Миодраг Сибиновић

Светионици српске културе: Поводом педесетогодишњице смрти Милорада Панића–Сурепа

1.

Скок у виши социјални слој по правилу је потврда личне вредности онога који га чини. Једна од таквих личности био је и Милорад Панић–Суреп: бистро сељаче чији му је таленат и самопрегоран рад прокрчио пут из сиромашне породице мачванског села Глоговца, преко учионица шабачке гимназије, слушаоница Правног и Филозофског факултета Београдског универзитета — до редова истакнутих прегалаца српске културе средине XX века.

Његови добронамерни биографи не греше кад указују на чињеницу да је већ као сиромашни гимназијалац сопственом имену додао надимак свог глоговачког „претка Сурепа, Карађорђевог устаника и мачванског хајдука“, уз објашњење да се сурепом назива стари вук предводник. У својим песмама, а и у новинским чланцима, као млади новинар „Политике“ у којој је добио посао после дипломирања 1936. на групи за историју Филозофског факултета — био је видно окупиран темама из тешког живота сиромашног села. Очито, његови овакви слободарски рефлекси довели су га маја 1942. и до злогласног логора на Бањици, одакле је, како је забележено, пуштен „на интервенцију и писмену гаранцију неколико угледних грађана, међу којима је био и принц Ђорђе Карађорђевић.“

2.

Одрастао је, школовао се и почео да ради у турбулентним годинама током и после Првог светског рата. За време и по завршетку Другог светског рата био је међу онима који су се несебично предали борби за остварење слободарских идеала, да би најплоднији период свог радног века посветио прегалаштву усмереном не само на обнову већ и на стварање реалних претпоставки за даљи развој културе своје земље.

Више је него импресиван списак послова које је у релативно кратком интервалу од двадесет и четири године изнео на својим плећима Суреп. Из његове биографије читамо да је у априлу 1944. из окупираног Београда, као припадник НОП–а „повучен на слободну територију и нашао се у Пустој Реци, где је радио у Културнопросветном одбору Лесковачког среза, а затим у Пропагандном одељењу Главног штаба Србије.“ По повратку у ослобођени Београд, нашао се „у новооснованој Редакцији Политике“, да би већ децембра 1944. прешао „у Одељење за штампу Антифашистичке скупштине Народног ослобођења Србије“. Следеће године, нашао се на месту уредника Танјуга, а потом и уредника листова Глас и 20. октобар. Уза све побројано, од 1944. је и први секретар новоизабране Управе Удружења књижевника Србије.

3.

Након ове почетне поратне грозничаве организаторске трке за коју је потребна била литерарна и журналистичка компетенција, дошло је време за Сурепово активирање и у оквиру струке за коју је средином претходне деценије стекао и пуно академско образовање.

Наиме, као историчару, 1947. године поверено му је оснивање и организовање републичког Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. У својству директора ове новоосноване институције, он је окупио признате стручњаке — историчаре уметности, архитекте, лингвисте и др. Већ је познато да су: „Под његовим руководством, сачињени… први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине. Истовремено… он организује прве систематске заштитне радове на оронулим споменицима културе, предузима испитивање и заштиту археолошких локалитета и историјских комплекса. Са великим еланом тада се приступило конзерваторско–рестаураторским радовима на Ђурђевим ступовима, Дечанима, Студеници, Сопоћанима, Милешеви, Жичи и Ариљу. Под Суреповим непосредним руководством, извршено је откривање чувених фресака у Богородици Љевишкој у Призрену и Богородици Студеничкој у Рамаћи…“ При обележавању ове годишњице Сурепове смрти не би требало испустити из вида и чињеницу да је он био и „један од иницијатора и организатора наших изложби копија фресака у иностранству, пре свега оне прве која је постављена у Паризу 1950. године“, као и да је „нешто касније, захваљујући томе, отворена… у Београду Галерија фресака“.

Међутим, 1956. године Милорад Панић–Суреп је морао да прошири оквир свога бављења културом: постављен је на место републичког министра за културу (према тадашњој номенклатури, постао је секретар Републичког савета за културу), да би, по истеку тог министарског мандата, постао и директор новооснованог Музеја револуције народа Југославије у Београду. У том периоду био је такође и председник Одбора за обележавање стогодишњице Вукове смрти (1964) и Седамстогодишњице Сопоћана (1965). Умро је 1968, погођен тешком болешћу, као педесетшестогодишњак — на месту управника Народне библиотеке Србије. И последњи његов подухват био је истовремено и обновитељски и утемељивачко–градитељски: активирао је ранију одлуку СР Србије о изградњи нове, модерне зграде Народне библиотеке крај Карађорђевог споменика и био у прилици да већ прати радове на њеном остварењу.

