Миодраг Сибиновић и Тамара Ђуканов

О акмеизму и Ани Ахматовој

О акмеизму и Ани Ахматовој

Радио Београд 2 — Запис разговора Миодрага Сибиновића с новинарком Тамаром Ђуканов, октобар 2008.

Тамара Ђуканов: Прва збирка песама Ане Ахматове, под називом Вече, појавила се 1912. године, а друга, с именом Бројанице, 1914. Како сама Ахматова касније пише у својој биографији, већ 1910. година била је време приметне кризе симболизма и трагања за новим песничким правцем. Млади песници одлазили су у футуризам или у акмеизам. Ана Ахматова постаје акмеиста, заједно са Николајем Гумиљовoм, Осипом Мандељштамом, Зенкевичем и Нарбутом. Које су основне особине поетике акмеизма и на који начин се та поетика односи према симболизму и представницима симболизма у руској књижевности?

Миодраг Сибиновић: Почетком 2. деценије XX в. оснивачи те изузетно значајне линије развоја руске поезије издвојили су се из своје дотадашње симболистичке матице уз објашњење да им смета „германска“ магловитост и нејасност симболизма. Један од водећих „теоретичара“ акмеизма песник Городецки 1913. у својој програмској песми истиче:

Широк је свет и многозвучан,
Шаренији но дуга снена,
И Адаму је препоручен,
Оном што открива имена.

Назови, сазнај, вео откриј
Од тајни празних, магле старе –
То је тек подвиг. Нови подвиг –
Певати живој земљи хвале.

У време прокламовања нове песничке школе, тадашњи супруг А. Ахматове Николај Гумиљов објашњава: „Немачки симболизам је, преко својих зачетника Ничеа и Ибзена, постављао питање човековог места у свемиру, индивидуе у друштву, и решавао га тако што је проналазио неки објективан циљ или догму, којима је требало служити.“ То је Гумиљов схватио као негирање вредности ствари и појава по себи.

Зато је, заједно са својим саборцима акмеистима, прокламовао обрнути хијерархијски след: у центар пажње ставља конкретне опредмећене појаве из овоземаљског живота (јер уништењем чулне компоненте уметност потире и саму себе). Разграничавајући се са симболизмом, акмеисти истичу да и у тренуцима када душа, осетивши близину оностраног, задрхти, акмеисти није занимљиво онострано, него управо то дрхтање душе.

По њима, поезију је требало одвојити од дивне даме Теологије, а „анђеле, демоне… и остале духове“ треба спустити на раван свих осталих песничких слика.

У ширем контексту европске књижевности акмеисти су својим претечама сматрали Шекспира, Раблеа, Вијона и Теофила Готјеа. Циљ им је био да у својим делима споје сфере које су уметности означили ти њихови претходници: „Шекспир нам је представио човеков унутрашњи свет; Рабле — тело и његове радости, мудру физиологичност; Вијон нам је причао о животу који није посумњао у себе иако познаје све — и Бога, и порок, и смрт, и бесмртност; Теофил Готје је у уметности пронашао за овај живот достојну одећу беспрекорних форми.“ Полазећи од тих основних премиса, акмеисти су унели много новина — у језику, стиху и другим аспектима поетског израза, за чије представљање овде немамо времена.

Да ли акмеистички преокрет у уметности можемо везати за одређене друштвено–историјске околности и какве?

Одговор је, разуме се, потврдан. Акмеизам настаје и развија се у годинама драматичних друштвених догађаја и промена у Европи и, посебно, у Русији. Прве три деценије XX в. су раздобље које је и од уметности тражило одговарајуће радикалне промене. То раздобље се карактерише великим бројем програмских књижевних манифеста. Потписници свих тих манифеста претендовали су на то да су носиоци уметности која је израз новог доба…

Ако је у историји време најбољи судија, онда можемо рећи да је акмеизам у том контексту одиста пронашао „незапоседнут простор“, јер су се његови главни протагонисти, попут Гумиљова, Мандељштама и Ахматове, својим делима пробили у сам врх руске и европске поезије XX в., јер је његова поетика постала основ и за обнову руске поезије у 2. пол XX века и јер су ту поетику од средине XX в. онако успешно развијали и нови, млади песници, неоакмеисти. Историја, дакле, показује да је акмеизам, који је концепцијски заговарао континуитет људске културе (па дакле и уметности), авангардистички покрет који је успео да преживи и надживи све страхоте два светска рата и свих постреволуционарних фаза репресивног друштвеног тоталитаризма, који је и у књижевности и уметности био један од најжилавијих и најпродуктивнијих чинилаца борбе против соцреалистичког догматизма. Као сведочанство те снаге, није наодмет присетити се стваралачких одјека у нашој култури и књижевности — поезије Мандељштама и Ахматове.

