Миодраг Сибиновић

Поезија нобеловца Јосифа Бродског

Поезија нобеловца Јосифа Бродског

Књижевно вече у Кући Ђуре Јакшића, Скадарлија, Београд, 7. XII 2006.

ПОВОДОМ ЖУКОВЉЕВЕ СМРТИ

Видим колоне унука мукле,
лафет с ковчегом, коњску сап.
Ветар овамо не доноси звуке
војничких руских труба плач.
Видим регалије с лешом и мач:
одлази у смрт ватрени Жуков.

Ратник што посеја многе кости
и тупљим мачем крунећи кам,
маневрима с Волге, тобож простим,
бљесну у степи као Ханибал.
Сконча усамљен, у немилости,
кô Балтазар, кô Прометеј сам.

Колико проли крви војника
по туђој земљи! Да л' и сам зна?
Да л' се кô цивил упита икад
где су сад они? Потпуни крах.
Шта ће им рећи с адских видика
када се сретну? „Био је рат.“

Сад нема већ Жукова деснице
да се подигне у страшном боју.
Но историја чува странице
за оне што смело у строју
иду кроз туђинске престонице,
али са страхом стижу у своју.

Маршале! Носи несита Лета
и ове речи и твој прах смели.
Но ипак прихвати — ламент сетан,
спасиоче земље, то наглас велим.
Удри, добошу, флауто цветна,
запишти, зимовко, с грана белих.

Свакако многи од вас знају да је ова модерна ода посвећена 1974. смрти великог руског војсковође из Другог светског рата, патриоти, националном хероју и човеку с наглашеним људским интегритетом — који се 1946. нашао на удару Стаљина, да би после Стаљинове смрти, 1955. био постављен за министра оружаних снага СССР, али кога је, међутим, Хрушчов у 63. години живота не само сменио, већ га, као непослушног, и понизио — отпуштањем из војске… Због сличних песама млади песник је, као што је познато, у СССР–у неправедно изопштен из друштва, али мора се признати да ни тон песме, ни питања која је Бродски покретао поводом стварности у „првој земљи социјализма“ — нису била нимало угодна… Покретао их је, међутим, човек — на основу непосредног искуства из 32–годишњег живота у СССР.

Ја ћу у првом делу свог излагања покушати да вам, подсећањем на пробране детаље из песниковог живота, омогућим што пунији доживљај стихова које ћете вечерас слушати.

Навикли смо да негативне појаве совјетског живота везујемо, пре свега, за Стаљиново раздобље. Истина је да су после XX конгреса КПСС (1956) попустиле стеге, и на књижевну сцену су ступили многи млади песници који су покушавали стерилну совјетску соцреалистичку књижевност да освеже слободнијим надовезивањем на поетику потиснутих уметничких опредељења из времена 20–30–их година XX века (знамо да су се тада појавили Андреј Вознесенски, Ј. Јевтушенко, Б. Ахмадулина, Б. Окуџава, Висоцки, Л. Костенко, И. Драч и др.). Али не смемо сметнути с ума да је Б. Пастернак био натеран да се одрекне Нобелове награде управо 1958 (прима је у његово име син, тек 1990)… Не смемо сметнути с ума да су стотине младих модерних песника своја дела могли да објављују једино у нелегалним издањима самиздата, или, уз велики ризик, у иностранству. Да је, рецимо, украјински песник Васиљ Стус, рођен 1938, већ 1972. ухапшен, а 1985. и умро у самици уралског концентрационог логора. Да су у периоду од средине 60–их до краја 80–их година многи песници у Совјетском Савезу, одлукама одређених политичких форума, били — у току и од по 10–15 година онемогућени да у званичној периодици и посебним издањима објављују своја дела (рецимо, Лина Костенко, Генадиј Ајги, Виктор Кордун и мн. др.). У том контексту животни пут руског нобеловца Јосифа Бродског је управо парадигматичан.

Будући руски нобеловац своје школовање је започео у лењинградској средњој школи, ранијој петербуршкој гимназији коју је некада похађао управо Алфред Нобел. У тој школи је доживео и Стаљинову смрт, о чему након три и по деценије. песнику Јевгенију Рејну прича: „наша разредна Лидија Васиљевна Лисицина доведе сву школу у свечану салу… поче нешто да говори, а онда се загрцну, стаде и свима нам нареди да клекнемо: 'На колена, на колена!'… убрзо нас пустише да идемо кући. Кад тамо, станари нашег великог заједничког стана сви у кухињи: ридају. Плаче чак и моја мајка… Ја уђох у нашу собу, а отац… лежи на кревету и смејуљи се, чак као и да ми намигну, кô вели, 'ма није ништа страшно…“ О психози у којој је заједно са својом генерацијом одрастао Бродски је оставио још једно упечатљиво сведочанство: „Отац је имао много пријатеља међу фоторепортерима — бележи његове речи Рејн. — У њих је спадао и Андреј Макарович Петров, мислим, да је био фоторепортер Владе. Стално је сликао чланове Политбироа и сл. И ми смо на зиду имали портрет Стаљина који смо добили на поклон од Петрова — веома добра фотографија, без ретуша. Била је окачена изнад мог кревета… Али, не лези враже, ја је некако попрсках мастилом. Због тога сву породицу обузе ужасан страх. Како и не би, заједнички стан… улазе и излазе суседи… и знају да је на портрет просуто мастило….“

Бродски је од почетка школовања променио 5–6 лењинградских школа, али свуда је било исто… Из такве школе у којој су сви морали да клече пред савременим идолима крвавих руку — Бродски је отишао већ у VIII разреду. Своје напуштање школе објашњава овако: „из осмог разреда сам… побегао, прво, због тога што ми се све то згадило, а друго, зато што у породици нисмо баш најбоље стајали с парама… И отишао сам у фабрику са 15 година.“

Тамо је радио као фрезер, био је, потом, просектор у мртвачници, сезонац у географским експедицијама, картограф, па бродски ложач, па морнар, затим чувар светионика. Покушавао је да положи испите, како би стекао право да наставни школовање уз рад, али није успео, јер му никако нису ишле физика и хемија. Једно време је факултативно слушао нека предавања на Филолошком факултету, па на Факултету за историју, али, како сâм објашњава, одбијао га је догматизам у тумачењу књижевности, као и обавезни идеолошко–политички предмети… Убрзо је из протеста престао да одлази на предавања. Међутим, десетак година касније, признаје да је у себи ипак жалио што не студира, и да је интимно због тога осећао комплекс…

Но у међувремену се на лењинградској алтернативној књижевној сцени већ прочуо као перспективан песник. Али цензор у часопису „Звезда“ му је рекао да његове песме, иако су добре, неће бити објављене. Његов друг, такође значајан руски песник из те генерације, Александар Кушнер 2001. се сећа: „Песме Бродског су ширене у преписима, мимо и изнад штампарских машина, најбоље доказујући… да (права поезија) осваја срца у лету, од првог дотицаја с њом. Али, авај, што је тај глас јаче звонио, према њему су постајали све подозривији они које је Блок у свом говору о Пушкину (својевремено) назвао 'чиновницима' што намеравају поезију да утерују у неке њихове токове…“ И Бродски је, најзад, због морално–политичке неподобности, удаљен с књижевне сцене тако што је 1964. у Лењинграду осуђен на пет година изгнанства „због беспосличарења, због паразитизма“ (тај деликт се у закону на руском називао „тунеядство“). Прогнан је у једно забачено село Архангелске области, одакле је, додуше, на заузимање низа угледних руских уметника, међу којима су били А. Ахматова, Корнеј Чуковски, Дмитриј Шостакович, Константин Паустовски, Самјуел Маршак и др., већ 1965. враћен.

По изласку из СССР–а, овај несвршени средњошколац, снагом свог поетског талента, инвентивношћу самоуког аутора сјајних есеја о низу кључних питања културне историје и књижевности — остварио је метеорску каријеру оригиналног предавача на америчким и европским универзитетима и статус централне личности многих скупова писаца широм света… Године 1987. додељена му је Нобелова награда за књижевност. Тада је постао и почасни доктор Јејловог универзитета, а 1988. члан Америчке академије наука и уметности и Института за књижевност САД. Бродски је, као што је познато, био и гост Београдских међународних сусрета писаца, и одржао је једно незаборавно књижевно вече у препуној сали Југословенског драмског позоришта…

