Миодраг Сибиновић

Петар Андрејевич Митропан (1891–1988)

1.

Петар Андрејевич Митропан припада плејади интелектуалаца из Русије који су се после Октобарске револуције нашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (потом Краљевини Југославији), и у њеној науци и култури оставили неизбрисиве трагове.

О свом животу пре доласка у Србију у годишњаку Анали Филолошког факултета Универзитета у Београду 1979. године П. А. Митропан је навео следеће податке: рођен је „1. августа 1891. год. у Орелу (Русија) у породици поштанског чиновника са петоро деце. Гимназију учио у Полтави. Због оскудног материјалног стања већ у III разреду, као одликаш, морао је давати часове. У VII разреду био је ухапшен због 'револуционарног рада' — у ствари због учешћа у напредном ђачком кружоку, што га је омело да редовно заврши гимназију, те је матуру морао полагати приватно. Уочи Првог светског рата 1914. године дипломирао је на Филолошком факултету Московског универзитета (словеноруско одељење), учествовао у напредном студентском покрету, а почео да се бави и новинарством у московским листовима. Год. 1914, као резервни официр, заставник, био мобилисан и отишао у рат, где се у 28. пуку борио до 1918. године, и био рањаван. Има ратна одликовања и чин капетана друге класе руске војске. — У Полтави се још у гимназијско доба ближе упознао са породицом писца В. Г. Корољенка, кога сматра својим незаборавним учитељем. То познанство се учврстило по повратку из рата кад је сарађивао у полтавском листу 'Слободна мисао', који је Корољенко морално подржавао.“ Овоме би свакако требало додати бар и податак да је П. А. Митропан по мајци био, заправо, унук украјинског песника Васила Кулика. Мајка га је задојила љубављу и према украјинском језику, поезији Тараса Шевченка и фолклору…

Тако формиран, он је од 29. до 98. године живота у својој, како је истицао, „другој отаџбини“ — стекао углед значајног српског историчара књижевности, наставника и методичара наставе руског језика, књижевног преводиоца и публицисте.

Ступио је у службу као професор средње школе у звању суплента (од 1921. до 1931. године у Учитељској школи у Скопљу, где је предавао руски језик и неке друге предмете). Године 1932. постао је лектор (наставник практичне наставе) руског језика на скопском истуреном одељењу београдског Филозофског факултета, где је остао до 1940, када се, са већином наставника, из Скопља повукао у Београд. После ослобођења од окупације до пензије 1962. године радио је као лектор и виши стручни сарадник — наставник руског језика на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Универзитета у Београду.

Међутим, уклапајући се у традицију наставе страних језика, коју су у области славистике у српским школама и на универзитету већ утемељили Платон Кулаковски и, посебно, Радован Кошутић, по природи веома систематични Петар Митропан је културолошку базу за учење страног језика тражио пре свега у текстовима из књижевности. То га је, уз по мајчиној линији наслеђени ген литерарног дара, вукло на пут проучавања уметности речи (старије и савремене руске, украјинске и српске књижевности). То га је морало увући и у књижевну компаративистику… Из сплета компонената сложене наставе језика и истраживања проблема и тема које спадају у рецепцију страних књижевности у српској култури проистекло је као логично и Митропаново, осим наставничког, и непосредно стваралачко учешће у подизању квалитета српске преводне књижевности. Урањање у побројане аспекте укупне српске културе из скопске просторне удаљености од неопходне одговарајуће престоничке инфраструктуре захтевало је ангажман и у развијању тамошње сопствене информационо–публицистичке базе. Петар Митропан је са својим почетним новинско–публицистичким искуством из Русије био припремљен и за то (поред осталог, учествује 1927. године у покретању значајног часописа за науку и књижевност „Јужни преглед“ у Скопљу, у којем је од 1932. до 1940. био и главни уредник).

2.

У конкретизацији овог кратког прегледа плодова разгранатог рада П. А. Митропана има основа ипак почети од историје књижевности. Наиме, после десетогодишњег ширења знања и уз наставнички рад на усађивању љубави према руском језику и књижевности међу будућим учитељима, он је пред најширу српску и југословенску културну јавност наступио и са резултатима својих књижевноисторијских истраживања.

