоције фолклора јесте увођење другачијих начина римовања — укрштених, обгрљених и других — иако се при томе задржава формат стиха. На тај начин се астрофичној организацији оригинала придају препознатљиве строфичне форме уметничке лирике.

Наредни корак је промена формата стиха: увођење нпр. осмерца 4+4, 5+3, десетерца 5+5. дванаестерца 6+6 или превасходно књишких размера — једанаестерца 5+6 или тринаестерца 7+6.

Трећи и уједно најдаљи корак у литерарној трансформацији примарног фолклорног садржаја чине комплексни експерименти са римом који воде конституисању надстрофичних облика организације песничког текста, својствених 'високој' књижевности. У овој категорији екстрем је — сонетна форма.“ (63) У овом контексту, дошли су до закључка: „препород сонетне форме — за који су заслужни пре свега славни Мицкјевичеви сонети — имао је толико јаког одјека у поетској пракси пољског романтизма да се у знатној мери одразио чак и на књижевну рецепцију страног народног песништва.“ (63)

Али, разуме се, било би одиста необично да нас тандем Топић–Буњак остави без „колатералних“ сазнања: наиме саопштавају нам још једно своје за српску књижевност и за историју пољске књижевности драгоцено откриће — да пољски експериментални сонет не почиње своју историју, како се досад сматрало, од циклуса сонета Јузефа Јанковског из 1894, већ још од 1836, од превода српске народне песме под насловом Rada junacka (Не пиј воде, не љуб' удовице) из пера пољског писца и преводиоца Јузефа Бохдана Залеског.

Поводом поглавља О строфици у пољским преводима српске народне лирике аутори напомињу: „Задатак нашег рада није да пружи статистичку класификацију корпуса на којем смо пратили строфику, нити да пружи његов исцрпан каталог — већ да на одабраним примерима покаже појединачна преводилачка решења, као и да поређењем са српским изворником, где је то могуће и умесно, истражи њихову етиологију. На овај начин показаће се како се литерарни материјал српског фолклора, посредно, уклапао у пољску песничку традицију, али и чиме ју је, опет посредно, обогаћивао у погледу строфике.“ (68)

После исцрпног описа и анализе релевантних текстова, уз констатацију да је „на почетку и при крају епохе романтизма“ — „сам преводилачки акт — у којем је на 'улазу' сакупљен и објављен изворни фолклорни материјал, а на 'излазу' литерарно дело намењено трајању у националној књижевности — одиграо улогу снажног поетичког индикатора“, аутори, поред осталог, закључују: „Теза да је увођење стандардне (литерарне) риме у еуфонијски лик превода, односно строфичке организације у његову структуру, док је изворник ex definitione неримован и астрофичан — уједно мера литерарне прераде оригинала, односно 'слободе' преводилачког поступка, само је мали део истине. Истина је, међутим, да српска народна поезија не само да има развијену палету еуфонијских средстава, међу којима је, дакако, и рима, већ итекако зна бити строфична. <…> Било је знатно више примера латентног строфичког диференцирања привидно астрофичних текстова. А истина је и то да су песници–преводиоци различито реаговали на сигнале које им је у погледу еуфоније и строфике слао оригинал.“ (91)

Уз констатацију да су при превођењу српске народне поезије „највећи размах стваралачкој адаптацији“ давали предромантичар Брођињски и романтичари Бјеловски, Бојановски и Залески, аутори резултате свог истраживања сумирају овако: „Прегледом индивидуалних стратегија адаптације и литерарне промоције изворног српског фолклора, односно конкретних формалних решења у домену строфике, стекли смо увид у то шта је српска народна песма посредно, самом чињеницом што је послужила као исходиште за формални експеримент, али и непосредно унела у строфички каталог пољског песништва. Тако смо дознали да је најнепосредније захваљујући њој у пољску строфику половином XIX века ушла неримована строфа од три и пет стихова (Заморски), као што је случај и са неримованом, односно спорадично римованом строфом од седам стихова (Заморски, Залески).“ (92)

