Миодраг Сибиновић

Из Сибиновићеве беседе на свечаном уручењу Повеље за животно дело „Радован Кошутић“ јануара 2017.

Теме и садржину мојих истраживања доносило је и време у којем сам се развијао. Почетне кораке као српски слависта чинио сам у изазовном књижевноисторијски прекретничком периоду. Било је то доба сучељавања социолошког и тзв. „формалистичког“ структуралистички оријентисаног приступа књижевности. Појавне облике соцреалистичког приступа у Русији, у осталим словенским земљама и код нас, формирали су и вануметнички, идеолошко–политички чиниоци. Стављање знака једнакости између уметнички вредног и „објективне слике реалне стварности“ која је у служби ондашње борбе за нове друштвене односе — унапред је, као што је познато, низ дела и књижевних појава савремене уметности краја XIX и прве половине XX века елиминисало из реда вредних уметничких остварења. Такав приступ је и историји књижевности доносио недопустиво сужавање видокруга: запостављање периода и дела чија је поетика или тематско–мотивска садржина утемељена, рецимо, у религијској култури, запостављање или игнорисање писаца чија је филозофска, поетичка и, нарочито, политичка оријентација оцењена као конзервативна „буржоаска“ и „реакционарна“ и сл.

Као противтежу тој вулгарно–социолошкој методологији која је уметност сводила само на „реалан одраз објективне стварности“ — носиоци школе руског формализма у први план истакли су истраживање садржине и одлика естетске вредности књижевног дела. При томе су у садржину естетске вредности не само укључили, него и стављали у први план жанровске, композиционе и стилско–језичке карактеристике књижевног дела. Пошто је то оцењено као опасан отпор афирмацији основних постулата марксистички заснованој поетици „социјалистичког реализма“, као што је познато, у Русији и осталим деловима ондашњег СССР, потом и у другим, како се онда говорило, земљама „реалног социјализма“ — носиоци методологије формализма, као и авангардни књижевници и остали уметници, дошли су под удар репресивне званичне државне политике.

Међутим, код нас је (у ондашњој Југославији) подржавање прогањаних у СССР и осталим земљама авангардних писаца — и афирмација концепције науке о књижевности која је, у суштини, отпор наметању догми социјалистичког реализма — после 1948. године доживљавана као аргументација да је у сукобу са Стаљином целокупна политика наше земље била исправна. Зато су, уз позната ограничења у критици наше домаће друштвене стварности и политике (ограничења која су, разуме се, такође неприхватљива) — код нас отворена врата и авангардној књижевности XX века. То је ширило могућности за развој уметности, као и наука о уметности. То је нама који смо се бавили словенским књижевностима и проучавањем веза наше и словенских култура много значило. Тако сам и ја, уз класике Пушкина и Љермонтова, из руске књижевности преводио и Јесењина, и Блока, и Мандељштама, и Ахматову, и Пастернака, и Заболоцког, и писао студије о њима.

Тај нови амбијент је и обавезивао: да се исправљањем неправди не оде у супротну крајност, и да се опет нешто не потцени или прецени — сада само из супротне идеолошке визуре. Такође, да се уз афирмисање нове методологије не запоставе релевантне за естетски ефекат неке компоненте које су, иначе, биле предмет анализе и у претходним етапама методолошког развоја науке о књижевности.

Свестан опасности од искључивости, у својим анализама књижевних дела често сам и експлицитно указивао да се право уметничко дело у књижевној критици, као и у књижевној историји, никада не може свести на само једно тумачење. Зато сам, поред осталог, кад ми је, као већ професору у пензији, с Факултета понуђено да, уз нове текстове, припремим и краћи избор из својих ранијих студија — тој књизи, објављеној 2012. године, дао и наслов Индивидуална конкретизација књижевног дела.

У трагању за неозначеним путоказима на правцима струјања са врела енергије људског духа подстицаје и сазнања пружао ми је велику помоћ и разгранат сопствени преводилачки рад.