Почетком тридесетих година XX века објавио је две књиге — Руски писци. Скице из живота и делатности (Скопље, изд. књижара „Славија“, 1934), Прилози за историју штампе у старој Србији и Маћедонији (Скопље, изд. књижара „Јужна Србија“, 1933) и –1933. студију Пушкинова смрт у југословенској штампи (на страницама познатог емигрантског часописа „Руски архив“ који је, на српском језику, од 1928. до 1937. године излазио у Београду).

У књизи Руски писци… на укупно 160 страница објављени су Митропанови есеји који су раније, почевши од 1921. године, штампани расути у београдским часописима и листовима. Њихови наслови су: Југословенска штампа о Пушкиновом двобоју и смрти; Интимни лик И. Тургењева; И. Тургењев и П. Вијардо; Тургењев и Достојевски; Достојевски у руској критици; Лав Толстој; В. Г. Короленко; Стваралачки рад А. Чехова; Књижевни рад Ивана Бунина; Песнички романи. У уводној напомени аутор је најавио да у њима „расправља не само о књижевним идејама већ знатним делом и о самим књижевницима на основу историјско литерарног градива. Свуда је на првом плану истакнута личност дотичног писца од које потичу животна и уметничка делања.“

У јубиларном тематском двоброју „Руског архива“, објављеном 1937. године поводом стогодишњице Пушкинове смрти читаоцима је представљена Митропанова студија Први преводи Пушкина на српски језик, да би се и у садржају познатог, посебно цењеног у светској пушкинологији јубиларног издања Белградский пушкинский сборник (1937) студија П. А. Митропана Ранние отзывы о Пушкине в сербской печати нашла већ на првом месту (уредник зборника био је академик Александар Белић). Испоставило се да су сви ти текстови о Пушкиновој рецепцији у српској књижевности и култури били засновани на грађи из његове монографије која је 1937. године штампана у Скопљу као посебна књига Пушкин код Срба. Гледано из данашње перспективе, морало би се, пре свега, нагласити, да је управо та књига била и једна од првих правих компаративистичких монографија у историји српске русистике. А за сагледавање места Митропановог дела у историји развоја српске науке о књижевности ваљало би имати у виду да су тих година у Србији писане тако компаратистички оријентисане студије о рецепцији у српској култури и других значајних европских писаца, попут, рецимо, књига Илије М. Петровића Лорд Бајрон код Југословена (Пожаревац, 1931) и Пера Слијепчевића Шилер код Југословена (Скопље, 1937). За Митропановом књигом, писаном у духу, на први поглед, већ помало старинске позитивистичке методологије, из даљих истраживања рецепције руске књижевности у српској књижевности и култури настао је после Другог светског рата низ књига у којима је примењивана и потоња, новија методологија науке о књижевности: Милосав Бабовић, Достојевски код Срба (1961); Витомир Вулетић, Светозар Марковић и руски револуционарни демократи (1964); Михаил Шолохов у српској и хрватској критици (1981); Руско–српска књижевна поређења (1987); Миодраг Сибиновић, Љермонтов у српској књижевности до Другог светског рата (1971); Војислав Бојовић, Толстој у Срба (1985); Зоран Божовић, Чехов као драмски писац код Срба (1985); Чеховљева приповетка у српској књижевности (1988); Вукашин Костић, Сергеј Јесењин у српској књижевности (1993); Мила Стојнић, Руско–српска књижевна преплитања (1994) и др.

П. А. Митропан је резултате својих истраживања у својој књизи Пушкин код Срба на 142 странице изложио у оквиру следећих седам поглавља: I Пушкин и европска књижевност. Песник пред судом савременика и потомака. Прво упознавање Пушкина у западном свету и словенству. II Пушкиново интересовање за српство. III Услови књижевних веза Русије и српства у Пушкиново доба. IV Прва обавештења о Пушкину у југословенској штампи. V Библиографски преглед литературе о Пушкину. VI Преводи Пушкина на српском језику. VII Пушкин и српски писци.

3.

