Душан Иванић

О књизи „Кроз гриву зене. Коњ у поезији словенских народа“

* * *

Проф. Миодраг Сибиновић и овдје има, као и у својим ранијим књигама, двојак циљ: да аналитичко излагање утемељи теоријски и да укаже на општекултурну позицију пјесничког текста у модерним временима (епоха интернета, дигитализације). Како каже уз анализу пјесме М. Павловића, своју књигу сматра информацијом „о једном могућем индивидуалном читању које је образложено сажетим објашњењима — писану с надом ће она моћи да буде подстицај и за нова, можда и продубљенија индивидуална читања ових или и других песама у које је уткана и тема коња“.

Први дио књиге је контрапунктирање пјесама разних словенских пјесника о коњу или поводом коња, од 18. вијека до наших времена (Крилов, Державин, Мицкјевич, Пушкин, Њекрасов, Ракић, Лалић, Павловић, Т. Мијовић, Ђ. Сладоје и др.). Аутор је нашао примјере поезије ваљда свих словенских народа, прелазећи потом на дијахрону перспективу, односно аналитички приступ теми, иако је и цитирању пјесама слиједио аналитички дискурс, с богатом фолклорном и лексиконском грађом од Старог завјета до нових времена.

Тај дијахрони аспект Сибиновић повезује с промјеном културноисторијских хоризоната послије Француске револуције (криза рационализма) и филозофских иступа Канта, Фихтеа и Шелинга. Тиме је отворен простор, тврди Сибиновић, да се и у третману теме коња у поезији словенских народа активирају неки садржаји из фолклорне и религијске баштине, као што ће током 19. и 20. стољећа мотив коња често добијати социјалне димензије, у сликама економског искоришћавања, односно симбола патње и неправде.

У завршном дијелу рукописа,“Врлине и мане полазног узорка“ проф. Сибиновић се бави заправо поетиком превода, проблемом превођења поезије и односом оригинала и превода. С обзиром на деликатност преноса смисла пјесничког текста из оригинала у превод, тумачење које би се заснивало на преводу често би могло изневјерити оригинал. Као искусан преводилац и теоретичар поетике превођења, проф. Сибиновић на конкретним примјерима описује размјере ових опасности и своје искуство своди на сложену хијерархизовану базу за преводилачку „манипулацију“ текстом оригинала.

Што нарочито треба нагласити, с обзиром на српски аспект теме, проф. Сибиновић је у свој рукопис уградио искуство српске пјесничке традиције, од народне пјесме (Јабучило војводе Момчила), или од пародијског Пегаза Бранка Радичевића (поема „Пут“) и „Долапа“ Милана Ракића до модернијих пјесника и пјесникиња као што су Миодраг Павловић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Мирослав Антић, Томислав Мијовић, Љубомир Симовић, Ђорђо Сладоје, Тања Крагујевић и др. Што је упечатљиво, изнова се види да је поезија спој прошлих знања и савремених осећања или стања свијести. Рукопис проф. Сибиновића је у том смислу драгоцјен подстицај за испитивање и изучавање тематско–мотивских аспеката пјесничке ријечи и, што би могло бити још изазовније: модел за истраживање других мотивских топоса. Утолико га с већим задовољством препоручујемо за штампу.

(Рецензија проф др Душана Иванића за објављивање књиге Кроз гриву зене, 3. септембра 2017.)