Први део књиге, с насловом Српска народна поезија у токовима пољске књижевности, завршава се поглављем које би требало да посведочи присуство српске народне поезије и у поетским остварењима великих пољских песника новога доба. Наслов тог поглавља је Метрички и тематски контекст Баладе Чеслава Милоша. После одиста темељне и суптилне анализе Милошеве песме у задатим оквирима, аутори су дошли до следећег закључка: „Метрички и тематски контекст Милошеве антологијске Баладе <…> јесте или бар може бити веома широк. Њена интертекстуалност, захваљујући управо ширини тога контекстуалног поља, такође је веома богата. То сведочи о вишеслојности и поливалентности текста, усмереног, рекло би се, ка укрштању минулог и савременог, традиције и иновације, што се најбоље може видети из његовог метричког лика. Присуство фолклорних формула има чисто семантичку функцију 'архетипизације', па би у том обасјању требало посматрати и могуће интертекстуалне сигнале неких српских фолклорних конкретизација (Смрт мајке Југовића). С друге стране, мање или више уочљиви упути на поезију Тадеуша Гајција у семантичком погледу шифрују стваралачки свет 'посредног' јунака Баладе и у Милошеву песму — наоко аскетски једноставну — уводе алузивни лавиринт за одабраног, посвећеног читаоца, који ће у њему погдекад моћи да наслути и 'изворе' самог Тадеуша Гајција.“ (123). Иза овако опрезног закључка стоји несумњива зрелост аутора–научника који не подлежу еуфорији „интертекстуалистичке“ моде с краја прошлог века. Али и управо то подиже вредност њихових претпоставки, које се можда могу додатно оснажити неким чињеницама из Милошевих непосредних контаката са ондашњом југословенском и српском средином или појединим личностима из ње…

Други део књиге, под насловом Преводи, преводиоци, почиње поглављем Август Бјеловски и српска народна поезија, посвећеним првом пољском преводиоцу који је још 1830. српске народне песме преводио у несиметричном десетерцу 4+6, на шта досадашњи истраживачи нису обратили дужну пажњу. При томе је („колатерално“) утврђено ауторство Бјеловског за још два превода из 1837, које досад није било познато (133), као што је утврђена и необична омашка Крешимира Георгијевића у вези са српском народном песмом Смрт Смаил–аге Ченгића (143–144). После сјајног аналитичког описа грађе и низа драгоцених опаски о сваком преводу посебно, аутори, поред осталог, закључују следеће: „Поетика Бјеловског–преводиоца била је у непосредној зависности од словенског програма лавовских романтичара, који су, кроз упознавање духовног наслеђа различитих словенских народа, настојали да подрже утопијски пројекат пољско–украјинског народног јединства. Као песник–романтичар, надахнут испреплетаним фолклорним традицијама свог родног краја (украјинском и пољском), Бјеловски је теме и мотиве из народног песништва, претежно украјинског, претакао у складне, типично романтичарске стилизације 'на народну', при чему се није уздржавао од формалних експеримената, који су га каткад знали одвести и до 'књишкости'.

Градећи свој метрички репертоар, Бјеловски је такође спајао традицију уметничког песништва са народним стиховним форматима. Присуство несиметричног десетерца 4+6 у његовој оригиналној поезији и у преводима српског народног песништва — што је за нас овом приликом од прворазредног значаја — склони смо отуд да тумачимо истом том снажном, романтичарски, али и у првом реду завичајно мотивисаном фолклорном филијацијом која води ка пољско–украјинским извориштима.

Дакле, онај који је први употребио формат несиметричног десетерца у преводима српске народне поезије на пољски језик — учинио је то с дубоком свешћу и са снажном поетичком мотивацијом.“ (154–155).

У поглављу Епика и етика: пољски преводи Вишњићевих устаничких песама, после функционалне научне анализе предложака и карактеристика превода Казимјежа Брођињског (1791–1835) — чији превод је објављен 1821. године — и Чеслава Јастшембјец–Козловског (1894–1956) — чији преводи су објављени 1938. године — аутори долазе до занимљивог закључка да је у пољској преводилачкој рецепцији Вишњићевих устаничких песама етичка компонента њихове садржине, на жалост, остала у сенци: „Сводећи наше излагање о пољским преводима Вишњићевих устаничких песама, тешко је наћи им заједнички именитељ или обједињујућу проблемску нит. Време које дели превод Брођињског од трију превода Јастшембјец–Козловског унело је пољску поетику и праксу књижевног превођења толике нове узусе, па и норме, да они изгледају као две тачке у луку преводилачког искуства, као почетак и крај.

Па ипак, оно што преводима јесте заједничко, може се свести на то да су оба према књижевним обичајима свога времена покушавала да пронађу погодну форму у којој би пољскоме читаоцу најделотворније проговорио српски Хомер. Једном је то била парно римована једанаестерачка балада чудесне и језовите атмосфере, сва усмерена на читаоца који је већ увелико почео да напушта рационалистички прагматизам и да свој поглед на свет храни романтичарским сензуализмом. Други пут, у знатно ширем опсегу — неримована десетерачка песма, верна храпавој аутентичности оригинала, стилски дотерана скромним простонародним уресом, склона да свога читаоца — пошто га напоји изворном поезијом — још и поучи у духу позитивистичке фолклористике и филолошке егзактности.“ Међутим, ипак „семантизација етичке поруке коју нуди овај круг српске епике, при чему се, разумљиво, имају на уму првенствено новији преводи, очигледно није могла допрети до пољског читаоца у свом изворном облику. Отуда је и стереотипна представа о српском устанку код пољског читаоца, под условом да је формирана на лектири ових превода, остала како без свога етичког императива, тако и без јасних обриса његовог етичког пандана, што тек све заједно српску устаничку епопеју изводи на раван дубоко утемељеног унутрашњег трагичног конфликта.“ (193, 194)