4.

Површан поглед на побројане чињенице можда би могао изазвати и неке негативне претпоставке о личности или квалитету рада човека са оволиким задужењима. Да није реч о пуком „апаратчику“ који, само, послушно и надмено обавља текуће партијске задатке?

Један од млађих изданака из пребогатог расадника културе у шабачкој гимназији — публициста и познати врсни хроничар српске културе на таласима радија и Телевизије Београд Петар Савковић својевремено је објавио текст под насловом Крајпуташи српске културе. Поводом смрти Милорада Панића–Сурепа. Подаци и сведочанства које Савковић у свом сажетом тексту предочава представу о Суреповој личности и животном делу продубљују следећим констатацијама: „По свему што јесте у историји и литератури, Милораду Панићу–Сурепу не пристају патетичне речи. Чак ни у овом посмртном часу. Превасходно је служио једноставности и скромности те нема тога 'реда ради' због којег би ваљало узвраћати му пригодно, неодмереним епитетима. Ако је својим тихим делом ишта завештао не само нама који смо га знали, већ и онима који ће га тек упознати — онда је то неприкосновеност истине, мере и склада. Чак и по цену ћутања.

Заредом су излазиле књиге његове лирике, монографија Филип Вишњић — песник буне, превод Слова о полку Игорову, летопис Кад су живи завидели мртвима, антологије народних умотворина и многе друге по врсти и вредности различите публикације. Увид у тај део Суреповог стваралаштва смрт није омела; напротив, као и толико пута до сада, тек ће ствараочева смрт препоручити његово дело систематском интересовању и објективнијим оценама. Тај део нашег заједничког дуга препуштен је књижевној историји и критици.

Али шта с оним Суреповим радом који се није записао у књиге? Каквим крајпуташем достојан белег ударити човеку који је две деценије стрпљиво плевио заборав с наших староставних помена и задужбина?… Како откупити време које расу на откречавање српских манастира?… Како препознати камен који узида у темеље нових задужбина?… Како све то сабрати у једно признање кад то не стаје у речи? А можда би такав покушај био не само напразан већ и недоличан јер је Суреп припадао оном соју људи који је у 'анонимности' стваралачке акције налазио део његовог смисла.

Од ово мало живота испресецаног ратовима, већи део је посветио по много чему у нас првоборачкој мисији одуживања обелодањивањем, туђих завештања. Тим делом свог живота подсећа на оне скромне неимаре наше усмене и манастирске културе који су се урезали у време осим именом. Али, ако се заиста о себи најмање може рећи у првом лицу — онда је Суреп овим видом свог истраживања и стварања управо о себи понајвише рекао.“

5.

Наведене Савковићеве констатације у детаљнијим анализама развоја српске културе и културноисторијских наука већ су и вишеструко потврђиване. Изузетан значај, међутим, има и Савковићева сугестија да Сурепово дело после ствараочеве смрти треба „препоручити… систематском интересовању и објективнијим оценама“, уз напомену да је „тај део нашег заједничког дуга“ — препуштен науци. Петар Савковић, као што видимо, овде мисли на књижевну историју и књижевну критику. То ми управо пружа прилику да на једном примеру, као припадник науке о књижевности, покушам да илуструјем шта цитирана Савковићева сугестија може значити за вредновање и укупног (не само књижевног) стваралаштва Милорада Панића–Сурепа.

За пример ћу узети овде већ поменути Сурепов превод староруског спева из XII века Слово о полку Игорову, објављен у издању београдског Нолита 1957. године. Наш познати слависта Милосав Бабовић 1963. године у студији Превођење „Слова о полку Игореве“ код Југословена, поред осталог, констатује да је „наш најпоетичнији препев Слова, у целини, за сада Милорада Панића–Сурепа“, уз напомену: „Још као студент Панић је упознао ово дело и пожелео да га преведе, али му је то пошло за руком тек средином педесетих година. Он је имао за собом цео век и по изучавања овог споменика и низ песничких подухвата да се са успехом препева, али ни у једном од претходника, не изузимајући ни Његоша, није нашао узор.“ Указује на чињеницу: „О упорном тражењу свог поетског израза сведоче девет редакција превода. Панићева побуда да препева Слово углавном извире из његове страсти васкрсавања старих лепота. Као што је занет непролазном чари наших фресака пасионирано радио на њиховом чишћењу од вековних димова, воштаница, слутећи лепоту јарких боја лица и риза 'предака што су били, краљеви и писци, војводе и свеци', тако је са истим заносом годинама капао над Словом, из његових шкртих редака дочаравао фреске живота кијевске давнине, ослушкивао музику жуборења древних речи и мучио се да наше речи наниже у стихове без риме, који би се по језгровитости и мелодиозности приближили Слову.“

