Миодраг Сибиновић

Напомене на промоцији књиге „Словенска вертикала“

КНУ, 25. децембар 2009.

Дозволите ми да као увод у вечерашњи разговор о мојој књизи прочитам своју уводну напомену из ње.

Oбјашњавајући генезу своје познате књиге превода Словенске риме песник Стеван Раичковић је 1976. саопштио да је, планирајући и припремајући је скоро десет година, у почетку „осетио… неодољиву жељу да види како су се сви словенски језици срели и стекли, на невеликом простору, између две корице једне књиге.“ Али му је, током рада, из првобитног настојања да оствари тај више „визуелни ефекат“, све јасније, до прага свести допирала једна друга, дубља димензија тог стваралачког подухвата. У предговору књиге указује: „На дну… вертикале, која силази за читавих једанаест векова надоле: у једном истом оваквом дану, Константин Солуњанин, нешто касније названи Ћирило, исписао је првим словенским словима, глагољицом, коју је сам и измислио — и прву реченицу на једном од словенских говора.

И та реченица (као и цела ова књига) била је превод из Јеванђелистара: Искони бе слово.

У почетку беше реч.“

Раичковићева „најдубља вертикала“ из његових Словенских рима дала је идеју аутору ове књиге да своје текстове о актуелним темама српске, руске, украјинске и белоруске књижевности објави под заједничким насловом Словенска вертикала. Раичковић је у Словенским римама представио словенске песнике XX века, али није могао да се не врати и до најстаријих времена историје несумњиво словенске писмености и културе. Аутор ове књиге је, разуме се, као слависта непрекидно крстарио од почетака словенске писмености до данас.

......................................................................................................................................................

Словенска вертикала је књига која говори о темама из најстаријих фолклорних времена, као и о појавама у књижевности краја XX и почетка XXI века. Ово је књига која наставља линију проширења ауторових научних интересовања са руске на украјинску и белоруску књижевност. Та интересовања утврђујем, као подршку даљем развоју београдске славистике. Ово је, такође, књига која илуструје мој рад и на неким чисто србистичким темама. И најзад, књига издата поводом 70. годишњице живота и рада, можда и треба да има наслов под који би могла да се подведу сва објављена научна дела једног слависте.“

................................................................................................................................................................

Закључно слово аутора Словенске вертикале:

Основа ове књиге коју, захваљујући доброти КНУ и вечерашњих говорника, данас промовишемо, кад је конципирана, била је идеја — да то буде књига која излази поводом 70. годишњице мог живота. То је условило и њену садржину:

I 1. Да има део испуњен радовима, необјављеним у досадашњим мојим ауторским књигама, као и део са што потпунијим био–библиографским подацима о мом укупном научном раду.

II 1а. Да тим радовима, по могућству, што потпуније буду обухваћени општи тематски оквири којима сам био окренут у свом наставном, научном и књижевно–преводилачком раду — тематски оквири на распону од фолклорних праисторијских времена до наших дана.

1б. Да се из тих текстова осети моје уверење да осветљавање језичко–књижевно–културолошких тема ваља вршити у ширем славистичком контексту од уских националних оквира.

1в. Да се из књиге може стећи представа и о томе на који начин сам стручна и научна сазнања током свог радног века предочавао и нашој широј културној јавности. Отуд у књизи и својеврсно жанровско шаренило — од новинског есеја, узорка предавања на јавној културној трибини, уводног предавања на првом универзитетском посебном курсу о руској народној књижевности одржаном на БУ, чланака о укупном компаратистичком делу појединих заслужних људи за развој српске славистике, о раније непознатим или недовољно познатим код нас писцима руске, украјинске и белоруске књижевности — до неких симпозијумских научних реферата и студија посвећених појединим уметничким делима или стваралачким (продуктивним) међусловенским културним и књижевним везама.

1г. Основна идеја књиге захтевала је и неки сумаран текст о мојим општим погледима, о личном односу према савременој славистичкој науци којој припадам. Од онога што није већ објављено у мојим претходним књигама учинило ми се најпогоднијим да за ту сврху, поред осталог, преведем свој говор са свечаног уручења дипломе почасног доктора на седници Научног савета Московског државног универзитета, објављен на руском језику у часопису „Весник Московског универзитета“ 1993. У том тексту сам одао признање и давнашњим утемељивачима српске научне славистике, и, надам се, јасно упозорио на опасност пред којом се налазе данашњи слависти — на опасност од антисловенских, али и словенофилских дневнополитичких манипулација под огртачем науке.

Дозволите ми да ово последње илуструјем једним одломком из књиге, посвећеним поетском делу белоруског песника Алеса Разанава Корен се познаје по цвету:

Без жеље да се упуштамо у било какав коментар песникове биографије са политичког становишта, покушаћемо да у најсажетијим назнакама установимо бар најбитније естетске и књижевноисторијске карактеристике његовог песничког дела. За такав приступ даје нам основа и чињеница да у једном од својих исказа (који сврстава у књижевни жанр „знома“) Разанав пише: „Кад је уметност — уметност, она је и политика, кад је уметност — политика, онда она престаје да буде и политика, и уметност.“

Овај Разанављев исказ, као битна теза песникове експлицитне поетике, могао би да значи да је његовом делу априори страна постмодернистичка скепса према сазнајним могућностима човековог ума, па дакле и уметности као тумача живота и света.