Кад је као 32–годишњак изашао из СССР–а, Бродски је у својој отаџбини имао само четири објављене песме. Прва књига песама на руском језику Песме и поеме објављена му је у Њујорку 1965, а следећа у Ан Арбору (САД) Станица у пустињи 1970. Песник из његове генерације Александар Кушнер 2001. саопштава да му је Бродски 1972, пред сам одлазак, поклонио примерак књиге својих песама, објављене на Западу, са следећом шаљивом, духовитом посветом: „Драгом Александру од симпатичног Јосифа на лепом месту, у нелепо време.“ У емиграцији, Бродски је објавио, на руском језику, и песничке књиге Врста речи (1977), Крај лепе епохе (1977) и Нове станце за Августу (1983).

А у Русији су његове песме, кад је постао нобеловац, почели да штампају прво часописи, да би, најзад, у Санкт Петербургу отпочело издавање Дела Јосифа Бродског у 4 тома (1992–1995). У Минску се у међувремену појавило двотомно издање његових песама, есеја и драма, под насловом Облик времена (1992). У Санкт Петербургу је, затим, 1997. покренуто издавање његових сабраних дела у 7 књига… То издање угледног „Пушкинског фонда“, издање чије је штампање завршено тек 2001, засад је и најпотпуније издање дела овог значајног светског писца.

После ове прегршти био–библиографских података — време је, мислим, да уронимо у поезију…

....................................................................................................................

Наша преводна књижевност је реаговала на песничко дело Јосифа Бродског веома рано, знатно пре него што му је додељена Нобелова награда: Милован Данојлић је још 1971, у сарадњи са Милицом Николић, објавио књигу својих превода песама Бродског „Станица у пустињи“ и, што такође чини част нашој култури, за ту књигу одмах добио најзначајније српско књижевно–преводилачко признање, награду за превод поезије „Милош Ђурић“.

После оваквог тријумфалног уласка у српску културу, дела Бродског на наш језик претаче необично велики број наших писаца и књижевних преводилаца: поред осталих, Давид Албахари, Новица Антић, Миливоје Баћовић, Никола Бертолино, Душан Величковић, Владимир Глигоров, Милош Добрић, Корнелија Ичин, Новица Јањушевић, Миливоје Јовановић, Живојин Кара–Пешић, Данило Киш, Жељко М. Костић, Велимир Костов, Злата Коцић, Радмила Мечанин, Славица Милетић, Неда Николић–Бобић, Стеван Раичковић, Бисерка Рајчић, Драгиња Рамадански, Срђан Рашковић, Раша Секуловић, Миодраг Сибиновић, Марија Стојиљковић, Јасмина Тешановић, Предраг Чудић…

Чиме је поезија Бродског широм света, па и код нас освајала љубитеље поезије? Дозволите ми да у овом, завршном делу свог излагања укажем на неке најбитније опште карактеристике поезије Бродског.

Његов овде већ помињани садруг, по многима исто толико велики песник, који није стекао светску славу јер није кренуо као он у свет, Александар Кушнер о петогодишњици пријатељеве смрти пише: „Бродски ми је једном рекао да песник читаоца мора 'уздрмати', 'шчепати га за грло'. Ја сам му опонирао, колико сам умео, убеђујући га да постоји и друга поезија која не присиљава читаоца да је воли, која читаоцу препушта да се слободно опредељује. Али како је снажно, како је храбро било то његово становиште!… Песник је, према Бродском, човек који је супротстављен 'гомили' и свемиру. У поезији Бродског се (свуда) назире лирски јунак, читалац прати његову судбину, ужива у њему и ужасава се од онога што се догађа. С тим је, као увек, повезана представа о вредностима: оне се не виде у животу, већ, можда, у песниковој души.“