Какав је био однос Ахматове према соц–реализму и како се то одразило на однос савременика према њеној поезији и према њеној личности?

а) Недвосмислено негативан. За њу, као заговорника континуитета културе, била је, пре свега, неприхватљива вредносна подела уметности и књижевности на мање вредну „буржоаску“ и идеалну „социјалистичку“; да се поимање „уметничког одражавања стварности“ сведе на давно превазиђен поступак „мимезе“ — уз „дограђивање слике стварности“, како се говорило, „типизовањем“ (у значењу „уопштавања“) друштвено пожељних појава и ликова (соцреализам је дефинисан као „специфичан спој реализма и прогресивног романтизма“); било је неприхватљиво да се сваки другачији уметнички приступ жигоше као утицај болесне буржоаске културе и непријатељство према совјетској социјалистичкој култури. Однос А. Ахматове према соцреализму морао је бити још више негативан посебно од 30–их година XX в. кад су протагонисти „непријатељских“ не–соцреалистичких поетика подвргнути масовној репресији (од забране објављивања њихових дела, преко казаматско–логорашке изолације до физичких ликвидација).

б) Такав однос условио је и њену личну судбину: забрану објављивања од краја 20–их до 40–их год. XX в.; политички линч после Ждановљевог реферата и резолуције о часописима „Лењинград“ и „Звезда“ партијске организације у Лењинграду 1946; стална политичка сумњичења после стрељања њеног бившег мужа песника Николаја Гумиљова 1921. као непријатеља револуције (90–их рехабилитован као невино осуђен); после хапшења и робијања њеног сина Лава Гумиљова од 1935, 1938, 1946; у време када је крајем 50–их — почетком 60–их с групом младих лењинградских песника (Бродски, Кушнер и др.) читала и тумачила поезију Мандељштама… Управо због тога једни су је поштовали, други ниподаштавали, једни су је волели — други прогонили.

Шта је у поезији Ане Ахматове типично за акмеизам, а шта су аутентичне црте њене поетике? (на примерима стихова)

За одговор на тако формулисано питање треба имати у виду да су песнички манифести једно, а њихова примена у увек индивидуалном, живом поетском тексту — ипак нешто сасвим друго. Треба, даље, имати у виду да је животворну примењену поетику акмеизма конституисала и развијала у својим делима управо и Ахматова.

Зато се може рећи да је њено књижевно дело по свим параметрима у оквирима изворне, првобитне концепције руских акмеиста. Али то је дело, истовремено, и песникињина особена, индивидуална конкретизација акмеистичке визије поезије — конкретизација проистекла из менталних предиспозиција, из културолошких знања и представа, као и из животног пута Ане Ахматове. На том плану могу се, и потребно је проналазити „аутентичне црте њене поетике“.

У оваквом разговору за исцрпно набрајање тих „црта“, разуме се, нема времена. Ја ћу, с тога, навести само један пример. Рецимо, кад се говори о Ахматовој, обично се помиње наглашена интимизација у приступу темама, уз истовремену дистанцу, пошто њена лирика извире, по правилу, из ранијег догађаја, што и списатељичиној драматичној љубавној поезији даје специфичну епску димензију (тиме њена песма остварује ефекат стварносне садржине са редовним призвуком својеврсног филозофског уопштавања, по правилу, прожетог призвуком трагичног стоицизма).

Волео је три ствари на свету:
Песму вечерње, пауне беле
И с искрзане карте Америку.
Није волео сузу на детету,
Није волео укус мареле
И женску хистерику.
… А ја му бејах жена.
9. новембар 1910.

* * *
У пустом дому испод промрзлог крова
Умртвљене дане ја не пребројавам,
Читам посланице светих апостола,
Речи псалмопеваца помно прочитавам.
Ал' звезде се плаве, ал' иње к'о пена,
И сваки сусрет с још више чудеса.
А у Библији ми црвени лист клена
Стављен код Песме над песмама.
1915.