Међутим, има у поетици овога писца и несумњивих знакова постмодернистичког одустајања од великих филозофско–уметничких захвата усмерених на објашњавање света као целине. Симптоматична је у том смислу његова теза из „знома“ о орлу који мора да се спушта и на земљу (Облаци плове): „Тако је и са поезијом, тако је са уметношћу, тако је са филозофијом: оне морају да лете високо и да се баве 'високим' предметима, али у исто време морају да одржавају везу са Земљом — 'кишом', 'муњом', па чак и 'орлујском грабљивошћу'.“ Није случајно ни то што је Разанав претежно песник „малих форми“, и што у својим поетским минијатурама воли да говори, пре свега, о појединостима, које не ретко извлачи из унутрашњих, „заумних“ слојева језика. Карактеристичан је стога и његов однос према метафори: „поезија са метафором као циљем — постаје зоолошки врт у којем има различитих врста животиња, али нема за њих ни простора, ни слободе.“ Због тога управо: „Вредност стиха није у јеку који се чује док се изговара, него је у еху што га стих ствара кад одјекне.“

Таква вера у „ехо“ стихова које пише — најпоузданији је доказ да Алес Разанав, и онда чак кад поетску грађу црпе из „заумних“ слојева језика, увек рачуна пре свега на њихову рационалну садржину. По томе је он без икакве сумње савремен песник који обема ногама стоји на земљи. Да ли је због те трезвености његова уздржана поезија толико тужна? Да ли је његово сазнање о „пукотини“, о вечном „вретену“, о проналажењу себе у ископинама из древне прошлости, о „сувом лишћу“ које испуњава његове трагове, о кукавним „освајачима“, о „вранама“, о гостинској несигурности у сопственом дому, о „корену“, о свемоћној „глини“… потврда губитничког песимизма једног очајника, или полазиште у борби за достојанство зреле људскости која се не сакрива у туђим „сенкама“, зреле људскости — којој није потребан ни „нови месец“, ни „ново сунце“?… Убеђени смо да је песник био искрен кад је у зному Корен не треба дирати устврдио да је корен само „полумрак и немир“, јер је: „Истина корена… изнад њега — у цвету.“

Још 1988. Разанав је у књизи Оштрица стреле објавио своју злокобну песму „Гости“:

Гости дошли у мој дом.
Питам шта им треба.
Гости одговарају: хтели бисмо
да узмемо своје драгоцености.
Питам ко су они.
Гости одговарају: домаћини.
Очито, збунили се гости и ушли у
погрешну кућу. Ја овде живим од рођења
и познајем све до најмање ситнице: тај сто,
тај под, те ствари, јер све је што се ту
налази — моје.
Али гости откивају даске из пода — и
отуда узимају сандук,
извлаче пар цигли из зида — и већ
држе кутију у рукама,
завлаче се под сто — из неког
отвора износе некакав замотуљак…
И ето, ја постајем у рођеној кући — гост.

Са искуством из Госта и није лако разабрати где нам је данас корен, а где је цвет.

2а. У другом делу ове моје књиге су библиографски подаци, дати, углавном, онако како се то чини у оваквим издањима.

3б. Они, међутим, садрже и један неуобичајен одељак, који се понекад и нађе у персоналним библиографијама из области егзактних наука, али у културноисторијским, у филолошким књижевним готово никада. То је одељак с подацима (додуше не апсолутно потпуним) о цитираности мојих текстова у делима других аутора.

3в. И најзад, у договору с уредником едиције, биобиблиографски део књиге илустрован је одабраним одломцима из рецензија и приказа појединих значајнијих стручних, односно научних текстова из те библиографије.

III Данас сам имао срећу да, заједно с вама, драги слушаоци, чујем шта о овој књизи желе да кажу моје колеге слависти — србисти, русисти, украјинисти, полонисти и белорусисти — знатно искуснији од мене, аутор дугог низа књига проф. др Витомир Вулетић (од кога сам, од почетка своје научне каријере и учио), али и да чујем мишљење већ опробаних аутора многих славистичких књига проф. др Људмиле Поповић, проф. др Душана Иванића и проф. др Петра Буњака, који су по годинама млађи од мене.

Импонује ми, прво, такав састав говорника, а још више то што у њиховим опаскама и оценама није било не ретких у нашој средини, генерацијских напетости. Уколико то није плод само пуке етикеције, хтео бих да верујем да би ово могло значити, с једне стране, да у радовима које сам писао никада нисам запостављао допринос својих претходника и савременика, а, с друге — да и ово што пишем још увек није прегазило време.

Вама, драги слушаоци, колегама говорницима и КНУ од срца захваљујем на вечерашњој почасти.

На Растку објављено: 2019-12-22
Датум последње измене: 2019-12-22 13:28:41
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић