Миодраг Сибиновић

Са промоције књиге Александре Корде Петровић о К. Чапеку „Од робота до инсеката“

Библиотека града Београда, 28. фебруара 2007.

Пред нама је књига о превођењу, разумевању, прихватању и уношењу у нашу културу дела једнога од најистакнутијих чешких и европских интелектуалаца и писаца прве половине XX века, Карела Чапека. Драго ми је што сам у прилици да учествујем у промоцији ове књиге — из више разлога. Пошто је већина тих разлога и од ширег значаја за разумевање важности теме вечерашњег скупа, дозволите ми да на неке од њих и укажем…

Прво, ово је књига о вези наше културе са ствараоцем из народа који је први покренуо и дуго, дуго био носилац идеје о словенској самосвести; из народа од кога су учили и на чијем ентузијазму су се грејали препородитељи свих словенских земаља, а посебно наших јужнословенских, па дакле и српског. У различитом контексту и у оквиру других, ширих тема, наша наука се често бавила узајамним чешко–српским везама старијих времена, нарочито везама из XIX века. Међутим, упркос непрекидном току чешко–српских културних контаката током XX века (у књижевности, позоришту, музици, филму, спорту, образовању), историчари српске књижевности и културе ретко су се окретали новијем добу, кад се ти контакти нису хранили само темама словенског братства, него су били испуњени садржајима који се тичу духовних кретања, уметничких и других преокупација најактуалније савремености. Да ли је случајно то што су нам, многи савремени спортови, попут фудбала, спортске гимнастике, рукомета и др. током преве половине XX века долазили управо из Чехословачке? Да ли је случајно то што су многи наши музичари, што су најистакнутији код нас и у свету српски филмски ствараоци из друге половине XX века школовани или пролазили кроз специјалистичке студије управо у Прагу? Сигурно да није. Али корене, темеље, садржину, ток и резултате свих тих културних и других прожимања историја српске и историја чешке културе, у име спознавања саме себе и ради усмеравања свог даљег развоја, морају добро да изуче и објасне. Научни рад др Александре Корде Петровић „Карел Чапек у српској култури“ заправо је први весник, изузетно важан допринос почетку модерних истраживања српско–чешких веза новијег времена. И то је други разлог моје радости што учествујем у вечерашњој промоцији.

А трећи разлог за славистичку радост је — то што је аутор те тако значајне књиге управо са београдске славистике. Из темеља опште словенске филологије на нашој Великој школи, после оснивања русистике 1878, београдска славистика је још од 1895. у свом саставу већ неговала и полонистику. Ушавши као таква 1903. у Београдски универзитет, између два светска рата она се на нивоу лектората почела ширити и на бохемистику. А као посебну научно–наставну групу у оквиру Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, бохемистику је, заједно са проф. Крешимиром Георгијевићем, основао обновитељ славистике на БУ после Другог светског рата, предратни чешки стипендиста и наставник Филоз. фак. у Скопљу проф. Радован Лалић. Пошто је средином 50–их година из политичких разлога с Факултета нагло отишао проф. К. Георгијевић, проф. Драгутин Мирковић је, иако лингвиста, био прекомандован на наставу чешке књижевности, коју је он, до изненадне смрти, савесно одржавао, изабравши за своју наследницу управо Александру Корду. Својом дисертацијом „Карел Чапек у српској култури“ и радом у својству доцента за чешку књижевност она је оправдала поверење, тако да је београдска славистика у њој најзад, после толико година мука, добила првог свог професора који је од самог почетка и припреман за научно–наставни рад као наш стручњак за чешку књижевност.

Од 1920, када је отпочео пријем овог чешког аутора код нас је, како је утврдила др Корда, преведено и у облику посебних књига објављено на српскохрватском језику 21 дело Карела Чапека. Од тога више од половине (12 њих), доживело је више издања различитих, или истих превода, или се нашло у различито конципираним изборима из дела овог аутора. Преводи одломака Чапекових романа, његове приповетке, бајке и публицистика, нашли су се у 15 књига избора из дела различитих светских аутора од којих је 8 њих објављивано и у више издања. У периодици је до краја XX века објављено близу 200 превода на наш језик одломака из Чапекових романа или драма (не рачунајући оне који су објављени у целини), приповедака, бајки, есеја, фељтона, чланака и кратких написа. Од 1922. на српским позорницама постављено је пет Чапекових драма од којих је већина доживела више поставки. Свему томе треба додати позоришне, филмске, телевизијске и радио адаптације Чапекових дела, које је могла да види и чује српска публика. Слику о продору Чапекових дела у нашу културу употпуњује и преко 300 текстова посвећених лику и делу овога аутора у различитим приказима, прегледима, студијама, есејима и осталим написима.

На основу тако богате грађе, др Александра Корда Петровић показује, доказује и закључује да је: „Чапеково дело оставило дубоке корене у српској култури… кроз различите видове и у различитим културним сферама“, тако „да је део стваралаштва чешког писца који је био доступан нашој јавности оставио трага у области историје, филозофије и политикологије („ангажована“ публицистика), у области позоришне уметности (извођење драма и драмских адаптација, фељтони и есеји о позоришту), књижевности (преводи драма, романа, приповедака, бајки, публицистике), теорије књижевности (есеји о књижевности), филмске уметности (филмске адаптације, есеји и фељтони о филму), радијске уметности (радио–драме), па чак и у области ликовне уметности (Чапекови цртежи у виду стрипова).“ Велика и превелика је штета што је огроман рад, ово и методолошки по свему модерно дело у издању које имамо пред собом сведено само на једно поглавље (срећа је што су још неки делови те монографије објављени у славистичкој периодици, о чему има података у књизи „Од робота до инсеката“). Детаљније о свему томе говориће колега Душан Квапил, а ја бих сада да завршим само још једном констатацијом: веома је охрабрујуће, по мени, што неколико млађих слависта, полониста проф. Петар Буњак, украјиниста проф. Људмила Поповић и, ево, бохемиста доц. Александра Корда Петровић — настављају традицију београдске славистике и баве се проучавањем књижевних међусловенских веза, проучавањем тих актуелних тема којима млађи русисти у новије време, на жалост, не посвећују нарочито велику пажњу. Надам се да ће и млади асистенти са русистике ускоро поћи њиховим трагом. Јер, једна од основних обавеза зналаца страних књижевности и културе је да, осим афирмисања страног, у светлу својих знања — дају допринос и осветљавању наше домаће књижевне и културе, ради објективнијег процењивања њених домета и убрзавања њеног развоја.