Бродски своје гнездо у руској поезији почиње да савија надовезујући се на Г. Державина и руске песнике прве четвртине XIX века, затим га је инспирисала поезија М. Цветајеве, а, према сопственом признању, тек од 24. године — А. Ахматова и, нарочито, О. Мандељштам. У току лењинградског грозничавог рада на свом ванинституционалном образовању, нашао се са Јевгенијем Рејном, Р. Бобишевом и А. Нејманом у групи младих песника који су се окупљали код А. Ахматове, упознајући се са тековинама руског акмеизма. Кушнер, међутим, скреће пажњу и на једну особеност Бродског која му је, као и у случају Набокова, помогла да се лакше и брже „пресади“, да се укључи и у савремену америчку културу: наиме, у свом развоју Бродски није био оријентисан само на домаћу књижевну традицију: био је „повезан са пољском, али пре свега — са енглеском поезијом, сјајно је преводио са енглеског Џона Дона, Елиста и Од(е)на.“ Нама је, пак, познато да је као сасвим млад, можда подстакнут управо у кругу А. Ахматове, преводио и поезију наше Десанке Максимовић…

Своје коначне естетичке принципе у књижевности Бродски је сâм дефинисао као: „спој извесне старомодности… са ефектом тренутног прозрења… и апсолутно грациозну реконструкцију света, драматичну, али реконструкцију без било каквог извртања и насиља.“ Ту „реконструкцију света“ критичари су често видели као „каталогизацију реалне стварности“ (тај „каталог“ неки су називали и својеврсним „поетским ценовником“ ствари и појава реалне стварности). Чуле су се и опаске да су песме Бродског, често, за лирски исказ предугачке и помало расплинуте. Кушнер, међутим, поезију Бродског карактерише овако: „У њој задивљује… снага спојена с дивном рафинираношћу, са сјајном виртуозношћу. Поезија не мирује, непрекидно се креће, расте и тражи од песника открића… Најсложеније језичке конструкције, разграната синтакса, необични говорни периоди код Бродског се ослањају на музику стиха, уткани су у њу. Та поезија не тече млитавим током лиризма, она је високи лирски талас, огромна лирска маса под великим напоном. Тај талас на свом путу захвата најнеочекиваније теме и слојеве лирике.“

Занимљиво је да је, за разлику од многих песника своје генерације, Бродски резервисан према замени „поетског језика“ сировим језиком „народа“: уверен је да се народу треба обраћати управо „песничким језиком“, разуме се, савременим песничким језиком. То је за њега значило да песник не експериментише језиком, већ да заправо језик својом потенцијом, својим богатством ставља на пробу песников таленат и песникове индивидуалне могућности. Запажено је, иначе, да је језик Бродског после 1972. године постао синтаксички сложенији него раније, да је у песниковом стиховном и строфичком исказу још јаче дошла до израза тежња за раздвајањем граница стиха од интонационе конфигурације песничког исказа (та тежња је, иначе, раније испољавана, пре свега, оријентацијом на коришћење опкорачења)…

И да, најзад, завршим једном занимљивом изјавом Бродског која је, с обзиром на његов животни пут можда логична, али ће многима деловати као неуобичајена. Наиме, кад су га као песника јеврејског порекла који је писао и на руском и на енглеском језику једном приликом упитали да ли је он руски или је амерички писац, одговорио је да човек, пре свега, треба да се легитимише према другим критеријумима: „је ли он кукавица или није кукавица, да ли је смирен или је немиран, а критеријуми националности, крви, вере долазе тек после тога… Ако сам Рус, да се понашам на један начин, ако сам хришћанин — на други, ако сам Јеврејин — на трећи. То је смешно!“

Ми бисмо, са своје стране, могли закључити — да је оваква универзалистичка концепција Бродском, без сумње, помогла да буде тако добро прихваћен и ван граница Русије. Поготову, због тога што је та концепција уткана и у његову поезију. Јер они тако битни за њу критеријуми вредности о којима је говорио Кушнер, вредности којих нема у животу, али живе у песниковој души — при поменутој „каталогизацији реалне стварности“, у књижевном делу Бродског су утврђиване управо на вертикалама укупне постојеће људске културе… Али се, баш и на примеру поезије Бродског јасно види колико је ипак битно то у оквиру које књижевно–језичке реалности је оформљено оно што настаје из споја каталошке хоризонтале и културноисторијске вертикале — као магични исказ што зрачи као уметничко дело. Ово вам тврдим и из искуства тумача и из искуства преносиоца поетске магије из једне књижевно–језичке културе у другу…

Али време је да се опет вратимо поезији — поезији руског песника, „грађанина света“ Јосифа Бродског, одевеној у одговарајуће српско културно–језичко рухо…