Обе ове књиге показивале су да се њихов аутор, уз несумњиво познавање старијих и нових књижевних извора, као и релевантне секундарне литературе, одликује способношћу за сопствено, оригинално промишљање о уметности и књижевним делима, које превазилази стандардне уже стручне књижевне оквире. Окренут великим писцима чије стваралаштво обележава претходни век, он не само да исказује отвореност према новим правцима и књижевним струјањима које доноси XX в., већ покреће неке старе психолошке, етничке и етичке проблеме који се драстично заоштравају у време Фебруарске и Октобарске револуције и потоњег грађанског рата на подручју некадашње царевине Русије. П. Митропан није случајно у уводној напомени књиге Руски писци изразио „наду“ да ће поглед у унутрашњи свет личности појединих писаца представљати нови прозор за расветљавање и њиховог „живота и стварања“.

За илустрацију ове тезе навешћу и један занимљив пример. У есеју о Корољенку, полазећи од чињенице да је отац овог руског писца био заправо Украјинац а мајка Пољкиња, Митропан пише: „Слике Пољске и Украјине, озарене романтичним сјајем прошлости, омамљивале су младу душу, а другови и наставници подсећали на дужност да се посвети своме завичају. Али још више и дубље урезало се у младалачку душу, остављајући ту неизбрисив траг, строго, готово сурово и тужно лице Русије… Одбацујући љуску неправде и лукавства, он је извадио из сваког елемента чисто зрно истине и љубави, и вишу и праву отаџбину нашао је у моралним основама и традицијама руске литературе… Нараштај коме је он припадао црпео је веру и снагу са извора чистог идеализма.

Међутим, Короленко није толико тежио хладној истини колико је желео да се у животу оствари хуманост и правда… Солидарност народа који су насељавали Русију за Короленка није била апстрактна формула, већ живот и реални факат. Он је познавао и осећао ране што их је историја исписала на телу појединих народа насељених у Русији, и није их се одрицао.“

Ове констатације изриче човек који је доживео ужасе међунационалних сукоба у грађанском рату на територији Украјине и као цивил и као војник Деникинове армије, рањен код Есентукија 1918. Изриче их исто тако и као емигрант из Русије који двадесетих година живи и ради у македонском Скопљу, делу Србије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, који суседна држава Бугарска сматра својом етничком територијом. Не светлуца ли већ из његовог књижевноисторијског осврта ма Корољенка нешто од данашње концепције мултикултуралности којом се, ево, и на почетку XXI века чине покушаји да се избегну етнички засновани братоубилачки ратови? Наговештава их син Руса и Украјинке који се својевремено, по угледу на Корољенка, напојен „са извора чистог идеализма“ определио за, како је формулисао, „општеруску синтезу која би задовољавала моралне захтеве и мирила појединачне противуречности“. То чини П. А. Митропан, емигрант из Русије, који као српски слависта, ево, 1934. у посебној књизи тумачи руску књижевност и до краја радног века предаје у Србији руски језик, али после Другог светског рата, 1969. године и приређује прву књигу поезије Тараса Шевченка са својим предговором и коментарима, сачињену од превода с украјинског језика из пера истакнутих српских песника Десанке Максимовић, Јованке Хрваћанин и Љубомира Симовића… Поводом двестагодишњице смрти украјинског писца Котљаревског, одушевљен поновним читањем његове поеме Енеида, написане као бурлескна прерада Вергилијеве Енеиде, 1969. одржава запажено предавање на београдском Скупу слависта Славистичког друштва Србије.

Током шездесетих и седамдесетих година, у нешто повољнијим политичким условима за контакте са СССР, српски слависта П. Митропан не случајно успоставља сарадњу паралелно и са руском и са украјинском стручном и научном штампом. На руском језику пише о Корољенку у часопису „Вопросы литературы“, о Горком у Југославији у периодичном издању „Известия АН СССР “, објављује низ чланака о методици наставе руског језика у ч. „Русская речь“ и „Русский язык в национальной школе“. На украјинском језику објављује своје текстове о Шевченку и о деди Васиљу Кулику Спогад про діда у листу „Літературна Україна“ и о Десанки Максимовић у ч. „Всесвiт“…

4.