Као што је први део књиге Топића и Буњака посвећен тексту пољског нобеловца насталим 1958, у последњем поглављу ове значајне књиге сусрећемо се, такође, са преводима српских народних песама из друге половине ХХ века. Реч је о преводима пољске песникиње Ане Камјењске (1920–1986). Под насловом Српске шаљиве народне песме у преводима Ане Камјењске аутори се осврћу заправо на само један слој песникињиног репрезентативног избора из српског и хрватског фолклорног песништва, објављен 1987. у књизи под насловом Perły i kamienie (Бисер и камење). Они на почетку напомињу: „Представљајући, за ову прилику, њене преводе овога слоја наше народне лирике, начинили смо строгу селекцију материјала. Критеријум којим смо се при том руководили подразумевао је да текстови буду, с једне стране, егземпларни са становишта фолклорног хумора, а да, с друге, пружају квалитетан транслатолошки материјал — такав да може осветлити поетику Ане Камјењске као преводиоца српског фолклора, али и демонстрирати нека њена конкретна решења.“ (195)

У инвентивној анализи корпуса одабраних текстова, уз већ код ових аутора обавезна „узгредна“ открића, као што је, нпр. изворник из којег је настала песма Продаја момака коју је Васко Попа укључио у своју антологију Од злата јабука — својеврсни „коктел“ Јаше Продановића од текстова за песму „која је састављена из неколико других, узетих из збирке М. С. Милојевића (II, 68), из Киће (IV, 10) и из рукописних збирака Косаре Цветковић и Јов. Ђ. Зорића“ — добијамо следеће закључно сазнање: „Овим излагањем смо начели једну врло значајну тему — тему укупног доприноса песникиње Ане Камјењске превођењу српског фолклорног песништва на пољски језик. У питању је преводилац изузетне интуиције, свежих и занимљивих решења, оригиналних премда не увек утемељених погледа на наше литерарно наслеђе. Међу преводиоцима који су на том пољу радили током ХХ века Ана Камјењска — а то се, надамо се, види већ из овог текста — заслужује по свему изузетно место.“ (213)

5.

Ова за наше прилике изузетна, за књижевну компаратистику уопште врхунска књига, осим тога што је пуна нових чињеница и научних сазнања, истовремено је и веома подстицајна. Овом приликом ћемо указати само на неколико импулса који из ње проистичу.

Пре свега, у том контексту треба рећи да Фолклор и превод представља и зналачку, суптилну конкретизацију на књижевноисторијској грађи — низа основних постулата савремене теоријске мисли о превођењу. Поред осталог, она продубљује тезу да је књижевни превод посебна врста превођења, као и да је то посебан жанр који је чињеница и важан чинилац укупног књижевног процеса на језику превода. Потврђује и илуструје низ аспеката преводиочевог стваралачког поступка у пресађивању из једне у другу културно–језичку средину књижевног дела као комплексног, целовитог текста. Добро осмишљена целина у којој су у истраживачки фокус стављане само претходно одабране релевантне књижевноисторијске појаве за обраду основне теме — а та тема је, пре свега, карактеристика и књижевни резултати рецепције српске народне песме у пољској књижевности — ова књига није могла превише да се рачва другим важним токовима, али је више него уверљиво показала да су њени аутори кадри и за даље продоре који би могли бити усмерени ка истраживању, утврђивању и карактерисању генезе настанка наслова српских народних песама у оригиналним српским записима и пољској преводилачкој рецепцији; ка продубљивању сазнања о још увек опречним карактеристикама поетике романтичарског књижевног превода (можда би се могла правити разлика између романтичарског превођења фолклорне и уметничке књижевности); и најзад, наши аутори би у свом даљем плодоносном раду сигурно дали још један вредан прилог науци о књижевности ако би се окренули покушају детаљнијег описа и нове, савремене класификације књижевних жанрова на распону од дословног превода, преко превода адаптације, до књижевне прераде (ово би, можда, могло бити од помоћи и протагонистима крајем прошлог века веома популарних истраживања књижевног дела у кључу поетике интертекста).

2007.