Најзад, слависта М. Бабовић закључује: „Прилазећи раду, Панић је, претходно на самосвојан начин решио неколико питања принципијелног значаја. Пре свега, осетио је на примерима претходника да се Слово не може прелити у стихове утврђеног метра, а да се грубо не озледи његова поетска вредност. Друго, осетио је да пред собом нема дело саздавано по духу народног стваралаштва, већ уметничку творевину песника моћног дара и јаке индивидуалности; елементи фолклора који се сретају у Слову за њега су 'више поетска транспозиција, него позајмица'. Треће, иако је текст споменика сложен у прози, он није прозно дело, већ спев, мада без стихова, строфа и риме. И четврто, да се спев у целини не може одмерити ниједним познатим метром, што га је привело закључку: да је аутор Слова ритам казивања засновао на 'музичкој фрази говорне реченице'.“

Међутим, управо резултати и овако солидних истраживања убедљиво указују на потребу даљих анализа, како проучавања српских превода Слова насталих после Суреповог, тако и испитивања у каквом су односу Сурепова решења замене „метра“ заснованог на броју или распореду слогова — „музичком фразом говорне реченице“ са тадашњим променама у српској поезији педесетих и шездесетих година (мислим на својеврсно надовезивање на прекинути процес окретања слободном стиху из дела српске међуратне поезије).

6.

Петар Савковић, који је, очито, Панића–Сурепа и лично познавао, наглашава његову посвећеност „првоборачкој мисији одуживања обелодањивањем туђих завештања“, по узору на „скромне неимаре наше усмене и манастирске културе“. Не помиње случајно Сурепову монографију о Филипу Вишњићу и „летопис Кад су живи завидели мртвима“.

У том „летопису“ испуњеном записима обичних људи који су живели у раздобљу од XIV до XVIII века Суреп у одељку Поменик записивача исписује и редове у којима, на известан начин, открива и обрисе сопственог „унутрашњег бића“: „Историје владара имамо. И летописе догађаја, и монографије великих људи, и студије знаменитих покрета. А да ли се може рећи да имамо и историју народа, оног његовог дела што га сачињавају мали свакидашњи људи — орачи и чобани, зидари, занатлије, горосече, кириџије, најамни работници, немоћни старци и недоучена младеж? Такву у нас, а и другде на страни, ја не видим. Време њеног писања још је пред нама, њега тек ваља стићи. Дође ли тај час, вешт писац наћи ће података, не увек довољно али свагда добрих и несумњивих. Њих су нам оставили баш такви мали људи — смртни наши писци и записивачи, најчешће безимени, бележећи их успут, вршећи неки други посао. Оставише нам их као свој уздах, често крик, а сасвим ретко као своју тиху радост. Има их најразноврснијих, о свему што чини вредност људског живота или што га угрожава — о глади и болестима, елементарним несрећама, рођењу и смрти, жетвама и сушама, о ратовима како их је видео он, тај мали човек, не онаквим какви се приказују у историјском зрцалу. Време све ублажава, заравњује и одсликава кроз трепераву завесу, лишавајући ствари и догађаје топлине људског даха. Жели ли неко далеки живот да осети, да га се дотакне као хлеба или жеравице, ваља му копати. Жар је у дубинама, запретан. Ту је, уосталом, и најсадржајније завештање предака.“ Оваква методолошки модерна концепција историјске науке и њена конкретизација у осветљавању националне историје свакако не може остати ван пажње наших савремених истраживача.

Међутим, питање је да ли је управо ово време што се подудара с педесетогодишњицом Сурепове смрти, раздобље у којем се може очекивати бујање истраживања ради осведочавања истинских историјских вредности наше националне културе… Јер, сведоци смо садашњег широког популистичког таласа крађа и прекрађа „туђих завештања“, склањања од очију народа споменика великана кичерајем вашарских шедрвана — изругивања истини опсенама маркетиншких заврзлама данашњих дана.

2018.