Миодраг Сибиновић

Антологија белоруске поезије у Српској књижевној задрузи

Источнословенска белоруска, руска и украјинска поезија имају исте изворе као српска — паганску словенску и православну хришћанску културу. У основи писмености источнословенских народа налази се, као и код нас, старословенски језик. Током векова, рукописним умножавањем и интерпретацијом за текуће потребе почетног корпуса истих црквених и световних садржина уношене су особености говора локалног становништва, које су постепено, с новоуношеним домаћим темама и текстовима, довеле и до оформљења посебних варијаната језика, касније развијених и у посебне књижевне словенске језике (српски, руски, украјински и белоруски).

Овакви заједнички корени могли су бити основ за добро познавање белоруске књижевности у нашој средини. Али, на жалост, реалност је сасвим другачија…

Белоруси су, захваљујући Ивану Чароти као приређивачу и једном од преводилаца, објавили преводну антологију „Сербская паэзія“ 1989, да бисмо прво издање Чаротине „Антологије белоруске поезије“ на српском језику, добили, тек 1993. (у издању СКЗ). Пре неколико година, часопис „Писмо“ објавио је превод доста широког избора из поезије Белоруса Алеса Разанава. „Књижевне новине“ су, пратећи догађања на Београдским међународним сусретима писаца, повремено објављивале преводе по које песме гостију из Белорусије, а тек недавно је „Књижевни магазин“ читаоцима представио двадесетак песама савремених белоруских песника.

Зашто је белоруска књижевност у нашој културној јавности још увек недовољно позната?

Пре свега, због стицаја неповољних историјских околности. Налазећи се на западном рубу православног источнословенског живља, у непосредном суседству с несловенским и словенским католичким етничким групацијама, данашња територија Белорусије била је вековима на удару и под притиском бројно и организационо знатно већих државних сила, распарчавана и дељена, присаједињавана час католичкој пољској, час једнаковерној православној руској империји. То је остављало трагове и у њеној култури. Песник Јанко Купала, почетком ХХ в. Белоруса представља као потлачено биће које се са својим народом мора тек борити за „име човека“. А Васиљ Зујонак и крајем тог века пева да је од белоруске „беле патње људске // Занемела земља“. Код белоруских песника доминирају мотиви звезде, звезде–падалице, ветрова, свећа, ватре, огњишта душе, мајке и суза. Снага те поезије извире и из сучељености идеала слободе народа — са стварношћу која непрекидно ту слободу човеку ускраћује — и кад је реч о избору општег егзистенцијалног простора (небо — земља), овоземаљског (опредељивање за једно или друго земаљско царство као услов опстанка), духовног (опредељивање за једну или другу веру, односно једну или другу идеологију, опет као једини услов опстанка), и кад је реч о тражењу човековог индивидуалног пута, увек диригованог неким вишим природним или друштвеним силама и законима.

Та белоруска непрекидна борба за опстанак, њено упињање да не подлегне асимилацији — нама јужним Словенима могла је бити разумљива и блиска.

Међутим, у потреби да у својој сопственој борби за опстанак под турским ропством, осетивши, такође, опасност од германизације и мађаризације, ми смо своју источнословенску браћу гледали, пре свега, као припаднике моћне једнаковерне европске државе која нас може заштити и помоћи нам у борби за национално ослобођење. Током XIX в., обузети борбом за обнављање своје националне државе, нисмо имали слуха за унутрашње етничке, националне и друге проблеме велике Руске царевине. То се наставило и у ХХ в., кад је Царевину заменила прва земља социјализма, опет велика сила, Совјетски Савез, који је на нашем подручју одиграо пресудну улогу у Другом светском рату, а потом постао нам и својеврстан узор за изградњу новог друштва. И, као што смо све избеглице из царске Русије после Октобарске револуције, иако је међу њима, осим Руса, било не мало Украјинаца и Белоруса, сматрали и називали Русима, тако смо и у совјетско време ту земљу поистовећивали с најбројнијим у СССР — руским народом.

По том истом моделу, наш просечан суграђанин, као припадник најбројнијег народа у доскорашњој југословенској државној заједници, уперена погледа у „мајку Русију“, из жеље за очувањем монолитности словенског света, неопходне за опстанак у новом светском поретку — неретко с резервом гледа на настојање новоосамостаљених словенских држава да афирмишу сопствену културу. Вероватно се, пре свега, тиме може објаснити наше садашње слабо познавање сродне нам и објективно вредне пуне пажње белоруске поезије.