Још увек није довољно проучен и научно сумиран укупни рад слависте П. Митропана на истраживању рецепције руске књижевности у српској култури. Из дубље анализе оцена превода Пушкина и великог броја приказа превода других писаца превода дела руских писаца, расутих по српској књижевној и научној периодици, постепено се кристалишу сазнања о његовом значајном доприносу и развоју српске теоријске мисли о превођењу. Није случајно што се 1951. године нашао у групи истакнутих српских преводилаца који су основали Удружење књижевних преводилаца Србије.

Импресиван је број руских писаца на које је српској читалачкој публици указао у својим сумарним прегледима појава у тадашњој најновијој руској књижевности матице и руске дијаспоре, а вредан је дивљења списак писаца и дела које је П. Митропан преточио на српски језик и узидао у српску културу. Пада у очи, међутим, следећа чињеница: до почетка Другог светског рата његова научна и књижевно–публицистичка активност по обиму далеко превазилази преводилачку, док је после Другог светског рата та сразмера обрнута. Ово би могло бити условљено, пре свега, ширим друштвеним као и Митропановим личним статусним околностима. Није случајно П. Митропан неколико година пред крај живота осетио потребу да поручи: „Живот није био лак. И као за много људи моје генерације био је немилосрдан: ратови, револуције, катастрофе, више пута се морало почињати испочетка. Настајале су околности да ни у једној ситуацији нисам могао да будем борац… А то је за рад најчешће било неповољно.“

Радећи у таквим условима, П. Митропан је у српској књижевној и научној периодици писао о: Алданову, Арцибашеву, Блоку, Буњину, Булгакову, Воронском, Горком, Достојевском, Зајцеву, Јесењину, Катајеву, Корољенку, Куприну, Леонову, Љацком, Мајаковском, Мерешковском, Пушкину, Ремизову, Салтикову–Шчедрину, Сејфулиној, Сологубу, Л. Толстоју, Тургењеву, Фурманову, Чехову, Чирикову и Шевченку. Преводећи само прозу, пошто је 1939. године објавио свој превод „повести из доба Ивана Грозног“ Иван Грозни, П. Митропан је својим импозантним преводилачким књижевним стваралаштвом уткао у српску културу прозу следећих руских писаца и критичара XIX и XX века: Арсењев, Буњин, Леонов, Воронски, Гарин–Михајловски, Гаршин, Гогољ, Достојевски, Горки, Зошченко, Иљф и Петров, Каверин, Катајев, Корољенко, Куприн, Леонов, Љесков, А. Њекрасов, Ољеша, Плеханов, Салтиков–Шчедрин, А. К. Толстој, Л. Толстој, Федин, Чехов и др. У многим од тих књига писао је и одговарајуће предговоре или поговоре.

5.

Допринос П. Митропана развоју наставе руског језика у Србији у српској науци је у најновије време већ доста дубље проучен. Године 1946. он је у издању београдске „Просвете“ објавио књигу Методска упутства за наставнике руског језика и у издању Завода за издавања уџбеника Србије уџбеник који је имао више поновљених издања Виши течај руског језика. Осамнаест година касније, у Заводу за издавање уџбеника Србије објавио је своју нову лингводидактичку књигу Методика наставе руског језика. У међувремену је сам или у коауторству са другим ауторима писао низ уџбеника за српске основне и средње школе.

У оквиру граматичко–преводилачког приступа учењу језика, П. Митропан је разрађивао диференцијални метод Радована Кошутића, „чија је најбитнија одлика инсистирање на систематичном и поступном поређењу појава и елемената руског и српског као блискородних језика који у процесу усвајања интерферентно делују један на други на фонетско–фонолошком, лексичко–семантичком, граматичком и лингвокултуролошком плану… Кошутићев приступ омогућио је Петру Митропану“ да прати и унеколико антиципира „модерне токове руске лигводидактике и да уједно“ избегне „неке заблуде у нашој средини током 50–их и 60–их година под утицајем америчке и западноевропске методике (форсирање аудиолингвалног и аудиовизуелног метода, призивање оптималности и универзалности директне стратегије овладавања страним језиком, афирмисање бихејвиористичке концепције наставе).“ (проф. Ксенија Кончаревић)

2018.