Људмила Поповић

О Сибиновићу као преводиоцу украјинске поезије

* * *

У том кругу посебно се издваја име истакнутог слависте, професора Београдског универзитета, књижевног преводиоца Миодрага Сибиновића. Његов стваралачки опус, који формирају како оригинални научни радови, тако и преводи који су интерпретирани као нови оригинал,[1] веома је обиман. Саставни део тог опуса чине и преводи из украјинске књижевности који су сачинили основу Антологије украјинске поезије 16–20. века.[2] Антологија садржи поезију седамдесет четири украјинска песника. На 687 страна двојезичног издања представљено је око 6500 хиљада стихова[3] преведене поезије. За виртуозне преводе у овој антологији Савез писаца Украјине 2004. године доделио је Миодрагу Сибиновићу најпрестижнију награду за превођење из украјинске књижевности „Иван Франко“ (исте године он је добио и награду за животно дело коју му је доделило Удружење књижевних преводилаца Србије).

Оно што чини посебну вредност поменутих превода није у количини стихова, иако њихов број делује заиста импозантно, већ у складности и тачности превода. Двојезично издање антологије допушта да се упореди са каквом виртуозношћу Миодраг Сибиновић преводи поезију која припада различитим културним епохама, различитим стиловима и жанровима. Силабички стих, александринац и бели стих, барокни семиотички експерименти и сонети, звуче на српском језику подједнако убедљиво и свеже као и у оригиналу, сами постајући саставни део једног интертекста, који подједнако припада обема културама — српској и украјинској. Како бисмо се у то уверили довољно је да погледамо превод једне од песама украјинског барокног песника 17. века Ивана Величковског који се бавио слагањем семиотички вишеслојних текстова у жанру carmina curiosa или carmina figurata. Песма носи назив Ехо и њена структурно–поетска особеност се састоји у томе да се на крају сваког стиха понављају два последња слога који морају да преброде пут од пуког гласовног подударања до засебне лексеме и сублимишу суштину целог стиха, одговор на питање садржано у њему или сами формирају питање. Миодраг Сибиновић успева да верно дочара тај својеврсни семиотички експеримент. Његов превод Еха чува сва поигравања речима, а при томе нимало не уступа љупкости оригинала и сам постајући његов ехо — прерушени одјек.

Други пример виртуозности Сибиновића као преводиоца је превод песме Јакова Савченка Христос отаву коси која прожета симболима смрти и васкрснућа спојених у лику Христа са косом. Митолошки атрибут смрти — коса у рукама Христа у контексту братоубилачких ратова који су потресали Украјину почетком рата претвара се у идеју људске природе Христа, подложног емоцијама и смрти али и наговештава његово божанско начело садржано у идеји васкрснућа. У том смислу симбол је праћен бројним алитерацијама пискавих који дочаравају сам процес косидбе, сугеришу алегорију општег покоља и визионарски наговештавају стаљинске „чистке“. Миодраг Сибиновић не само што чува алитерацију, већ и наглашава алегорију косидбе игром речи. Питање старца који је изгубио сина у рату и препознаје га у Христу који коси његову ливаду: Је си ли ти то, мој сине, или си ти, Христосе? Ко си, ко си? звучи као императив, као призивање неминовног — Коси!, наглашава мотив призивања смрти ради очишћења и просветљења кроз васкрснуће. Тиме се симболичка раван песме још више истиче, а оригинална вишеслојна алегорија добија нову димензију.

Оваквих примера пуне су странице превода у Антологији, њиховој анализи могла би да се посвети посебна студија. Иако је награда „Иван Франко“ додељена за Антологију, овим обимним делом никако се не исцрпљује списак интересовања Миодрага Сибиновића за украјинску поезију. Осим бројних прилога са преводима из украјинске поезије које почев од 1993. године Миодраг Сибиновић објављује на страницама многих књижевних часописа, међу којима су Савременик плус 1993, Српски књижевни гласник 1993, Књижевна реч 1994, Градина 2002, Писмо 2006, Развитак 2006 и други, он приређује и преводи избор из поезије савременог украјинског песника Виктора Кордуна (2004), антологију репресованих украјинских песника 20. века Жигосани (2006), његови преводи су легли у основу избора из Кобзара Тараса Шевченка на српском језику (Нови Сад, 2006).

[1] Вишегодишње искуство књижевног превођења, које је преносио студентима Филолошког факултета у Београду у оквиру предмета «Теорија превођења», Миодраг Сибиновић изложио је у монографији Нови оригинал (Београд, ).

[2] Приређивач, аутор предговора и коментара Љ Поповић, Бања Лука, 2002, 685 стр. Види такође приказе антологије: Альманах перекладацької майстерні 2000-2001, т.3, кн.1, Львівський національний університет ім.І.Франка, Центр гуманітарних досліджень, Львів, 2002, с.139-144 (М. Іванович); Наш голос, The Ukrainian American Association Inc., New York, 7-8-9, 2003, s.16 (В. Махно); Літературна Україна, 13.02.2003, с.4 (О. Дзюба); Билтен Српско-украјинског друштва, 9, 15, Нови Сад, 2003, с.9 (Л. Хајдуковић).

[3] Антологија је издата у Републици Српској (Бања Лука) 2002. године напорима Српско-украјинског друштва Републике Српске. Њеном објављивању лично су веома допринели председник Друштва, професор Универзитета у Сарајеву Слободан Наградић и потпредседник, слависта Иван Фигурек. Антологију отвара уводна реч Слободана Наградића са кратким освртом на прилике у којима је она настала.

(Одломак из књиге Људмиле Поповић Фокусна перспектива украјинске књижевности, Београд, 2007, стр. 88–89)