Ксенија Кончаревић

Проф. др Миодраг Сибиновић, добитник Повеље “Радован Кошутић“ за 2016. годину за животно дело и две референтне монографије

Др Миодраг Сибиновић, слависта, русиста, књижевни историчар компаратистичке оријентације, истраживач типолошких и обостраних контактних веза српске књижевности и књижевности других словенских народа, преводилац и теоретичар превођења рођен је 6. септембра 1937. године у Зајечару.

Наставни рад професора Сибиновића везан је за Групу за руски језик и књижевност Катедре за источне и западне словенске језике Филозофског факултета у Београду на којој је радио од 1960. године...

Опус професора Сибиновића представља импресиван и непроцењив допринос изучавању руске књижевности, али и украјинске и белоруске књижевности код нас. Бројни преводи и приређена издања допринела су популарисању источнословенских, а пре свега руске уметничке књижевности у српској јавности. Његов научни и одговоран, у појединим својим сегментима и пионирски, педагошки рад препоручују га за доделу овог престижног признања за животно дело.

* * * 

Миодраг Сибиновић, слависта, књижевни историчар и компаративиста, преводилац и теоретичар превођења обележио је 2015. годину са две своје књиге: у едицији Језик, књижевност, култура Филолошког факултета Универзитета у Београду изашао је зборник његових радова Славистичке теме. Чланци и студије, а издавачка кућа „Clio“ објавила је збирку његових есеја Множење светова. Руски писци у српској преводној књижевности.

Руско–српски и српско–руски културни контакти и прожимања предмет су дугогодишњих ауторових истраживања те први део књиге Славистичке теме чине три текста са овом тематиком: Књига песама руског конзула у Нишу С. И. Чахотина „У Србији и о Србији“, Београдски „Руски архив“ у српској и руској култури. Пушкин и Десанка Максимовић у песничкој интерпретацији Ане Ахматове. Док разматра књижевноисторијску вредност часописа „Руски архив“, који сматра илустрацијом словенског заједништва, аутор, као искусни компаративиста, запажа да је „Руски архив“ пружио подршку радовима у којима се изучава историја превођења Пушкина код југословенских народа те је тиме директно подржао настајање једне од првих правих компаративистичких монографија у историји српске славистике Пушкин код Срба Петра Митропана.

Друго поглавље књиге посвећено је улози компаративистичких истраживања у нашој научној и широј културној јавности. Аутор образлаже значај за српску културу Антологије белоруске поезије, а затим и књиге Фолклор и превод. Огледи о рецепцији српског народног песништва у пољској књижевности Мирослава Топића и Петра Буњака полазећи од становишта да превод представља важан чинилац укупног књижевног процеса на језику превода. Став да се самосвојност једне књижевности потврђује бројним додирима са другим литературама илустрован је са две студије посвећене Десанки Максимовић. У првом раду изнесени су подаци о контактним везама двеју песникиња (лични сусрет и узајамно превођење), док је у другом тексту, Изазови за даље проучавање живота и дела Десанке Максимовић, подробно аргументована потреба да се дела српске песникиње проуче у контексту ширих токова савремене јој европске и светске књижевности исходећи из њене преводилачке делатности.

Темама из српске књижевности и културе аутор се бави у трећем поглављу књиге. Сибиновић најпре нуди своје тумачење Попине песме Белутак, а затим, настављајући тему камена и успостављајући везу између Васка Попе, Стевана Раичковића и Томислава Мијовића, пише обимну студију посвећену помало скрајнутом и заборављеном песнику из Зајечара те тако нуди нови поглед на историју српске поезије друге половине XX и почетка XXI века.

Текст Велики песник Владимир Мајаковски добро је осмишљена целина где су у фокус стављена релевантна истраживања која илуструју различита тумачења како руских тако и српских проучавалаца и преводилаца дела Мајаковског, а која подржавају основну намеру аутора да иницира нова и другачија читања Мајаковског у српској средини ослобођена дилема око његове политичко–пропагандне активности.

Друга књига Миодрага Сибиновића, Множење светова. Руски писци у српској преводној књижевности, садржи шест есеја и представља кохерентну целину која открива суштинску оријентисаност аутора на проучавање источнословенско–српских и руско–српских културних и књижевних веза што је условило и ауторово интересовање за изучавање домаћег књижевног процеса и његових страних импулса.