Писану у том духу, лирику Ане Ахматове као целину (посвећену свим аспектима живота обичног човека у драматичном времену XX века) неки аутори су зато с правом упоређивали с библијском „Књигом постања“, карактеришући је и на основу неких стилских карактеристика управо као књигу постања XX века.

5. Песникињи се често замерало због нејасности њених стихова, нарочито у вези са погрешним тумачењима њене Поеме без јунака, коју је писала двадесет две године и коју, упркос незадовољству уредника, није желела да мења да би је учинила разумљивијом. Ова неразумљивост у литератури је добила назив “тајнопис” Ане Ахматове, а везује се за мотив писања белим мастилом, дакле, мастилом које се не види, на шта се одмах, у истим стиховима, надовезује мотив “огледалског писма”. Како се објашњава овај поступак “тајнописа”?

У првом слоју — тумачење „тајнописа“, разуме се, вуче ка скривању, ка објашњењу да је то тражење начина да се казује оно што се јавно не сме. Али концепција и уметничка садржина ове новаторске поеме је дубља од тога.

Наглашена испреплетеност временских слојева, уплетеност животне збиље и уметности, смеса стварних и фиктивних ликова — представља и конкретизацију акмеистичког прикупљачког „концентрисања“ дотле фиксираних искустава из свих ранијих слојева времена — с тежиштем на поимању савременог, текућег тренутка.

Ахматова „наводи“ који стандарди за поему недостају њеном, разуме се, фиктивном уреднику:

Приговара: „Три теме одједном!
Читаш и ни са последњим редом
Не разоткриваш ко ту воли кога,
Ко, када се и што се састао,
Ко погибе, ко је жив остао,
Ко је писац, ко јунак у песми тој…

А фиксирано у претходним или паралелним слојевима културе које је у поему унесено као скривен или директан цитат (дакле, своју поетику интертекста) представља овако:

Плагијат ће наћи: мука жива…
Зар сам ја од других више крива?
Свеједно је мени ипак то.
На муку сам спремна било коју
И не кријем ни збуњеност своју…
Троструко је у шатуле дно.

На линији тог троструког дна шатуле у којој се чувају драгоцености требало би тумачити и појам тзв. „огледалског писма“ — чија је поента у вишеструком и вишестраном сагледавању ствари.

6. Поступак литераризације сижеа подразумева поетско писање о самом књижевном стварању и карактеристичан је за авангарду и постмодернизам. Где се среће овај поступак код Ахматове и чему он доприноси.

Уметнички сижеи су за њу својеврсне митологеме и филозофеме које су заправо део, да кажем, оног сартровског „факцититета стварности“. Ахматова има сјајне циклусе песама о уметности и уметничком стварању: „Венац мртвима“, „Тајне заната“ и др. Али поступак „литераризације сижеа“ она уграђује и у своје лирске песме и поеме друге тематике. То се могло видети и из онога што смо малочас говорили о њеној „Поеми без јунака“. То је парадигматично реализовано и у њеној поеми–циклусу лирских песама „Реквијем“.

Поема има и конкретан аутобиографски слој — хапшење, тамновање у Лењинградском затвору Крст и одлазак у Сибир на дугогодишње робијање списатељичиног сина. Реална, стварносна линија је провучена од почетка до краја поеме. Тако су конципирани и остварени сви ликови поеме… Исти поступак је карактеристичан и за уобличавање песничких слика у поеми: све су конкретно–предметне — од окованих тамничких врата до страха који вири испод људских обрва. Међутим, поема је, истовремено, поступком литераризације сижеа садржински вишеструко проширена. Препознатљивим скривеним цитатима из Љермонтовљеве песме „Сужањ“ и Пушкинове песме „Споменик“ (у којој се Пушкин надовезује на античког песника Овидија), означеним цитатима из црквене поезије и литературизацијом библијског сижеа о Христовом распећу — Ана Ахматова је садржину и смисао своје поеме „Реквијем“ издигла до општељудских и космичких размера.

7. Реците нешто о метафори хода времена.

Метафоре не ваља препричавати. Пошто се „ходом“ може кретати али и газити, ићи унапред али и уназад, пошто време такође може бити наше овоземаљско (у различитим варијантама) али и космичко, ту метафору ћу цитирати у контексту у коме нам је даје песникиња и оставити да је тумачи свако како је сам схвати:

Шта војне, шта чума? Крај им унапред стоји,
Њихова осуда брзо долази.
Ал' шта ћемо с оним ужасом који
Ход времена некада доби назив?