Прво поглавље Општи поглед на преплитање српске и руске књижевности и културе до Првог светског рата доноси приказ словенско–српских и српско–словенских веза од почетака словенске писмености. Како је текст намењен широкој читалачкој публици, аутор стрпљиво и темељно, уз вешто дозирање количине информација, објашњава улогу Ћирила и Методија и њихове делатности, а затим и важност првог и другог јужнословенског утицаја за руску писменост и културу. Сибиновић прати широки магистрални ток руско–српских веза, али се зауставља на мањкавом и недоследном преводу Ломоносовљевог Разговора са Анакреоном Јована Дошеновића јер сматра да је ово дело прва илустрација схватања функције превода као импулса за развој уметничке поезије на српском језику. Интенција да се одбрани значај књижевног превода и његове улоге у аутохтоном књижевноисторијском процесу присутна је у поглављу Динамика спреге националне аутохтоне и преводне књижевности.

Централни део књиге Превод као специфична врста књижевне креације практично проистиче из расправе о природи преводилачког рада. Овде су се нашла два раније објављивана рада Змајев и Бертолинов превод Љермонтовље поеме Демон и текст Преводиочева фуснота. Српско рухо романа Татјане Толстој Кис. У свестраном и слојевитом истраживању, Сибиновић, иако износи опсежну и детаљну аргументацију за вредновање преводилачких поступака и једног и другог преводиоца, заступа став да се у оваквим случајевима мора имати на уму логика дијахронијског превођења диктирана упоредним развојем српског језика и језика српске поезије у различитим епохама. У посебном тексту који суштински представља „исповест преводиоца“, читаоцу је омогућен увид у ауторову преводилачку радионицу те је кроз избор занимљивих преводилачких захвата демонстрирано како се у превод сваког књижевног дела у осетној мери уграђује и стваралачка личност преводиоца.

Оспоравање креативног и ауторског у раду преводилаца у савременом добу манифестује се кроз различите примере плагијата: од оних у којима се дилетанти потписују под туђим преводима до изостављања имена преводилаца. У нашем друштву ова врста проблема присутна је од почетка друштвено–економских транзиционих криза с краја осамдесетих и почетка деведесетих година XX века, а актуелни су и половином друге деценије XXI века, међутим у фокусу аутора нашли су и дилетантски покушаји да се поједини српски писци прикажу као плагијатори. Сибиновић, као књижевни историчар и теоретичар превођења, исказује и кроз низ примера аргументује своју суштинску опредељеност за јасно утврђивање методолошких основа у изучавању наше савремене књижевности, а посебно проблема цитата и плагијата, о чему је писао у истоименом тексту у претходно поменутој књизи Словенске теме.

Учешће руских писаца у српском животу и култури централна је тема књиге Множење светова. Настављајући изречено у тексту Црни таласи у књизи Словенске теме, аутор износи чињенице које захтевају ревизију устаљених мишљења у погледу руског утицаја у нашој култури, нарочито у светлу свега онога што је током шездесетих и седамдесетих година XX века у српску кулутурно–језичку средину преношено из руске књижевности. Посебан део поглавља Руски писци у српској преводној књижевности на размеђи XX и XXI века посвећен је делатности великих издавачких кућа везаној за превођење и објављивање дела руских стваралаца (Лагуна, Паидеиа, Геопоетика). Утврђено је и да у Србији, сем Београда и Новог Сада, постоје још два културна центра, Крагујевац и Смедерево, који доприносе задовољавању читалачког интереса за свет руске књижевности на размеђи два века. Иницијатори и носиоци уграђивања дела руских писаца у српску културу били су угледни српски књижевници, научници, мислиоци и интелектуалци, а углед и стручност оваквих преводилаца била је залог популарности руске књижевности у нашој средини.

Књиге Миодрага Сибиновића драгоцен су допринос савременој српској славистици. У научним радовима и есејима који су настали и као резултат дугогодишњег књижевноисторијског и компаративистичког истраживачког ангажмана аутора и у процесу превођења и приређивања књига превода са руског, украјинског и белоруског језика, садржана су теоријска размишљања о књижевном процесу, о преводу као креативном чину, о статусу превода и његовом значају за развој српског језика и језика српске поезије. Две монографије нуде обиље подстицајног материјала за даља размишљања о словенско– и руско–српским културним преплитањима и контактима те сматрам да заслужују да буду предложене за награду Славистичког друштва Србије „Радован Кошутић“.

 

Проф. др Ксенија Кончаревић
Управник Катедре за славистику
Филолошки факултет у Београду

(Славистика XXI (2017) УДК 929:005.88)

На Растку објављено: 2019-12-18
Датум последње измене: 2019-12-22 16:52:03
 

Пројекат Растко / Филологија и лингвистика / Библиотека Миодраг Сибиновић